47th Vlasina Art Colony 2020

ЛЕСКОВАЧКИ КУЛТУРНИ ЦЕНТАР

47. ЛИКОВНА КОЛОНИЈА

ВЛАСИНА V LASI N A

ART COLONY 47th

47. ЛИКОВНА КОЛОНИЈА ВЛАСИНА 2020.

47th VLASINA ART COLONY 2020 30.јул - 05. август 2020. on-line сазив 30st July - 5th August, 2020 on-line sessions Јована Ђорђевић / Jovana Đorđević Нина Ивановић / Nina Ivanović Светлана Јовановић / Svetlana Jovanović Јелена Милићевић / Jelena Milićević Ангел Миов (Северна Македонија) / Angel Miov (North Macedonia) Милан Нешић / Milan Nešić Немања Николић / Nemanja Nikolić Иван Петровић / Ivan Petrović Милица Симоновић / Milica Simonović Нина Тодоровић / Nina Todorović Марио Чаушић (Хрватска) / Mario Čaušić (Croatia)

Кустос 47. сазива, по позиву: Уна Поповић Curator of the 47th Vlasina Art Colony 2020, by invitation: Una Popović Селектор 47. сазива: Нина Тодоровић Selector of the 47th Vlasina Art Colony 2020: Nina Todorović Организатор: Лесковачки културни центар Organizer: Leskovac Cultural Centre

Ликовна колонија „Власина 2020”: догађај и место који су желели бити испричани Уна Поповић

Чини се сасвим занимљиво што се један, бар у свакодневном говору, необичан термин – колонија – толико одомаћио па се често користи и чује у оквиру речника присутног на локалној уметничкој сцени. Термином „колонија” унутар ликовне сцене (пре свега источноевропске) дефинише се посебан формат, најпре временски, уметничког деловања у нешто другачијем амбијенту од онога (ауторима) познатог, како би се идеје и аспирације додатно пробудиле и заживеле. Ликовне колоније као формално „окупирање” (да употребимо војни термин, који уједно показује и шта се реално спроводи при политичкој намери колонизације страних територија) другачије средине организују се зарад нове уметничке продукције, односно ауторског рада као материјализованог производа инспирације, за коју се сматра да је подстиче управо директна и непосредна комуникација са другим учесницима/уметницима, домаћинима, у природном амбијенту. Измештање уметника из познатог и релативно стабилног „задатог” поља уметничког деловања и успостављање „лежерније” радне атмосфере, пре свега потенциране кроз међусобну активну

Vlasina 2020 Art Colony: Event and Place That Longed to Be Told Una Popović

It seems quite interesting that such, at least in everyday speech, an unusual term – colony – has become so common that it is often used and heard in the vocabulary of the local art scene. The term colony, which is used on the art scene (primarily the one of Eastern Europe), defines a special, first of all, temporal format of artistic activity in a slightly different environment from the one known (to the authors), in order to further awaken and revive ideas and aspirations. Art colonies, as formal ‘occupations’ (let’s use a military term which also shows how the political intention of colonising foreign territories is carried out in reality) of different territories, are organised for the sake of new artistic production, that is, for the sake of the author’s work as a materialised product of inspiration. And that inspiration is considered to be encouraged by the author’s direct and immediate communication with other participants/artists and hosts who stay in a natural environment. The artist’s displacement from the well-known and relatively stable ‘given’ field of his artistic activity and the creation of a ‘more casual’ working atmosphere, mainly stimulated through the participants’ active communication with each other, happen with the idea of first dealing with

комуникацију, дешава се са идејом превасходно бављења собом а не другима. Ова стратегија збива се унутар (добро) намерно конструисаног постулата заједништва, као једног од елемената сагледавања себе у односу на реално (пронађено), а не артифицијелно (направљено) окружење. Сучељавање с новом средином јесте и вид интроспекције, анализирања сопственог понашања које произилази из односа према и спрам околине и другог. Управо успостављање заједништва у ликовним колонијама, са циљем да се аутентично, субјективно слободно искаже, јесте оно што је кључно за овакву врсту формата уметничког деловања и продукције. У све присутнијој клими отуђења која је наступила као нуспојава достигнућа у науци и технологији (формирања динамичне мреже дигиталних релација, повезивања и комуникације), дошло је и до идеје о сувереној моћи појединца, до пораста нивоа ега, до заблуде о самодовољности и веровања у апсолутну исправност личних уверења. Цивилизацијски садржај заправо се маркира као свет пун разлика, подела и класификација, у којем се ништа више не сагледава са разумевањем, већ се све критички оцењује и просуђује, а оно што је нестандардно – одбацује. Кратки, организовани радни излети у ликовне колоније ван урбаних средина омогућавају преко потребан повратак аутентичним вредностима, за које се верује да настају као последица отворенијег и спонтанијег садржаја формираног у оквиру дате заједнице, где се управо из многобројних сучељених разлика напослетку и изнедрава свет пун сличности, непосредних сродности и блискости. Боравак и рад уметника у ликовним колонијама у Србији, нарочито у последњих 15 година, постали су изузетно плодоносни и продукционо битно доприносе домаћој ликовној сцени. Колоније све више постају занимљиве управо као формати организовања и међусобне комуникације и посредно придоносе квалитетној изведби рада, а која се дешава на релацији интеракција–процес–материјализација. Преко увида у различите уметничке приступе, између аутора се успоставља размена мишљења, отварају се дебате, преиспитују идеје и теме везане

yourself before anyone else. This strategy operates within the (well) intentionally constructed postulate of togetherness as one of the elements of perceiving yourself in relation to the real (found), and not the artificial (produced) environment. Confronting the new environment represents also a kind of introspection, analysis of one’s own behaviour arising from the attitude one has towards the environment and others. It is the creation of togetherness in art colonies, aimed at freely expressing one’s authentic and subjective side, that is the key to this type of format of artistic activity and production.

In the increasingly present climate of alienation that occurred as a side effect of science and technology achievements (the formation of a dynamic network of digital relations, connections and communications), there emerged the idea of sovereign power of an individual, the rising ego, the delusion of self-sufficiency and belief in absolute correctness of one’s personal views. The civilizational content is actually marked as a world full of differences, divisions and classifications, in which nothing is seen with understanding anymore, but everything is critically evaluated and judged, and what is non-standard is rejected. Short, organised work trips to art colonies outside urban areas provide a much-needed return to authentic values which are believed to appear as a result of more open and more spontaneous content formed within a given community, where a world full of similarities, immediate kinship and closeness eventually emerges from many confronting differences. The artists’ stay and work in art colonies in Serbia have become extremely fruitful, especially in the last 15 years, and their artistic production has significantly contributed to the national art scene. Colonies are becoming more and more interesting exactly as forms of organisation and mutual communication. They indirectly contribute to the quality of work, which takes place in the relationship interaction-process-materialisation. Through insights into different artistic approaches, an exchange of opinions is established between the authors, discussions are opened, ideas and topics related to both art and society as a whole are re-examined. The colonies’ selectors and curators directly monitor the entire work process and actively participate in organising all the necessary elements. In this way, something

како за уметност тако и за друштво у целини. Селектори и кустоси у колонијама директно прате читав процес рада и активно учествују у организовању свих потребних елемената. На овај начин, формира се нешто што свеобухватно наликује постојећем уметничком и културном систему организације и деловања, само сада у микро формату. Ликовне колоније већински спроводе логистику која се може препознати и као форма функционисања уметничке сцене у глобалу, од непосредне интеракције различитости, комуникације подељених, до напослетку заједничке организације, процеса осмишљавања и материјалног формирања рада, уједно и начина коначне сагледивости уметничког дела кроз ефекат презентације, артикулације и даље друштвене дистрибуције. Парадигма директне комуникације и стварања рада у задатим условима, на лицу места, солидарности, пренебрегавања супротности као тежње ка заједништву, јесте енергија која покреће и успоставља позитиван радни елан, тако да места за непремостиве проблеме и нема. Кључ боравка и рада у ликовној заједници је активна симбиоза карактера и другачијих погледа како би се додатно нормализовале вредности реалног комуницирања и суживота у односу на дигитални свет, а уједно да се не заборави и „пооштри” дар за откривање, преношење и прављење прича које се унутар неког места могу уписати, односно прича које нам реално место само по себи може испричати. Ликовна колонија „Власина” одржава се у континуитету већ неколико деценија у близини истоименог језера, у мистичној природи покрај Лесковца, а у организацији Културног центра Лесковац. И ове године, место је желело да нас званично угости, а ми, гости, жарко смо чезнули да га изнова упознамо, истражимо и сагледамо. Намера нам је била да, као у неким ранијим колонијама, опет опредметимо уметничко окупљање и доживљај заједништва, али и да приступимо афирмацији личне слободе унутар, сада, колективног простора и времена. Међутим, година 2020. по много чему ће бити упамћена, само не по оваквим постулатима. Чини се као да је тек ова година, 2020, у правом смислу обележила улазак у апокалиптично описивани и мистификовани 21. век.

is formed that comprehensively resembles the existing artistic and cultural system of organisation and action, only now in a micro format.

Art colonies mostly feature the logistics that can be recognised as a functioning form of the art scene in general – ranging from direct interactions between differences, communication between the divided, to the final joint organisation, the process of designing and materialising of work, and the manner in which the artwork is finally perceived through the effect of presentation, articulation and further social distribution. The paradigm of direct communication and creation of work under the given conditions, on the spot; the paradigm of solidarity and ignorance of opposite viewpoints for the sake of togetherness, represents a driving force, and it arouses positive enthusiasm for work so that there is no room for insurmountable issues. The key to living and working in the art community lies in an active symbiosis of different characters and different viewpoints, aimed at further normalising the values of real communication and conjoined life in relation to the digital world. At the same time such a symbiosis is aimed at not forgetting, but ‘sharpening’ the gift of discovering, retelling and creating the stories that can be written in a particular place, that is, the stories that a real place can tell us by itself.

The Vlasina art colony has been regularly organised by the Leskovac Cultural Centre near the lake of the same name, in the mystical nature near Leskovac, for several decades. The place wanted to officially host us this year as well, and we, the guests, longed to meet, explore and perceive it once again. As in some previous colonies, our intention was to re-objectify the artistic gathering and the experience of togetherness, but also to initiate the recognition of personal freedom within, now, collective space and time. However, the year 2020 will be remembered for many things, but not for such postulates. It seems that only this year, 2020, has, in the true sense, marked the entry into the apocalyptically described and mystified 21st century. Like this is that zero year. The global coronavirus (Covid-19) pandemic has changed and will change many more things. From the moment the presence of the new virus was recorded, we began to perceive and measure time and space in a different way. Not only have the words and phrases that marked

Као да је ово та нулта година. Глобална епидемија болести ковид-19, изазване вирусом корона, променила је и промениће још много тога. Од тренутка када је маркирано присуство новог вируса, време и простор почели су другачије да се сагледавају и мере. Речи и синтагме које су обележиле ову годину – изолација, социјална дистанца, карантин – не само да су пропагирале другачије и препоручљиве моделе понашања у наступајућој „новој нормалности“ већ су наговестиле и промене у даљем поимању света као мреже целокупног деловања, која проистиче из међуљудске комуникације и међусистемских релација. Однос једних према другима убудуће ће се радикално променити: не само да ће его систем постати доминантнији у односу на еко систем (што је у последњих 20 година више него очигледно) него ће се и до сада познати емотивни концепти као што су брига, пажња и љубав квалитативно и квантитативно „истањити”. Опрез међу људима постао је за кратко време друштвена норма, чиме је директно креиран доминантан психолошки код какав је страх, који ће, последично, увести и онај други – социјални, односно, довешће непосредну комуникацију и виђање у везу с недозвољеним, па и неморалним понашањем. Опстанак уметничког система и у њему, на домаћем терену, ликовних колонија, као и све поменуто у вези с њима, зависиће пре свега од директне комуникације између свих учесника, непосредног разговора, контакта и боравка уживо на одређеном месту. Ликовна колонија „Власина 2020”, у овој специфичној години, уместо да се одигра уживо, измештена је у виртуелни простор. Горепоменуто измештање у природу, као циљ сваке колоније а зарад стратегије изолације ван урбаних токова, овом приликом реализовано је у „радикалнијем“ формату, формату „самоизолације”. Сазив овогодишње колоније, у договору са селекторком, уметницом Нином Тодоровић а у жељи да се окупимо и пренесемо колико год је могуће формат комуникације, дружења, међусобне интеракције каква настаје у енергији осмишљавања и продуцирања уметничког рада – реалну колонију пребацио је у виртуелно поље. Унутар контекста одржавања редовног сазива,

this year, such as isolation, social distance, lockdown, propagated different and recommendable patterns of behaviour in the emerging ‘new normalcy’, but they have also indicated changes in further understanding of the world as a network of overall activity; a network that stems from interpersonal communications and intersystem relations.

The attitude they take towards each other will change radically in the future: not only will the ego system become more dominant than the ecosystem (which has become more than obvious in the last 20 years), but the emotional concepts known so far, such as care, attention and love, will qualitatively and quantitatively ‘get thinner’ as well. Caution among people has become a social norm in a short time, which directly created a dominant psychological code such as fear, which, consequently, will introduce the other one – social code, that is, it will bring direct communication and seeing other people in connection with unacceptable and even immoral behaviour.

The survival of the art system and art colonies incorporated in it, on the national scene, as well as everything else mentioned in connection with the two, will depend primarily on direct communication between all participants, spontaneous conversation, contact and personal stay in a particular place. In this specific year, instead of taking place in reality, Vlasina 2020 art colony has been moved to the virtual space.

The above-mentioned relocation to nature, which is the goal of each colony and the strategy for the artist’s isolation from urban flows, on this occasion has happened in a more ‘radical’ format – the format of ‘self-isolation’. Wishing for us to gather and transmit as much as possible the format of communication, socialising and mutual interaction that results from the energy of designing and producing a particular artwork, the convocation of this year’s colony participants, in agreement with its selector, artist Nina Todorović, has moved the real colony into the virtual world. Within the context of a regular gathering, which is now being held in extraordinary circumstances, a ‘theme’ unique to all of us has been immediately identified. That theme implies the significance and meaning of the real place as, one might say, one of the ‘participants’, i.e. an active actor in the organisation of the event and, in fact, in the creation of the overall atmosphere in which the colony

сада у ванредним условима, директно се установила јединствена „тема” за све нас, а то је значај и значење реалног места као, може се рећи, једног од „учесника”, односно активног актера у прављењу догађаја и, заправо, читаве атмосфере у којој настаје колонија. Тема имагинарног места (у овом случају Власине) указала се као заједнички именитељ: кроз потенцирано питање како визуелно преговарати о разликама између реалног и имагинарног места, дошли смо до заједничке теме-дилеме. Уз доминантну идеју простора, промишљало се и питање времена, тачније, колико у овом сложеном социјалном и политичком тренутку имамо контролу над употребом личног времена, а колико је оно суспендовано или насилно поништено. У овогодишњем сазиву Ликовне колоније “Валасина 2020” учествују уметници и уметнице : Марио Чаушић, Јована Ђорђевић, Нина Ивановић, Светлана Јовановић, Јелена Милићевић, Ангел Миов, Немања Николић, Милан Нешић, Иван Петровић, Милица Симоновић и Нина Тодоровић. Место, реално или имагинарно, тема је која је окупирала уметнике Нину Ивановић, Ивана Петровића, Мариа Чаушића, Милицу Симоновић, Јовану Ђорђевић и Светлану Јовановић. Однос према месту код наведених аутора установљен је, пре свега, из различитих побуда и конципиран унутар другачијих медија, али произилази из заједничке жеље да се направи омаж природи, у овом случају околини језера Власина, локацији коју смо желели да посетимо овога лета и која нам се, самим тим, наметнула као прича у задатак. Промишљање места јесте трагање за причом, а место увек двоструко казује своју причу, као или повест или могућу фикцију. Слике данас све више имају тенденцију да постану самосталне, да се шире и умножавају унедоглед на рачун реално постојећег. Директан и уживо сусрет са локацијом увек ће нам бити потребан, јер се реални призори подразумевају као умирујући супротни пол дигиталног доба – они су, заправо, истински даватељи искуства и подстицатељи догађаја. Непосредни доживљаји нових простора уписују искуства оријентације, реалног, виђеног. Нина Ивановић у серији цртежа–акварела „На правом месту” комбинује призоре

takes place. The theme of an imaginary place (in this case Vlasina Lake) appeared as a common denominator: by insisting on the question of how to visually negotiate the differences between the real and the imaginary place, we came to a common theme-dilemma. Along with the dominant idea of space, the question of time was also considered, actually, the question of how much control we have over the use of our personal time in this complex social and political moment, and how much it has been suspended or forcibly annulled.

The participants of this year’s Vlasina 2020 Art Colony are the following male and female artists: Mario Čaušić, Jovana Đorđević, Nina Ivanović, Svetlana Jovanović, Jelena Milićević, Angel Miov, Nemanja Nikolić, Milan Nešić, Ivan Petrović, Milica Simonović and Nina Todorović.

The place, real or imaginary, is a topic that occupied the mind of the following artists: Nina Ivanović, Ivan Petrović, Mario Čaušić, Milica Simonović, Jovana Đorđević and Svetlana Jovanović. The attitude that the mentioned authors have towards the place is established, primarily, on different motives and is conceived within different media, but it stems from a common desire to pay homage to nature, in this case the surroundings of Lake Vlasina, the location we wanted to visit this summer, and which, thus, offered itself as a story to be our task. Thinking about a place means searching for a story, and a place always tells its story in two forms, as either a history or a possible fiction. Today, images tend to become more independent, to expand and multiply indefinitely at the expense of the truly existing. We will always need a direct and live encounter with the location, because real scenes are understood as the soothing opposite pole of the digital age – they are, in fact, true providers of experience and initiators of events. Direct experiences of new spaces inscribe experiences of orientation, of the real and the seen. In the series of her watercolour drawings titled In the Right Place, Nina Ivanović combines the scenes from two different places, the Paradise Islands on the Đetinja River that she visited this year and Miami Beach by the Atlantic Ocean that she visited in 2016. By combining the scenes from both locations (in her drawing, deckchairs from the beach by the ocean are placed on the islet in the Đetinja River) into one scene, she creates an untrue, but a realistic enough depiction

са два места, Рајских отока на реци Ђетињи које је обишла ове године и плажа у Мајамију, поред Атлантског океана, које је посетила 2016. Комбинујући сцене са обе локације (на цртежу, лежаљке са плаже поред океана смештене су на острвце у Ђетињи) у једну слику, ствара неистинит, али довољно реалистичан приказ места и могућег доживљаја. Ово је фантазмагорија о обећаном месту нашег сусрета, али и одраз чињенице да тражено место већ уписујемо у искуствена поља меморије и намерно се држимо реално виђеног као јединог истински присутног. Реалан предео око језера Власина и само језеро представљени су на фотографијама Ивана Петровића, који је у августу посетио ову област. Назив заокруженог циклуса „Дуго путовање кроз Србију” ослања се на његово вишегодишње активно истраживање предела, природних амбијената, руралних места и села по Србији. Документаризам карактеристичан за Петровића и овде је спроведен, тим пре што се обједињеним називом не истиче да је обухваћен власински предео, већ фотографисано место, језеро, пут, могу припадати било којој локацији. На овај начин, наглашено је пре свега шире размишљање о природи и значењу места, а не толико о самој локацији. Фотографије стога делују и атемпорално, као да су изван конкретног временског оквира и више указују на тзв. вечна стања природних амбијената у Србији, који су увек колико рурални и аутентични, толико и дефинисани људском бригом и небригом. Марио Чаушић представља се серијом радова под називом „Миндцрафт”, алудирајући на популарну видео-игру у којој играч сам креира свој (виртуелни) свет. Дигитални колажи сједињују могуће реалан пејсаж са апстрактним геометријским облицима, на тај начин званично оспоравајући улогу виртуелног света. Ма колико неки приказ деловао истинито у виртуелном свету, поред тога што нас додатно убеђује у своје, иако реалистично, ипак лажно постојање, он својим доминантним и свеприсутним утицајем (преко огромне количине слика свуда око нас) увелико омета и наше опажање стварности, правећи „шумове” у личном прихватању и појмљењу реалног. Милица Симоновић осмислила је занимљиву просторну инсталацију под називом „Место

of the place and the possible experience. This is a phantasmagoria of the promised place of our meeting, but it is also a reflection of the fact that the we are already inscribing the longed-for place in the experiential fields of memory and deliberately stick to what is realistically seen as the only one truly present. The real landscape around Vlasina Lake and the lake itself are presented in the photographs by Ivan Petrović, who visited this area in August. The name of his complete series A Long Journey through Serbia relies on many years of his active research of landscapes, natural environments, rural places and villages in Serbia. Documentary character of Petrović’s works is visible in this series as well, especially since its unified name does not indicate that the Vlasina landscape is included in this series because the photographed place, lake or road can belong to any location. In this way, great emphasis is laid on a broader perception of the place’s nature and its meaning, and not so much of the location itself. Therefore, his photographs look timeless, as if they are outside the specific time frame and they indicate much more the so-called eternal states of natural Serbian environments, which are always as rural and authentic as they are defined by human care and carelessness. Mario Čaušić presents a series of works titled Mindcraft, alluding to a popular video game in which the player creates his own (virtual) world. Digital collages intertwine a possibly realistic landscape with abstract geometric shapes, thus officially challenging the role of the virtual world. Regardless of how true a view may seem in the virtual world, in addition to convincing us of its, albeit realistic, yet false existence, with its dominant and ubiquitous influence (over a huge number of images all around us) it greatly interferes with our perception of reality by making ‘noises’ in personal acceptance and perception of the real. Milica Simonović designed an interesting spatial installation titled Point of Displacement which she directly realised in the inside and outside format, i.e. physically inside and outside her studio.

As a great lover and ‘user’ of nature, the artist anticipates the natural environment in the space in which she currently lives and works in Belgrade. In her own studio, over her works, she projects the image of Vlasina Lake as a currently desired place, however, imaginary and distant.

In order to emphasise the absence of the desired place, she also creates

измештања” коју је директно реализовала у формату inside и outside, односно физички унутар и изван свог студија. Као велики љубитељ и „корисник“ природе, уметница антиципира природни амбијент у простору у ком се тренутно налази и ради у Београду. У сопственом студију, преко својих радова пројектује слику Власинског језера као жељеног места, у том тренутку, међутим, имагинарног и далеког. Како би потенцирала одсуство траженог места, ствара и фотографски триптих који се састоји од модела језера које је уметница направила од фолија у боји и затим фотографисала у радном простору, управо са идејом да себи артифицијално наметне инспирацију. Концептуализација и формално „прављење” доживљаја који истински није проживљен, у директном судару с тренутним и стварним тежи да предочи (невидљиве) жеље и на тај начин их „уреже” у званични код памћења. Уметнице Јована Ђорђевић и Светлана Јовановић ослањају се на свој, неколико година уназад изграђени, карактеристични апстрактни ликовни израз који произилази из њиховог интимног односа с природом. Однос према природи код обе уметнице је посебан и истанчан и чини се да не проистиче толико из искуства телесног уживања у природном амбијенту колико из исконског уписа нечег натуралног унутар сопствене егзистенције, што би се могло описати и као суштинска и спиритуална веза са околином. „Плутајуће аде Власине” Јоване Ђорђевић подразумевају акрил на ручно рађеном папиру. Ови колажи–објекти (делимично обојени плавом бојом, са лишћем „посутим“ насумично) са истакнутим браздама/пукотинама потенцирају сву фрагилност и трошност природе, али и њену сталну регенерацију, односно вечитост. Чињеница да је уметница папире правила ручно, са жељом да материјализује „плутајуће аде Власине”, говори о намери да се локално и околно симболично пренесе у свакодневно деловање, као и да сваки изузетан доживљај природе у нама остаје уписан толико дубоко да поновним присећањем као да се формално оживљава и материјализује. Светлана Јовановић ствара полиптих акварела који експресивно и изражајно сугеришу призор воде, односно језера. Њено сликарство је импулсивно и

a photographic triptych consisting of the lake models that the artists made of coloured foils and then photographed in her workspace, with a clear idea to artificially provoke her inspiration. Conceptualisation and formal ‘making’ of an experience that is not truly lived, in a direct collision with the current and real, tends to present (invisible) desires and thus ‘engrave’ them in the official code of memory. The artists Jovana Đorđević and Svetlana Jovanović rely on their characteristic abstract artistic expression, formed several years ago, which arises from their intimate relationship with nature. The attitude these two artists have towards nature is special and refined, and it does not seem to stem so much from the experience of bodily enjoyment in the natural environment as from the primordial inscription of something natural in their own existence, which could be described as an essential and spiritual connection with the environment. Floating Islands of Vlasina by Jovana Đorđević are acrylics on handmade paper. These collage-objects (partially painted blue, with randomly ‘sprinkled’ leaves) with prominent grooves/cracks emphasise all the fragility and decay of nature, but also its constant regeneration, i.e. eternity. The fact that the artist made the papers by hand, with the desire to materialise the Floating Islands of Vlasina, speaks of her intention to symbolically transfer the local and surrounding into our everyday action, as well as to emphasise the fact that every extraordinary experience with nature remains engraved in us so profoundly that it seems as if we are formally reviving and materialising it by re-evoking it. Svetlana Jovanović created a polyptych of watercolours that expressively and picturesquely signifies the scene of water, i.e. lake. She paints impulsively and instinctively, but at the same time her paintings can be clearly seen as the products of all her previous experiences and lived through events. Her polyptych Water, which is created for the purpose of this colony, consists of four watercolours, but it will be developed further and might form an endless sequence or series. Thus, the artist, despite basically creating her works in the painting medium, transcends its form of action. Mentally and physically, it seems that her works are performative because she decides to create an infinite ‘water surface’ like a network, which, as primordial matter, fluidly and boundlessly, should permeate all pores

нагонско, али се уједно може јасно посматрати као производ свих досадашњих искустава и проживљеног. Полиптих „Вода” сачињен за потребе колоније подразумева изведена четири акварела, али ће се и даље развијати, могуће формирајући бесконачан след или низ. Уметница, на овај начин, колико год да суштински ствара у сликарском медију, превазилази његову форму деловања. Мисаоно и телесно као да перформативно делује јер се опредељује за креирање бесконачне „водене површине” налик мрежи, која, као исконска материја, флуидно и безгранично, треба да прожме све поре наше егзистенције, оно духовно и телесно. Интерактивне инсталације Милице Симоновић, колажи–објекти Јоване Ђорђевић и сликарство Светлане Јовановић делују конзистентно као манифест, као животни став и опредељење. Посвећени рад и сликање природе јесте и заговарање повратка природи као основи свега, али и додатно еколошко освешћивање. Година 2020. нарочито је осујетила наша размишљања у вези с постојаношћу, континуумом ствари и догађаја. Колико год мислили да је нешто нераскидиво и неуништиво, живот нам предочава да ништа није у нашим рукама и да је дисконтинуитет једнако природан као и континуитет, односно, једино што је сигурно јесте стална несигурност. Реалност има изванредну могућност да истовремено унутар себе направи рез, јаз, зјап, и на тај начин изврне унутрашњу структуру постојећег просторновременског континуума, другим речима, основне оквире помоћу којих смо навикли да схватамо и потврђујемо стварност. Уметници Нина Тодоровић, Немања Николић, Милан Нешић, Ангел Миов и Јелена Милићевић покушали су да дочарају питање личног и објективног времена, сада нарочито сагледаног кроз ванредне околности, у светлу пандемије, несигурности и фрагилности људског живота, номинално одрживог система и стратегије изолације. Нина Тодоровић представља се колажима под називом „Дневник дисконтинуитета” које је започела да ради током 2019. године. Колажи подразумевају визуализовану дневну руту мисли и кретања. Урађени су суптилно, али динамични су по свом садржају јер преклапају линију кретања и фрагменте, слике одређеног дана

of our existence, the spiritual and the physical. Milica Simonović’s interactive installations, Jovana Đorđević’s collage-objects and Svetlana Jovanović’s paintings act consistently like a manifesto, like a life attitude and occupation. Dedicated work and painting of nature advocate man’s return to nature as the basis of everything, and it also additionally raise our environmental awareness.

The year 2020 especially thwarted our thoughts about permanence and the continuum of things and events. Despite we think that something is unbreakable and indestructible, life shows us that nothing is in our hands and that discontinuity is as natural as continuity, that is, the only certain thing is constant insecurity. Reality has an extraordinary ability to simultaneously make a cut, a gap, a gape within itself, and thus reverse the internal structure of the existing space-time continuum, in other words, the basic frameworks by which we are accustomed to understanding and confirming reality. The artists Nina Todorović, Nemanja Nikolić, Milan Nešić, Angel Miov and Jelena Milićević tried to portray the issue of personal and objective time, which is, especially today, seen through the prism of extraordinary circumstances – in the light of the pandemic, insecurity and fragility of human life, nominally sustainable system and isolation strategy. Nina Todorović presents her work with the collages titled Discontinuity Logbook which she started working on during 2019. Her collages represent a visualized daily route of her thoughts and walks. They are created in a subtle manner, but their content is dynamic as they overlap the line of her walks with fragments, images of a particular day as a kind of note – the author’s personal and current impression. The ongoing daily events are shown through photographs as a reaction to social and political events, and they are equally combined with intimate experiences of various phenomena. Despite the fact that Discontinuity Logbook tells the author’s personal story, it also indicates the general fragility of the present day.

Such fragility builds its continuity in the event by endlessly breaking it down into several equal parts, from personal ideas, individual efforts and clear goal to general, trivial nature, collective projections and realisations. In a similar manner, Nemanja Nikolić observes everyday life in a series of his drawings titled On My Way to the Studio. As work in

као врсту забелешке, ауторкине личне и тренутне импресије. Актуелности свакодневице приказане су кроз фотографију као реакција на друштвене и политичке догађаје и једнако су комбиновани са интимним доживљајима различитих појава. „Дневник дисконтинуитета”, колико год да прича персоналну причу, назначава и општу фрагилност данашњице, која свој континуитет у догађају заправо гради тако што га бесконачно разлаже на више једнаких делова, од личних замисли, појединачног труда и јасног циља па до оних опште, тривијалне природе, колективних пројекција и остварења. Немања Николић у серији цртежа „На путу до атељеа” на сличан начин прати свакодневицу. Како је рад у природи био онемогућен овог лета, исто концентрисано опажајно усмерење пренело се на градски амбијент. Аутор је у континуитету током пет дана сликао по један цртеж којим је пратио урбане промене које су се дешавале на путу од његовог стана до атељеа у згради „Бигза” у Београду. За пет дана, само на тој траси освануло је мноштво промена, па би оваква дневничка забелешка, уколико би наставила да се понавља најмање годину дана, могла да се сагледа као релевантан доказ о томе на који се начин наше ментално стање мења у односу са околином, колико је такозвани конзистентан хабитус тренутан и релативан при убрзаним урбаним и политичким променама. Милан Нешић реализује две слике под називом „Поздрав са Власинског језера” које суштински причају о одсутности места и суспендованој живој комуникацији, ма колико нам обе ствари изгледале реално присутне и оствариве у времену дигиталних могућности. Слике на апстрактан начин праве белешку о времену које је, с једне стране, успоставило нагло, али ипак неискуствено промишљање Власине као заједничког места, док су, с друге стране, тај разлаз и индиректна комуникација довели до другачијег зближавања и „претварања” било ког другог места, па и оног виртуелног (које смо делили), у званични радни простор. Отуд и назив радова „Поздрав са Власинског језера” метафорично треба посматрати као дилему која остаје без решења: нисмо или пак јесмо били на колонији овог лета? Причу о реалном и имагинарном месту као

nature was impossible this summer, the same concentrated perceptual orientation was transferred to the urban environment. The author has made a drawing each day for five consecutive days. In these drawings he observed the urban changes that took place on the way from his flat to his studio located in the BIGZ Building in Belgrade. In five days, many changes have taken place on that route alone. Therefore, in case such a diary note continues to be repeated for at least a year, it could be perceived as the relevant evidence of how our mental state changes in relation to the environment, and how much the so-called consistent habitus is ephemeral and relative in the face of accelerated urban and political changes. Milan Nešić has done two paintings titled Greetings from Vlasina Lake which essentially deal with the absence of the place and suspended live communication, regardless of the fact that both things seem to be truly present and achievable to us in the time of digital possibilities. His paintings make an abstract note of the time that, on the one hand, has established the abrupt, but inexperienced perception of Vlasina as a common place, while, on the other hand, that separation and indirect communication led to a different rapprochement and ‘transformation’ of any other place, even the virtual one (that we shared), into the official workspace. Hence, the title of his works Greetings from Vlasina Lake should be metaphorically viewed as a dilemma that remains unresolved: have we or have we not been at the colony this summer? Angel Miov tells us the story of a real and imaginary place as well as of time through photographs and a digitally processed photo-record. The story is based on the interior of the abandoned buildings (factories and houses) once owned

by Lazar Teokarević, an influential and wealthy industrialist from the early 20th century, in Vučje near Leskovac. The working plants in which wool used to be processed and fabrics for military uniforms made are now gaping abandoned and dilapidated. In the first half of the last century, thanks to the developed textile industry, Vučje and its surroundings were a lively and well-to-do area. Miov presents spaces whose origins are indiscernible to us from his photographs and contradicts them with their titles, such as Temple, Atelier and Ministry. The unified title of this work Trans-communism leaves a double mark of anthropocentrici-

и о времену Ангел Миов нам преноси кроз фотографије и један дигитално обрађени фото-запис. У основи приче је ентеријер напуштених објеката (фабрике и куће) Лазара Теокаревића, утицајног и богатог индустријалца с почетка 20. века, у Вучју покрај Лесковца. Радни погони у којима се некада обрађивала вуна и правили се штофови за војне униформе данас зјапе напуштени и оронули. У првој половини прошлог века, Вучје са околином, захваљујући развијеној текстилној индустрији, било је живо и добростојеће место. Миов представља просторе чије порекло нам на фотографијама није јасно и контрира им насловима као што су „Храм”, „Атеље” и „Министарство”. Обједињени назив рада „Транскомунизам” двоструко уписује ознаку антропоцентричности. Напуштени простори из прошлости претварају се у нова и пожељна места која временом, у процесу транзиције, бивају оживљена, али онда убрзо и уништена. Једино такав облик постојања јесте сигуран у просторно-временском континууму. Јелена Милићевић цртежима „Сигурност” и „First Things First” управо мапира тренутну, али по ефекту деловања већу и могуће важнију врсту сигурности која се јавља као одговор на константне спољне неизвесности и промене. Након свих могућих друштвених нестабилности и последица које оне имају за појединца, човек своје уточиште, мир и снагу налази у ближњем, у интимној оази где поново скупља самопоуздање и успева „опорављен” да се врати и изнова и изнова делује „у средишту борбе”.

ty. The abandoned spaces from the past are transformed into new and desirable places that over time, in the process of transition, are revived, but then soon destroyed. Only such a form of existence is certain in the space-time continuum. With her drawings Security and First Things First, Jelena Milićević is mapping the current, but by its effect, a larger and possibly more important type of security that appears in response to constant external uncertainties and changes. After all possible social instabilities and the consequences that they produce on an individual, a man finds his refuge, peace and strength in his closest ones, in an intimate oasis where he regains self-confidence and manages to return ‘recovered’ and act ‘at the centre of the fight’ over and over again.

Јована Ђорђевић

Плутајуће аде Власине I, акрил на ручно прављеном папиру, 70x79cm, 2020.

Floating Islands of Vlasina I, acrylic on handmade paper, 70x79cm, 2020

Плутајуће аде Власине II, акрил на ручно прављеном папиру, 40x40cm, 2020.

Floating Islands of Vlasina II, acrylic on handmade paper, 40x40cm, 2020

Јована Ђорђевић

Нина Ивановић

На правом месту I, акварел на папиру, 56x76cm, 2020.

In the Right Place I, watercolour on paper, 56x76cm, 2020.

На правом месту II, акварел на папиру, 56x76cm, 2020.

In the Right Place II, watercolour on paper, 56x76cm, 2020.

Нина Ивановић

Светлана Јовановић

Вода, квадриптих, 140x200cm, акварел на папиру, 2020.

Water, quadriptych, 140x200cm, watercolour on paper, 2020

Вода, квадриптих, 140x200cm (детаљ), акварел на папиру, 2020.

Water, quadriptych, 140x200 (detail), watercolour on paper, 2020

Светлана Јовановић

Јелена Милићевић

First things first, фломастер на папиру, 40х30cm, 2020.

First Things First, 2019, felt-tip pen on paper, 40x30cm, 2020

Сигурност, фломастер на папиру, 30х40cm, 2020.

Security, felt-tip pen on paper, 30x40cm, 2020

Јелена Милићевић

Ангел Миов Северна Македонија

Транс-комунизам (а, б, в) Trans-communism (a, b, c) а) Храм, ink-jet print на фото папиру, 144x70cm, 2020. a) Temple, ink-jet print on photo paper, 144x70cm, 2020

б) Атеље, ink-jet print на фото папиру, 105x70cm, 2020. b) Atelier, ink-jet print on photo paper, 105x70cm 2020 в) Министарство, ink-jet print на фото папиру, 46,7x70cm, 2020. c) Ministry, ink-jet print on photo paper, 46,7x70cm 2020

Ангел Миов Северна Македонија

Милан Нешић

Поздрав са Власинског језера 1, уље на платну, 50x70cm, 2020.

Greetings from Vlasina Lake 1, oil on canvas, 50x70cm, 2020

Поздрав са Власинског језера 2, уље на платну, 50x70cm, 2020.

Greetings from Vlasina Lake 2, oil on canvas, 50x70cm, 2020

Милан Нешић

Немања Николић

BIGZ, Туш на папиру, 53x38cm, 2020.

BIGZ, Indian ink on paper, 53x38cm, 2020 Окретница, Туш на папиру, 53x38cm, 2020.

Bus Turning Circle, Indian ink on paper, 53x38cm, 2020

Сењачка пијаца, Туш на папиру, 53x38cm, 2020.

Senjak Green Market, Indian ink on paper, 53x38cm, 2020 Трафика, Туш на папиру, 53x38cm, 2020.

Newsstand, Indian ink on paper, 53x38cm, 2020

Немања Николић

Иван Петровић

Дуго путовање кроз Србију, ink-jet print са скенираног негатива, 50х61см, 2020.

A Long Journey through Serbia, ink-jet print from a scanned negative, 50x61 cm, 2020.

Дуго путовање кроз Србију, ink-jet print са скенираног негатива, 50х61см, 2020.

A Long Journey through Serbia, ink-jet print from a scanned negative, 50x61 cm, 2020.

Иван Петровић

Милица Симоновић

Место измештања 1 (диптих), ink-jet print на акварел папиру, 100x40цм, 2020.

Point of Displacement 1 (diptych), ink-jet print on watercolour paper, 100x40cm, 2020. Место измештања 2 (диптих) ink-jet print на акварел папиру, 100x40цм, 2020.

Point of Displacement 2 (diptych), ink-jet print on watercolour paper, 100x40cm, 2020.

Место измештања 3 (триптих), ink-jet print на акварел папиру, 150x40цм, 2020.

Point of Displacement 3 (triptych), ink-jet print on watercolour paper, 100x40cm, 2020.

Милица Симоновић

Нина Тодоровић

Дневник дисконтинуитета – Власина 01, kомбинована техника (колаж/цртеж), 35,5x51cm, 2020.

Discontinuity Logbook – Vlasina 01, mixed media (collage / drawing), 35,5x51cm, 2020.

Дневник дисконтинуитета – Власина 02, комбинована техника (колаж/цртеж), 35,5x51cm, 2020.

Discontinuity Logbook – Vlasina 02, mixed media (collage / drawing), 35,5x51cm, 2020.

Нина Тодоровић

Марио Чаушић Хрватска

MINDCRAFT 4, дигитални принт на платну, 150x100cm, 2020.

MINDCRAFT 4, digital print on canvas, 150x100cm, 2020

MINDCRAFT 5, дигитални принт на платну, 150x100cm, 2020.

MINDCRAFT 5, digital print on canvas, 150x100cm, 2020

Марио Чаушић Хрватска

БИОГРАФИЈЕ

BIOGRAPHIES

Joвана Ђорђевић је ликовни уметник, графичар, заљубљеник у макро фотографију и дубоке мисли о времену и пролазности, a такође и биофил. Њено уметничко истраживање представља индивидуални визуелни и емотивни доживљај стварности. Стваралачким радом настоји да подстакне мисао посматрача о пролазности, о важности доживљаја сваког тренутка, као и свест о екологији и рециклажи. Редовном излагачком праксом присутна је на домаћој и иностраној ликовно-уметничкој сцени. Као асистент на Академији уметности у Нишу, својом предавачком посвећеношћу шири мрежу заљубљеника у ликовну графику.

FB: djjovana

Jovana Đorđević is an artist, printmaker, macro photography enthusiast passionate about deep thoughts on time and transience, and a biophile. Her artistic research represents an individual visual and emotional perception of reality. Through her creative work, she tries to provoke the observer’s thoughts about transience, importance of perceiving every moment as well as awareness of ecology and recycling. Through her regular exhibition practice, she is present on the national and international art scenes. As a lecturer at the Academy of Arts in Niš, she keeps expanding the network of graphic arts lovers with her teaching dedication.

FB: djjovana

Нина Ивановић је рођена 1986. године у Београду, Србија. Дипломирала је 2010. године на Факултету ликовних уметности у Београду, смер Сликарство. Од 2006. учествује на уметничкој сцени кроз домаће и интернационалне радионице, летње школе, групне и самосталне изложбе. Добитница је награде за цртеж Факултета ликовних уметности за школску 2008/09. годину, 2014. је добила прву награду за цртеж из Фонда Владимир Величковић, а 2018. награду 57. Октобарског салона. Током три месеца 2013/14. била је на резиденцијалном програму у Glo’Art центру у Ланакену, Белгија. У току 2017. године, провела је месец дана у Базелу (Швајцарска) на резиденцији Kuckucks Nest. Заједно са још шест колега и колегиница, основала је Уметнички колектив U10, са којим од 2012. године води Уметнички простор U10. Живи и ради у Београду. www.ninaivanovic.com

Nina Ivanović was born in Belgrade, Serbia in 1986. In 2010, she graduated from the Faculty of Fine Arts in Belgrade, Painting Department. Since 2006, she has actively participated on the art scene through national and international workshops, summer schools, and group and solo exhibitions. She won an award for drawing from the Faculty of Fine Arts in Belgrade for the 2008/09 academic year, followed by the first award for drawing from the Vladimir Veličković Fund in 2014 and the 57th October Salon Prize in 2018. She spent three months in 2013/14 as an artist-in-residence at Glo’Art Centre, Lanaken, Belgium, and a month in 2017 participating in Kuckucks-Nest residency programme in Basel, Switzerland.

Together with six fellow artists, she founded U10 Art Collective and has been running U10 Art Space since 2012. She lives and works in Belgrade. www.ninaivanovic.com

Светлана Јовановић (рођ. Mарковић) је рођена 12.02.1978. године у Шапцу, Србија. Дипломирала је сликарство на Факултету ликовних уметности у Београду 2003. године. Магистрирала је на групи за вишемедијску уметност код професора Чедомира Васића. Члан је УЛУС-а од 2004. године. Излагала је на већем броју групних изложби у земљи и иностранству. Од самосталних изложби издваја: Елементи, слике, Галерија Културног центра Тера, Кикинда, 2019;

Svetlana Jovanović (neé Marković) was born in Šabac, Serbia on February 12, 1978. In 2003, she graduated painting from the Faculty of Fine Arts in Belgrade. She gained her MA degree at the Multimedia Arts Department and was mentored by Professor Čedomir Vasić. She has been a member of the Association of Fine Artists of Serbia (ULUS) from 2004. She participated in many national and international group exhibitions, and singles out the following solo exhibitions: Elements, paintings, Gallery of the Terra Cultural Centre, Kikinda, 2019; Surreal Landscapes, drawings, Gallery of the Ilija M. Kolarac Endowment, Belgrade,

Нестварни пејсажи, цртежи, Галерија Задужбине Илије. М. Коларца, Београд, 2016; Colourful 2, цртежи у боји, СУЛУЈ, Београд, 2016; Colourful, цртежи и слике, Народни музеј, Шабац, 2016; Вода Ватра Ваздух Земља, слике, СУЛУЈ, Београд, 2010; Вода Ватра Ваздух Земља, просторна инсталација, Магацин Краљевића Марка, Београд, 2008; Вода Ватра Ваздух Земља, слике, Галерија Културног центра, Шабац, 2006; Од материје до облика, слике, Народни музеј, Шабац, 2005; Зелено волим те зелено, слике, Галерија Задужбине Илије М. Коларца, Београд, 2005; Сјај у трави, слике, Библиотекa, Шабац, 2004. Издваја резиденцијални боравак у Cité des Arts, Pariz, 2017. године. Добитница је годишње награде Удружења ликовних уметника Шапца за 2002. годину, као и награде „Игор Белохлавек“ за младог уметника, 2003. године. svetlanajovanovic.weebly.com Јелена Милићевић је рођена 1992. године. Звање и знање мастер ликовног уметника – графичара стиче на Факултету ликовних уметности у Београду, у периоду од 2010. до 2014. године. Од 2017. до 2019. године ради као мајстор штампе – литограф у Центру за графику и визуелна истраживања при Факултету ликовних уметности. Жели да верује да је у Београду могуће живети од продаје графичких листова. Излагала је на неколико колективних изложби у земљи и у иностранству. Самосталне изложбе: 4 зида, Центар за графику и визуелна истраживања, Београд, 2020. Нисте спремни, Аћа-Милићевић, Квака 22, Београд, 2019. Под знаком питања, Модерна галерија, Лазаревац, 2016.

IG: _jelena_milicevic_ Ангел Миов (Северна Македонија) је визуелни уметник који ради у различитим медијима, попут инсталација, видео-уметности, видео перформанса, сликања и фотографије. У свом раду истражује идеје као што је идентитет уметника наспрам идентитета уметничког дела. Рођен је у Ђевђелији, Македонија, 1982. године. Дипломирао је 2006. године на Факултету ликовних уметности у Скопљу, Одсек за сликарство, са курсом конзервације и рестаурације. Постдипломске студије на Факултету ликовних уметности у Скопљу завршава 2011. године. Од 2007. године је члан Друштва

2016; Colourful 2, drawings in colours, SULUJ, Belgrade, 2016; Colourful, drawings and paintings, National Museum, Šabac, 2016; Water Fire Air Earth, paintings, SULUJ, Belgrade, 2010; Water Fire Air Earth, spatial installation, Magacin in Kraljevića Marka Street, Belgrade, 2008; Water Fire Air Earth, paintings, Gallery of the Cultural Centre, Šabac, 2006; From Matter to Form, paintings, National Museum, Šabac, 2005; Green, Love You Green, paintings, Gallery of the Ilija M. Kolarac Endowment, Belgrade, 2005; Splendour in the Grass, paintings, Library, Šabac, 2004.

She singles out her residency at Cité des Arts, Paris, 2017.

She won the 2002 Annual Award from the Association of Fine Artists of Šabac and 2003 Igor Belohlavek Young Artist Award. svetlanajovanovicart.weebly.com Jelena Milićević was born in 1992. From 2010 to 2014, she attended the Faculty of Fine Arts in Belgrade, where she acquired the title of Master of Fine Arts – Graphic Artist and the corresponding education. From 2017 to 2019, she worked as a master printmaker – lithographer at the Centre for Graphic Arts and Visual Researches at the Faculty of Fine Arts. She wants to believe that one can make a living in Belgrade by selling graphic artworks. She participated in several national and international group exhibitions.

Solo exhibitions: 4 Walls, Centre for Graphic Arts and Visual Researches, Belgrade, 2020; You’re Not Ready, Aća-Milićević, Kvaka 22 Gallery Space, Belgrade, 2019; Under the Question Mark, Modern Gallery, Lazarevac, 2016.

IG: _jelena_milicevic_ Angel Miov (North Macedonia) is а visual artist who works in different media like installation, video art, video performance, painting and photography. In his work, he explores the concepts such as the artist’s identity versus the artwork’s identity. He was born in Gevgelija, Macedonia in 1982. In 2006, he graduated from the Faculty of Fine Arts in Skopje, Painting Department, Course in Conservation and Restoration. In 2011, he finished his postgraduate studies at the Faculty of Fine Arts in Skopje. Since 2007, he has been a member of the Association of Fine Artists of Macedonia. He is one of the founders of the artist group and the artistic space Art I.N.S.T.I.T.U.T. in Skopje, which was established in 2009. He participated in many visual art projects in Macedonia and abroad. Since December

ликовних уметника Македоније. Један је од оснивача уметничке групе и уметничког простора Арт И.Н.С.Т.И.Т.У.Т. у Скопљу, која је основана 2009. године. Учествовао је у многим пројектима визуелне уметности у Македонији и иностранству. Од децембра 2012. ради као професор (акт и цртање) на Факултету ликовних уметности Универзитета „Св. Ћирило и Методије“ у Скопљу, Македонија. www.angelmiov.com Милан Нешић Рођен 1976. године у Сремској Митровици. Уписао се на одсек Сликарства на Факултету ликовних уметности у Приштини 1997. године. У току 2001. године прелази на Универзитет у Новом Саду, где је 2003. године дипломирао на Катедри за сликарство Академије уметности. Завршио мастер студије на Катедри за сликарство Академије уметности Универзитета у Новом Саду 2015. године. Излагао самостално на 25 изложби. Учествовао на преко 60 групних изложби у земљи и иностранству. Добитник годишње награде Академије уметности Нови Сад за сликарство 2003. године и награде „Перспективни“ као најбољи млади стваралац у категорији сликарство „Арт Клинике“ 2003. године. Важнији откупи: Теленор колекција (2009), Музеј савремене уметности Војводине (2011), откуп Филозофског факултета у Новом Саду (2017).

IG: milanesic Немања Николић (рођен 1987. године) је дипломирао на Факултету ликовних уметности у Београду 2010. године, на одсеку за сликарство. Завршио је докторске уметничке студије на истом факултету 2019. године. Од 2010. године реализовао је самосталне изложбе у институцијама као што су Ликовна галерија Културног центра Београда, галерија Dix9 Hélène Lacharmoise у Паризу, Центар за савремену уметност Црне Горе (Дворац Петровића), Галерија ERD у Сеулу, Дом омладине Београда, галерија Рима у Крагујевцу, Уметнички простор U10 у Београду, итд. Учествовао је на бројним групним изложбама у земљи и иностранству: CaixaForum у Мадриду и Барселони, Kunsthal KAdE у Амерсфорту, Холандија, Künstlerhaus у Бечу, на 56. и 57. Октобарском салону у Београду (Београдско бијенале), Центру за савремену уметност Црне Горе, галерији Škuc у Љубљани, итд. Од 2018. године ради на Факултету ликовних уметности у звању асистента.

2012, he has been working as a professor (Nude and Drawing) at the Faculty of Fine Arts, Ss Cyril and Methodius University, Skopje, Macedonia. www.angelmiov.com Milan Nešić Born in Sremska Mitrovica in 1976.

In 1997, he entered the Faculty of Fine Arts in Priština, Department of Painting. In 2001, he transferred to the University of Novi Sad where he earned his bachelor’s degree in painting at the Academy of Arts in 2003. He was awarded a master’s degree in painting in 2015, at the same university.

He has had 25 solo exhibitions. He has participated in over 60 group exhibitions in Serbia and abroad.

Winner of the 2003 annual award for painting from the Academy of Arts, Novi Sad. Winner of the 2003 award Promising from Art Clinic as the best young artist in the category of painting.

Important purchases: Telenor Collection (2009), Museum of Contemporary Art of Vojvodina (2011), Faculty of Philosophy in Novi Sad (2017).

IG: milanesic Nemanja Nikolić (born in 1987) graduated in 2010 from the Faculty of Fine Arts in Belgrade, Department of Painting. He finished his PhD studies in Art at the same faculty in 2019. Since 2010, he has presented his works at solo exhibitions at the venues including the Art Gallery of the Cultural Centre of Belgrade, the Gallery Dix9 Hélène Lacharmoise in Paris, the Contemporary Art Centre of Montenegro (the Petrović Palace), the ERD Gallery in Seoul, the Belgrade Youth Centre, the Rima Gallery in Kragujevac, U10 Art Space in Belgrade, etc. He has participated in a number of group exhibitions in Serbia and abroad: CaixaForum in Madrid and Barcelona, Kunsthal KAdE in Amersfoort, the Netherlands, Künstlerhaus in Vienna, 56th and 57th October Salon in Belgrade (Belgrade Biennale), the Centre for Contemporary Art of Montenegro, the Škuc Gallery in Ljubljana, etc. Since 2018, he has been working at the Faculty of Fine Arts as a lecturer.

He has won several art awards, such as award for drawing from the Vladimir Veličković Fund, special purchase award for mural and wall installation from Raiffeisen Bank and Gallery 12HUB and award for special creative innovation from the Miloš Bajić Fund. His works are featured in many private and public collections including the ABN AMRO Art Collection in Amsterdam, the Lucas Museum of Narrative Art in Los Angeles, the WAP Foundation in Seoul, the

Добитник је више награда, као што су награда за цртеж из фонда Владимир Величковић, специјална откупна награда за мурал и зидну инсталацију Рајфајзен банке и галерије 12 HUB и награда за особену креативну иновацију из фонда Милош Бајић. Његови радови се налазе у бројним приватним и јавним колекцијама, као што је ABN AMRO колекција у Амстердаму, Музеј наративне уметности Лукас у Лос Анђелесу, WAP фондација у Сеулу, Ekard колекција у Хагу, JMS колекција у Паризу, колекција Октобарског салона (Културни центар Београда), Теленор колекција у Београду, Wiener Städtische колекција, колекција Центра за ликовно образовање Шуматовачка, итд. Немања Николић је иницијатор настанка Уметничког простора U10 у Београду. Живи и ради у Београду. www.nemanjanikolic.com Иван Петровић (Крушевац, 1973) је дипломирао на Академији уметности „Браћа Карић“ у Београду 2002. године, одсек Фотографија. Предавач је у Центру за ликовно образовање Шуматовачка у Београду. Члан је УЛУС-а. Кооснивач је и уредник „Центра за фотографију“; уредник је „Фотофорума“ (2010–2011); аутор је и приређивач књиге Фото-форум, разговори о фотографији (2016). Добитник је награде Димитрије Башичевић Мангелос 2008. и стипендије KulturKontakt у Бечу 2004. године. Радови Ивана Петровића налазе се у колекцији Музеја савремене уметности у Београду, Народном музеју у Крушевцу, Музеју у Смедереву и Теленор фондацији у Београду. www.ivanpetrovic.net Милица Симоновић је рођена у Београду 1976. године. Дипломирала је сликарство на Факултету ликовних уметности у Београду 2003. године, у класи професорке Дарије Качич. Магистрирала је 2006. године код професора Мрђана Бајића. Докторске уметничке студије је уписала 2019. на истом факултету. Њен ликовни израз прате различити медији: цртеж, сликарство, фотографија и видео инсталације. Излагала је десет пута самостално и преко тридесет пута на групним изложбама у земљи и иностранству (Србија, Немачка, Јапан, САД, Аустрија, Финска, Грчка, Бразил). Добитница је награде за особену креативну иновацију из Фонда Милош

Ekard Collection in the Hague, the JMS Collection in Paris, the October Salon Collection (the Cultural Centre of Belgrade), the Telenor Collection in Belgrade, the Wiener Städtische Art Collection, the Šumatovačka Art Collection, etc.

Nemanja Nikolić is the initiator of Belgrade based U10 Art Space. He lives and works in Belgrade. www.nemanjanikolic.com Ivan Petrović (Kruševac, 1973) graduated in 2002 from the Academy of Arts Braća Karić in Belgrade, Photography Department. He teaches at Šumatovačka – Centre of Fine Arts and Education in Belgrade. He is a member of the Association of Fine Artists of Serbia (ULUS).

Petrović is a co-founder and editor of the Centre for Photography. He was also the initiator and editor of Photo-Forum (2010-2011) and the author and editor of the book Photo-Forum, Discussions on Photography (2016).

He received the 2008 Dimitrije Bašičević Mangelos Award and 2004 KulturKontakt Artist-in-Residence grant in Vienna.

Ivan Petrović’s works are featured in the collections of the Museum of Contemporary Art in Belgrade, the National Museum of Kruševac, the Museum of Smederevo, and the Telenor Foundation in Belgrade. www.ivanpetrovic.net Milica Simonović was born in Belgrade in 1976. In 2003, she got her degree in painting from the Faculty of Fine Arts in Belgrade, in the class of Prof. Darija Kačič. She got her master´s degree in 2006 in the class of Prof. Mrđan Bajić. She started her PhD studies in 2019 at the same faculty. Her artistic expression involves different media: drawing, painting, photography and video installation. She had ten solo exhibitions and participated in over thirty group exhibitions in Serbia and abroad (Germany, Japan, USA, Austria, Finland, Greece, and Brazil).

She won an award for special creative innovation from the Miloš Bajić Fund and award for drawing from the Faculty of Fine Arts in Belgrade. She participated in various artist-in-residence programmes abroad. She lives and works between Belgrade and somewhere.

IG: milicaxosimonovic

Бајић и награде за цртеж Факултета Ликовних Уметности у Београду. Боравила је на више резидент програма у иностранству. Живи и ради на релацији Београд и негде.

IG: milicaxosimonovic Нина Тодоровић Рођена у Београду 1973. године. Дипломирала 1999. на ФЛУ, одсек Сликарство, у класи професора Чедомира Васића. Од 2000. члан УЛУС-а, са статусом самосталног уметника. Магистрирала 2002, у класи истог професора. Докторирала 2014. године на ФЛУ, Београд (ментор: редовни професор др Милета Продановић). Од 1995. године активно излаже, а до сада је имала 47 самосталних и преко 200 групних изложби. Учествовала је и на бројним ликовним колонијама, радионицама и веб пројектима у земљи и иностранству (Канада, Белгија, Мађарска, Македонија, САД, Словенија, Естонија, Немачка, Италија, Швајцарска, Русија, Шведска, Велика Британија, Аустралија, Уругвај, Аргентина, Египат, Француска, Аустрија). Добитник је више домаћих и међународних награда. Радови јој се налазе у страним и домаћим музејима и јавним и приватним колекцијама. www.ninatodorovic.com, www.architectureofmemory.com Марио Чаушић (Хрватска) је рођен у Осијеку 1972. Дипломирао је графичко сликарство на АЛУ Загреб 2001. године. Професионално се бави савременом визуелном уметношћу, изражавајући се у различитим медијима, а нарочито у медију графике, цртежа, сликарства, видеа и инсталације. Основну преокупацију у његовом раду чине истраживања различитих подручја простора и проширивање подручја визуелног израза. Активно излаже од 1998. године, а до сада је учествовао на више од сто групних и самосталних изложби у земљи и иностранству. Од 2005. године је запослен на Академији за уметност и културу у Осијеку, на Одсеку за ликовну уметност, Смер графике, где и данас ради у звању ванредног професора. Живи и ради у Осијеку, Хрватска. mariocausicartworks.blogspot.com

Nina Todorović Born in Belgrade in 1973. In 1999, she graduated from the Faculty of Fine Arts, Department of Painting, in the class of Professor Čedomir Vasić. Since 2000, she has been a member of the Association of Fine Artists of Serbia (ULUS), with a freelance artist status. In 2002, she received her master’s degree in the class of the same Professor. In 2014, she obtained her PhD from the Faculty of Fine Arts, Belgrade (mentor: Prof. Mileta Prodanović, PhD).

Since 1995, she has been actively exhibiting her works. So far, she has had 47 solo exhibitions and participated in over 200 group exhibitions. She also participated in many art colonies, workshops and web-related projects in Serbia and abroad (Canada, Belgium, Hungary, Macedonia, USA, Slovenia, Estonia, Germany, Italy, Switzerland, Russia, Sweden, Great Britain, Australia, Uruguay, Argentina, Egypt, France, Austria). She received several national and international awards.

Her works are present in national and international museums and public and private collections. www.ninatodorovic.com, www.architectureofmemory.com Mario Čaušić (Croatia) was born in Osijek in 1972. In 2001, he graduated from the Academy of Fine Arts in Zagreb, Department of Graphic Arts. He has been professionally involved in contemporary visual art, finding expression in different media, specifically printmaking, drawing, painting, video and installation. His work revolves around exploring different areas of space and expanding the area of visual expression.

He has been actively exhibiting since 1998 and, so far, has participated in over one hundred group and solo exhibitions in Croatia and abroad.

Since 2005, he works at the Academy of Arts and Culture in Osijek, Department of Fine Arts, Course in Graphic Arts, and currently holds the title of Associate Professor.

He lives and works in Osijek, Croatia. mariocausicartworks.blogspot.com

Уна Поповић (1978) је историчарка уметности и кустоскиња из Београда. Дипломирала је историју уметности на Филозофском факултету у Београду и завршила мастер студије из области Теорија културе на Факултету политичких наука у Београду. Од 2007. ради као кустос Музеја савремене уметности у Београду. Већ десет година је на позицији кустоса Салона Музеја савремене уметности, галерије која подразумева представљање и излагање рецентних и актуелних уметничких позиција, како локалних тако и интернационалних. Рад Уне Поповић непосредно је везан за истраживање у области савремене уметности, од историјског концептуализма па до данашњих пракси. Остварила је многобројне релевантне међународне сарадње од којих се истичу сарадња са музејом Tate Modern у Лондону, Künstlerhaus у Бремену, Национална галерија Zachęta у Варшави, Универзитет Bilgi у Истанбулу и др. www.msub.org.rs

Una Popović (1978) is an art historian and curator from Belgrade. She graduated from the Faculty of Philosophy in Belgrade, Department of Art History, and holds an MA in Culture Studies from the Faculty of Political Sciences in Belgrade. Since 2007, Popović has been employed as a curator at the Museum of Contemporary Art in Belgrade. For almost ten years, she has been leading the Salon of the Museum of Contemporary Art, a gallery devoted to presenting and exhibiting recent and current artistic positions, local and international alike.

Her work is directly linked with explorations in the field of contemporary art, from historical conceptualism to contemporary practices. Popović has been involved in many major collaborative projects on the regional and international scene and has organised many international projects. Her most important collaborations include Tate Modern in London, Künstlerhaus in Bremen, Zachęta National Gallery in Warsaw, Bilgi University in Istanbul, etc. www.msub.org.rs

ЛЕСКОВАЧКИ КУЛТУРНИ ЦЕНТАР

ЛЕСКОВАЧКИ КУЛТУРНИ ЦЕНТАР Булевар ослобођења 101 Лесковац www.lkc.org.rs Директор Сања Цонић Уредник ликовног програма Гордана Бошковић Дизајн и припрема за штампу ntDanubiana Превод Драгана Рашић Вуковић Фотографије на корицама Милица Симоновић, Место измештања (детаљ)

Пројекат подржало Министарство културе и информисања Републике Србије

LESKOVAC CULTURAL CENTRE Bulevar oslobođenja 101 Leskovac www.lkc.org.rs Director Sanja Conić Curator Gordana Bošković Design and prepress ntDanubiana Translation Dragana Rašić Vuković Cover photos Milica Simonović, Point of Displacement (detail)

Project supported by the Ministry of Culture and Information of the Republic of Serbia