Emitor 486 - Howard Phillips Lovecraft special

GOF’NN HUPADGH CTHULHU

=

EMITOR

glasilo Društva ljubitelja fantastike Lazar Komarčić iz Beograda . april 2014 * broj 486 + XXXIV

EMITOR

*

glasilo Društva ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“ iz Beograda april 2014 • broj 486 • XXXIV

GOF’NN HUPADGH CTHULHU! DA­GON, BOG SR­BA De­jan Og­nja­no­v ić. . . . . . . . . . . . . . . . . . 3

SMRT MUSTAFA-AGE DAMUZIĆA Miloš Petrik. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 34

PRO­CEP Sa­nja Pa­vo­še­v ić Ali­sa. . . . . . . . . . . . . . . 8

SE­LO PLE­SA­ČA Re­lja An­to­n ić. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 37

U DU­BI­NA­M A Go­ran Se­ge­d i­nac. . . . . . . . . . . . . . . . . . 11

BE­SA­NOST Du­šan Ko­v i­ja­n ić. . . . . . . . . . . . . . . . . . 44

SO­N ET O MOR­SKOJ SA­T VO­R I Ivan To­m ić. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 16

DA­N IĆ­K I UŽAS Mi­loš Pe­trik. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 46

DO­LA­ZAK AZA­TO­TA Fi­l ip Ro­go­v ić. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 18

STI­GIJ­SKA KOB Ta­nja B. Tr­ku­lja. . . . . . . . . . . . . . . . . . . 51

IZ­M E­ĐU Ne­nad Pa­vlo­v ić. . . . . . . . . . . . . . . . . . . 25

BA­LA­BAN Mar­ko Tri­v un­če­v ić. . . . . . . . . . . . . . . . 53

ĐA­VO BEZ FIL­T E­R A Ra­do­slav Slav­n ić. . . . . . . . . . . . . . . . . . 28

UŽAS BE­LI­N E Da­m ir Mi­k loš . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 59

Ilustracije Asterian. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 24 Boris Radujko. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 36 Dejan Ognjanović. . . . . . . . . . . . 5, 35, 49 Ivan Tomić. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 17 Milivoj Kostić. . . . . . . . . . 23, 30, 56, 63 Miroslav Lazović . . . . . . . . . . . . . . . . . 58

Nemanja Radovanović. . . . . . . . . . . . . 64 Relja Antonić. . . . . . . . . . . . . . . . . . 39, 43 Stefan Mrkonjić. . . . . . . . . . . . . . . . . . . 52 Vladimir Topalović. . . . . . . . . . . . . . . . 10 Zlata Milić. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 50 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Ω

ZA OVO ZLODELO ODGOVORNI: urednik: Miloš Cvetković • priprema: Žarko Milićević naslovnica: Dragan Paunović, www.draganpaunovic.com; portret HFLa: Ana (Milojković) Omi kontakt: lazarkomarcic@yahoo.com • www.lazarkomarcic.org društveno se mrestimo via • facebook.com/lazar.komarcic • twitter: @emitØr ISSN 1451-995X Štampano kod gazda-Perše [Skripta Internacional], Beograd

REČ UREDNIKA E

mitor 486 predstavlja svojevrsni eksperiment. Na prvi pogled u pitanju je još jedan tematski broj, a nakon Flaša Gordona, zombija i detektiva na red je došao i Hauard Filips Lavkraft, odnosno njegovo delo. Ali ima tu nečeg višeg od puke dosetke i omaža. Broj tematskih zbirki priča koje se dotiču Lavkraftovog zaveštanje poslednjih godina raste, a mnogi kvalitetni i poznati pisci nalaze se na spisku autora koji su osetili zov Ktulua. Izazov, zabava, inspiracija, opsesija… samo su neki od razloga zašto bi se današnji pisac horora ili naučne fantastike dohvatio tastature u nameri da napiše delo koje će, ako uspe, živeti dva života i imati dva oca, i u kome će moći da uživaju ljubitelji Lavkraftove proze, ali i svi koji pre svega vole dobru priču. Među koricama ovog Emitora nalazi se: 11 priča i 3 pesme (i to je deo eksperimenta).

Neću posebno izdvajati autore; neki od njih će vam biti poznati, kao i njihova dela koja ste mogli i ranije da čitate, što na stranicama Emitora što negde drugde, ali neki od njih predstavljaju otkriće. Želim da verujem da je taj momenat otkrića obostran, da su i sami autori otkrili u sebi nešto što ih je navelo da se okušaju u ovom eksperimentu, i da se na tome neće zaustaviti. I da će naredni pokušaj biti još uspeliji, a neka sledeća zbirka još obimnija i bogatija. Do tada, uživajte u novom Emitoru, u pričama, u pesmama, u ilustracijama, u ponorima ludila i interdimenzionalnim pipcima koji pokušavaju da prodru u ovaj naš svet i učine ga mračnijim, sluzavijim i zanimljivijim nego što jeste.

Miloš Cvetković

Kao i do sad inbox Emitora je gladan priloga svih vrsta. Trebaju nam: priče, pesme, ilustracije, stripovi, prikazi svega što ste čitali/slušali/gledali/mirisali u proleće, eseji, razmišljanja, trendovi, zezalice, preporuke za nabavljanje, preporuke za izbegavanje. Šaljite, kao i do sada, na mail lazarkomarcic@yahoo.com u nekom od standardnih formata, najbolje .doc ili .rtf.

DA­GON, BOG SR­BA De­jan Og­nja­no­vić

Z

e­l e­no zu­ba­to sun­ce pro­mo­li­lo se iza lju­bi­č a­stih obla­ka nad banj­skim br­dom ali nje­go­v i zra­ci je­dva su se pro­bi­l i kroz spek­tral­nu iz­ma­gli­c u. Još uvek sam se pri­v i­ka­vao na no­v i kva­l i­tet sve­t la ko­je mi je ju­trom na­v i­ra­lo kroz pro­zor i či­n i­lo da ose­ć am ka­ko sam se iz jed­nog sna sa­mo pre­se­l io u dru­g i, još go­r i. Ti­ho sam se obla­čio pa­ze­ći da ne pro­bu­d im že­nu ko­ja je le­ža­ la po­stran­ce na dru­goj stra­n i kre­ve­t a i is­pu­šta­la rav­no­mer­no, gr­le­no kr­k lja­nje. Ku­ćom je ina­če vla­da­la ne­u­o­bi­č a­je­na ti­ši­na, i ja se upi­t ah – ka­ko je to mo­g u­će? Moj na­kot bi tre­ba­lo da je uve­l i­ko na no­ga­ma. „De­či­ce“, us­k lik­nuo sam opre­zno. „Vre­me je za ško­lu!“ Ćer­či­ca se sa­mo pro­me­ško­lji­la i okre­nu­la mi le­đa. „Ču­je­te li? “ Si­nak je po­d i­gao gla­v u, na­m r­štio se, otvo­r io jed­no oko, i pro­m r­m ljao: „Ća­le, bre, da­nas je Da­ go­nov dan: ne ide­mo u ško­lu“, a on­da je i on za­ bio gla­v u u ja­stuk i pro­du­žio da knja­va.

Do­đa­vo­la, po­m i­slio sam, ni­ka­ko da po­pam­ tim sve ove no­ve pra­zni­ke. Tek on­da mi si­nu ju­ če­ra­šnje oba­ve­šte­nje u fir­m i da će­mo da­nas ra­d i­ti skra­će­no.

Kre­nuo sam na­zad niz hod­n ik, gde se sle­d ih u me­stu: ka me­n i je ba­u­lja­lo stvo­re­nje sa ok­to­po­id­ nim hva­t alj­ka­ma na li­c u i me­du­za­sto umr­še­n im pip­ci­ma ra­štr­ka­n im oko gla­ve. Vri­snuo sam – a on­da shva­t io da je to sa­mo mo­ja pro­bu­đe­na že­na sa ko­zme­t ič­kom ma­skom od pi­pa­ka ho­bot­n i­ce.

Po­d i­gla je ka me­n i svo­je bu­nov­ne, po­lu­o­t vo­re­ne oči, i ma­da je u hod­n i­ku bio po­lu­m rak, za­k leo bih se da sam u nje­nom po­gle­du ose­t io no­t u pre­ zi­ra. „Ne­moj opet da za­bo­ra­v iš: ve­če­ras ide­mo u

Cr­kvu“, re­k la mi je i pro­du­ži­la u ku­pa­t i­lo. Čuo sam je ka­ko se­da na šo­lju i po­či­nje da is­pu­šta bo­ go­hul­ne zvu­ke, te po­žu­r ih da se uda­ljim – ipak ne­do­volj­no br­zo da ne ču­jem, ono­stran vra­t a, njen ur­l ik: „U po­vrat­ku ku­pi lig­nje!“ e­što ka­sni­je, sta­jao sam, kao i sva­kog ju­ tra, sa gru­pi­com ne­volj­n i­ka na auto­bu­skoj sta­n i­ci. Bi­l i su po­gnu­t i, zgr­če­n i u se­be, pe­sni­ca du­bo­ko u dže­po­v i­ma, vi­l i­ca za­bi­je­n ih u pe­še­ve ka­pu­t a i jak­n i. Či­t a­va sce­na odi­sa­la je ne­čim neo­ bič­n im, ali ni­ka­ko ni­sam mo­gao da pro­n ik­nem – či­me? Tek ka­da sam ušao u auto­bus, u gla­v i mi se for­m i­ra­la sli­ka da je, dok smo sta­ja­l i na­po­lju, je­d i­no me­n i iz­la­zi­la pa­ra iz usta. Sme­sta sam to ot­pi­sao kao be­smi­sli­c u, pri­v id ili lo­še opa­že­nu/ upam­će­nu sli­ku. Osta­l i su si­g ur­no di­sa­l i na nos, ili su se na zi­m i in­ha­l i­ra­l i sop­stve­n im mi­r i­si­ma iz ka­pu­t a.

Br­zo sam za­bo­ra­v io na taj de­t alj i pri­lju­bio se uz pro­zor, sre­ć an što sam us­peo da pro­na­đem me­sto za se­de­nje. Bi­lo je to, isti­na, me­sto od­mah iz­nad toč­ka, ta­ko da su mi sa­v i­je­na ko­le­na bi­la sko­ro u vi­si­n i gru­d i, ali ta po­za bi­la je na­ro­či­ to pri­k lad­na at­mos­fe­r i auto­bu­sa, u ko­me je bi­lo hlad­n i­je ne­go na­po­lju. U ovom zgr­če­nom po­lo­ ža­ju tre­ba­lo bi da ne­što bo­lje oču­vam to ma­lo sop­stve­ne to­plo­te. Već do na­red­ne sta­n i­ce zi­mu vi­še ni­sam ose­ć ao.

Po­ku­ša­vao sam da do­sa­du ru­t in­ske tra­se uma­njim po­sma­tra­ju­ći li­ca sa­put­n i­ka. Bi­la su to is­k r­za­na, iz­no­še­na li­ca; mno­ga su lo­še pri­a ­nja­la uz lo­ba­nje, i vi­de­lo se da nji­ho­v i vla­sni­ci ku­bu­re sa nji­ho­vom ani­ma­ci­jom. Ima­la su tek­stu­r u na­l ik vo­šta­noj, a po­je­d i­na su na­ro­či­to pod­se­ć a­la na ko­ žu vo­do­ze­ma­ca ili, čak, ri­ba. Uglav­nom su se dr­ ža­l i po stra­n i, ko­l i­ko je to pro­stor auto­bu­sa do­ pu­štao, i sa­mo ret­k i su me­đu­sob­no ko­mu­n i­ci­ra­l i

3

N

krat­k im la­ve­žom. Ne­k i­ma su se gla­ve kla­t i­le u rit­mu truc­ka­nja auto­bu­sa; nji­ho­va sa­nji­va li­ca i ba­le ko­je su im ne­na­mer­no cu­r i­le niz bra­du pod­ se­ti­še me na mo­ju že­nu ko­ju sam ju­tros sa slič­n im iz­ra­zom osta­v io da hr­če na ja­stu­ku. Kao i obič­ no, ona ni­je ima­la pro­ble­ma da br­zo za­spi: dok sam se ja na br­zi­nu spre­m io, ona je već iza­šla iz ku­pa­ti­la i uto­nu­la u car­stva s one stra­ne sna, kao da ni­je ni usta­ja­la. Ni­je me ču­la ka­da sam iza­šao.

Po­čev od Be­log Bro­da na­i­đo­še pu­ste po­lja­ne ko­je je kom­bi­na­ci­ja inja i la­ga­ne iz­ma­gli­ce či­n i­ la ča­rob­n i­jim ne­go što ina­če je­su. Kod Me­d i­ja­ne se auto­bus za­u­sta­v io iz­van sta­n i­ce. Za­pi­ljio sam kroz pro­zor i shva­tio da je vo­zač za­stao da pro­ pu­sti po­vor­ku lju­d i u cr­n im odo­ra­ma i ka­pu­lja­ ča­ma ko­ja se kre­t a­la iz po­lu-sru­še­ne, vre­me­nom iz­je­de­ne zgra­de Elek­tron­ske in­du­stri­je i u pra­ voj, ne­pre­k i­nu­toj li­n i­ji pre­la­zi­la auto-put idu­ći ka an­tič­k im ru­še­v i­na­ma. Sva­k i od ako­l i­t a obe­ma ru­ka­ma je ste­zao po jed­nu ve­l i­ku upa­lje­nu sve­ć u i mu­m lao ne­ra­zu­m lji­v i na­pev či­je su vi­bra­ci­je do­ pi­ra­le kroz mi­stič­nu be­l i­nu, i či­n i­lo se da su ivi­ce ve­l i­ke po­lja­ne isto­vre­me­no i rub sve­t a ce­log, dok su do­sto­jan­stve­na zvo­na ne­gde u da­lji­n i na­r i­ca­la slo­bod­no u vi­l in­skom ete­r u.

Kao da je i sâmo vre­me na­č as sta­lo – a on­da je, ka­da je i po­sled­nju fi­g u­r u pro­ce­si­je pro­g u­t a­la be­l i­na, auto­bus na­sta­v io da klo­pa­ra ka drev­nom, mi­to­v i­ma po­sed­nu­tom Na­i­su. Kod Će­le-Ku­le do­če­ka­la nas je još jed­na pro­ce­si­ja. Ezo­te­r ič­ ni Kult Lo­ba­nje dr­žao je svo­ju ju­t ar­nju slu­žbu: sled­be­n i­ci be­hu po­sed­nu­ti u krug oko zi­do­va sa ko­jih su se ke­zi­le dav­no od­ra­ne i ošu­re­ne lo­ba­nje.

Tek po­ne­k i ka­men vi­r io je iz tla i pod­se­ć ao da je ne­ka­da na­ka­rad­na ku­ći­ca skri­va­la od sve­t a po­ gle­de iz du­bi­na tih bez­vre­me­n ih du­plji. Po­ja­nje ver­n i­ka ima­lo je u se­bi ču­dan spoj pra­vo­slav­nog i pa­gan­skog. U pro­pi­sa­nom tre­nut­ku žrec po­d i­že obe ru­ke sa ba­k lja­ma uvis, i na taj znak kon­g re­ ga­ci­ja se di­že na no­ge i sta­de igra­ti i kla­nja­ti se oko Će­le-Ku­le u fre­ne­t ič­nom rit­mu.

Je­dan od put­n i­ka in­stink­t iv­no se, zu­re­ći kroz pro­zor, pre­k r­sti – što ni­je pro­ma­k lo sa­put­n i­ci­ ma oko nje­ga, ko­ji sme­sta za­la­ja­še: Ve­l i­k i Maj­ stor otvo­r i vra­t a a Kon­tro­lo­r i čo­ve­ka od­ve­do­še u ne­po­zna­tom prav­c u. Nje­go­vo vri­šta­nje ču­lo se još ne­ko vre­me kroz sla­bo-dih­t u­ju­ć a vra­t a auto­ bu­sa, a on­da i ono utih­nu. Ka­da su se Kon­tro­lo­r i vra­ti­l i, po­ma­lo za­d i­ha­n i, ali ina­če le­de­no mir­n i, slu­žba oko Ku­le Lo­ba­nja be­še za­vr­še­na, i auto­ bus je mo­gao da kre­ne da­lje.

Ušli smo u le­gen­da­ma pri­t i­snu­t i Na­i­sus u či­ ju su ori­jen­t al­no-soc­re­a ­l i­stič­ku ar­h i­tek­t u­r u tek pri­sti­za­l i ele­men­t i sti­la No­vog Eona. Ras­tr­zan, kao i uvek, iz­me­đu sta­rog i no­vog, iz­me­đu Is­to­ka

4

i Za­pa­da, iz­me­đu Se­ve­ra i Ju­ga, iz­me­đu ur­ba­nog i ru­ral­nog, grad je ipak, za­hva­lju­ju­ći ne­u­mo­lji­v im Di­rek­t i­va­ma grad­skih Ota­ca, sve vi­še is­ko­re­nji­ vao tra­go­ve Ne­ka­da­šnjih i po­sta­vljao, ma­kar na fa­sa­de, pe­č a­te Onih Ne­i ­me­no­va­n ih. Jer Oni su bi­l i, Oni je­su, i Oni će tek da bu­du.

U cen­tru, „kod Ko­nja“, ka­ko se to me­sto za sa­stan­ke ne­ka­da na­zi­va­lo u kri­šom pro­ša­pu­t a­ nim do­go­vo­r i­ma lju­bav­n i­ka, sa­da se ume­sto te ani­mal­ne skulp­t u­re uz­d i­zao cr­n i mo­no­l it iz­re­ zba­ren u sta­ro­go­vo­r u ko­ji je po­la­ga­no po­sta­jao naš no­vo­go­vor. Za­pi­si na nje­mu be­hu pred­sta­ vlje­n i u si­ste­mu hi­je­ro­gli­fa, ni­ma­lo na­l ik bi­lo če­mu što sam do­sko­ra mo­gao ugle­da­t i u knji­ga­ ma, a sa­sto­ja­l i su se ve­l i­kom ve­ći­nom od kon­ ven­ci­o­na­l i­zo­va­n ih vo­de­n ih sim­bo­la ri­ba, je­g u­lja, ho­bot­n i­ca, lju­ska­ra, me­ku­ša­ca, ki­to­va i dru­g ih stvo­ro­va. Ne­ko­l i­ko zna­ko­va oče­v id­no je pri­ka­ zi­va­lo oke­a n­ske stva­r i sa­svim ne­po­zna­te mo­der­ nom na­uč­nom sve­t u. U du­hu tih re­zba­r i­ja bio je i di­vov­ski pi­pak iz­va­jan od ne­ke sa­svim dru­ga­či­je, glat­ke vr­ste ka­me­na, ko­ji se sa­vr­še­no pri­a ­nja­ju­ći uvi­jao oko mo­no­l i­t a, do­pi­r u­ći iz du­bi­na ko­je je ova­kav spo­me­n ik sa­mo na­go­ve­šta­vao.

S

i­šao sam kod Ure­da i oda­t le br­zo sti­gao u svo­ju kan­ce­la­r i­ju. Za­ka­šnje­nje zbog ju­t ar­njih ce­re­mo­n i­ja kul­to­va bi­lo je pre­ci­zno ura­č u­na­to u mo­je pu­to­va­nje, ta­ko da sam u ofis ušao ne­ko­l i­ko mi­nu­t a pre de­vet.

Tač­no u de­vet svi za­po­sle­n i oku­pi­smo se u Ve­ li­koj sa­l i, gde smo za­jed­n ič­k i za­pe­va­l i Him­nu: „Ni­je mr­t vo ono što Za­u­vek bdi­je, u Eoni­ma čud­n im ni Smrt mr­t va ni­je.

Ve­l i­k i Ktu­lu u svom Do­mu sni­va, kad Da­gon iz mo­ra usta­ne, Ču­do će da bi­va.“

Ka­da je na­pev utih­nuo, obra­tio nam se Šef od­ se­ka za od­no­se S One Stra­ne: „Imam tu­žnu oba­ve­zu da vas iz­ve­stim da je naš Di­rek­tor, go­spo­d in Ra­to­m ir Mi­r ić, do­ži­veo ne­sre­ć u na svom slu­žbe­nom pu­to­va­nju po No­voj En­gle­skoj. De­t a­lji o tom ne­sreć­nom slu­č a­ju bi­ će sa­op­šte­n i ka­da is­tra­ga bu­de okon­č a­na. A sa­da, imam ta­ko­đe i čast i oso­bi­to za­do­volj­stvo da vam pred­sta­v im no­vog Di­rek­to­ra ko­ji do­la­zi iz na­še eks­po­zi­t u­re u Egip­t u – go­spo­d i­na Njar­la­to­te­pa.“ Pred nas iza­đe mla­do­l i­k i čo­vek te­ško od­re­d i­ ve sta­ro­sti: vi­sok, vi­t ak, glat­ke i po­ma­lo tam­no­ pu­te ko­že ko­ja je nje­go­ve cr­te, na­l ik me­le­skim, či­n i­la još te­že od­re­d i­v im. Imao je za­l i­za­nu ka­ tran-cr­nu ko­su a is­pod vi­so­kog če­la stre­lja­le su pro­dor­ne tam­ne oči. Bio je ode­ven u ele­gant­no tam­no si­vo ode­lo ko­je mu je sa­vr­še­no pri­sta­ja­lo.

[Dejan Ognjanović]

Po­d i­gao je le­v u ru­ku i na­či­n io „Vur­ski znak“, na šta oku­plje­n i, kao je­dan, od­vra­t i­še na isti na­čin.

Obra­t io nam se gla­som po­ma­lo rav­ne i bez­ boj­ne in­to­na­ci­je u ko­joj je je­d i­n i „za­čin“ bio ak­ ce­nat ko­ji ni­ka­ko ni­sam uspe­vao da sme­stim u bi­lo ko­ju po­zna­t u gru­pu. Ka­zao je: „Kao što vam je po­zna­to, na­ša Vla­da je u je­ da­na­e­stom me­se­c u še­ste go­d i­ne Ere Vul­ga­r is, pre­po­zna­ju­ći va­žnost pro­ce­sa uskla­đ i­va­nja na­ šeg za­ko­no­dav­stva sa spi­si­ma Ve­l i­k ih Sta­r ih, a pre­ma spo­ra­zu­mu iz Da­ma­ska, od­lu­či­la da za­ poč­ne pro­ces do­bro­volj­ne oce­ne uskla­đe­no­sti va­že­ćeg za­ko­no­dav­stva sa prav­n im te­ko­v i­na­ma Sta­r ih, ka­ko bi se po­spe­ši­l i da­lji ko­ra­ci u pri­bli­ ža­va­nju Ka­pi­ji Jog So­to­t a. Ta se fa­za oce­nju­je kao do­bro­volj­no-oba­ve­zu­ju­ć a, ima­ju­ći u vi­du da je Po­slov­n i­kom Vla­de („Sl. list“, br. 74/06), usta­no­ vlje­na oba­ve­za ob­ra­đ i­va­č a da uz pred­log za­ko­na, dru­gog pro­pi­sa ili op­šteg ak­t a, do­sta­v i mi­šlje­nje Se­k re­t a­r i­ja­t a za Eon­ske in­te­g ra­ci­je na Iz­ja­v u o uskla­đe­no­sti sa od­go­va­ra­ju­ćim pro­pi­si­ma Ve­l i­ kih Sta­r ih, ko­ju pri­pre­ma ob­ra­đ i­vač. Uput­stvom za oce­nu uskla­đe­no­sti pro­pi­sa sa od­go­va­ra­ju­ćim pro­pi­si­ma Ve­l i­k ih Sta­r ih („Sl. list“, br. 74/06), ta­da­šnjeg Mi­n i­star­stva za od­no­se sa Ono­stran­ stvom i Eon­ske in­te­g ra­ci­je, pro­pi­san je Obra­zac za oce­nu uskla­đe­no­sti na­ših pro­pi­sa sa oni­ma de­fi ­n i­sa­n im u pod-do­ku­men­ti­ma kao što su Ot­ kro­ve­nja Gla­a­ki­ja, De Ver­mis Myste­r i­i s, Li­ber Ivo­nis, Pna­ko­tič­ki ma­nu­skript, Cul­tes des Go­u ­ les, Una­us­s prec­hlic­hen Kul­ten, kao i, sva­ka­ko, u glav­nom do­ku­men­t u, ne­i z­re­ci­vom Ne­kro­no­mi­ ko­nu Ab­du­la Al­ha­zre­da.

Od­red­ba­ma Čla­na 72. Spo­ra­zu­ma o de­sta­ bi­l i­za­ci­ji i de­a n­tro­po­mor­fi­za­ci­ji, na­ša ze­m lja se oba­ve­za­la da će na­sto­ja­t i da osi­g u­ra po­ste­pe­no uskla­đ i­va­nje svih po­sto­je­ćih za­ko­na i bu­du­ ćeg za­ko­no­dav­stva s pro­pi­si­ma Ve­l i­k ih Sta­r ih.

Uskla­đ i­va­nje će, u ra­noj fa­zi, bi­ti fo­ku­si­ra­no na osnov­ne ele­men­te pre­do­če­ne u za­ko­n i­ku Cul­tes des Go­u­les ko­ji se od­no­se na li­k ve­fak­ci­ju, mi­sce­ ge­na­ci­ju i am­fi­bij­ske tran­sfor­ma­ci­je, uklju­č u­ju­ ći za­ko­no­dav­stvo u obla­sti in­vo­ka­ci­je i ri­t u­a l­ nog žr­t vo­va­nja, kao i na dru­ge ob­l i­ke od­no­sa sa Ono­stran­stvom. U ka­sni­joj fa­zi, na­ša ze­m lja će se fo­ku­si­ra­t i na od­red­be iz za­ko­n i­ka Una­ us­s prec­hlic­hen Kul­ten či­je je pre­vo­đe­nje u to­ku.

Kao što vam je do­bro po­zna­to, oni se ti­č u re­for­ me obra­zo­va­nja kroz uvo­đe­nje pred­me­t a: Pra­va isto­r i­ja sve­t a, Zve­zdo­na­u­ka, Osno­ve ne­k ro­fi ­l i­je, Kse­no­bi­o­lo­g i­ja, Uvod u mi­zo­g i­n i­ju, Gi­ne­ko­lo­ ška pa­to­lo­g i­ja i Ne­po­zna­t a ge­o­g ra­fi­ja, kao i kroz im­ple­men­t a­ci­ju no­v ih na­stav­n ih me­to­da i in­sta­ la­ci­ju por­t a­la ka Ono­stran­stvu u sva­ku ško­lu.

S ob­zi­rom da se i u Iz­ve­šta­ju go­spo­d i­na

6

Za­do­ka Ale­na iz Eon­ske ko­m i­si­je o na­pret­ku Sr­bi­je u 06. go­d i­n i e. v. im­pli­ci­ra po­tre­ba uvo­ đe­nja ta­be­le uskla­đe­no­sti, Vla­da je na sed­n i­ci od 38.13.0006. usvo­ji­la In­for­ma­ci­ju o glav­n im na­la­ zi­ma i pre­po­r u­ka­ma iz Iz­ve­šta­ja Eon­ske ko­m i­ si­je o Na­pret­ku za 06. go­d i­nu i Stra­te­g i­je pro­ ši­re­nja za 07–08. go­d i­nu, uz za­k lju­č ak ko­jim se Se­k re­t a­r i­jat za Eon­ske in­te­g ra­ci­je za­du­žu­je da pri­pre­m i ino­v i­ra­n i Obra­zac o uskla­đe­no­sti na­ ci­o­nal­n ih pro­pi­sa sa pro­pi­si­ma Ve­l i­k ih Sta­r ih, pra­ćen Ta­be­lom uskla­đe­no­sti.“ On­da nam je go­spo­d in Njar­la­to­tep po­de­l io fo­to­t ip­ska iz­da­nja Cul­tes des Go­u­les i po­slao nas na rad­ne za­dat­ke. Osta­t ak da­na pro­veo sam upo­ re­đu­ju­ći fran­c u­ski i en­gle­ski pre­vod tog za­ko­n i­ ka i tra­že­ći ko­re­spon­d i­ra­ju­će od­red­be u na­šem za­ko­nu, od­no­sno me­sto za one ko­je kod nas još uvek ni­su uve­de­ne.

To­kom pa­u­ze sta­jao sam kraj ma­ši­ne za ka­f u.

Je­dan od knji­go­vo­đa iz sek­to­ra C plju­nuo je već pr­v i gu­t ljaj i ba­cio sko­ro pu­nu pla­stič­nu ča­ši­c u s cr­nom teč­no­šću u kan­t u za ot­pat­ke: „Ize’m ti ka­f u! Ovo je k’o buć­ku­r iš od naf­te i ri­blje čor­ be!“ Ubr­zo mu je pri­šao je­dan od pod-še­fo­va i ne­što mu pro­ša­pu­t ao na uvo. Ovaj je po­ble­deo, i opu­šte­n ih ra­me­na po­šao za njim u Ofis za Pre­ i­spi­t i­va­nje.

K

a­da sam se vra­ć ao ka Na­i­sus Ba­nji, noć je svo­jim pla­štom već bi­la pre­k ri­la okol­na br­ da. Na vr­ho­v i­ma ne­k ih ne­bo su li­za­l i pla­me­no­v i Sve­t ih va­tri, što me je pod­se­ć a­lo da je da­nas dan Fe­sti­va­la, i da su za­to ak­tiv­no­sti mno­g ih kul­to­va na­ro­či­to in­ten­zi­v i­ra­ne. Ja ni Onih Da­na ni­sam naj­bo­lje vo­d io ra­č u­na o da­t u­m i­ma, pra­zni­ci­ma te dru­g im ka­len­dar­ski za­cr­t a­n im oba­ve­za­ma (na ve­l i­ko zgra­ža­va­nje mo­je že­ne), a tek u ovim No­ vo­e­on­skim pot­pu­no sam iz­g u­bljen, i ni­ka­ko da upam­t im kad ono be­še Ktu­lov­dan, kad Val­pur­ gij­ska noć, kad Jog­so­to­to­va­nje a kad Dan Ko­ze sa hi­lja­du mla­d ih. No, ovog pu­t a u kri­lu sam dr­ žao pa­žlji­vo za­pa­ko­va­nu smr­znu­t u lig­nju ko­ju mi je že­na ju­tros za­po­ve­d i­la da ku­pim.

Već od ula­znih vra­t a za­pah­nuo me je ne­sno­sni smrad ve­če­re ko­ju je mo­ja že­na, oči­to, spre­ma­la.

Istog ča­sa ka­da sam ušao u dnev­nu so­bu o no­ge mi se obi­snu moj na­kot, ali ih bar na­č as od­vra­t ih ba­civ­ši im li­za­l i­ce sa­mo za tu svr­hu na­tr­pa­ne u dže­po­ve. „Šta ima za ve­če­r u? “ ri­t u­a l­no upi­t ah, iako su mi­r i­si bi­l i već do­volj­no re­či­t i. „Oh, sti­gao si?“ upi­t a ona re­to­r ič­k i, je­dva se osvr­ć u­ći iz is­pa­re­nja ko­ja su se di­za­la nad šer­ pom. „Spre­mam gra­šak sa ho­bot­n i­com i pr­že­ ni­ju sa dag­nja­ma. Evo, bi­će go­to­vo očas po­sla.

Ako si mno­go gla­dan, mo­žeš da uzmeš sa­la­t u od

ni­šav­skih be­ja­v i­ca sa cr­n im lu­kom.“ „Ne­ka, sa­če­ka­ć u“, re­koh. „Je­si li do­neo lig­nje?“ na­m r­šti se ona. „Na­rav­no“, re­koh. „Osta­v io sam ih u fri­ži­de­ ru u hod­n i­ku.“ Seo sam is­pred TV por­t a­la sa­mo da bih ubr­ zo shva­tio da je na svim ka­na­l i­ma jed­no te isto: di­rek­t an pre­nos Ve­čer­njeg Bo­go­u­slu­že­n i­ja iz ne­ ka­da­šnjeg Hra­ma Sve­tog Sa­ve u Be­o­g ra­du, a sa­ da­šnjeg Hra­ma Da­go­nu. I ne­sve­stan šta či­n im, na­glas sam se pod­se­ć ao re­či li­t ur­g i­je: Ph’ngu­li mglw’nafh Cthul­hu R’lyeh wgah’nagl fhtagn, ka­da me moj sin­čić Eusta­h i­je, sme­ju­ći se, is­pra­ vi: „Ta­t a, ta­t a, ni­je Ph’ngu­li ne­go Ph’nglui!“ Uje­ doh se za je­zik i sme­sta se is­pra­v ih. Do­đa­vo­la, de­ca mno­go br­že i lak­še usva­ja­ju ovaj no­vo­go­vor. „Ne­moj da bi ti se ta­ko ne­što de­si­lo ve­če­ras na Po­noć­noj mi­si!“ do­v ik­nu mi že­na iz ku­h i­nje svo­jim uobi­č a­je­n im sar­ka­stič­no-pre­kor­n im gla­ som. „Se­t i se“, do­da­la je, „ka­ko je pro­šao kom­ ši­ja Mi­lan pro­šle go­d i­ne na Jog­so­to­to­va­nju ka­da je de­snom ru­kom na­či­n io Vur­ski Znak.“ Stre­sao sam se i oti­šao u ku­pa­ti­lo da na mi­r u, i iz­van do­ me­t a ri­bljeg smra­da ko­ji me je do­vo­d io do ivi­ce ne­sve­sti­ce, ve­žbam Sve­te Re­či i Ge­sto­ve. Seo sam na šo­lju i sa obli­žnje po­l i­ce do­hva­tio džep­no daj­ džest iz­da­nje Ne­kro­no­mi­ko­n a…

P

o­sle ve­če­re po­se­da­l i smo svi is­pred ši­ro­kog ekra­na ko­ji za­u­zi­ma po­lo­v i­nu zi­da dnev­ne so­be. Bli­ži­la se kul­m i­na­ci­ja ce­re­mo­n i­je. Po­bed­ ni­ca ri­ja­l i­t i šo­ua „Bu­d i Da­go­no­va ne­ve­sta“ pro­ de­fi ­lo­va­la je kroz kon­gre­ga­ci­ju u Hra­mu, ne­skri­ ve­no us­h i­će­na zbog uka­za­ne joj po­č a­sti. Vo­d i­la su je dvo­ji­ca pra­t i­la­ca, po je­dan sa sva­ke stra­ne, sa­mo re­da ra­d i, jer Iza­bra­n i­ca oči­to ne bi bi­la nig­de dru­gde ra­d i­je ne­go li tu gde je­ste. Uosta­ lom, ra­d i to­ga se i nad­me­t a­la sa naj­lep­šim de­voj­ ka­ma Sr­bi­je u naj­gle­da­n i­jem šou otkad je Ve­l i­kog Star­ca, i sa­da je upi­ja­la u se­be stra­ho­po­što­va­nje Ver­n i­ka i na­sla­đ i­va­la se nji­ho­vom za­v i­šću dok su je dis­k ret­no po­sta­vlje­ne ka­me­re ne­pre­k id­no sni­ma­le, a ona se iz­ve­žba­no okre­t a­la kao da zna po­zi­ci­ju sva­ke od njih. Pred­sed­n ik je sta­jao u pr­ vom re­du, okru­žen svo­jom svi­tom i ve­le­u­va­že­ nim zva­n i­ca­ma, i kri­šom je otro su­zu iz oka.

Po­lo­ži­l i su je na ol­t ar pod­no ogrom­nog ba­ re­lje­fa Da­go­na ko­ji pri­ka­zu­je bra­da­tog čo­ve­ka u pro­fi­lu sa ri­bljim te­lom i ri­bljim re­pom ume­sto do­njih udo­va. Ve­za­l i su joj zglav­ke na ru­ka­ma i no­ga­ma spe­ci­jal­n im ka­i­še­v i­ma pri­č vr­šće­n im me­ tal­n im al­ka­ma za ka­me­n i ol­t ar. Hor ne­mu­ti­ra­n ih de­č a­ka za­pe­vao je ta­da: „Us­k lik­n i­mo s lju­ba­vlju sve­ti­te­lju Da­go­nu“ dok su vla­d i­ke sa vi­so­k im ti­ ja­ra­ma ukra­še­n im mo­ti­v i­ma stvo­ro­va iz naj­ve­ćih

7

oke­a n­skih du­bi­na za­u­zi­ma­le svo­ja pro­pi­sa­na me­ sta oko ol­t a­ra. Vla­d i­ka Ni­ški i Ce­le Ser­bo­ne, Ira­ non, usme­r io je ta­da ukra­še­n i bo­dež ka Da­go­nu i za­po­čeo mo­l i­t vu re­či­ma na sta­ro­go­vo­r u ko­je sam još uvek imao mu­ku da ra­za­znam. Ka­da se, po­tom, okre­nuo ka ol­t a­r u i po­d i­gao bo­dež iz­nad ob­na­že­nog te­la Iza­bra­n i­ce, ja ma­h i­nal­no re­koh: „De­co, na spa­va­nje! Od­mah!“ Že­na, ko­ja je se­de­la do me­ne, obrec­nu se i iz­ be­či svo­je ri­blje oči ka me­n i: „Je­si li ti nor­ma­lan?

Ima­ju za do­ma­ći da na­pi­šu sa­stav o ovo­me!“ De­ ca, po­ma­lo zbu­nje­na su­prot­sta­vlje­n im ko­man­da­ ma, sta­ja­la su uko­če­na u po­lu-čuč­nju, ne­zna­ju­ći šta da či­ne. Maj­ka je pre­lo­m i­la: „Se­d i­te i gle­daj­te.

Ovo je za va­še do­bro.“ Me­n i je bi­lo po­ma­lo mu­ka dok sam po­sma­ trao, na­ro­či­to po­sle one ne­do­ku­va­ne, ži­la­ve ho­bot­n i­ce u gra­šku, ali ni­sam hteo da skre­ćem po­gled a da to že­na pri­me­t i. Već sam ne­ko­l i­ko pu­t a su­sreo nje­ne sum­nji­č a­ve po­gle­de kao i ne­ skri­ve­ne alu­zi­je na mo­ju pra­vo­ver­nost. Po­ne­kad me br­zi­na s ko­jom je pri­hva­t i­la no­ve kul­to­ve za­ bri­nja­va­la, ali o to­me ni­sam mo­gao ni­t i smeo da sa njom otvo­re­no raz­go­va­ram.

Ume­sto to­ga, upi­t ah je: „Je­si li mi opra­la man­t i­ju sa ku­ku­lji­com za ve­če­ras? “ „Na­rav­no“, re­če ona sa­mo­po­dra­zu­me­va­ju­ćim to­nom. „Je­dva sam ski­nu­la one tra­go­ve od vo­ska. Ve­če­ras pri­pa­ zi ma­lo bo­lje. Ma­lo­pre sam ti je is­pe­gla­la. Eno je u spa­va­ćoj so­bi, pro­str­t a pre­ko le­ža­ja.“ Po­m i­slih u se­bi ka­ko je le­po, ali i stra­šno, ima­t i že­nu ko­ja na sve mi­sli. Od po­m i­sli na pred­sto­je­ć u Po­noć­nu Mi­su već su me hva­t a­l i žmar­ci. Sve ovo što smo sa­da gle­da­l i na ekra­n i­ma, usko­ro će­mo gle­da­t i na­ži­vo u Sa­bor­nom Hra­mu Na­i­su­sa.

Vla­d i­ka Ni­ški i Ce­le Ser­bo­ne, Ira­non, pa­žlji­ vo je va­d io de­voj­či­ne or­ga­ne iz otvo­re­ne grud­ ne du­plje i pre­da­vao ih svom po­moć­n i­ku, ko­ji ih je spu­štao u če­lju­sti otvo­re­nog ba­zen­či­ć a ko­ji je sim­bo­l i­zo­vao, a za ver­n i­ke i do­slov­ce pred­sta­ vljao, por­t al ka du­bi­na­ma u ko­ji­ma obi­t a­va Da­ gon. Ka­da je de­voj­či­na du­plja is­pra­žnje­na od sr­ ca i plu­ć a, Vla­d i­ka po­d i­že svo­je još uvek kr­va­ve ru­ke i us­k lik­nu: „Glagoljut istini spisatelje jako Likiniju Sr­bi­n u biti rodom, Jelinu mudrovanijem, i vsa srb­ska služaše Dagonu, ot sudu i Dagoni i Daki imenujut se; ot Sera že Srblje.“ Sva oku­plje­na pa­stva grom­ko po­v i­ka uglas: „I vsa srb­ska slu­ža­še Da­go­nu!“ Že­na me mu­nu lak­tom i za­re­ža: „I vsa srb­ska slu­ža­še Da­go­nu!“ Vi­deh ko­l i­ko je sa­ti i odoh u spa­va­ć u so­bu po man­t i­ju s ku­ku­lji­com.

PRO­CEP Sa­nja Pa­vo­še­vić Ali­sa

Č

e­t vr­t ak ili pe­t ak be­še, ni­sam si­g u­ran – ka­ fa­na je jed­na­ko pra­zna i vi­ken­dom i rad­n im da­nom – nas tro­ji­ca se­de­l i smo za šan­kom. Sem je šan­ker, ali ume da po­pi­je po ko­ju sa ovim lo­ po­vom i sa mnom. De­be­l i do­la­zi sa­mo su­bo­tom – ipak je bi­la su­bo­t a, nje­gov slo­bo­dan dan – ta­man da se ušlje­ma pred po­sao. Ja sam u ka­fa­n i sva­ko ve­če i obič­no se­d im na sa­mom kra­ju šan­ka. Ret­ ki do­đo­ši me ni ne pri­me­te, oni ne­što re­dov­n i­ji već zna­ju da pi­jem sam, a De­be­l i ne­ma pa­met­n ih pri­č a. Sa tog me­sta mo­trim na ulaz. Po­ne­kad vi­ dim no­va li­ca ko­ja me tra­že po­gle­dom. Iskren da bu­dem, za­zi­rem od onih po­zna­t ih.

Te, da­k le, su­bo­te, po­ja­v io se Grejvs.

Ni­sam znao da će nje­ga da po­ša­lju – mo­žda je, na­rav­no, i na svo­ju ru­ku do­šao – ali ni­sam se iz­ ne­na­d io. Ni­je se mno­go pro­me­n io: ima vi­še se­d ih u ko­si i ne­u­red­n i­ji je, ali ma­nje po­k ri­ven kr­vlju ne­go ono­mad kod Ko­ra­la.

Se­da do me­ne i mah­ne ru­kom Se­mu da nam si­pa pi­će. Sem je do­volj­no du­go vla­snik ka­fa­ne da zna šta pi­ju mrač­n i ti­po­v i i isto to­l i­ko do­bro zna da ne tre­ba da im po­sta­vlja pi­t a­nja. Grejvs is­pi­ja pi­će kao da mu je po­sled­nje. Ja pi­jem po­la­ko, ne žu­r im. Po­sma­tram Grej­vsa i raz­m i­šljam o nje­go­ voj ode­ći, o sko­re­nom bla­t u na ru­bu ka­pu­t a i pra­ šnja­v im či­zma­ma, gle­dam te neo­bri­ja­ne obra­ze i za­k r­va­vlje­ne oči. Ima i dru­g ih, po­m i­šljam, pu­to­ vao je bez od­mo­ra da bi do me­ne sti­gao pr­v i. Ta

8

me po­m i­sao raz­ga­lju­je.

– Te­ško te je na­ći ovih da­na – ka­že Grejvs. Sle­ žem ra­me­n i­ma. Ne kri­jem da sam se po­v u­kao iz po­sla. To mu i ka­žem. Ce­r i se, vi­d im da mu ne­do­sta­je le­v i oč­njak. Rat­na ra­na ili pac­ka za pi­ čvajz kod Ko­ra­la.

Kra­jič­kom oka pri­me­ć u­jem De­be­log ka­ko po­se­že za skri­ve­n im no­žem i znam da mu je ta od­lu­ka glu­plja od ve­če­ra­šnjeg do­la­ska. Ne oda­ jem ga. Grejvs na­nju­ši po­k ret sa bo­ka; De­be­ li ne sti­že da jek­ne ka­da ga M-me­t ak po­ga­đa u sr­ce. Ču­jem Se­mov uz­dah, gun­đa­nje. De­be­l i je s vre­me­na na vre­me i pla­ć ao ono što po­pi­je, a su­bo­tom bar ni­je bi­lo do­sad­no uz nje­ga. Pe­de­set po­sto mu­šte­r i­ja ote­ra­no jed­n im M-na­bo­jem. Sre­ ćom, gra­do­na­čel­n ik Se­mu pla­ć a da dr­ži otvo­ren lo­kal ova­ko bli­zu Pro­ce­pa, pa smrt De­be­log ni­je ne­ka šte­t a.

Grejvs se ce­r i gle­da­ju­ći me u le­vo oko – de­sno sam iz­g u­bio kod Ko­ra­la – i vra­ć a M-re­vol­ver u fu­tro­lu. Uzi­ma i mo­je pi­će i do­vr­ša­va ga u jed­ nom gu­tlja­ju.

– Pa, Bi­l i, ako ne­maš još ne­kog te­lo­h ra­n i­te­lja, da za­vr­ši­mo sa ovim, šta ka­žeš? – ka­že Grejvs.

Bi­l i mi ni­je pra­vo ime, ali go­d i­na­ma me je sa­ svim do­bro slu­ži­lo. Ne is­pra­vljam ga u ve­zi sa De­be­l im. Sem se po­sle puc­nja iz­g u­bio u zad­njoj so­bi, ne ma­re­ći da mak­ne leš, ta­ko da za for­mal­ no­sti­ma iz­me­đu Grej­vsa i me­ne ne­ma po­tre­be.

Kli­mam gla­vom, usta­jem. Iz­la­zi­mo na zad­nja vra­t a.

Ve­če je pri­jat­no; to­kom da­na na grad na­pa­da vru­ćin­šti­na na ka­k vu sam ma­lo gde u ži­vo­t u na­ le­teo, ali uve­če, mo­žda i zbog bli­zi­ne Pro­ce­pa, sve­že je kao po­red re­ke. Po­d i­žem po­gled na zve­ zde i na me­sto gde se ne­bo na­glo pre­k i­da – kao pre­se­če­no no­žem – gde Pro­cep po­či­nje. Po­sma­ tram Grej­vsa: iako ne­ma­što­v it, otva­ra usta u ne­ mom odu­še­vlje­nju. Pro­cep se pru­ža po­put lu­ka od zi­da na­spram ka­fa­ne, ne­pra­v il­no se ko­si ude­ sno i za­se­ca ne­bo. Po­sto­ji u vi­še di­men­zi­ja ne­go što mo­g u da poj­m im. Ima du­bi­nu ko­ju ne že­l im da me­r im, a zbog per­spek­t i­ve iz­gle­da vi­ši ne­go što je­ste – ma­da tek za­k la­nja ne­bo, ne do­t i­če ga, ne za­i­sta. Uoč­lji­v i­ji je to­kom da­na ali im­pre­siv­n i­ ji no­ć u – iz­gle­da kao noć no­ći, ako me raz­u­me­te.

– Ni­sam ve­ro­vao da za­i­sta po­sto­ji, znaš – ka­že Grejvs. Kli­mo­gla­v im. Raz­u­mem ga. Ali na­kon kur­šlu­sa kod Ko­ra­la i eks­plo­zi­je M-bom­be, ne bi me ču­d i­lo da je otvo­ren još ko­ji pro­cep na dru­ gim me­sti­ma. Mo­žda i je­ste, sa­mo što iz tih ni­šta ni­je iza­šlo i uz­bu­n i­lo lju­de.

Mo­žda je ne­što iza­šlo i po­bi­lo lju­de, na­rav­no.

– Grej­vse, znaš da ne­mam ve­ze sa Ko­ra­lom.

Bio sam na po­gre­šnom me­stu u po­gre­šno vre­me.

– Znam, znam.

– Ne bih žr­t vo­vao oko da za­je­bem Da­go­ber­t a.

A i M-bom­ba ko­ju bih ja po­sta­v io bi­la bi da­le­ko efi­ka­sni­ja.

– Znam. Ceo po­sao bio je tra­lja­vo od­ra­đen.

Ni­šta ni­je re­še­no, Da­go­bert i da­lje pe­n i, sa­mo sa ma­nje usta ko­ja mo­ra da ’ra­n i, ne­ko i da­lje onim sko­to­v i­ma do­t u­ra M-oruž­je, a i ovo, ovaj Pro­ cep… Znam da ni­si ti. Ni­si valj­da to­l i­ko glup.

Gle­da u luk ni­šta­v i­la, ise­čak stvar­no­sti, Pro­cep za dru­g i svet. Ne nu­žno lep­ši. Sva­ka­ko hlad­n i­ji.

– Ali po­sao je po­sao – ka­že naj­zad, uz uz­dah.

Mi­slio sam da mi je po­ve­ro­vao. – Da­go­bert me pla­ć a, ali ovo je i de­l i­m ič­no lič­no, znaš. Osta­v io si me ta­mo da umrem, Bi­l i, bez vo­de i bez no­ge.

Po­d i­že no­ga­v i­c u. Dr­ve­na no­ga. Se­t im se da sam po­ku­pio ne­ku ču­t u­r u i da se ni­sam oba­zi­ rao na pre­k li­nja­nja i pro­k li­nja­nja umi­r u­ćih. Ni­ sam čuo Grej­vsov glas, ali i da je­sam, ura­d io bih istu stvar. I sâm sam bio na ivi­ci smr­t i, kr­va­r io sam iz uha, iz usta, iz ru­pe u gla­v i gde mi je sa­ mo ne­ko­l i­ko mi­nu­t a ra­n i­je bi­lo oko. Mi­slio sam da ću umre­t i. Zna to i Grejvs i ura­d io bi isto, ali osve­t a je osve­t a, a osta­vlja­nje sta­rog pri­ja­te­lja na po­pri­štu eks­plo­zi­je M-bom­be, ma­kar i ne to­l i­ ko do­brog pri­ja­te­lja, ni­je ne­što što se la­ko pra­šta.

– Va­d i pu­calj­ku – ka­že Grejvs. Iako bi­t an­ga, ipak ne­će pu­ca­t i u ne­na­o­r u­ža­nog čo­ve­ka. A mo­ žda sa­mo že­l i iza­zov. Bez oka ne pu­cam ona­ko

9

do­bro kao ra­n i­je i ve­r u­jem da on to zna. Mo­žda me za­to ni­je uc­me­kao u ka­fa­n i.

– Ni­sam na­o­r u­žan. Osta­v io sam M-re­vol­ver kod Ko­ra­la. Re­koh ti, po­v u­kao sam se. Sad ži­ vim mir­n im ži­vo­tom. Ne ba­v im se M-oruž­jem.

Okle­vam i do­da­jem: – A ni Pro­cep ne vo­l i M-oruž­je.

Grejvs se ce­r i. Ne ve­r u­je mi. Ne­str­pljiv je i sma­tra da sam imao do­volj­no vre­me­na da iz­va­ dim šta god da kri­jem. Po­d i­že M-re­vol­ver u vi­ si­nu mo­jih gru­d i.

– Je­bi ga, Bi­l i, dao sam ti šan­su. Ne pla­ši me taj tvoj Pro­cep. Kad je Da­go­bert čuo da si ov­de, od­mah sam mu re­kao da ću lič­no da odem po te­be. Za­je­bao si po­gre­šnog čo­ve­ka i to što sad se­ diš po­red ne­čeg ne­nor­mal­nog ne zna­či da ti ne­ć u sa­su­t i sav M-na­boj ko­ji imam u sr­ce.

Ose­ć am di­sa­nje Pro­ce­pa iako ga ne vi­d im, sa po­g re­šne mi je stra­ne.

– Imam li vre­me­na da smo­t am jed­nu? – pi­t am po­se­žu­ći za du­van-ke­som. – Po­pio si mi po­sled­ nje pi­će.

– Ne­maš. Zbo­gom, Bi­l i – ka­že Grejvs i po­vla­ či oba­rač.

Ne znam ka­k va je ka­ra­kon­d žu­la ovog pu­ ta su­nu­la iz Pro­ce­pa, ali mo­ra da je bi­la ve­l i­ka i ogrom­n ih če­lju­sti, jer ja ci­ga­re­t u br­zo smo­t am, a u tre­nut­ku ka­da sam je sta­v io u usta, Grej­vsa vi­še ni­je bi­lo. Od mog sta­rog pri­ja­te­lja ostao je sa­mo dro­njak ka­pu­t a, dr­ve­na no­ga i raz­v u­čen vri­sak.

Sve ise­če­no kao skal­pe­lom. Ne­ma kr­v i.

Nok­tom kre­šem ši­bi­c u. Po­vla­čim dim.

I ovog pu­t a stvo­re­nja iz Pro­ce­pa uni­šti­la su M-re­vol­ver. Ni­je pre­o­sta­la čak ni ma­la do­za na­ bo­ja. Pu­šim i raz­m i­šljam. Je­d i­no što ih ma­m i je M-oruž­je, ko­je ja ne­mam, ni­t i mo­g u da na­pra­ vim u krat­kom ro­ku. Čak ni De­be­log ni­su hte­l i da po­je­du.

Tja, Da­go­bert će po­sla­t i još svo­jih pla­će­n i­ka.

Vi­d i­te, ka­da bih uhva­t io jed­no od tih stvo­re­ nja, ona eks­plo­zi­ja kod Ko­ra­la bi­la bi deč­ja igra u od­no­su na po­kolj ko­ji bih iza­zvao kod Pro­ce­pa.

Ba­cam opu­šak i vra­ć am se u ka­fa­nu. Po­ma­ žem Se­mu da mak­ne te­lo De­be­log. Ni­je­dan put­ nik na­mer­n ik ne­će hte­t i da osta­ne u lo­ka­lu u ko­me leš za­u­zi­ma cen­tral­no me­sto – ni­t i će po­ mi­sli­ti da tu po­pi­je pi­će, ne­u­zne­m i­ra­van, jer ima M-re­vol­ver za po­ja­som i po­nos u gla­v i.

Be­še to su­bo­t a ne to­l i­ko dru­ga­či­ja od dru­g ih po­k raj Pro­ce­pa.

[Vladimir Topalović]

10

U DU­BI­NA­MA Go­ran Se­ge­di­nac

Dra­gi mo­ji, Pro­la­zi noć, a ja još uvek ure­đu­jem adre­se u li­ste. Ho­ć u da se po­bri­nem da ni­ko ne osta­ne us­ kra­ćen za ovo po­sled­nje de­lo. Ne bih imao ni­šta pro­t iv da za­u­vek osta­ne u san­du­če­t u va­še elek­ tron­ske po­šte. Ipak, si­g u­ran sam da će mno­g i da ga uvr­ste u an­to­lo­g i­je ko­je će me sla­v i­t i kao sa­ mo­u­bi­c u. Ne­ka bu­de. Je­d i­no što je va­žno je­ste isti­na, a ona je da­le­ko mrač­n i­ja od gre­ha ko­ji se spre­mam da uči­n im.

Pi­to­ma Do­l i­na je školj­ka u ko­joj je sme­šte­ no zlo ko­je mi je od­ne­lo po­ro­d i­c u. Na ne­sre­ć u, spo­znao sam ga pre­ka­sno. Sa­da je­d i­no osta­je da po­ku­šam da okon­č am pat­nju. Ne­i z­d r­živ je ži­vot oskr­na­vljen ova­kvim zna­njem.

Sve­stan sam da mo­ram da upo­zo­r im lju­de na užas ko­ji pre­ti sve­mu što ži­v i u skla­du sa na­šim po­i ­ma­njem stvar­no­sti. To je da­le­ko bli­že ne­go što ste u sta­nju da na­slu­t i­te. Ipak, naj­v i­še njoj du­g u­jem ovaj za­pis. Mo­joj ne­sreć­noj De­ja­n i, tra­ gič­noj ma­r i­o­ne­t i, ne­do­volj­no sna­žnoj da se od­u­ pre po­zi­vu.

Ven­č a­l i smo se, ima tri go­d i­ne, gra­đan­ski i skrom­no. U po­čet­ku smo ta­ko i ži­ve­l i, od­r i­č u­ći se sve­ga osim naj­o­snov­n i­jeg. Bi­la je iz­u­zet­na že­ na, pu­na ne­t i­pič­n ih vr­l i­na. Di­v io sam joj se po­ re­de­ći je sa lju­d i­ma ko­je sam po­zna­vao, una­pred sve­stan vr­l i­na ko­je je či­ne dru­ga­či­jom.

Sreć­ne okol­no­sti hte­le su da uz pr­v u go­d i­šnji­ cu bra­ka pro­sla­v i­mo i pri­hva­t a­nje pre­vo­da mog ro­ma­na „Grad ma­č a­ka“ od stra­ne ame­r ič­kog iz­ da­va­č a iz Ma­sa­č u­set­sa. Mo­ja no­va iz­da­vač­ka ku­ ća pri­pa­da­la je uni­ver­zi­te­t u sa bo­ga­tom tra­d i­ci­ jom, ali sam pri­hva­tio da se za­do­vo­ljim sa ne­ko­l i­ ko autor­skih pri­me­ra­ka i ko­pi­jom ugo­vo­ra o pr­ vom iz­da­nju. Tek ka­da sam iz pu­ke ra­do­zna­lo­sti,

to­kom pre­tra­ži­va­nja in­ter­ne­t a po­čeo da na­i ­la­zim na po­zi­tiv­ne osvr­te či­t a­la­ca i kri­ti­ke, shva­tio sam da gre­šim.

Mo­žda bih sve i osta­v io pre­pu­šte­no slu­č a­ju, da ni­je bi­lo De­ja­n i­ne čvr­sti­ne u na­me­r i da iz­bo­ ri bo­lje uslo­ve za pla­sman bu­du­ćih de­la. U pot­ pu­no­sti je pre­u­ze­la ulo­g u agen­t a. Vo­d i­la je du­ge pre­pi­ske sa iz­da­va­čem, po­ne­kad to­l i­ko oštro ko­ men­t a­r i­šu­ći od­go­vo­re, da sam bio si­g u­ran da će za­t vo­r i­t i i ono ma­lo pro­la­za ko­ji mi se uka­zao.

Mo­l io sam je da mi da uvid u elek­tron­sku po­štu, što je u po­čet­ku i či­n i­la, ali je ubr­zo pre­k i­nu­la ovu prak­su zah­te­va­ju­ći da joj ve­r u­jem. Na­rav­no da sam ne­volj­ko pri­sta­jao na ovo, sve­stan da su stva­r i oti­šle do­volj­no da­le­ko da bi se mo­gle vra­ ti­ti na po­če­t ak. Oda­brao sam da joj se pre­pu­stim i ni­sam za­ža­l io zbog to­ga.

Na­kon ne­pu­na tri me­se­ca sti­gla je i zva­n ič­na po­nu­da za na­sta­vak sa­rad­nje. Ovog pu­t a avans je bio do­vo­ljan da se unaj­m i kva­l i­te­t an pre­vo­d i­lac, dok nas je ho­no­rar po za­vr­šet­ku de­la na­veo da raz­m i­šlja­mo o na­šoj pr­voj ne­k ret­n i­n i.

Pot­pu­no sam se uži­veo u ulo­g u pi­sca u pro­ bo­ju. Obo­je smo pod­jed­na­ko uži­va­l i u to­me, i upra­vo zbog to­ga sam i po­stao ma­nje opre­zan.

Da se ni­sam to­l i­ko opu­stio, mo­žda bih shva­t io da ne­što ni­je u re­du sa me­stom ko­je je oda­bra­la.

Mo­žda bih re­a­go­vao ona­ko ka­ko ni­ka­da ni­sam, i za­bra­n io joj da ga sve uče­sta­l i­je po­se­ć u­je, po­ku­ ša­va­ju­ći da ostva­r i svoj na­um. Ume­sto to­ga, pri­ hva­t io sam ga bez po­go­vo­ra.

Nje­no us­h i­će­nje u kom­bi­na­ci­ji sa ama­ter­skim fo­to­g ra­fi­ja­ma, bi­lo je do­volj­no da pri­sta­nem na po­se­t u Pi­to­moj Do­l i­n i. Va­ro­ši­ca u pod­nož­ju Div­či­ba­ra ni­je pred­sta­vlja­la fi­nan­sij­ski iza­zov.

Ipak, od­mah po za­vr­šet­ku raz­go­vo­ra sa ocem Mi­la­d i­nom, sta­re­ši­nom cr­k ve ko­ji je ujed­no

11

pred­sta­vljao i ne­ku vr­stu lo­kal­nog agen­t a za ne­ kret­n i­ne, ni­sam mo­gao a da je ne upi­t am zbog če­ga je to­l i­ko od­luč­na da se skra­si­mo u jed­noj učma­loj sre­d i­n i, ka­da već ni­smo pri­mo­ra­n i na ta­ko ne­što. Od­go­vor je sru­šio sve na­go­ve­šta­je iona­ko za­ne­mar­lji­vog ot­po­ra – bi­ra­l i smo dom za tro­je. „Slu­šaj, ima­će­mo do­volj­no nov­ca da se vra­t i­ mo u grad ka­da do­đe vre­me. Ka­da de­te bu­de do­ volj­no ve­l i­ko da na­sta­v i ško­lo­va­nje.“, re­k la je uz osmeh, i od­mah po­tom do­da­la ozbilj­n im to­nom. „Mi ni­smo pro­se­č an par. Ima­mo šan­su. Ho­ć u da od­ra­sta u zdra­voj sre­d i­n i, dok se tru­d i­mo da je is­ko­r i­sti­mo.“ Ti­me je stvar bi­la za­pe­č a­će­na i re­še­na. Na­kon to­ga, sve na­še sna­ge smo usme­r i­l i u odr­ža­va­nje trud­no­će.

Do­veo sam je u Do­l i­nu me­sec da­na na­kon za­k lju­či­va­nja ugo­vo­ra o ku­po­v i­n i, na­kon što su gru­bi ra­do­v i za­vr­še­n i, i ka­da je osta­lo na njoj da joj da po­sled­nji do­d ir i pre­t vo­r i je u dom. Bi­la je ne­ve­ro­vat­no po­sve­će­na za­dat­ku, go­to­vo u za­no­ su. Ni­ka­da ne­ć u mo­ći da za­bo­ra­v im ko­l i­ko smo ra­do­sni bi­l i ka­da je sve za­vr­še­no. To je je­d i­n i pe­ riod ži­vo­t a, ko­ji mi iskre­no ne­do­sta­je.

Pro­la­zi­l i su da­n i, me­se­ci, a mi smo re­dov­no po­se­ći­va­l i dok­to­ra u Be­o­g ra­du. Sve je bi­lo u naj­ bo­ljem re­du, i ka­da nas je sve­ga ne­ko­l i­ko ne­de­lja de­l i­lo od ro­đe­nja zdra­vog de­č a­ka, u po­se­t u je do­ šao otac Mi­la­d in. „Ču­jem da ni­ste pre­ne­l i kar­to­ne u am­bu­lan­ tu“, pri­me­t io je ne­gde usred raz­go­vo­ra, ona­ko slu­č aj­no. „Ni­smo“, od­vra­t ih ja. „Pre­ne­će­mo, ima vre­ me­na.“ Tek ka­da sam spa­zio nje­gov po­gled na De­ ja­n i­nom okru­glom tr­bu­hu, shva­t io sam o če­mu go­vo­r i. „Po­ro­d i­će se u Be­o­gra­du.“, bi­lo je ne­pri­hva­tlji­ vo da uop­šte bu­de dru­ga­či­je. „Sva­ka­ko, sva­ka­ko“, po­d i­gao je ša­ke sa kri­la kao da že­l i da se od­bra­n i, što ga je uči­n i­lo go­to­ vo sme­šnim. „Ov­de ra­đa onaj ko mo­ra, ne­ma­mo uslo­ve. Ali dok­tor Ga­vra je di­van čo­vek. On mi vas je spo­me­nuo, za te kar­to­ne, ne daj bo­že pre­ hla­de ili gri­pa. Ne va­lja le­ko­ve ku­po­va­ti na svo­ju ru­ku.“ „Ne­ma po­tre­be da bri­ne­te. Uve­ra­vam vas.“, od­vra­t io sam krat­ko, sta­vlja­ju­ći tač­ku na di­sku­ si­ju. Bi­lo mi je po­ma­lo ne­pri­jat­no, jer je oči­gled­ no imao do­bre na­me­re. Ali, mo­ra­la se pod­v u­ći cr­t a do ko­je se mo­glo ići u odr­ža­va­nju kom­šij­ skih od­no­sa. Te gra­n i­ce su dra­go­ce­ne, a na­ro­či­to se la­ko pre­la­ze u sre­d i­na­ma po­put Do­l i­ne. Ka­da se to do­go­d i, ne­ma na­trag. Ipak, već u na­red­noj

re­če­n i­ci is­ka­za­la se pra­va pri­ro­da nje­go­ve po­se­te. „Ima ta že­na, ona je ne­ka da­lja se­stra mo­je po­ koj­ne Bran­ke. Do­bra je, si­ro­t i­ca, ži­v i sa dvo­je de­ ce od do­dat­ka i ono­ga što joj ja pri­po­mog­nem…a ne bu­de tu mno­go“, ja­sno se vi­de­lo da mu je ne­ pri­jat­no. Ko­nač­no smo se na­la­zi­l i na te­re­nu ko­ji mi je od­go­va­rao. „Tre­ba li po­zaj­m i­ca Mi­la­d i­ne? “ Ne­ko­l i­ko tre­ nu­t a­ka se či­n i­lo kao da me ni­je raz­u­meo, a on­da je sko­ro sko­čio na no­ge, ne že­le­ći da bu­de po­gre­ šno shva­ćen. „Ne, ne. Ni­ka­ko! Hteo sam da pred­lo­žim…da je pla­ti­te da vam po­ne­kad po­spre­m i. Znam da već ima­te že­nu za to, ali ako pre­tek­ne…ne tra­ži ona mno­go, a mo­že i da po­te­gli…” „Raz­go­va­ra­ć u sa De­ja­nom. Ako bu­de sma­tra­ la da joj je po­tre­ban još je­dan par ru­ku, ne­mam ni­šta pro­tiv to­ga da do­đe“, re­koh mu i istog tre­na se ugri­zoh za je­zik. Šta mi bi da se uz­jo­g u­n im, ni sa­da ne bih umeo da ka­žem. Mo­ja že­na ni­ka­da ni­je bi­la bez­raz­lo­žno tvr­do­gla­va, ali od­jed­nom mi je do­šlo da sam pre­se­čem, i do­ne­sem od­lu­ku. „Ma zna­te šta, ne­ka do­đe na raz­go­vor su­tra“, plje­ snuh se po ko­le­nu i za­k lju­čih raz­go­vor.

Od tog tre­nut­ka je po­če­lo.

Te no­ći pro­bu­d io nas je pra­sak u dvo­r i­štu.

Sre­ć a pa sam po­sta­v io sna­žan re­flek­tor pred ula­ zna vra­t a, i još dva pod ka­pi­jom, pre­ma dvo­r i­štu, pa je mo­glo la­ko da se osve­t li i bu­de kao po da­nu.

Da ni­je to­ga, ve­ro­vat­no bih upao. Ru­pa se na­la­ zi­la na ne­ko­l i­ko me­t a­ra od sta­rog ora­ha, oko tri me­tra u preč­n i­ku, sko­ro sa­vr­še­no okru­gla. Ni­ sam pri­šao pre­v i­še bli­zu, pla­še­ći se od­ro­na, ali sam se za­bri­nuo ka­da sam vi­deo da je na oko me­ tar od vr­ha is­pu­nje­na vo­dom. Uju­tru sam po­žu­ rio u me­snu za­jed­n i­c u da po­tra­žim ne­ko­ga ko mo­že bi­ti stru­č an. Pri­m io me je pred­sed­n ik lič­no. „Je­beš ga, pri­ja­te­lju, Do­l i­na ti je sva od pod­ zem­n ih vo­da. Tu kod te­be je još i do­bro. Od­ve­ šću te u atar da vi­d iš te ja­mu­r i­ne. Do­đu do­bro za na­vod­nja­va­nje“, sme­jao se, oči­gled­no pri­pit. „Šta ću ako mi se pro­va­l i pod ku­ćom?“ „Aj­de bre, ne za­je­ba­vaj. Ni­kad se ni­kom ni­je pod otvo­r io pa ne­će ni te­bi. Pu­sti ti tu ru­pu, po­ vu­ći će se vo­da, pa će­mo da za­tr­pa­mo. Do­te­ra­ć u ti ja ze­m lju, ne­maš bri­ge.“ Vra­t io sam se po­t i­šten, ali do­ne­k le umi­ren nje­go­v im op­t i­m i­zmom. Osmeh je bli­stao na De­ ja­n i­nom li­c u, dok mi je pred­sta­vlja­la no­v u po­ moć­n i­c u. Krup­na, tam­no­ko­sa že­na, pro­tre­se mi ru­ku ta­kvom si­l i­nom da me je za­bo­le­lo u ra­me­nu, i ja sa na­po­rom od­glu­meh le­žer­nost ne ski­da­ju­ći po­gled sa nje­n ih vod­nji­ka­v ih oči­ju. „Ovo je Ma­ ri­ja, od oca Mi­la­d i­na. Oba­v i­le smo raz­go­vor i od su­tra po­či­nje da ra­d i.“

12

„Dra­go mi je go­spo­d i­ne!“, grak­nu­la je. „Do­bro­do­šli Ma­r i­ja.“, po­zdra­v io sam je krat­ ko, i zbu­njen po­žu­r io u ku­ć u.

De­ja­na ni­je že­le­la da mi ob­ja­sni zbog če­ga je ot­pu­sti­la Ma­r i­ji­nu pret­hod­n i­c u, a ja sam od­lu­čio da ne in­si­sti­ram na to­me. Sa dru­ge stra­ne, bi­lo mi je dra­go da je za­do­volj­na. Na­red­n ih da­na, to je po­sta­lo pri­l ič­no oči­gled­no – po­ku­ša­vao sam da ra­d im na ru­ko­pi­su no­ve knji­ge, i sme­t a­l i su mi nji­ho­v i gla­so­v i iza za­t vo­re­n ih vra­t a. Br­blja­le su o sve­mu i sva­če­mu, ali sam to ćut­ke pod­no­sio sve dok ni­sam do­bio upo­zo­ra­va­ju­ći imejl. Po­ši­lja­lac je bio go­spo­d in Volt Fars, moj ured­n ik iz Ma­sa­ ču­set­sa, a pred­met po­r u­ke se od­no­sio na od­su­ stvo ru­ko­pi­sa ko­ji je pre­ma do­go­vo­r u tre­ba­lo da bu­de ob­ja­vljen kroz dva me­se­ca. Iste no­ći sam joj skre­nuo pa­žnju na to. Shva­t i­la me je ozbilj­no. „Ni­sam raz­m i­šlja­la, mo­l im te iz­v i­n i.“ „U re­du je, ni­si ti kri­va. Tre­ba mi par sa­t i ti­ši­ ne dnev­no. Sva­ka­ko ne mo­g u ceo dan da ra­d im.“, smi­r i­vao sam je. „Ne znam, baš mi je le­gla kao oso­ba. Čuj, ona uop­šte ni­je glu­pa že­na.“ „Ga­ji­la si pred­ra­su­de o kuć­n im po­moć­n i­ca­ ma?“, ša­l io sam se. „Bu­d i ozbi­ljan. U sve se raz­u­me. Uži­vam dok raz­go­va­ra­mo.“ „To je le­po.“, uz­vra­t io sam joj, sre­ć an što ima sa kim da pro­ve­de vre­me. Ubr­zo smo uto­nu­l i u san, a na­kon te no­ći vi­še ni­ka­da ni­smo raz­go­va­ ra­l i o Ma­r i­ji. Ne ona­ko ka­ko je tre­ba­lo.

Na­red­n ih da­na sam pi­sao sa ne­ve­ro­vat­nom la­ko­ćom, za­do­volj­no pri­me­ć u­ju­ći da će se kraj bu­du­ćeg de­la po­k lo­pi­t i sa oče­k i­va­n im kra­jem trud­no­će. De­ja­nu sam vi­đao u pro­la­zu, ipak ne pro­pu­šta­ju­ći da po­vre­me­no pro­ve­r im nje­no sta­ nje. Osla­nja­la se na no­vo­ste­če­nu pri­ja­te­lji­c u, i ubr­zo sam ube­d io se­be da vre­me tre­ba da is­ko­r i­ stim na naj­bo­lji mo­g u­ći na­čin, osta­vlja­ju­ći ih na mi­r u u adap­t i­ra­nom pot­k ro­vlju, gde su se naj­če­ šće po­vla­či­le.

Tri ne­de­lje pre po­ro­đaj­nog ter­m i­na, De­ja­na je umr­la. Pro­va­l i­lo joj se me­đu no­ga­ma. Sa­mo se sru­či­la, i iz­dah­nu­la dok sam je no­sio pre­ma auto­mo­bi­lu.

Muč­no mi je da go­vo­r im o to­me, čak i sa­da ka­da znam da sa tim te­re­tom ne­ć u još du­go mo­ ra­t i da ži­v im. Sve bli­žnje sa ko­ji­ma smo bi­l i u do­brim od­no­si­ma – odav­no smo po­ko­pa­l i. Ne­ ko­l i­ko pri­ja­te­lja do­šlo je na sa­h ra­nu, i oti­šlo istog da­na. Pam­t im sa­mo sen­ke ka­ko pro­m i­č u, ša­pu­ ću­ći re­či umi­re­nja.

Iz­da­vač me je oba­ve­stio da će če­ka­t i ko­l i­ ko bu­de po­treb­no. Pred­sed­n ik me­sne za­jed­ ni­ce je ni­čim iza­zvan, od­mah po­sle sa­h ra­ne

or­ga­n i­zo­vao za­tr­pa­va­nje još uvek ne­i­su­še­ne ja­me – ima­ju­ći do­volj­no ob­zi­ra da to iz­ve­de dok sam bo­ra­v io u Be­o­gra­du, ba­ve­ći se do­ku­men­t a­ci­jom i muč­n im bi­ro­k rat­skim pro­ce­du­ra­ma ko­je su se ti­ca­le De­ja­n i­ne smr­t i. Na­kon što sam se vra­t io, otac Mi­la­d in se tru­d io da me što če­šće obi­la­zi, le­žer­no se na­ja­vlju­ju­ći svo­joj šti­će­n i­ci ko­ja je bez ima­lo sti­da na­šla za shod­no da iz­i­g ra­va do­ma­ći­ cu, zlo­u­po­tre­blja­va­ju­ći mo­ju oba­m r­lost.

V

re­me je ipak po­ka­za­lo sna­g u. Pro­šle su su­ze, sa­mo­sa­ža­lje­nje, be­smi­sle­n i mo­no­lo­zi i sve što tra­ge­d i­je obič­no pra­t i. Osta­la je tu­ga i pi­sme­ na po­t vr­da o smr­t i dvo­je dra­g ih bi­ć a, od ko­jih jed­no ni­sam us­peo da upo­znam. Pre­pu­stio sam se po­sto­ja­nju, a bes­cilj­nost je ma­kar na krat­ko do­no­si­la ute­hu. Otu­peo, obe­le­žio sam tri me­se­ca po­la­žu­ći cve­će na ze­m lju još uvek neo­be­le­že­nu spo­me­n i­kom. Sam, po­put psa, do­v u­kao sam se do ku­će i ot­pu­stio Ma­r i­ju. Bez pro­t i­vlje­nja, za­ hva­l i­la se na sve­mu i oti­šla. Istog po­po­d ne­va za­ dre­mao sam i usnio ka­ko je ru­pa po­no­vo ot­ko­pa­ na, ona ula­zi u nju i ne­sta­je u mut­noj vo­d i.

A ka­da se spu­sti­la noć, do­šli su oni.

Ni­ka­da ni­sam ni po­m i­slio da sa­njam, stra­ho­te ko­je pra­te nji­hov do­la­zak ne­sum­nji­vo pri­pa­da­ju stvar­no­sti. Va­zduh ote­ža, po­sta­ne gu­šći, i u tre­ nut­ku su mi usta is­pu­nje­na vo­dom. Te­lo se gr­či u sa­m rt­noj ago­n i­ji dok oči uza­lud­no po­ku­ša­va­ ju da po­beg­nu od uža­sa. Ali, ne­ma smr­t i. Ne­ma spa­sa pred oni­ma ko­ji uvi­ja­ju svo­ja na­ka­zna te­ la oko me­ne, po­put dži­nov­skih ri­ba, gra­be­ći me udo­v i­ma či­ji do­d ir do­no­si lu­d i­lo. Ako sam bez­ um­n ik, to je po­sle­d i­ca isti­ne.

Jer, vi­d im ih. Usko­ro će se na­vr­ši­t i go­d i­na ka­ ko se to do­ga­đa sva­ke ve­če­r i. Po­ku­šao sam da se od­se­l im, da pro­me­n im ku­ć u, me­sto. Gde god se za­de­sim, u po­noć gu­bim svest i po­sta­jem nji­hov.

Bez­u­spe­šno su me le­či­l i, ob­i­šao sam go­to­vo sve vo­de­će struč­nja­ke i in­sti­t u­ci­je od ugle­da. Tri go­ di­ne lu­t a­nja i tra­ga­nja za le­kom ni­su pro­me­n i­le ni­šta osim mog ban­kov­nog sta­nja. Ubr­zo sam se vra­t io tu gde je sve i po­če­lo, na­iv­no ve­r u­ju­ći da bih mo­gao da pro­na­đem spas.

Sva­ka noć je pat­nja. Sva­k i dan je strah od no­ći.

Otac Mi­la­d in me je ne­du­go na­kon mog po­ vrat­ka po­se­t io, u prat­nji ne­po­zna­tog go­sta. Sa mu­kom sam ih pu­stio u ku­ć u, opo­ra­vlja­ju­ći se od pret­hod­ne no­ći. Su­zdr­ža­vao sam se da bu­dem ulju­dan ka­ko ih ne bi uvre­d io – u to vre­me mi je već bi­lo iz­ra­zi­to te­ško da odr­ža­vam nor­ma­lan kon­t akt sa lju­d i­ma, i svim sna­ga­ma sam se upi­rao da to sta­nje pro­me­n im. „Ovo je naš dok­tor Ga­vra.“ Ru­ko­vao sam se sa su­vo­nja­v im star­cem,

13

zgro­žen nje­go­v im iz­gle­dom. De­lo­vao je sla­bi­je od me­ne, čud­no­va­to po­gr­bljen kao da no­si ne­v i­ dlji­v i te­ret. Pra­me­no­v i ret­ke, ze­le­no­sme­đe ko­se, spu­šta­l i su se duž le­ve stra­ne li­ca, ne­moć­n i da ma­kar u ne­koj me­r i po­k ri­ju osta­t ak pe­ga­ve lo­ba­ nje. Sa­mo su mut­ne oči, du­bo­ko u du­plja­ma, oda­ va­le uti­sak da u nje­mu još uvek ku­ca ži­vot. Se­l i smo, na­kon što su od­bi­l i bi­lo ka­k vo po­slu­že­nje. „Mi­la­d in mi je de­t alj­no opi­sao va­še sta­nje“, sa­ op­štio mi je dok­tor iz­ne­na­đu­ju­će pri­jat­n im to­ nom, pot­pu­no ne­sklad­n im sa nje­go­v im iz­gle­dom. „Svi zna­ju da sam skre­nuo. Di­jag­no­ze su raz­ ne, re­še­nja ne­ma“ „Re­še­nje je po­treb­no ka­da po­sto­ji pro­blem“, Ga­vra mi je upu­t io zna­č a­jan po­gled. „Po­ne­kad lju­d i pa­te, jer ne ume­ju da pre­po­zna­ju ono što ima­ju“, Mi­la­d in je klim­nuo gla­vom na nje­go­ve re­či. „Ne raz­u­mem vas.“ „Po­gle­daj­te ova­ko“, ume­šao se sve­šte­n ik. „Pi­ to­ma Do­l i­na je spe­ci­fič­na sre­d i­na, pa se va­šem pro­ble­mu mo­ra pri­stu­pi­t i sa jed­nom vr­stom pred­zna­nja ka­k vo ne po­sto­ji u Be­o­g ra­du. Dok­ tor ne­će za­me­r i­ti ako po­ku­šam da stvar po­ja­snim sa sta­no­v i­šta re­l i­g i­je – vi­ša si­la se ret­ko ot­k ri­je, a mo­že se ma­n i­fe­sto­va­t i na raz­l i­či­te na­či­ne. Da po­ja­snim…” „Ovo je za vas vi­ša si­la?“, pre­k i­nuo sam ga raz­ dra­že­no. „Ko­ji tač­no deo, ka­da mi umi­re trud­na že­na, ili ka­da me do­hva­te stvo­re­nja iz vo­de?“ Na ove re­či obo­ji­ca se uz­vr­po­lji­še. „Ne mi­sli­mo da ste lu­d i. Mi zna­mo da ni­ste.

Ne sa­mo nas dvo­ji­ca već ce­la Pi­to­ma do­l i­na“, po­ če dok­tor. „Sreć­n i smo zbog sud­bi­ne ko­ja vas je do­ve­la ov­de, zbog njih ko­ji nam se obra­ć a­ju kroz vas.“ „O če­mu vi to?“ upi­t ao sam upla­še­no. „Sve ovo je ne­ka­da bi­lo pod vo­dom, sve do­k le vam oko do­pi­re!“, go­to­vo da je us­k lik­nuo dok je do­vr­ša­vao re­če­n i­c u. Mi­la­d in je že­leo da ga ob­u­ zda, ja­sno sam to vi­deo, ali kao da se pri­bo­ja­vao da mu pre­k i­ne za­nos. „Na­ši sta­r i vam se obra­ć a­ju, oda­bra­l i su vas.

Ve­ko­v i­ma ni­ko u Pi­to­moj Do­l i­n i ni­je imao taj dar. Div­n i čo­ve­če, pre­sta­n i­te da se pla­ši­te i do­ zvo­l i­te im da vas pro­sve­t le. Du­go smo če­ka­l i da nam po­ša­lju gla­sni­ka. Pri­g r­l i­te to što vam se nu­ di.“ „Idi­te, mo­l im vas“, od­jed­nom, glas me je bio iz­dao. Po­gle­dao sam u sve­šte­n i­ka. Ustao je i po­ lo­žio ru­ku dok­to­r u na ra­me. „Pu­sti­mo ga. Shva­ti­će.“ Na vra­t i­ma su ipak za­sta­l i, i to je po­sled­nji put da mi se Mi­la­d in obra­t io. „Ne mo­že­mo te na­te­ra­t i da nas slu­šaš. Ipak,

uvek imaj na pa­me­t i da je bo­lje da se pre­pu­stiš.

Vr­l i­na je pa­t i­t i za­rad dru­g ih. Ka­da bu­deš spre­ man, pri­hva­t i­će­mo te kao sve­ca.“ Raz­m i­slio sam o nji­ho­v im re­či­ma, ono­l i­ko ko­l i­ko mi je vre­me to do­pu­sti­lo. Po­noć je is­pra­t i­ lo mo­je da­vlje­nje, i ka­da su plu­ć a ko­nač­no ste­k la tu ne­pri­rod­nu spo­sob­nost funk­ci­o­n i­sa­nja pod vo­dom, pr­v i stvor je upli­vao kroz vra­t a spa­va­će so­be i pri­neo mi svo­je ave­t inj­sko li­ce. Je­dan po­ gled na de­mon­ski iz­raz spo­do­be, bio je do­vo­ljan da shva­t im da će ovaj put bi­t i dru­ga­či­je.

Sva­kog tre­nut­ka bi­lo ih je sve vi­še, gu­ra­l i su se pro­d i­r u­ći unu­tra i ubr­zo je po­sta­lo ne­mo­g u­ će da iz­beg­nem nji­ho­va le­de­na te­la ko­ja su se ti­ska­la oko me­ne po­put ko­šmar­nog ja­t a. Sva­ko ma­lo bi me cim­nu­l i, pri­vla­če­ći me ka sre­d i­n i so­ be. Uza­lud sam se opi­rao, mo­gao sam sa­mo da po­sma­tram ka­ko se oblak od kr­lju­šti skla­pa nad mo­jom gla­vom, za­ro­blja­va­ju­ći me u svo­ju smr­ dlji­v u utro­bu.

A on­da smo za­pli­va­l i.

Ose­ć ao sam vo­de­nu stru­ju u kr­v i, na ne­k i ču­ dan na­čin mi je pro­ži­ma­la te­lo, dok su me od­ no­si­l i u prav­c u ko­ji ni­sam mo­gao da od­re­d im.

Dok smo pu­to­va­l i, sa uža­som sam po­sta­jao sve­ stan iz­daj­n ič­k ih tr­za­ja u mi­ši­ći­ma ko­ji su či­n i­l i da pra­t im ne­pri­rod­n i sklad po­k re­t a mo­jih ot­m i­ ča­ra. Uljulj­kan ne­mom pe­smom du­bi­ne ko­jom smo plo­v i­l i, pre­sta­jao sam da ose­ć am strah, ali ume­sto olak­ša­nja, ose­t io sam ga­đe­nje. Jer, što sam du­blje pro­d i­rao u nji­ho­v u stvar­nost – vi­deo sam ih ja­sni­je. Po­či­njao sam da raz­u­mem je­zik nji­ho­v ih mi­sli, sto­pljen u drev­nu pe­smu vo­de­ nih po­no­ra. Nji­ho­v i klik­t a­v i gla­so­v i ro­ji­l i su se u mo­joj ne­sreć­noj lo­ba­nji, pod­vri­sku­ju­ći pra­sta­ ra ime­na de­ce oke­a ­na. Gr­čio sam se, pla­še­ći se da po­gle­dam vla­sti­te udo­ve. Slu­šao sam, ne­mo­ć an da oslo­bo­d im krik, ne­mo­ć an da po­beg­nem u ti­ ši­nu i oslo­bo­d im se mrač­nog sa­zna­nja ko­je me je is­pu­nja­va­lo.

De­ca po­no­ra, stvo­re­nja du­bi­na.

Ko­nač­no, oblak te­le­sa se pro­re­d i i pro­pu­sti mo­je iz­m r­c va­re­no te­lo. Je­dan od ri­bo­l i­k ih uža­sa me uze u na­r uč­je, od­vo­de­ći me da­lje od ja­t a ka­ko bih shva­t io gde se na­la­zim. Plu­t a­l i smo le­de­n im vo­da­ma ko­je su ne­ka­da po­k ri­va­le gro­blje, i iako je vi­d lji­vost bi­la sla­ba, znao sam gde se na­la­zi­mo.

Moj vo­d ič me oslo­bo­d i za­g r­lja­ja, pa mi se hi­tro pro­v u­če is­pod no­g u i do­g ra­bi me sa le­đa, pri­t i­ snuv­ši mi sle­po­oč­n i­ce pod­bu­l im pr­sti­ma. Ni­je bi­lo po­tre­be da me pri­mo­ra­va, raz­u­meo sam gde tre­ba da gle­dam.

Oko gro­ba mo­je De­ja­ne, oku­pi­lo se mno­štvo, ne­mo se kla­te­ći u rit­mu na­pe­va ko­ji je do­la­zio iz ne­po­zna­tog prav­ca. Ni­su obra­ć a­l i pa­žnju na nas,

14

i ja sa olak­ša­njem shva­t ih da ne mo­g u da nas vi­de.

Iz­gle­dom su pri­pa­da­l i re­a l­no­sti iz ko­je sam otrg­ nut, ali zvuk nji­ho­vog po­ja­nja je isu­v i­še li­čio na pe­smu ko­ja me je do­ve­la do njih.

Do­zvo­li im da te pro­sve­tle.

Ose­ć a­ju­ći ne­i z­d r­živ na­gon da po­t vr­d im mrač­nu sum­nju ko­ja se ras­plam­sa­la u me­n i, za­ gra­bio sam kroz mut­nu vo­du, i moj pra­t i­lac je usme­r io na­še kre­t a­nje ka sre­d i­n i oku­plja­nja. Pri­ zor ko­ji sam ugle­dao me je is­pu­n io oča­ja­njem.

Otac Mi­la­d in je na­pe­vao, dok mu se u ru­ka­ ma ume­sto ka­d i­o­n i­ce nji­ha­la čud­no­va­t a ogr­l i­ca.

Ni­je ski­dao po­gled sa ono­ga što se na­la­zi­lo u cen­ tru na­ka­znog kru­ga ko­ji su for­m i­ra­l i, nad­v i­je­no nad ra­ku u ko­joj su po­ko­pa­n i mo­ji naj­m i­l i­ji. Ta le­đa, ot­k ri­ve­na, lju­spa­va, sa za­če­ci­ma iz­ra­sli­na ko­je su pod­se­ć a­le na pe­ra­ja mo­jih mu­či­te­lja, na­ di­ma­la su se ne­ve­ro­vat­nom br­zi­nom kao da bi sva­kog tre­nut­ka mo­gla da se ras­puk­nu. Ni­sam mo­gao da mu vi­d im li­ce, uza­lud sam po­ku­ša­vao da mu pri­đem – moj tam­n i­č ar po svoj pri­l i­ci to ni­je že­leo da do­zvo­l i. Po­čeo sam da se oti­mam, ne­mo­ć an da vri­snem, da se otrg­nem tom če­l ič­ nom sti­sku i ote­ram ru­lju sa je­d i­nog me­sta ko­je je mo­glo da mi pru­ži mir.

Iz­ne­na­da, stvo­re­nje se okre­nu­lo.

Iz­be­če­ne, ža­bo­l i­ke oči, gle­da­le su kroz me­ ne, be­la­sa­ju­ći se na li­c u ko­je je ne­ka­da mo­glo bi­ ti ljud­sko. Slu­za­ve usne se po­me­r i­še ot­k ri­va­ju­ći niz sit­n ih, kri­v ih zu­ba, i ja shva­tih ko­me su pri­ pa­da­le.

Pri­gr­li­te sve što vam se nu­di.

Dok­tor je dr­žao ne­što u na­r uč­ju. Nje­go­va na­ka­zna fi­zi­o­no­m i­ja, za­ro­blje­na na pu­t u iz­me­ đu čo­ve­ka i stvo­re­nja iz vo­de, ni­je mi bi­la pojm­ lji­va – ipak, bi­lo je ja­sno da ve­l i­ku pa­žnju po­ sve­ć u­je ono­me što je lju­ljao u svom ču­do­v i­šnom za­g r­lja­ju. Dok sam po­ku­ša­vao da shva­t im če­mu

pri­su­stvu­jem, oko­l i­na se ras­t vo­r i­la pro­pu­šta­ju­ći me kroz se­be kao kroz ka­k vu ras­te­glji­v u op­nu, i sa­da smo sta­ja­l i ne­da­le­ko od ora­ha u mom dvo­ ri­štu, dok su Ma­r i­ja i lju­ba­zni pred­sed­n ik Me­sne za­jed­n i­ce bri­žno gle­da­l i u ru­pu, spre­ma­ju­ći se da je za­tr­pa­ju.

Sa­mo je­dan le­t i­m i­č an po­gled u nje­nu unu­tra­ šnjost, bio je do­vo­ljan da pre­k i­ne ma­g i­ju ko­ja me je dr­ža­la u tom tu­đ in­skom sve­t u, i po­vra­t i me na­trag u ju­tro ko­je se tek bu­d i­lo.

Još uvek ote­čen od pu­to­va­nja, do­g ra­bio sam ašov iz šu­pe i po­čeo da ko­pam. Iako su da­n i bi­l i pri­l ič­no to­pli i bez ki­še, na­kon po­la me­tra ze­ mlja je po­sta­la le­plji­va. Ko­pao sam bez pre­stan­ka, spre­man da se su­o­čim sa onim što se unu­tra na­la­ zi­lo. Ko­nač­no, je­dan sna­žan za­mah ot­k rio je ma­ le­nu ša­ku, a on­da sam ru­ka­ma iz­ro­va­r io osta­t ak.

To ni­je bi­lo mo­je de­te.

Dra­g i mo­ji, ne kri­v im ni­ko­ga, na­ka­zna krv je oči­gled­no us­pe­la da pre­ži­v i mi­le­n i­ju­me, pre­ no­se­ći se s ko­le­na na ko­le­no. De­ja­na ni­je mo­ gla da se od­u­pre po­zi­v u pre­da­ka – ja­sno mi je da se nje­no za­če­će do­go­d i­lo to­kom pr­v ih po­se­t a ovom pro­k le­tom me­stu. Ne­ka­da se upi­t am ko­ li­ka je mo­ja ulo­ga u sud­bi­n i Do­l i­ne – da li sam pred­v i­đen ne­k im od mrač­n ih ri­t u­a ­la, ili sam sa­ mo plod slu­č aj­no­sti? Jed­no je si­g ur­no, ne že­l im to da ot­k ri­jem.

Bli­ži se tre­nu­t ak ka­da ću da se ubi­jem, i to je ono što mi tre­nut­no uli­va na­du. Ka­da pro­či­t a­te ovo pi­smo, me­ne ne­će bi­t i. Što se Pi­to­me Do­l i­ne ti­če – iz­be­ga­vaj­te je u ši­ro­kom lu­ku. Na me­n i je da se po­bri­nem da ne­ma­ju šta da sa­h ra­ne.

Ka­d a bu­deš spre­m an, pri­hva­ti­ć e­mo te kao sve­ca.

Sr­dač­no vaš F. H.

15

SO­NET O MOR­SKOJ SA­TVO­RI Ivan To­mić

Pa­o­ci kor­m i­la škri­pe, dok pra­mac se­če val.

U mre­ži mr­t ve si­pe.

Pu­či­ne ne­m i žal.

Mor­na­ra tu­ce dre­ma, dok me­sec na ne­bu bdi.

Da mo­re pir svoj spre­ma, to ni­ko ne slu­t i.

Iz vo­de iz­ro­n i oko, krak za­mah­nu vi­so­ko, što do tad skri­la ga vo­da.

Sa­t vo­ra zu­ba­t ih usta, pi­pa­ka sluz joj gu­sta, okon­č a plo­v id­bu bro­da.

16

[Ivan Tomić]

DO­LA­ZAK AZA­TO­TA Fi­lip Ro­go­vić

N

a pr­v im sli­ka­ma, stvo­re­nje je bi­lo čo­ve­ko­ li­ko, ma­kar u na­zna­ka­ma. Pod­se­ć a­lo je na go­lu sta­r i­c u, ali je te­lo bi­lo iz­ob­l i­če­no, bez doj­ ki, sa na­ka­rad­n im, kri­v im udo­v i­ma, is­ko­la­če­n im oči­ma, i bez­um­no is­k ri­vlje­n im usti­ma – u pr­vom tre­nu sam se za­i­sta na­je­žio.

I sme­jao sam se, ta­ko­đe, jer me je li­kom ta­da pod­se­ti­lo na nje­go­v u ta­štu, ma­da je Ili­ja to sme­ sta po­re­kao. Tvr­d io je da je to stvo­re­nje iz nje­go­ vih ko­šma­ra, da mo­ra da ga sli­ka, iz­no­va i iz­no­va, jer ga pro­ga­nja, a u sno­v i­ma je ne­ja­sno, za­mu­će­ no, i ne­će ga osta­v i­t i na mi­r u, dok ne do­seg­ne pra­v i ob­l ik. I za­is­ ta, stvor se me­njao, sa sva­kom no­vom sli­kom – pod­se­ć a­lo je to na ne­ka­kav spo­ ri pre­o­bra­žaj. Sve je vi­še gu­bio pri­v id ljud­skog ob­l i­ka, i po­sta­jao… ču­do­v i­šni­ji. Vrat mu se iz­du­ ži­vao, i po­sta­jao de­blji, na­k ri­vljen u stra­nu, ko­ ža mu je po­sta­ja­la hra­pa­v i­ja i tam­n i­ja, sa ve­l i­k im, ob­l im pe­ga­ma ko­je su pod­se­ć a­le na gru­bu kr­ljušt ali­ga­to­ra. Sa gla­ve je ne­sta­ja­lo dla­ka, a pr­sti su mu se iz­du­ži­va­l i u zmi­jo­l i­ke iz­ra­sli­ne, ili pre u ne­što na­l ik na pip­ke ok­to­po­da.

I ka­ko se stvor me­njao, ta­ko je i on de­lo­vao sve vi­še iz­be­zu­m lje­no. Re­koh ti, po­sle raz­vo­da se pot­pu­no osa­m io, i tvr­d io da mo­ra ne­pre­k id­no da ra­d i na sli­ka­ma. No, na­dao sam se, go­to­vo do kra­ja, da će se opo­ra­v i­ti. Te­ško je sve to pod­neo…

U po­čet­ku, dok još ni­je po­čeo da sli­ka, go­vo­r io je sa­mo o Na­d i i nje­noj maj­ci, u či­jem sta­nu su i ži­ve­l i. „Ka­da su me te že­ne iz­ba­ci­le na uli­c u, Bo­r i­se, ose­t io sam se ubi­je­n im, ose­t io sam se mr­t vim“, go­vo­r io je o tom da­nu, ka­da su ga is­te­ra­le, po­sle me­se­ci pro­ve­de­n ih u sva­đa­ma. I uvek je po­m i­ njao ka­ko je sun­ce žar­ko si­ja­lo tog po­po­d ne­va, ali je na­jed­nom po­če­la da pa­da ki­ša, iz ve­d rog

ne­ba. I pri­č ao je ka­ko ni­je znao ku­da će, tog ki­ šo­v i­tog sun­č a­nog da­na, da je du­go lu­t ao i mi­slio o sa­mo­u­bi­stvu, pre no što je po­zvao me­ne. „Te že­ne su uni­šti­le mo­je sno­ve, ta pod­mu­k la že­na, i Na­da, ko­ja je pod­le­gla nje­nom uti­ca­ju, one su ubi­le je­dan deo me­ne“, go­vo­r io je, „ali su mi, ta­ko­đe, ugro­zi­le i go­lu eg­zi­sten­ci­ju. La­ko je mo­glo da se de­si da dig­nem ru­ku na se­be u ta­kvoj si­t u­a­ci­ji, Bo­r i­se, zar ne!? Da li su one to­ga bi­le sve­sne, da li su ma­r i­le?

A sa­mo da imam pa­ra, Bo­r i­se, mo­gli bi da mi ra­stu i ro­go­v i i rep i kri­la ši­šmi­ša i pap­ci ume­sto sto­pa­la, a da i da­lje se­d im u nji­ho­voj ku­ći, bez ika­k vih pri­med­bi i pro­ble­ma… Ali, šta da ra­d im, čo­ve­če, pa ja sam umet­nik, ja sam sli­kar, a ne ne­ ki bi­zni­smen…“ Bio sam sve­stan da je i on de­l i­m ič­no kriv, za taj ras­kol, ali ni­sam ni­šta go­vo­r io – sma­trao sam da ni­je tre­nu­t ak. Hteo sam da mu po­mog­nem da se trg­ne. I da, uop­šte, pre­ži­v i… Na­da ga je za­i­sta osta­v i­la u naj­go­rem tre­nut­ku, ni­sam ti to po­me­ nuo. Bio je bez po­sla, a zbog ne­k ih bi­ro­k rat­skih svi­nja­r i­ja do dalj­njeg ni­je mo­gao da pri­ma ni so­ ci­jal­nu po­moć, na ko­ju je imao pra­vo kao li­ce od­ ra­slo bez ro­d i­te­lja, ko­je ne­ma ni­ka­k ve imo­v i­ne.

Po­mo­gao sam mu da na­đe jef­t i­nu so­bu, u istom kra­ju, na vr­hu bre­ga. Bi­la je po­ma­lo me­ mlji­va; mo­gao je da ko­r i­sti sa­mo za­jed­n ič­k i ve-ce, ali je i to bi­lo ne­ko re­še­nje. Sa pro­zo­ra se vi­de­lo go­to­vo ce­lo na­se­lje, ve­l i­k i par­k ing GSP-a, i cen­ tar gra­da, u da­lji­n i…

I po­zaj­m io sam mu pa­re. Za­pra­vo, po­zajm­lji­ vao… me­se­ci­ma… i če­kao da se trg­ne…

A on se po­sve­t io sli­ka­ma, i stvo­r u.

Od­u­vek je bio sklon to­me da be­ži od sve­t a, da se izo­lu­je, ali sa­da…

18

Za­po­či­njao je no­ve i no­ve i no­ve ver­zi­je, a sta­ re je uni­šta­vao, i ba­cao, i či­n i­lo se da to­me ne­ma kra­ja. Pod­se­ć ao sam ga da ni ja ne pli­vam u pa­ ra­ma, i da mo­ra da po­ve­de ra­č u­na o se­bi. „Znam, Bo­r i­se, znam, ali ti ne shva­t aš, ovo je po­r iv ka­kav ni­sam ose­t io“, ta­ko bi re­kao.

Da, da, znam ja do­bro šta si me pi­t ao…

Znam da te ne za­n i­ma Ili­ja, ne­go – za­što sam se ja ova­mo vra­t io, i gde je Ve­d ra­na, i za­što iz­gle­ dam, ka­ko ka­žeš, „kao da me je po­pla­va iz­ba­ci­la“, i zar sam ja to po­no­vo po­čeo da pi­jem – a ja ti, ka­ žeš, go­vo­r im o svom sta­rom pri­ja­te­lju, „o ne­kom ta­mo Ili­ji Ma­n i­ć u“, i nje­go­v im sli­ka­ma. Ali ve­r uj mi da je to ista pri­č a, vi­de­ćeš i sâm…

I do­daj mi ča­ši­c u, da ti na­spem – da ni­je ovog vi­nja­ka, uosta­lom, ne bih se ni usu­d io da ti ovo pri­č am – čak ni te­bi.

Ne, ne, ne­moj ta­ko. Ja je­sam po­ku­ša­vao da se sa Ve­d ra­nom „skra­sim“, ka­ko se to već ka­že, i to za­i­sta je­sam že­leo, i ne­moj da mi pre­ba­c u­ješ da se is­po­sta­v i­lo da ni­sam bio iskren. Pu­sti me da za­vr­šim, pa do­ne­si sud ka­kav god že­l iš.

Kad već po­m i­nje­mo Ve­d ra­nu, se­t io sam se da se Ili­ja njoj od po­čet­ka ni­je svi­đao, i da se bu­n i­ la što mu po­zajm­lju­jem no­vac. Ko zna, mo­žda je ima­la, čak, ne­k i loš pred­o­se­ć aj u ve­zi sa njim.

No, uglav­nom, re­dov­no sam ga po­se­ći­vao, mo­žda ne če­sto, ali re­dov­no.

Pi­t ao bih ga da li je sve­stan ko­l i­ko se za­pu­stio.

Pod so­be bio mu je stal­no pre­k ri­ven zgu­ž va­n im ski­ca­ma, ode­ćom, i sme­ćem, ma­la su­do­pe­ra i re­ šo u ćo­šku bi­l i su za­tr­pa­n i pr­lja­v im su­do­v i­ma, smr­de­lo je na znoj, du­van, i usta­ja­l i va­zduh… Ne bi se pre­svu­kao, ili obri­jao, po dve-tri ne­de­lje – se­ć am se jed­ne si­ve iz­l i­za­ne duk­se­r i­ce sa raz­la­ ba­vlje­n im oko­vrat­n i­kom, ko­ja je stal­no bi­la iz­ ma­za­na bo­ja­ma. I sav se su­šio, či­n i­lo mi se da je iz­g u­bio ba­rem pet ki­la.

Po­vre­me­no sam uspe­vao i da ga na­te­ram da ra­d i pri­vre­me­ne po­slo­ve, sa mnom, ka­da bi se na­k rat­ko ura­zu­m io, i ta­da mi se či­n i­lo da će sve bi­ti u re­du.

Baš po­sle jed­nog od ta­k vih pe­r i­o­da, oti­šao sam kod nje­ga, oče­ku­ju­ći već da ga za­tek­nem či­stog, obri­ja­nog, urav­no­te­že­nog – ali, kad sam od­škri­nuo vra­t a nje­go­ve so­be – za­pah­nuo me je za­dah ka­kav ni­ka­da ni­sam ose­t io. Ni­je to bio čak ni smrad, već me­ša­v i­na one za­g u­šlji­ve sme­se zno­ja i di­ma i usta­ja­lo­sti, i ne­ka­k vog sla­du­nja­ vog za­da­ha – ni dan da­nas ne znam če­ga. Sve­tlost je bi­la za­k lo­nje­na ša­lo­n i­ma, na po­du se po­no­vo stvo­r io br­log ot­pa­da­ka – i usred tog br­lo­ga se­ deo je Ili­ja, tam­n ih pod­oč­nja­ka, zu­r io je ka sli­ci na šta­fe­la­ju… Stvor je bio na­ka­zni­ji ne­go ika­da, sa­da već u po­lu­pu­ze­ćem po­lo­ža­ju, sa tro­stru­ko

vi­še pi­pa­ka ne­go ra­n i­je, iz­du­že­nog, oblog tru­pa, na či­jem je pred­njem vr­hu bi­lo ne­što na­l ik na ras­ cve­t a­l i, lji­ga­v i cvet ru­že, ko­ji tru­l i. Iz tog oblog tru­pa, iz­ra­sta­le su kljo­ve, ili ro­go­v i, bez ika­k vog me­n i shva­tlji­vog pra­v i­la i svr­he.

Tog da­na je po­čeo da pri­č a o tim… „Bo­go­ vi­ma“… „Bo­r i­se“, re­kao je, „uka­zao mi se… Na ja­v i, Bo­r i­se, ne u snu.

Sa­če­kaj ma­lo sa pi­t a­nji­ma, Bo­r i­se, ni­je tre­nu­ tak, sa­če­kaj…

Shva­t io sam da on ob­l ik uop­šte i ne­ma, ne je­ dan! – i ta­da mi se obra­t io, sa sli­ke, i… bio je, pro­sto, pre­da mnom, ov­de, u so­bi.

Shva­t io sam da ne­ma pra­vog ob­l i­ka, već sa­mo pra­ve su­šti­ne, i sa­da znam i ka­ko se zo­ve…

Ni­a r­la­to­tep.

Ne­što je že­leo da mi po­r u­či, Bo­r i­se, ne­što je že­leo da na­go­ve­sti…“ Slu­šao sam sve to, čuč­nuv­ši kraj nje­ga. Iz­g u­ bio je ra­zum! – na­rav­no da sam to po­m i­slio, ali dok je go­vo­r io, po­lu­t i­ho, sa za­no­som i ube­đe­ njem, zvu­č ao je neo­bič­no ube­d lji­vo, i mo­ram pri­ zna­ti – že­leo sam da ču­jem do kra­ja. „Na­go­ve­stio je, Bo­r i­se, da do­la­ze Oni… Sta­ ri…

Ne znam, ne shva­t am šta su… de­mo­n i, bo­go­ vi, đa­vo­l i, ne znam… Još ne znam…

Ali shva­tio sam da po­sto­je odav­no, pre nas – otkad je sun­ce bi­lo još mla­do, ta­ko je re­kao – i da su vla­da­l i Ze­m ljom ka­da nas još ni­je ni bi­lo. I re­ kao je da ni­smo u sta­nju ni da poj­m i­mo nji­ho­v u ve­l i­či­nu i moć.

Za­ro­blje­n i su, u na­ma ne­v i­d lji­v im, ne­do­stup­ nim di­men­zi­ja­ma, i če­ka­ju tre­nu­t ak da se vra­te, i to će se de­si­t i, oni će do­ći, i vi­še ni­šta ne­će bi­t i isto… Ni­šta, Bo­r i­se, ne­će bi­t i isto…“ Tek po­što je uću­t ao, po­sta­doh sve­stan ko­l i­ko mi je skre­nuo mi­sli. „Je­si li pla­t io ki­r i­ju?“ re­koh.

Ni­je mi ni od­go­vo­r io, iz­g u­bljen, valj­da u tim skri­ve­n im di­men­zi­ja­ma.

Trg­nuo sam se, i ustao, i re­kao da je bi­lo do­ sta fan­t a­zi­ja. „Otvo­r i pro­zor, čo­ve­če, ugu­ši­ćeš se ov­de“, re­kao sam, a Ili­ja je sme­sta sko­čio, šče­pao me za mi­ši­c u, i po­čeo da ur­la, na­jed­nom pot­pu­no iz­be­zu­m ljen, hi­ste­r i­č an…

Ne­ć u ni da opi­su­jem tu kraj­nje ne­pri­jat­nu sce­nu.

Uglav­nom, spre­čio me je da uop­šte pri­đem pro­zo­r u, i gur­nuo me na ka­uč, di­vljač­k i sna­žno.

On­da je pot­pu­no klo­nuo, pao na ko­le­na, i po­čeo da se iz­v i­nja­va.

Pri­č a­l i smo, mu­ca­ju­ći, u po­lu­m ra­ku, još ne­ ko­l i­ko mi­nu­t a. On­da sam zbu­nje­no re­kao da

19

mo­ra da poč­ne da vo­d i ra­č u­na o se­bi, ili ne­ku slič­nu fra­zu, za ko­ju ni sâm ni­sam ve­ro­vao da će ima­t i uti­ca­ja, i obe­ć ao sam da ću ga ubr­zo po­ no­vo obi­ći.

No, ka­ko je vre­me pro­la­zi­lo, da bu­dem iskren, vi­še mi se ni­je ni išlo ta­mo.

Sve što sam vi­deo i čuo, bi­lo mi je, pro­sto, pre­vi­š e tu­žno.

Si­g u­ran sam da se pi­t aš – za­što sam mu po­ ma­gao, ili bar, za­što sam to ra­d io me­se­c i­m a. Za­ što sam po­ma­gao ne­ko­me to­l i­ko ne­ra­zum­nom, ka­da po­ma­žu­ći ta­kvi­ma mo­žeš uglav­nom sa­mo se­be da ugro­ziš, a da njih ne po­me­r iš, ni mi­l i­me­ tar. Po­ku­ša­ć u da ti ob­ja­snim. Ne znam ko­l i­ko ćeš raz­u­me­t i, ti ni­kad ni­si bio na­ro­či­to sen­zi­t i­van, ali, evo, po­ku­ša­ć u…

Na ne­k i na­čin, ja sam Ili­ji za­vi­deo. Za­to što je oču­vao iz­ve­sne… ka­ko da ka­žem… sklo­no­sti du­ha ko­je su kod me­ne iz­ble­de­le. Di­v io sam se, re­ci­mo, to­me što is­tra­ja­va u sli­ka­nju. U nje­mu je i da­lje bi­la za­ža­re­na če­žnja za le­po­tom, za sa­vr­ šen­stvom i smi­slom, i tu po­tra­g u je i da­lje vi­deo kao ne­što uz­v i­še­no, ne­što… zna­č aj­no.

Ja sam to iz­g u­bio. Ne­ka­da sam že­leo da bu­ dem pe­snik, znaš li to? Ni­sam ti ni­ka­da pri­č ao?

Pa, da, ni­ka­da ni­sam vo­leo o to­me da pri­č am. Pi­ sao sam po­e­zi­ju, to­kom stu­d i­ja, ali sam ka­sni­je od­u­stao. Po­če­lo je sve to da mi de­lu­je… ka­ko bih ti re­kao… kao ne­ko pr­duc­ka­nje – ne­što iz­l i­šno, ne­po­treb­no – čak i on­da ka­da bi bi­lo „do­bro“. Ne znam ko­ji je pra­v i raz­log… Ali… Ili­ja se oču­vao.

Mo­žda za­to što je od­u­vek bio za­t vo­ren.

Pa, naj­zad, i u bra­ku, sa Na­dom, bez ob­zi­ra na sve gre­ške i glu­po­sti – Ili­ja je, za­pra­vo, bio čist, nje­go­va je lju­bav bi­la bez kal­ku­la­ci­ja, bez re­zer­ve – za­i­sta je ve­ro­vao da će sa­mo to – sa­mo sna­ga ono­ga što ose­ć a pre­ma njoj – obez­be­d i­ti da osta­nu za­u­vek za­jed­no.

Na­rav­no da je­ste – bio je i me­n i po­ma­lo sme­ šan, u toj svo­joj ble­sa­vo­sti, ali, znaš šta – ja sam se ne­ka­ko sti­deo zbog to­ga što mi je sme­šan. Bio je ta­ko čist, u od­no­su na me­ne – bio je ono­l i­ko čist, ko­l i­ko su te nje­go­ve sli­ke bi­le ru­žne i pr­lja­ve.

Ne, ne, ne – ne­moj to sa­da po­ve­zi­va­ti sa pri­ čom o me­n i i Ve­dra­n i. Ne­moj, ka­da ne raz­u­meš.

Ka­da smo po­če­l i da se za­ba­vlja­mo, na­pu­stio sam sed­m i ili osmi po­sao za­re­dom; se­l io sam se pe­t i put; bio sam umo­ran. A ona me je za­i­sta pro­ či­t a­la. Ima­la je obi­č aj da ka­že da sam čo­vek pun ener­g i­je, ali da je ra­si­pam na sve stra­ne, da ne­ mam pra­vac… E, pa, ja je­sam hteo da pro­na­đem taj pra­vac, i da to uči­n im baš sa njom. Ne­go, pu­ sti me da za­vr­šim. Opet sam se ras­pli­nuo…

Ubr­zo ću pre­ći na kraj.

Da ti si­pam još? Ja bo­ga­m i, ho­ć u, me­n i je

neo­p­hod­no. Da, da, znam da sam se bio iz­bo­r io sa tim, i da ne tre­ba, i… sve ja to znam, ali mo­ram, evo, ma­kar još ve­če­ras. E, ta­ko.

Vre­me je pro­la­zi­lo.

U ne­ko­l i­ko na­vra­t a, na­sta­vljao je da pri­č a o tim drev­n im bo­žan­stvi­ma. i to nje­go­vo sli­ka­nje, i bde­nje u smr­d lji­voj so­bi, sve je po­če­lo da li­či na ne­ka­k ve su­ma­nu­te ob­re­de. Kao da je pri­stu­pio, mal­te­ne, ne­ka­k voj no­voj re­l i­g i­ji!

Tre­ba da ga od­ve­dem ne­gde na le­če­nje, mi­ slio sam, ali ni­sam imao poj­ma ka­ko bih to iz­ veo. Imao sam i dru­g ih oba­ve­za, one su mi bi­le ali­bi, go­vo­r io sam se­bi da ću ne­što, eto, pred­u­ ze­t i, čim pre.

A on­da me je za­te­kao taj po­ziv. Tog da­na, tre­ ba­lo je da odem u cen­t ar, na raz­go­vor za po­sao – sta­lan po­sao, do­bro pla­ćen, ko­ji je Ve­dra­na us­ pe­la da mi pro­na­đe – i sve je bi­lo si­g ur­no – raz­go­ vor je bio for­mal­nost! Ali pre no što sam po­šao, za­zvo­n io je te­le­fon. „Bo­r i­se, vi­deo sam… sve… Vi­deo sam, i ne­ć u mo­ći da za­t vo­r im oči… vi­še ni­kad… ja… vi­še ne mo­g u, Bo­r i­se… Ja ću se ubi­t i… ja to ne mo­g u da pod­ne­sem.“ Re­koh mu da od­mah do­la­zim, i da ne pra­v i glu­po­sti.

Tr­č ao sam kao lud, a iz gla­ve mi ni­je ne­sta­jao taj očaj­n ič­k i ton. Kao da je ne­ko pre­t vo­r io pot­ pu­no klo­nu­će u glas, eto ka­ko je zvu­č ao. A ja sam za to kriv – za­to što ni­sam ni­šta pred­u­zeo na vre­me… I šta ako sa­da za­ka­snim, pot­pu­no!?

Ka­da sam sti­gao u za­m ra­če­nu, za­g u­šlji­v u so­ bu, se­deo je na ka­u­č u. Tek ta­ko. Po­gle­dao me je bez re­či, i po­ka­zao mi da sed­nem. Ne se­ć am se ni šta sam ga pi­t ao, pre no što je po­čeo da go­vo­ ri, po­la­ko, sa ne­k im hlad­n im po­uz­da­njem, čak. „Od­veo me je ta­mo, Bo­r i­se, do Nje­ga, do sr­ ži… do sre­d i­šta ha­o­sa, či­ji smo svi deo… Od­veo me je do Aza­to­t a, i pu­stio me da vi­d im nje­go­v im oči­ma… pu­stio me je da vi­d im sve.“ „O če­mu to go­vo­r iš, Ili­ja, za­bo­ga, o če­mu go­ vo­r iš? “ On se na­sme­ja, ne­ka­ko ne­ljud­ski… nad­ljud­ ski pre­ve­ja­no. „Se­ć aš li se, Bo­r i­se, ka­da su me Na­da i nje­na maj­ka iz­ba­ci­le iz sta­na – ka­ko sam go­vo­r io da mi je uči­nje­na ne­prav­da? Se­ć aš li se ka­ko sam go­vo­ rio o tom či­nu kao ne­čo­več­nom i ne­mo­ral­nom i uža­snom? Se­ć aš li se?

E, pa, mo­l im te, Bo­r i­se, da za­bo­ra­v iš. Ni­je u tom či­nu bi­lo ni­ka­k ve ne­prav­de, bi­la je to vi­ša, iskon­ska prav­d a.

Sa­da, ka­da mi je sve uka­za­no, Bo­r i­se, ja to znam.

Znam sve ono što sam mo­gao, a ni­sam hteo da

20

vi­d im, i znam još mno­go vi­še…

Do­la­zio sam u tu ku­ć u pi­jan i lud – pi­jan i od ilu­zi­ja, i od pi­ć a, Bo­r i­se – i po­zi­vao sam se na lju­ bav, na umet­nost, na čo­več­nost, na duh, na vi­š e isti­ne, uz­vi­š e­ne ci­lje­ve, i mu­čio ta jad­na stvo­re­ nja – mu­čio sam svo­ju že­nu, Bo­r i­se, mu­čio sam je svo­jim lu­d i­lom.

I u tre­nut­ku ka­da sam osu­je­ćen, ka­da je po­ ka­za­la da je od me­ne ja­č a, za­va­pio sam da mi je uči­nje­na ne­prav­da.

Sve sve­ti­nje, na ko­je sam se po­zi­vao – sve su to bi­le pod­mu­k le la­ži.

Ni­sam pri­zna­vao istin­ske za­ko­ne ovog sve­t a, jer ni­sam imao sna­ge da se bo­r im.

Ali moj ego­i­zam! – Bo­r i­se – mo­ja že­lja da ipak op­sta­nem, da pre­ži­v im, ta mo­ja se­bič­na že­lja je pri­g r­l i­la ilu­zi­je – to­v i­la me je pod­mu­k lom ve­ rom da ću nji­ma, ipak, obez­be­d i­t i op­sta­nak, da ću nji­ma da za­va­ram, da op­či­n im, da za­ve­dem stvar­nost.

I ta naj­ve­ć a laž, od svih, taj ali­bi mo­je sla­bo­sti – umet­nost, ko­ja me je go­d i­na­ma opi­ja­la – upra­ vo mi je ona otvo­r i­la oči – ona me je od­ve­la do Nje­ga.

O, Bo­r i­se, ose­ć am se ta­ko sta­ro, ta­ko umor­ no… Sve sam vi­deo.

Sta­r i će do­ći, i čo­vek ne­će ne­sta­ti, on će se sa­ mo pro­me­n i­ti…

On će se pro­me­n i­ti, osta­ju­ć i isti.

Osta­će isti, sa­mo će iz­g u­bi­t i svo­je la­ži, jed­ nom za svag­da.

Nje­go­va će svest ozdra­vi­ti. Istin­ski ra­zum­no, on će od­ba­ci­ti ra­zum… po­sta­će naj­zad za­i­sta lu­ ci­dan… naj­zad sa­mo­sve­stan, naj­zad će zna­ti šta za­i ­sta je­ste.

Vi­deo sam Nji­hov po­vra­t ak, ko­ji će mu otvo­ ri­t i oči.

Mo­ja svest se gra­na­la, Bo­r i­se, do Nje­ga, i ši­r i­ la se, i po­sta­ja­la ap­so­lut­na, sve­o­bu­hvat­na, a opet, pre­gled­na, je­zi­vo ja­sna.

Vi­deo sam gra­do­ve ko­ji go­re, vi­deo sam krv, i strah, vi­deo sam Sta­re, ko­ji su se vra­ti­l i, i lju­de ka­ko be­že od nji­ho­ve mo­ći, po­put mra­va, ka­ko tra­že uto­či­šta, oaze, gde Nji­ho­va si­la ne do­pi­ re, vi­deo sam lju­de u sve­op­štem ra­t u, ka­ko jed­n i pre­ko dru­g ih ga­ze, ka­ko jed­n i dru­ge ša­lju u smrt, ka­ko bi sti­gli ta­mo gde im je osi­g u­ran ži­vot.

Vi­deo sam to­l i­ko uža­sa, Bo­r i­se… to­l i­ko uža­ sa…

Ali vi­deo sam i to da je su­šti­na osta­la ista. Po­ gre­šno sam shva­t ao, is­pr­va, da će se sve iz­me­n i­t i, da ni­šta ne­će osta­ti isto, ka­da se Oni vra­te…

To što sam vi­deo, to je­ste bi­la bu­duć­nost – ali bu­duć­nost, ko­ja je sa­d a – bu­duć­nost ko­ja je već bi­la.

Ni­šta dru­go do bor­ba za op­sta­nak.

Sa­mo oslo­bo­đe­na ili oči­šće­na od udob­n ih la­ži o bi­lo ka­k vom uz­v i­še­nom smi­slu, jer za njih, u toj bu­duć­no­sti, pro­sto, ni­je bi­lo vre­me­na, pro­ sto­ra…

Ali znaš li, Bo­r i­se, šta je bi­lo naj­č ud­n i­je!?

U tom tre­nut­ku, u ko­jem sam bio isto­vre­me­ no i sve­ko­l i­k i ko­smos – i nje­gov osnov­n i prin­cip, oli­čen u be­smi­sle­nom Bo­g u Aza­to­t u – i ljud­sko bi­će – i ni­šta, ni­šta­v i­lo, ni­štav­nost sve­ga to­ga – dok sam bio sav taj užas, i bu­ja­nje, i ras­koš, i sva rav­no­du­šnost – znaš li šta je i da­lje bi­lo naj­bol­ ni­je?

Onaj tren, ka­da sam iz­ba­čen na uli­c u, onog ki­šnog sun­č a­nog da­na, ka­da ni­sam znao ku­da ću, ka­da sam ose­ć ao da sam ubi­jen, da sam već mr­t av.

Ni naj­ši­r i mo­g u­ći vi­d ik sve­u­kup­nog be­smi­sla ni­je bio stra­šni­ji od jed­nog je­d i­nog tre­nut­ka u ko­jem je ra­njen taj se­bič­n i na­gon op­stan­ka, ko­ jem svi ro­bu­je­mo.

Ko­jeg ni Sta­r i ni­su li­še­n i.

Oni su ne­sve­t i Bo­go­v i, Bo­r i­se – Bo­go­v i sa­mo uto­l i­ko što je nji­ho­va moć ve­ć a.

U ovom uni­ver­zu­mu ne­ma sve­t i­nja.

Ovo je uni­ver­zum si­le.

Ovo je uni­ver­zum smr­t i.

I do­ći će tren ka­da čo­vek vi­še ne­će bi­t i ka­dar da to ne vi­d i, ka­da ne­će bi­ti ka­dar da pred isti­na­ ma za­žmu­r i, ma­kar i na tren.

Aza­tot će se vra­t i­ti, bez­um­n i Aza­tot, iz ono­ stra­n ih mra­ko­va, ko­ji je već tu, ali ga ni­smo sve­ sni, do­ći će i smr­v i­t i svet ko­ji smo na­zi­va­l i svo­ jim.

Bo­r i­se, umo­ran sam, umo­ran sam i star… iz­ nu­tra sam već mr­t av.“ Bi­lo je ne­čeg uža­sa­va­ju­će ko­nač­nog, u tim re­ či­ma.

I, uop­šte, u ce­lom tom hip­no­t i­šu­ćem go­vo­r u.

Ipak sam se trg­nuo, po­što je uću­t ao, na­šao sam sna­ge da usta­nem, i da po­đem ka pro­zo­r u. „Ta­ko je“, čuo sam iza le­đa, ka­da sam okre­nuo ruč­ku, „otvo­r i, i po­gle­daj…“ Po­v u­kao sam pro­zor­ska kri­la i gur­nuo ša­lo­ ne, i ta­da me je za­pah­nuo ne­ka­kav pre­te­ra­no jak ve­t ar i ja ustuk­nuh. Vi­deo sam da grad, u da­lji­n i, go­r i, i ne­ka­k vu gro­ma­du, tam­no­ze­le­nu pla­n i­nu, ta­mo, iza cen­tra, ko­ja tu ne bi tre­ba­lo da bu­de.

U sle­de­ćem tre­nut­ku pri­me­t ih da se ta pla­n i­na po­me­ra…

Iza se­be, sa ka­u­č a, čuo sam iz­be­zu­m lje­n i, lu­ dač­k i smeh. Za­tim je taj smeh pre­k rio gla­san huk, ka­kav ni­ka­da ni­sam čuo, i me­ne iz­no­va uda­r i onaj sna­žni na­let va­zdu­ha… Do­pi­rao je, od­ne­ kud, le­vo od zgra­de, i ja pro­v i­r ih, na­gon­ski, ta­ mo, i ugle­dah… to.

21

Ogrom­no, su­lu­do oko… naj­pre sam pri­me­t io oko, na tom… stvo­r u… ko­ji po­če da pu­že, i da mr­v i pod so­bom auto­bu­se na GSP-ovom par­k in­ gu. Za­č u se gu­ž va­nje me­t a­la i pr­ska­nje sta­ka­la, i ne­ka po­tmu­la gr­m lja­v i­na, kao zvuk ze­m ljo­tre­ sa… a me­n i je naj­u­ža­sni­je bi­lo – to lji­ga­vo, be­lo oko, sa iz­du­že­nom, vre­te­na­stom ze­n i­com na sre­ di­n i, i sa­ma po­m i­sao da bi to mo­glo da me vi­di…

A bio sam, ipak, ne­spo­so­ban da po­me­r im po­gled sa tam­no­ze­le­ne gr­do­si­je ko­ja je ma­ha­la ogrom­n im pip­ci­ma, i kri­l i­ma iz­nad oka, kao ne­ kim pa­k le­n im obr­va­ma. „Gle­daj!“ vi­kao je Ili­ja, iz­me­đu na­le­t a ce­re­ka­ nja. „Gle­daj naš svet!“ Je­dan od ogrom­n ih pi­pa­ka, vi­deh, po­če da se bli­ži pro­zo­r u, i ja ustuk­nuh, pre no što je nje­gov kraj, na­l ik na dži­nov­sku zmi­ju, do­speo u so­bu.

Iz­v io se, ka ka­u­č u, i pao pre­ko Ili­ji­nog sto­ma­ka – a on se i da­lje bez­um­no ce­re­kao. Drek­nuo sam i kre­nuo ka nje­mu, ali pi­pak se tr­znuo… Trk­nuo sam ka vra­t i­ma, pa za­stao, osvr­nuo se ka Ili­ji. Ta­ da pri­me­t ih stvo­ra ko­jeg je sli­kao, na­spram ka­u­ ča – iz­gle­dao je kao na ne­koj od sli­ka s po­čet­ka, ka­da je još imao po­lu­ljud­ski ob­l ik. Ka­ži­pr­stom je po­ka­zi­vao kroz pro­zor, je­zi­vo se ke­ze­ći, kao da li­ku­je.

Jur­nuh na­po­lje kao lud.

I tu mi se se­ć a­nje sko­ro pot­pu­no bri­še.

Ne znam ka­ko sam do­speo u stan. Sa­mo se se­ć am ka­ko drh­t im, na fo­te­lji, u dnev­noj so­bi, a Ve­d ra­na vi­če. „Za­što ni­si oti­šao!? Za­što, Bo­r i­ se, ho­ćeš li mi ob­ja­sni­t i!? Šta se de­ša­va!?“ I ka­da po­d ig­nem gla­v u – vi­d im da joj je ko­ža hra­pa­va i tam­na, i vi­d im ve­l i­ke pe­ge, po­put kr­lju­šti ali­ ga­to­ra, na obra­zu, i vra­t u, i glas joj se pre­t va­ra u be­sti­jal­n i zvuk… ne­mušt, ne­ra­zu­m ljiv… pri­ mi­ti­van… i ja ska­čem, i be­žim ka vra­t i­ma sta­na.

Od­mah za­t im, na­la­zim se na ne­koj auto­bu­ skoj sta­n i­ci, ne znam ko­joj, ne znam gde… ne znam ni ku­da idem. Do­la­zi auto­bus, i ja se pro­ bi­jam, kroz osta­le put­n i­ke, ve­l i­ka je gu­ž va, i tek ta­da pri­me­ć u­jem ka­k va su im li­ca – ne­k i ima­ju kr­ljušt ume­sto ko­že, ne­k i iz­ra­sli­ne, kvr­ge, je­dan je bio sa du­gač­kom sur­lom, ume­sto no­sa… ali ne ma­r im pre­te­ra­no zbog to­ga – sve što ose­ć am je­ste da mo­ram da uđem unu­tra, da ne smem da osta­nem na ploč­n i­ku, ni­po­što… I gu­ram tog sta­ ri­jeg, sa sur­lom, da bih ušao pr­v i… i on mi kr­k lja, iza le­đa, ali ne ha­jem.

I kad se na­ti­ska­mo, auto­bus je pun od­vrat­nog za­da­ha, i mi­l i ne­ku­da, iz­me­đu si­v ih zgra­da… i ja ih po­sma­tram, na­i z­me­n ič­no… čvr­sto se dr­žim za šip­ku… i po­sma­tram mla­d i­ć a sa uz­d ig­nu­tom kljo­vom, na če­lu, i onog star­ca, sa sur­lom, ko­ji je ta­ko­đe us­peo da se ugu­ra, i že­nu sa gu­stom,

krat­kom če­k i­njom pre­ko li­ca… i po­sma­tram i dru­ge… i ose­ć am to, u se­bi… ne znam ka­ko bih dru­ga­či­je mo­gao da opi­šem – ose­ć am da bih mo­ gao da ih ubi­jem, sva­kog tre­na, sa­mo ka­da bi me ugro­zi­l i… mo­gao bih da ubi­jem… u sta­nju smo tre­nut­nog, pri­v id­nog mi­ra… jer jed­n i dru­ge ne ugro­ža­va­mo… ali mo­gao bih da ih ubi­jem… kao i oni me­ne.

Ima­mo pra­vo na to.

I sle­de­će če­ga se se­ć am je­ste da sam ov­de, u ku­ći po­koj­n ih ro­d i­te­lja.

Ka­da sam se pro­bu­d io, bi­lo je pro­šlo tri da­na, po­sle do­ga­đa­ja kod Ili­je.

Sme­ješ se.

U re­du.

Su­lu­do je­ste.

Ali, šta ako ti ka­žem da sam i te­be vi­deo ta­ko?

Da, ju­če, ka­da si do­šao, i ka­da sam ti vik­nuo, iza vra­t a, da do­đeš su­tra­dan.

Da, da, re­k li su ti da sam se vra­t io, da se po­ na­šam čud­no, da po­no­vo hva­t am kri­v i­ne, i ti si do­šao, da me vi­d iš… Ka­da sam po­gle­dao, kroz pro­zor ku­h i­nje, ko to ku­ca na vra­t a, vi­deo sam stvo­ra sa tam­no­sme­đom po­ko­r i­com ume­sto ko­ že, ko­ja je de­lo­va­la su­vo, i tvr­do, i uzeo sam ve­ li­k i nož, iz fi­ok ­ e, pun stra­ha… Ose­ć ao sam se ugro­že­no.

Shva­t io sam ko je to, tek po­što si vik­nuo: „Ima li ko­ga!? Bo­k i!? Je­si tu?“ Pre­po­znao sam ti glas. Is­pu­stio sam nož, i po­čeo da ri­dam. Oči su mi se is­pu­n i­le su­za­ma.

I po­no­vo se sme­ješ. U re­du.

Ho­ćeš, ve­ro­vat­no, da ka­žeš – to či­t am na tvom li­c u – da mi ni reč ne ve­r u­ješ, da je sve ovo iz­go­vor – da je ovo „mo­je lu­d i­lo“ za­pra­vo bek­ stvo, od ta­ko­zva­ne od­go­vor­no­sti, bek­stvo od sa­ mo­ga se­be, od ži­vot­ne bor­be, i ta­ko da­lje…

Ali ni­je.

Lu­d i­lo mo­žda je­ste, ali bek­stvo ni­je. Šta ka­žeš – pro­v i­dan sam – čim ne­g i­ram, i to sâm, iako me još ni­si ni op­t u­žio, zna­či da sam kriv.

Ali, ne, to ni­je tač­no.

Ne mo­že se go­vo­r i­t i ni o ka­k vom bek­stvu, jer ja ne be­žim. Su­tra se vra­ć am. U Be­o­g rad. Čuo sam se sa Ve­d ra­nom, ju­če.

Da, pri­brao sam se, pro­šlo je vi­še od ne­de­lju da­na ot­ka­ko sam ov­de, i pri­brao sam se, i po­ zvao je, a ona… pri­sta­la je da se sa­sta­ne­mo, i da raz­go­va­ra­mo, ma­da je mi­sli­la da je sve go­to­vo.

Se­ć a­la se ne­k ih pri­č a, o mo­jim ra­n i­jim ve­za­ma, i… ni­je ni va­žno… Re­k la je da že­l i da ču­je, i da raz­u­me. Od nje sam, naj­zad, sa­znao da je Ili­ja iz­vr­šio sa­mo­u­bi­stvo. Da je sko­čio kroz pro­zor.

Pi­t a­la je da li to ima ve­ze sa mo­jim po­na­ša­njem,

22

ali sam iz­vr­dao.

I re­k la je da že­l i da raz­go­va­ra­mo.

Ne, si­g ur­no joj ne­ć u is­pri­č a­t i što i te­bi, to si­ gur­no ne.

Ali sa njom ću ne­ka­ko iza­ći na kraj, sa­mo ne znam ho­ć u li mo­ći sa ko­šma­r i­ma, i sa ose­ć a­jem da je sve sa­či­nje­no od ne­ka­k ve su­ve, šu­plji­ka­ve ma­te­r i­je, iz­je­de­ne iz­nu­tra, ko­ja mo­že da se pre­ tvo­r i u prah, za tren.

No, vra­t i­ć u se, ka­žem ti, vra­t i­ć u se. Ovo je mo­žda i po­sled­nja ča­ši­ca, pre no što poč­nem da se pa­ku­jem… U tre­nu­ci­ma ka­da se ose­t im bo­lje, uči­n i mi se da je to pra­ved­no, is­prav­no, ma šta to zna­či­lo.

Uči­n i mi se da ose­ć am lju­bav, i na­du.

I da­lje de­lu­ju krh­ko.

Ali baš za­to i vre­de.

A on­da se do­go­d i, po­no­vo, ne­k i krah, i vi­d ik mi je na­jed­nom čist, sa­svim ste­r i­lan, i vi­d im da me na­zad vu­če ni­šta dru­go, ne­go pu­k i po­r iv za op­stan­kom.

Kod me­ne je, iz­gle­da, ja­č i ne­go što je bio kod

Ili­je. I ne ose­ć am, da znaš, ni trun­ku sre­će ka­da to po­m i­slim…

Sva­k i čas ču­jem to – u gla­v i – zar ni­je tre­ba­lo da se ubi­jem, kao on, na­kon sve­ga što sam vi­ deo!? Zar sam sve to pri­hva­tio, zar mi se do­pa­lo!?

I se­t im se onog ti­ska­nja u bu­su, i tre­nut­ka ka­ da sam po­te­gao ku­h inj­ski nož, i bo­jim se se­be.

Ali, eto, vra­ć am se, već su­tra.

Mo­žda je to pra­v i užas, to što ži­vot, pro­sto, ide…

Bo­jim se se­be, pri­ja­te­lju. Ne mo­g u ti opi­sa­t i ko­l i­ko se bo­jim.

[Milivoj Kostić]

23

[Asterian]

IZ­ME­ĐU Ne­nad Pa­vlo­vić

I

z blju­t a­vog sna pro­bu­d i­l i su me pu­na be­ši­ka i su­vo gr­lo. Tre­ba­lo mi je par tre­nu­t a­ka da shva­ tim gde sam. Pre ne­go što sam pre­po­znao oko­ li­nu, no­ge mi uda­r i­še u da­sku deč­jeg kre­ve­t a i se­t ih se da sam u so­bi u ko­joj sam od­ra­stao, u ku­ći svo­jih ro­d i­te­lja. Ni­sam do­la­zio ov­de če­sto, ne bih do­šao ni sad da ni­je bi­lo te pro­k le­te go­ di­šnji­ce ma­t u­re na ko­joj sam se na­pio kao du­pe.

Bu­nov­no po­če­šah pre­po­ne i upu­t ih se ka ku­pa­ ti­lu. Dok sam žu­bo­r io, mi­sli su mi lu­t a­le na sve stra­ne: iz­v i­ra­le su uspo­me­ne iz de­t inj­stva, dav­no pro­šli do­ga­đa­ji i po­lu-za­bo­ra­vlje­na li­ca. I da­lje udu­bljen u mi­sli, iza­šao sam iz ku­pa­t i­la i sa­nji­vo se upu­t io na­zad.

Ka­da sam otvo­r io vra­t a, vi­deo sam da sam po­ gre­šio. Ume­sto u deč­joj, na­šao sam se u dnev­noj so­bi ko­ja je na­i z­gled bi­la u pro­ce­su re­no­v i­ra­nja: zi­do­v i su bi­l i bez mal­te­ra, a svu­da su bi­le raz­ba­ ca­ne kar­ton­ske ku­t i­je i sta­ra gra­đa. Sto­pa­la su mi ga­zi­la de­be­l i sloj pra­ši­ne. U so­bi je vla­dao mrak, a je­d i­no sve­tlo do­la­zi­lo je kroz te­ra­su ko­joj je ne­ do­sta­ja­la ogra­da. Je­bo­te, šta su na­pra­vi­li od ku­ć e, po­m i­slih, mi­sle­ći pri­tom na ća­le­t a i stri­ca. Obo­ ji­ca su obo­ža­va­l i da ra­de pre­prav­ke na ku­ći iako ni je­dan od njih ni­je imao poj­ma o gra­đe­v i­nar­ stvu. Uz gla­sno cok­t a­nje upu­t ih se na­zad kroz dru­ga vra­t a, pa­ra­lel­na s pr­v im i ne­dvo­smi­sle­no ne­po­treb­na.

Na­či­n io sam pu­n ih pet ko­ra­ka po hla­d im plo­či­ca­ma pre ne­go što sam shva­t io da ni­sam u hod­n i­ku na ko­ji je tre­ba­lo da iza­đem. Na­šao sam se u ogrom­nom ku­pa­ti­lu, na­l ik na svla­či­o­n i­ce u ško­l i, sa re­do­v i­ma ve-cea i me­m lji­v ih tuš-ka­bi­ na. Otvo­r io sam usta u ču­đe­nju. Šta je ovo?? Šta su ovi zi­d a­li u po­sled­njih par go­di­n a? Iz­ne­na­đe­ nje i bes po­ti­snu­l i su deo po­spa­no­sti i ma­mur­lu­ ka, te od­luč­no kre­nuh na­zad, re­šen da uju­tru za

do­r uč­kom po­sta­v im ne­ka ozbilj­na pi­t a­nja. Otvo­ rio sam vra­t a.

Is­pred me­ne se na­la­zi­lo mrač­no ste­pe­n i­šte.

Jed­na ogo­lje­na si­ja­l i­ca osve­t lji­va­la je zi­do­ve od si­vog be­to­na. Pot­pu­no zbu­njen uči­n ih par ko­ ra­ka na do­le, vo­đen zna­t i­že­ljom. Ste­pe­n i­šte se za­vr­ša­va­lo vra­t i­ma sa de­sne stra­ne, ko­ja su, ka­ da sam ih otvo­r io, ot­k ri­la du­ga­č ak i pod­jed­na­ko mra­č an hod­n ik.

Je l’ sam ja to u po­dru­mu? Je l’ sam ja još pi­ jan?? Ali… naš po­drum… ni­je ova­kav…

Pro­šav­ši po­red go­m i­le sta­r ih sve­za­n ih no­v i­na, otvo­r io sam pr­va vra­t a s de­sne stra­ne.

Na­šao sam se po­no­vo u „dnev­noj so­bi“.

Pro­g u­t ah kne­d lu.

Seo sam na pra­šnja­v i pod i uhva­tio se za gla­v u. Če­kaj, sta­ni, mo­ra da po­sto­ji ra­zum­no ob­ja­ šnje­nje. Iz­gle­d a da sam još pi­jan. Sad ću le­po da se vra­tim oda­kle sam do­š ao i na­zad u kre­vet.

Ustao sam i po­la­ko otvo­r io vra­t a. Ni­je bi­lo hod­n i­ka. Iza njih se na­la­zi­la ogrom­na pro­sto­r i­ja sa vi­so­k im kro­vom od lam­pe­r i­je. Pro­ma­ja ko­ja je do­la­zi­la iz ne­po­zna­tog iz­vo­ra ta­la­sa­la je ogrom­ ne na­bo­re pa­u­či­ne de­be­le kao plat­no. Smr­de­lo je na ži­v i­nu. Za­lu­pio sam vra­t a i seo na­zad na pod.

Di­sa­nje mi je bi­lo ubr­za­no, a u gla­v i je po­čeo da mi se stva­ra ne­k i le­pljiv ose­ć aj.

Po­gle­dao sam ma­lo bo­lje oko se­be. Ovo za­ pra­vo i ni­je bi­la na­ša dnev­na so­ba. Li­či­la je, bi­la je ja­ko slič­nog ob­l i­ka, ali je ne­do­sta­ja­la ku­h i­nja, i kao da je još ne­što bi­lo po­g re­šno…. To ne mo­ ra ni­š ta da zna­č i! Do­hva­t io sam pr­v u kar­ton­sku ku­t i­ju do se­be. U njoj su bi­l i sta­r i bro­je­v i Po­l i­t i­ ke. Nju­jork taj­msa. No­v i­na na ki­ne­skom je­zi­ku.

Uzeh dru­g u. Deč­ja ode­ć a, sta­ra, iz­je­de­na molj­ci­ma. Da li sam imao ova­kve pla­ve pan­ ta­lo­ne? Mi­slim da je­sam, ali… Svi pred­me­t i u

25

ku­t i­ja­ma su bi­l i… ne­ka­ko bez iden­t i­te­t a. Bi­lo je mo­g u­će da su to mo­je sta­re stva­r i, ali isto ta­ko su mo­gle bi­t i bi­lo či­je.

Utr­č ah u pro­sto­r i­ju sa kro­vom od lam­pe­r i­ je. Na po­du je bi­lo još pra­ši­ne, miš­jeg iz­me­t a i (go­lu­bi­jeg? ) per­ja. Uz zi­do­ve su bi­le po­re­đa­ne go­m i­le ame­r ič­k ih i ja­pan­skih stri­po­va, okvi­r i za pro­zo­re, da­ske, ku­t i­je, ku­t i­je, ku­t i­je…

Pro­zor je bio pre­k re­čen i na­i z­gled bez bra­ve.

U jed­nom uglu na­la­zio se je­d i­n i dru­g i iz­laz iz so­ be, če­t vr­t a­sta ru­pa u po­du ko­ja je vo­d i­la ne­kud.

Spu­stio sam se pa­žlji­vo…

Sto­pa­lo mi na­pi­pa ne­što me­ka­no, na­slon be­ le po­ha­ba­ne so­fe. Na­šao sam se u ma­loj, udob­ noj so­bi­ci. Bo­le­šlji­vo žu­t a si­ja­l i­ca pri­č vr­šće­na na ne­i­zo­lo­van kabl osve­t lja­va­la je zi­do­ve pre­k ri­ ve­ne po­ste­r i­ma film­skih zve­zda iz osam­de­se­tih.

Otvo­r io sam vra­t a iza so­fe. Ovo­ga pu­t a to je bi­la so­ba sa ni­skim ko­sim kro­vom u ko­joj je go­re­la pro­sta sob­na lam­pa…

Kon­f u­zi­ja se pre­t vo­r i­la u strah, ko­ji je br­zo pre­ra­stao u pa­n i­ku. Tr­č ao sam iz ne­po­zna­te pro­ sto­r i­je u ne­po­zna­t u pro­sto­r i­ju, ko­je su sve, bez iz­u­ze­t a­ka, bi­le pre­k ri­ve­ne pra­ši­nom i pa­u­či­nom.

Sr­ce mi je lu­pa­lo lu­dač­k i i ve­r u­jem da bih pot­pu­ no po­lu­deo da ni­je bi­lo onog ose­ć a­ja otu­pe­lo­sti ko­ji mi je u slo­je­v i­ma po­la­ko ob­la­gao mo­zak.

Ka­da sam se na­po­kon po­no­vo na­šao u „dnev­ noj so­bi“ seo sam na isto me­sto i uro­n io gla­v u u ša­ke. „Ne, ne ne. Ovo se ne de­ša­va. Ovo je san!“ Znam! Sta­vi­li su mi ne­š to u pi­ć e! Ne­ki LSD ili ne­š to slič­no!

Ali ni­sam se ose­ć ao kao da sa­njam ili da ha­lu­ ci­n i­ram. Sve je de­lo­va­lo pot­pu­no stvar­no, a ka­da bih se ušti­nuo, bol je bi­la tu. Ali šta on­d a…? Pa­ žnju mi pri­v u­če te­ra­sa. Po­la­ko sam pri­šao do nje.

Na­po­lju je bio su­m rak, kao pred zo­r u, bez da­ška ve­tra i bi­lo ka­k vog zvu­ka.

Pri­zor sa te­ra­se je bio pri­zor mog dvo­r i­šta i uli­ce. Ali da li je bio? Mi­lu­t i­no­va ku­ć a je bi­la be­ la, a ne žu­t a. Do­bro, pre­far­bao je, pa šta? Ali ni­je ima­la ni ogra­du. A u na­šem dvo­r i­štu je na me­stu ve­l i­ke jel­ke ra­sla kr­žlja­va bre­skva… Da li je uop­ šte jel­ka ikad bi­l a tu? Sva­k i de­t alj je de­lo­vao isto­ vre­me­no i na me­stu i pot­pu­no po­g re­šno.

Seo sam na ivi­c u. Imao sam dve mo­g uć­no­sti: ako je ovo ne­k i san ili ha­lu­ci­na­ci­ja, mo­gao sam da sa­če­kam da pro­đe. A mo­gao sam i da po­ku­ šam da na­đem iz­laz. Pr­vi sprat, par me­t a­ra, ni­ šta stra­š no. Ska­kao sam vi­š e pu­t a s ove te­ra­se još kao osno­vac. Ako je pro­l a­zno, pro­ć i će u sva­kom slu­č a­ju.

Ni­sam znao šta da oče­ku­jem. Da se pro­bu­ dim u kre­ve­t u. Da po­lo­m im no­g u. Ali sva­ka­ko

ne ono što se de­si­lo.

Vid mi se za­m ra­čio na tre­nu­t ak. Ka­da se po­ vra­t io, na­šao sam se na sa­svim ne­po­zna­tom me­ stu. Pra­zna uli­ca u, ka­ko je de­lo­va­lo, ši­rem cen­ tru gra­da. Po­red me­ne po­lo­m ljen iz­log pre­pun đu­bre­t a. U da­lji­n i fa­bri­ka iz či­jeg je dim­nja­ka ku­ljao dim.

Ni­sam znao ni u kom sam gra­du. Gra­fi­t i i sa­ o­bra­ć aj­n i zna­ko­v i su bi­l i na sme­nu na srp­skom, en­gle­skom, fran­c u­skom, i ne­k im je­zi­ci­ma ko­je ni­sam pre­po­zna­vao. Je­d i­no što je bi­lo do­sled­no je bi­la ti­ši­na, za­pu­šte­nost i od­su­stvo bo­ja i lju­d i.

I vre­me.. Uop­šte ni­sam mo­gao da pret­po­sta­ vim ko­l i­ko je vre­me­na pro­šlo od ka­da sam se pro­bu­d io. Iako je bi­lo po­lu-sve­tlo, na ne­bu ni­je bi­lo ni sun­ca ni me­se­ca, a nig­de ni­sam na­i­šao ni na ka­kav sat.

Pro­la­zio sam po­k raj jed­ne mrač­ne uli­či­ce, ka­ kvih je bi­lo mno­go vi­še ne­go što bi tre­ba­lo, ka­da sam spa­zio sen­ku. Kre­t a­nje. Oso­bu! „Hej! He­ej!“ Oso­ba za­sta­de i obra­t i mi se na en­gle­skom. „Da?“ Ovo je bi­lo to­l i­ko neo­če­k i­va­no da mi se um uko­či na tren. „Iz­v i­n i ali… gde sam to ja?“ „A… ti si no­v i.“ Le­t ar­g i­ja u nje­go­vom gla­su bi­la je je­zi­va. Pro­đo­še me žmar­ci. „Pa… ti si… ov­de, valj­da. Iz­me­đu.“ „Iz­me­đu če­ga? “ On sa­mo sleg­nu ra­me­n i­ma. Iz­gle­dao je ne­ve­ ro­vat­no odr­pa­no. Ode­ć a na nje­mu je bi­la sta­ra i is­k r­za­na. Ko­sa su­va i ne­u­red­na. Pod­oč­nja­ci ne­ pri­rod­no ve­l i­k i i si­v i. A naj­stra­šni­je od sve­ga je bio sta­k la­sti po­gled u nje­go­v im oči­ma, bez fo­ ku­sa. „Je l’ ima ov­de još ne­kog?“ „Ima. Po­đ i sa mnom. Znam put. Po­ne­kad.“ Sme­nji­va­le su su pu­ste uli­ce, fa­brič­ke ha­le, ura­sli pu­telj­ci i pre­či­ce kroz za­pu­šte­na dvo­r i­šta.

Ne­ka od ovih me­sta su se po­na­vlja­la, po­ne­kad sa bla­g im va­r i­ja­ci­ja­ma. Tu i ta­mo bih ugle­dao mr­ ša­vog psa. Iz­gle­da­l i su još tu­žni­je od mog vo­d i­č a.

Na­po­kon smo sti­gli do lo­ka­ci­je slič­ne bi­lo ko­ joj pret­hod­noj. Je­d i­no što se raz­l i­ko­va­lo je bi­ la go­m i­la lju­d i ko­ja je se­de­la na sta­r im dr­ve­n im tri­bi­na­ma po­lu­k ru­žnog ob­l i­ka. Pro­stor is­pred tri­bi­na, ne­ka­da­šnji po­d i­jum, bio je pre­t vo­ren u br­da­šce od đu­bre­t a pre­ko ko­ga je ga­ca­ju­ći do­la­ zi­lo još pri­do­šli­ca. „Ovo je ras­k r­sni­ca. La­ko ju je na­ći. Naj­če­šće.“ Lju­d i su bi­l i ne­ve­ro­vat­no ra­zno­l i­k i. Že­ne, mu­škar­ci, star­ci i de­ca, sve­t lo­ko­si i tam­no­pu­t i.

Bi­zni­smen u sku­pom ode­lu, vi­so­k i Nu­bi­jac sa pre­ga­čom, de­be­la Ci­gan­ka, mla­d ić u ka­r i­ra­noj

26

ko­šu­lji či­je su na­o­č a­re ima­le sa­mo jed­no sta­k lo, de­voj­či­ca u pr­lja­voj bal­skoj ha­lji­n i…

Svi su de­lo­va­l i pod­jed­na­ko iz­g u­blje­no i rav­ no­du­šno.

Pri­d ru­žio sam im se na tri­bi­na­ma da ma­lo raz­m i­slim.

Od­jed­nom se trg­nuh. Ni­sam znao ko­l i­ko sam vre­me­na se­deo i to mi je ute­r i­va­lo strah u ko­sti.

Sve mi je bi­lo te­že da se kon­cen­tri­šem i da ose­ ćam bi­lo šta. Ušti­nuo sam se po­no­vo. Bol je ne­ sta­ja­la pre ne­go što bih je i pri­me­tio. „I šta ra­d i­te vi ov­de?“ upi­t ah mu­škar­ca ko­ji me je do­veo.

On opet bez­volj­no sleg­nu ra­me­n i­ma.

Još jed­na več­nost pro­đe.

Sre­ćom, moj sa­go­vor­n ik je i da­lje bio tu, zu­ re­ći ni u šta. „Je l’ po­sto­ji iz­laz odav­de?“ Ni­sam oče­k i­vao po­zi­t i­van od­go­vor, ali on po­ tvrd­no za­k li­ma gla­vom. „Po­sto­ji? Gde? Za­što on­da ni­ste oti­šli odav­ de?“ „Po­ka­za­ć u ti. Ako ga na­đem.“ Još jed­no bes­k raj­no pu­to­va­nje kroz pre­de­le ko­je je svet za­bo­ra­v io i mi ko­nač­no sti­go­smo na još jed­nu bez­l ič­nu lo­ka­ci­ju, ma­l i trg u sen­ci mo­ no­l it­n ih ne­bo­de­ra. Ov­de je bi­lo još vi­še lju­d i ne­ go na pret­hod­noj, go­to­vo dvo­stru­ko vi­še. I de­lo­ va­l i su ži­vlje. Po­gle­d i su im bi­l i pri­ko­va­n i na jed­ nu tač­ku ko­ju ni­sam mo­gao da vi­d im od gu­ž ve.

Pro­g u­rah se kroz go­m i­lu. Na­sred si­ve uli­ce od is­pu­ca­log as­fal­t a na­la­zio se pri­m i­t iv­n i ol­t ar.

Nje­go­vo po­sto­lje bi­la je auto­mo­bil­ska gu­ma, te­lo be­ton­ski blo­ko­v i i dr­ve­ne gaj­be, a na vr­hu tra­ kom pri­č vr­šće­na obič­na pla­stič­na ča­ša obo­re­na na stra­nu. Na nje­nom dnu se vi­deo pri­zor ko­ji je od­ska­kao od oko­l i­ne. Pri­zor obič­ne uli­ce. Uli­ce ko­ja je ima­la bo­ju. Zvuk. Pro­la­zni­ke.

Udah­nuo sam va­zduh, du­ha osna­že­nog ovim pri­zo­rom. Pro­zor sa dna ča­še je iz­gle­da imao isti uči­nak i na osta­t ak po­sma­tra­č a. Oči su im bi­le ži­ve, a na usna­ma ne­što na­l ik na osmeh. „Je l’ po­sto­ji još ne­k i? Ne­k i ve­ći?“ „Mo­žda… Tra­ži­l i smo. Ni­smo na­šli.“ „Ali ovaj… je l’ mo­že da se po­ve­ć a?? Mo­ra da mo­že da se po­ve­ć a! Šta ako se ise­če ča­ša?“ Ma­to­r i Mek­si­ka­nac po­red me­ne se na­sme­ja i re­če: „He­he, ovaj je no­v i.“ „Ima­l i smo tu ide­ju. Pre­v i­še je ri­zič­na. Šta ako pro­zor ne­sta­ne? On nam da­je na­du. Vre­me. Nor­ mal­nost.“ I moj sa­put­n ik je do­bio no­v u do­zu ener­g i­je u pri­su­stvu mi­n i­ja­t ur­nog pro­la­za.

Ali ja sam imao vi­še sna­ge od njih. Bio sam no­v i. Sr­ce mi je i da­lje bi­lo spo­sob­no da ku­ca

br­zo i od­luč­no. „Ne! Ka­ko ne shva­t a­te? Mi smo za­ro­blje­n i u pa­k lu! Ovo nam je je­d i­na šan­sa! Mo­ra­mo da po­ ku­ša­mo! Ka­kav je ovo ži­vot?“ Sko­čio sam na plat­for­mu od be­ton­skih blo­ ko­va. „Slu­šaj­te me! Mo­ra­mo da pro­ba­mo da po­ve­ ća­mo pro­laz!“ Ma­sa se bez­volj­no okre­nu ka me­n i. „Ovo ni­je ži­vot! A ako uspe­mo, vra­t i­će­mo se ku­ći! Ku­ći!“ Po­sma­tra­či su ima­l i do­volj­no ener­g i­je i vo­lje da is­pra­te moj go­vor, ali ne i da re­a­g u­ju, što sam pro­t u­ma­čio kao odo­bre­nje.

Zgra­bio sam pla­stič­nu ča­šu. Bi­lo je ja­ko čud­ no dr­ža­t i ča­šu s pro­la­zom u ru­ka­ma. Pri­su­stvo por­t a­la bi­lo je osna­žu­ju­će.

Uzeo sam ko­mad sta­k la sa uli­ce i za­se­kao ivi­c u ča­še. Go­m i­la me je po­sma­tra­la ra­do­zna­lo.

Ako su i ima­l i pri­med­be na mo­je ak­ci­je, ni­su ura­ di­l i ni­šta po­vo­dom to­ga.

Po­la­ko sam ru­ka­ma ši­r io ras­cep na ivi­ci ča­ še. Ko­nač­no do­đe do sa­mog pro­la­za, či­ji je krug upra­vo pri­ka­zi­vao ci­pe­le sa šti­k lom ne­ke go­spo­ đe u pro­la­zu. Sli­ka se za­mu­t i i njen sjaj kre­nu da se ši­r i. Na­pra­v io je tra­pez tre­pe­ra­ve sve­t lo­sti, sa ši­rom sli­kom od one u ma­ju­šnom kru­g u ča­še.

A on­da je ne­stao.

Po­sma­tra­či isto­vre­me­no na­sr­nu­še na me­ne.

Vi­še ni­su bi­l i le­t ar­g ič­n i, bi­l i su be­sni.

Ne znam ko­l i­ko du­go su me tu­k li. Mo­žda je to bio tre­nu­t ak, mo­žda vek. Ipak, na kra­ju se za­ vr­ši­lo. Li­ce mi je mi bi­lo pre­k ri­ve­no sme­som od kr­v i i pra­ši­ne. Gle­da­ju­ći po­vre­de znao sam da bi tre­ba­lo da sam u ago­n i­ji, ali bol ili ni­sam ose­ć ao ili me jed­no­stav­no ni­je bi­lo bri­ga.

Sa­da se­d im na pr­lja­vom as­fal­t u i raz­m i­šljam.

Da li je bi­lo go­re ka­da sam imao na­du za po­vra­ tak, na­du bez osno­ve, ili je go­re sa­da, ka­da ne­ma na­de, ali ni is­ku­še­nja?

Od­go­vor je… ne­što iz­me­đu.

27

ĐA­VO BEZ FIL­TE­RA Ra­do­slav Slav­nić

Okean.

Opa­san pro­t iv­n ik, spo­so­ban da zvi­zne is­pod po­ja­sa. I sa­da me iza­zi­va, ta­la­si­ma ko­tr­lja uspo­ me­ne, kao što do­bra mo­t a­l i­ca gnje­či re­se du­va­na i po­le­že ih u ri­zlu.

Sro­lao sam tu­ce „mr­ša­v ih“, da mi se na­đu uz pra­v u, ma­sni­ju.

Još pre se­dam go­d i­na, mr­lja na snim­ci­ma plu­ ća na­te­ra­la me je da ba­t a­l im pu­še­nje. Ko­ju zi­mu ka­sni­je – ka­da je, na­kon bez­u­spe­šnog le­če­nja he­m i­jom, bo­le­šti­na pre­sta­la da na­pa­da iz ne­po­ zna­tog raz­lo­ga – pre­šao sam na mo­t a­n i du­van i smla­čio vre­lo pod pr­sti­ma i je­zi­kom. Ipak, ve­če­ ras obe­le­ža­vam go­d i­šnji­c u. Ju­bi­lej, čak! Mo­ra se za­pa­l i­t i jed­na že­sto­ka, „ame­r ič­ke kla­se“. U znak se­ć a­nja na sve ko­je mi je ote­la vo­da, iz­ba­civ­ši me na su­vo, kri­v ih le­đa i tru­log za­da­ha. „Još tri su osta­le u pa­k li“, sme­škam se oba­l i, a dim de­set go­d i­na su­še­ne ci­ga­re­te mi na­pa­da slu­ zo­ko­žu i oži­vlja­va iz­ble­de­le vi­zi­je. „Ako za ži­vo­ ta ne stig­nem da ih po­pu­šim, po­be­d io si!“ Ume­sto od­go­vo­ra pro­t iv­n i­ka, gor­či­na ka­tra­ na osi­pa mi se po­vrh gr­la, pa kli­zi pre­ko šap­t a­ja pro­šlo­sti iz da­lji­ne… ili du­bi­ne – vi­še se ne usu­ đu­jem ni da pret­po­sta­v im oda­k le gla­so­v i na­pa­ da­ju.

Vra­ti se… „Vi­d im… i da­lje se kri­je­mo u ma­gli… is­pod di­ma i pli­me“, gr­cam.

Ka­šalj na krat­ko nad­ja­č a­va hor gla­so­va pod ta­la­si­ma i lo­ba­njom. Ipak, opi­ra­nje je uza­lud­no.

Oni ne­sta­li… ko­re­ni…

Vol­šeb­n i poj me osva­ja i slu­ge zle sud­bi­ne pri­ zi­va­ju svo­je naj­m i­l i­je – go­d i­nu da­na uspa­va­na se­ ća­nja…

Dim i vo­da.

Uvek sprem­n i da me pod­se­te na naj­go­re. ak i te ve­če­r i – či­t a­v u de­ce­n i­ju ru­žnih zbi­va­ nja una­zad – pu­še­ći u im­pro­v i­zo­va­noj ku­h i­ nji­ci ri­bar­ske ko­l i­be, osme­l io sam se da po­ve­žem ukus na­vla­že­nog du­van­skog di­ma sa gr­če­njem utro­be i su­za­ma…

Č

Pr­vu ci­ga­re­tu sam za­pa­lio na oče­vom bde­ nju. Mu­č e­ni­ka je do­vr­š i­l a vo­d a u plu­ć i­m a, na­ kon dvo­go­di­š nje bor­be pro­tiv ra­ka. Par di­plo­m a i slo­mlje­nih no­se­va ka­sni­je, to­kom epi­lo­ga stu­ dent­ske žur­ke okon­č a­ne ma­sov­nom ma­klja­žom, ce­l a pa­kla je iz­go­re­l a nad le­de­nim ob­lo­zi­m a i kom­pli­men­ti­m a raz­me­nje­nim sa no­vom po­zna­ ni­com – ze­le­no­o­kom So­njom, mo­jom bu­du­ć om že­nom. Le­pe že­lje rod­bi­ne ubr­zo su pla­nu­le u vre­li­ni pr­ve brač­ne no­ć i, na­kon ce­re­mo­ni­ja­l a, i uto­nu­le u znoj i dim „ku­ban­ke“ što je is­pra­ti­l a Ro­ber­to­vo za­č e­ć e. Znat­no vi­š e slič­nih pu­š ač­kih po­sla­sti­ca po­de­lio sam dru­š tvu po iz­l a­sku iz po­ ro­di­li­š ta, sa zdra­vim no­vo­ro­đ en­č e­tom u ru­ka­m a.

Već sle­de­ć eg me­se­ca, za­po­slio sam se na ode­lje­ nju za ne­u­ro­lo­gi­ju i psi­hi­ja­tri­ju Kli­nič­kog cen­ tra Mar­blhe­d a, pa sam iz­no­va ča­stio oso­blje, a spa­lje­ni list naj­kva­li­tet­ni­jeg du­va­n a za­gor­č ao je noć pa­c i­jen­ti­m a. Ipak, neo­č e­ki­va­nu smrt mog je­ din­ca oba­vio je naj­gu­š ći dim, ne­pro­zi­ran i ote­žan lju­ti­nom vi­ski­ja. Iako sam i da­lje pu­š io za dvo­ je, že­sti­nu sam po­č eo da to­č im u jed­nu ča­šu, jer So­nja ni­je mo­gla da iz­dr­ži be­sa­ne no­ć i neo­sno­ va­ne kri­vi­ce, pa se za­š ti­ti­l a mi­lja­m a uda­lje­no­sti.

Do­du­š e, vi­đ a­li bi­smo se ne­ko­li­ko pu­t a go­di­š nje, obe­le­ža­va­ju­ć i raz­li­č i­te bol­ne da­tu­me. Još ta­d a mi je skre­nu­l a pa­žnju na hra­pa­vost ka­š lja i bo­ju

28

plju­vač­ke, a ja sam, ne oba­zi­ru­ć i se, pu­š io i pu­š io, sve­de­ni na gr­le­ne rop­t a­je, to su po­tvr­di­li. Čak i dok su da­ni, me­se­c i i go­di­ne go­re­li u bez­n a­đu i ono što se mo­glo ra­za­bra­ti u ne­po­ve­za­nim, is­ka­ pre­ti­li da će na­gri­sti fil­ter… šlja­nim slo­go­vi­m a u re­pe­ti­c i­ji, ni­je li­č i­lo na ma­ ter­nji je­zik. Po­vre­me­no, u bes­c ilj­nom ni­za­nju „Već pet ci­ga­re­t a tra­je To­m i­je­va pat­nja“, za­ su­gla­sni­ka i sa­mo­gla­sni­ka, kao da sam mo­gao da u­stio sam, ne­volj­no če­šu­ći pi­ka­vac o na­ko­še­n i pre­po­znam ne­š to po­put „oni ne­sta­li“, „sen­ke“ i do­vra­t ak iz­me­đu za­m r­zi­va­č a i ri­bar­skih tro­fe­ja. „ko­re­ni“, ali sam ta­d a sma­trao da se naj­ve­ro­vat­ „Da li će iz­d r­ža­t i još ko­ju?“ ni­je ra­di o po­gre­š noj in­ter­pre­t a­c i­ji slu­č aj­no zdru­ „Ne­ka te moć Hri­sto­va ote­ra, zve­r i“, pra­ćen že­nih gla­so­va. ja­u­kom, mah­n it glas sve­šte­n i­ka na­pa­dao je iz du­ Ipak, naj­u­pe­č a­tlji­vi­je bi­le su nje­go­ve oči – bi­ne ko­l i­be, dr­ve­n im zi­dom odvo­je­ne od ku­h i­nje. vod­nji­ka­ve, ble­de, kao ne­t ak­nu­te bla­žen­stvom Uz re­či o spa­se­nju, iz su­da­ra zvu­ko­va ja­sno su is­ de­tinj­stva… pli­va­l i još i mr­žnja, ogor­če­nost i bol – po­sle­d i­ce Iako vr­lo za­in­te­re­so­van za čud­no­va­ti slu­č aj, gre­ha utka­nog u od­lu­ku o iz­vo­đe­nju eg­zor­ci­zma. po­go­đ en lič­nom tra­ge­di­jom tog da­n a, bio sam Neo­pro­sti­vog gre­ha! spre­č en da se po­ja­vlju­jem na po­slu i po­sve­tim se U ne­ko­l i­ko na­vra­t a sam na­pu­stio spa­va­ć u so­ de­č a­ku u na­red­nih ne­ko­li­ko ne­de­lja. Po po­vrat­ bu na­me­nje­nu „pro­či­šće­nju“, ka­ko bih udo­vo­ljio ku, do­č e­ka­le su me uža­sa­va­ju­ć e ve­sti. Kli­nič­ka po­ro­ku, a isto­vre­me­no skre­nuo po­gled sa žr­t ve ko­mi­si­ja je, u mom od­su­stvu, To­mi­je­vu bu­duć­ ru­žnih okol­no­sti i pri­rod­n ih po­i­g ra­va­nja – če­tr­ nost obe­le­ži­l a ši­from F80.3 i pre­pi­sa­l a mu me­di­ na­e­sto­go­d i­šnjeg To­ma­sa osa­ka­će­nog su­ro­vo­šću ka­men­to­znu te­ra­pi­ju ka­ko bi se spre­č i­li da­lji mo­ sud­bi­ne. žda­ni is­pa­di. Uz uput lo­go­pe­du, bez­bri­žno su ga To­m i… ot­pu­sti­li na kuć­nu ne­gu, ne oba­zi­ru­ć i se na ja­sne be­le­š ke o do­d at­nim simp­to­mi­m a – pro­ble­mi­m a Osam go­di­n a ro­di­telj­skog i di­jag­no­sti­č ar­skog mo­to­r i­ke, neo­bič­nom ob­li­ku gla­ve, te­š ko­ć a­m a sta­ža bi­lo je iza me­ne, ka­d a mi je u or­di­n a­c i­ju, uspa­vlji­va­nja i upe­č a­tlji­vim ve­zi­ku­l a­m a ras­pro­ na pro­ce­nu, do­ne­se­n a krup­n a, ru­me­n a be­ba. Iz stra­nje­nim duž de­č a­ko­vog po­tilj­ka. Sve to be­ja­š e so­c i­jal­ne slu­žbe ja­vlje­no je da su de­č a­ka na oba­li za­ne­m a­re­no, bez ar­gu­men­t a­c i­je… tog ju­tra pro­n a­š li ri­ba­r i. Bez ko­lev­ke, ode­ć e, ili Od­lu­ka ko­mi­si­je bi­l a je po­ra­ža­va­ju­ć a za pa­ sta­ra­te­lja u bli­zi­ni, si­ro­č e je hit­no do­ve­de­no na ci­jen­t a, pa opet, znat­no že­š će me je žac­nu­l a vest kli­ni­ku, na is­pi­ti­va­nja. Pr­ko­sno der­le, na iz­ne­ o po­n a­š a­nju sta­ra­te­lja. Na­i­me, re­č e­no mi je da je na­đ e­nje svih upo­zna­tih sa slu­č a­jem, pu­ca­lo je od ras­po­lo­že­nje go­s po­đ e Vord po­sta­lo ve­o­m a ne­sta­ zdra­vlja, a ko­le­ga ne­u­rop­si­ho­log i ja smo sa osme­ bil­no i da je, ta­kva, ne­s po­sob­n a za bri­gu o dru­ hom pot­pi­sa­li da su mu sve funk­c i­je oču­va­ne. Ko­ go­me. Neo­po­zi­vim do­ku­men­tom, uz mu­že­vlje­vu mi­si­ja iz so­c i­jal­ne slu­žbe uba­c i­l a je „ne­i­me­no­va­ sa­gla­snost, za­klju­č e­no je re­š e­nje da se sta­ra­nje o nog“ u pro­ces i na­zna­č i­l a da su uslo­vi za pred­log To­mi­ju pre­pu­sti struč­nja­c i­m a Do­m a za de­c u sa o usva­ja­nju is­pu­nje­ni. Par me­se­c i ka­sni­je, de­č ak po­seb­nim po­tre­ba­m a u Mar­blhe­du. Je­d an od ko­ je po­stao član po­ro­di­ce pred­u­zet­ni­ka sa oba­le – men­t a­ra ko­le­ga bio je da „po­no­sni ro­di­te­lji oči­ go­s po­di­n a i go­s po­đ e Vord. gled­no ni­su oče­ki­va­li kvar­lji­vu ro­bu ka­d a su da­li Na­zva­li su ga To­m as. ’oglas’ o usva­ja­nju“, a jed­n a­ko zlo od­jek­nu­l a je Sle­de­ć i put sam ga vi­deo če­ti­r i go­di­ne ka­sni­je, sum­nja da ta­ko ne­š to mo­že bi­ti sa­svim isti­ni­to. dva da­n a na­kon No­ć i ve­š ti­ca. Ucve­lje­ni sta­ra­te­lji Iz vla­sti­tih su­lu­dih po­tre­ba, ma­ski­ra­nih hu­ ob­ja­sni­li su da je To­mi­je­vo bez­bri­žno de­tinj­stvo ma­no­š ću, na­sta­vio sam nad­zi­ra­nje To­mi­je­vog pre­ki­nu­to tri­de­set i pr­vog ok­to­bra, kon­vul­zi­ja­m a raz­vo­ja, re­š iv­š i da vre­me van kli­ni­ke pro­vo­dim ka­rak­te­r i­stič­nim za epi­lep­tič­ke na­pa­de. Is­pad je vo­lon­ti­ra­ju­ć i u do­mu i spro­vo­de­ć i is­tra­ži­va­nje. tra­jao ne­ko­li­ko mi­nu­t a, a od ta­d a se de­č a­kov go­ De­te­r i­o­ra­c i­ja To­mi­je­vog fi­zič­kog, a mog du­š ev­ vor – raz­vi­jen oče­ki­va­no za uz­rast – u pot­pu­no­sti nog zdra­vlja, obe­le­ži­l a je ce­lu de­ce­ni­ju muč­nih iz­me­nio. po­ku­š a­ja opo­rav­ka – ka­ko de­č a­ko­vog, ta­ko i mog.

Na moj pred­log, za­dr­žan je na kli­ni­c i ra­di da­ To­mi­je­va ko­sa opa­l a je u pe­č a­ti­m a, iz­lo­živ­ ljih is­pi­ti­va­nja. ši nje­go­vo čvor­no­va­to te­me za­be­zek­nu­tim iz­ Go­s po­đ a Vord je bi­l a u pra­vu ka­d a je re­kla da ra­zi­m a oso­blja. Po­gled mu je po­ni­rao sve du­blje, je „ma­li vi­š e ne raz­u­me“, iako je bi­lo evi­dent­no iako su oč­ne ja­bu­č i­ce pre­ti­le na­pu­š ta­njem ja­m a, da ču­je sa­svim do­bro. Ta­ko­đ e, re­vol­ti­ra­ni go­s po­ dok su se gr­le­ni slo­go­vi ope­to­va­li iz da­n a u dan, din Vord je po­me­nuo da To­mi u po­sled­nja dva a be­sa­nim no­ć i­m a se pre­tva­ra­li u je­dva ar­ti­ku­li­ da­n a br­blja be­smi­sli­ce, gla­som pre na­lik gr­go­lje­ sa­ni, hra­pa­vi poj. Ve­zi­ku­le su ni­kle i po de­č a­ko­ nju, a de­č a­ko­vi po­ku­š a­ji go­vo­ra, ne­ar­ti­ku­li­sa­ni i vim ra­me­ni­m a i nad­l ak­ti­ca­m a, a či­ni­lo se da ih

29

[Milivoj Kostić]

po­ku­š a­ji sa­n a­c i­je sa­mo pot­hra­nju­ju, dok su mu mi­š i­ć i, ret­ko ak­tiv­ni, osla­bi­li u po­ste­lji do gra­ni­ ce po­kret­no­sti.

Sa dru­ge stra­ne, ja sam pre­ži­vlja­vao lič­nu tra­ ge­di­ju na­no­vo, za­ro­bljen u ci­klu­si­m a de­pre­si­je i al­ko­hol­nog ne­m a­ra, bes­po­mo­ć an. Sta­ra­nje o To­ mi­ju sam za­po­č eo do­ži­vlja­va­ju­ć i ga kao šan­su za is­ku­plje­nje, čak i na­dok­n a­du za gu­bi­t ak ko­ji sam iza­zvao, ali do kra­ja do­bio sam sa­mo po­tvr­ du o vla­sti­toj ne­s po­sob­no­sti. Iako sam ga „is­tre­ ni­rao“ za naj­o­snov­ni­ju bri­gu o se­bi, či­ni­lo se da mi na­por ni­je na­gra­đ en oče­ki­va­no. Ipak, ni­sam od­u­sta­jao. Uko­li­ko je de­č a­ku, bez ob­zi­ra na obes­ hra­bru­ju­ć e sta­nje, po­d a­re­n a mo­guć­nost za ži­vot, pla­ni­rao sam da mu obez­be­dim ostva­r iv kva­li­tet, i na toj ide­ji po­č i­vao je To­mi­jev i moj od­nos sve do no­ć i pr­vog ma­ja…

bi­ćem…

Oči su mu bi­le is­pre­se­ca­ne na­bre­klim ka­pi­ la­r i­m a, a ze­ni­ce usu­ka­ne u po­sled­njem da­hu. Iz usta mu se raz­li­vao smrad pre­te­ć e, iako za­ne­m ar­ lji­ve du­bi­ne – one što mu je za­u­sta­vi­l a sr­ce i za­u ­ vek ga ote­l a od me­ne.

Pod­mu­klo be­ži­vot­no te­lo mog si­n a Ro­ber­t a pod­se­ć a­lo je na pa­c i­jen­t a zbog ko­jeg sam se za­ dr­žao na po­slu i za­ka­snio na za­vr­š e­t ak tre­nin­ga škol­skog pli­vač­kog ti­m a.

Ne­š to ra­ni­je, hi­t an te­le­fon­ski po­ziv pre­ki­nuo je pro­du­že­nu pro­ce­nu une­sre­ć e­nog de­č a­ka i na­te­ rao me da po­gle­d am na sat u po­lu­č a­sov­noj žur­bi is­pred za­vr­š et­ka rad­nog vre­me­n a. Dis­tor­zi­ra­ni uz­d ah tre­ne­ra sa dru­ge stra­ne i jed­no­stav­no – do­ tad ne­po­zna­to, ali sva­ka­ko zna­č aj­no – „n’gha“, uz­le­te­lo sa de­č a­ko­vih kri­vih usa­n a, pro­bu­di­li su „Go­to­vo je!“ u me­ni do­volj­no zle slut­nje da se bez­gla­vo sju­r im Spre­mao sam se da pri­pa­l im još ko­ju ci­ga­re­t u, do auto­mo­bi­l a i za­pu­cam ka osnov­noj ško­li. kad me je sve­šte­n i­kov po­v ik na­te­rao da jur­nem „Re­kao je da će pre­pli­va­ti još par du­ži­n a, dok kroz tmi­nu ko­l i­be i stu­štim se na vra­t a spa­va­će ne do­đ e­te po nje­ga“, ste­njao je tre­ner, po­ku­š a­ so­be. va­ju­ć i da me odvo­ji od le­š a. „Za­ro­nio je, i vi­š e „Isus je ote­rao zver“, od­jek­nu­lo je, ra­ža­re­no ni­je is­pli­vao. Dok­to­r i još ne zna­ju ni­š ta. Ta­ko ide­jom o či­sto­ći hri­šćan­ske po­be­de i pr­ljav­šti­n i mlad…“ ten­den­ci­je da se sva­ka ne­prav­da na­šmin­ka ci­t a­ Po­sled­nje re­č i je­dva da sam čuo. Zu­ja­lo mi je u tom iz Sve­te knji­ge, te za­bo­ra­v i uz gro­mo­gla­sno: uši­m a, a gla­va pre­ti­l a eks­plo­zi­jom. Ipak, pul­si­ra­ „Hva­ljen bio!“ ju­ć i ose­ć aj kri­vi­ce kao da je pot­hra­nji­vao po­tre­bu Ne oba­zi­r u­ći se na tri pri­l i­ke sen­kom za­šti­će­ da na­sta­vim sa te­a­tral­nim pre­ne­m a­ga­njem. ne od me­se­či­ne, ob­r u­ših se pred To­m i­je­vo te­lo na A za­pra­vo, že­leo sam sa­mo da bub­nja­nje sr­ca film­ski osve­tlje­nom kre­ve­t u… što pre umi­r im ci­ga­re­tom…

Di­sao je.

Do­du­še, mli­t a­v ih udo­va oslo­bo­đe­n ih pa­n ič­ „Do­sta je bi­lo!“ nog tre­mo­ra i sta­k la­stog po­gle­da pri­ko­va­nog za Sen­ka iz ćo­ška spa­va­će so­be zgra­bi­la me je za ta­va­n i­c u, iz­gle­da­lo je kao da se pre­t vo­r io u pa­siv­ ra­me i odvo­ji­la od To­m i­je­vog te­la. nog pro­ro­ka ne­ka­kve tu­đ in­ske si­le. Mo­žda su na „De­mon je o’šo, a bož­ja prav­da za­do­vo­lje­na.

To­m i­je­v u is­k ri­vlje­nu svest uti­ca­le zve­zde, mo­žda Doš’o je red da ugo­d i­mo i mo­joj!“ Isus, đa­vo, a mo­žda i bo­žan­stva iz ve­ko­v i­ma ras­ Iz­ne­na­đen i obo­ren sna­žnim tr­za­jem, ne­ pre­da­n ih le­gen­d i na ovom tlu, tek iz­ne­na­da, za­ spret­no se za­ba­tr­gah na po­du, a kra­jič­kom oka pa­nju­ju­će ra­zum­na eks­pre­si­ja osvo­ji­la mu je li­ce, uhva­tih sve­šte­n i­ko­ve dla­no­ve spo­je­ne u ka­rak­te­ a is­ko­la­če­ne oči sre­le su mo­je. ri­sti­č an gest, u kon­tra­stu sa uda­rom pe­sni­ca steg­ Kon­t akt je bio do­volj­no dug da iz­u­sti sa­vr­še­ nu­t ih oko sve­tog kr­sta od pre ko­jeg sa­t a. no ra­zu­m lji­vo: „Vra­t i se! Sen­ka se di­že nad gra­ „Za ime go­spo­da, Ale­ne“, kme­č ao je, „ne či­ dom!“ A sa­mo ne­ko­l i­ko ne­raz­go­vet­n ih, gr­le­n ih ni­te to!“ slo­go­va ka­sni­je, ru­ke i li­ce mu se opu­sti­še, kao Za­č uh još i vi­ku iz su­prot­nog ćo­ška so­be, dok da je po­no­vo ostao pre­pu­šten za­po­ve­sti iz­m i­šlje­ se cr­n i­lo ši­ro­k ih le­đa Džej­msa Ale­na nad­v i­ja­lo nog de­i­te­t a. nad kre­ve­tom i ne­moć­n im To­m i­je­v im te­lom.

Ni­sam bio si­g u­ran da je iko od pri­sut­n ih po­ Kru­paj­l i­ja je de­sni­com pri­d r­ža­vao ri­bar­ski nož, sve­do­čio tom de­ša­va­nju, ni­t i da je ono bi­lo stvar­ te je na­me­ra u tre­nu po­sta­la ja­sna. no, a ne sa­mo plod mo­je ma­šte. Otu­pe­le sa­mo­ Ale­nov osvet­n ič­k i gnev upot­pu­n io je vla­da­ kon­tro­le, iz­nu­re­ne afek­tom i kri­v i­com iz pro­šlih vi­nu gre­ha… da­na, mo­gao sam sa­mo da se ba­cim pre­ko de­č a­ ko­v ih gru­d i pre­k ri­ve­n ih blju­vo­t i­nom i za­je­čim Bra­ć a Alen. kao što sam to uči­n io go­d i­na­ma ra­n i­je – pod­ Bi­lo ih je dvo­ji­ca… do Val­pur­gij­ske no­ć i. jed­na­ko ja­dan, nad pod­jed­na­ko oskr­na­vlje­n im Ri­đ o­ko­si, pe­ga­vi bli­zan­c i ne­zgrap­nih udo­va i

31

iz­ba­č e­nih sto­m a­ka. Naj­go­ra vr­sta hri­š ća­n a – ti­ha u cr­kvi, a gla­sna u ka­fa­ni. Ra­di­li su kao po­moć­no oso­blje u Do­mu za de­c u sa po­seb­nim po­tre­ba­m a, i to u su­prot­nim sme­n a­m a, pa se či­ni­lo da je nji­ ho­vo al­ko­ho­lom iz­vi­to­pe­re­no pri­su­stvo po­sta­lo ne­iz­bri­si­vo iz so­ba za pa­c i­jen­te.

Ipak, To­mi­jev epi­lep­tič­ki na­pad, po­no­vljen u če­tr­n a­e­stoj go­di­ni, us­kra­tio je hod­ni­ke do­m a za svinj­ski osmeh pet mi­nu­t a mla­đ eg bra­t a. „Is­kr­va­r io je za mi­nut“, ka­žu. „K’o u fil­mu.“ Za in­c i­dent mi je ja­vlje­no uju­tro, na­kon što su To­mi­ja sme­sti­li u izo­l a­c i­ju na če­tvr­tom spra­ tu – dok se ne od­lu­č i ka­ko će mu se su­di­ti i da li će ga pre­me­sti­ti u bol­ni­c u u Ken­to­nu, Den­ver­su, ili Pro­vi­den­su. Ču­var so­be 28 za­bra­nio mi je da vi­dim šti­ć e­ni­ka, a or­ga­ni­zam mi je na stres od­go­ vo­r io sa­svim oče­ki­va­no… „Zu­bi­m a mu iš­č up’o gr­kljan, dok se ’na­ko tres’o, ubi­ca“, za­č uo sam glas oža­lo­š će­nog Ale­n a, dok sam de­se­t ak mi­nu­t a ka­sni­je, u to­a­le­tu za za­ po­sle­ne, za­klo­njen vra­ti­m a ka­bi­ne, kri­š om ga­sio ci­ga­re­tu. „Ka­ko da ga ne ka­znim, pro­kle­tog?!“ „Ve­ruj, mal­ca je du­š a na­pu­sti­l a“, Ale­no­voj kuk­nja­vi pri­dru­žio se glas Ro­n a Ko­l a, de­žur­nog ču­va­ra so­ba na spra­tu. „Na bol bi se na­smej’o, vrag. Ka’em ti, u klin­c u de­mon ži­vi!“ „De­mon? “ „Je, de­mon. A ja ti, dru­že, imam pra­vo re­š e­ nje za to…“ Slu­đ e­ni Alen, sklon za­blu­di po­put slič­nih žr­ ta­va okol­no­sti, bez mu­ke je po­ve­ro­vao u Ko­lo­vu pri­č u o eg­zor­c i­zmu, te se do­go­vo­r i­š e da na­kon po­no­ć i od­ve­du To­mi­ja u ri­bar­sku ko­li­bu bli­za­n a­ ca i iz­vr­š e „pro­č i­š će­nje“ u taj­no­sti. Kol je, oče­ki­ va­no, po­me­nuo da po­zna­je sve­š te­ni­ka ko­ji bi po­ stu­pak iz­veo bez neo­p­hod­nih pri­pre­m a i do­zvo­le cr­kve, a sve to za skrom­nu nov­č a­nu na­dok­n a­du.

Na­kon to­ga, pla­ni­ra­li su, vra­ti­ć e klin­ca u izo­l a­ ci­ju, is­pla­ti­ti sve­š te­ni­ka, pa po­se­ti­ti grob­no me­sto mla­đ eg Ale­n a i po­mo­li­ti se…

U že­lji da osi­gu­ram To­mi­jev po­vra­t ak u bol­ni­ cu i još jed­nom ga vi­dim, a sve­stan da bi Alen na­ šao na­č i­n a da se osve­ti uko­li­ko bih ume­š ao za­kon u pri­č u, dvo­jac sam iz­ne­n a­dio iz­l a­skom iz ka­bi­ne, te pro­ble­mu pri­stu­pio pro­mi­š lje­no, i igra­ju­ć i na kar­tu na­u č­ne ra­do­zna­lo­sti, na ve­li­ko iz­ne­n a­đ e­ nje, bez mno­go mu­ke us­peo da ih ube­dim da im se pri­š ljam­č im… do­du­š e, tek na­kon što sam sve­ šte­ni­ko­ve tro­š ko­ve u pot­pu­no­sti pre­u­zeo na se­be.

Bi­l a je to za­ne­m ar­lji­va ce­n a ka­d a se ra­di­lo o mom To­mi­ju…

Ne­ko­l i­ko tre­nu­t a­ka ra­n i­je, rm­pa­l i­ja se na­la­ zio na­da mnom i ne­ljud­skom sna­gom mi ste­zao vrat. Dok je pri­la­zio To­m i­ju ma­šu­ći no­žem, u bez­na­đu sam ga šče­pao is­pod ko­le­na i uz đa­ vol­ski na­por ga iz­ba­cio iz rav­no­te­že, pa sva­l io na pod. Ipak, ni­sam us­peo da spre­čim se­či­vo na pu­t u do mo­je de­sne bu­t i­ne. Krv je po­te­k la, bol se ra­ši­r io sve do me­đu­nož­ja. Osta­v iv­ši oštri­c u u me­su, is­pro­vo­ci­ra­n i osvet­n ik oba­v io mi je ša­ ke oko ši­je, i do­k raj­čio bi me, si­g ur­no, da sa­u­če­ sni­ci ni­su smo­gli do­volj­no sna­ge i ra­zu­ma, pa ga do­gra­bi­l i. „Pla­t i­će­te, pro­k le­t i bi­l i!“ Us­ko­me­ša­ne sen­ke ne­spret­no su se raz­i­šle pred me­se­či­nom nad otvo­re­n im pro­zo­rom ko­l i­ be, a ja, za­be­zek­nuv­ši se, pri­me­t ih da je To­m i­jev kre­vet pra­zan. Mo­me­nat šo­ka, sma­trao sam, bio je pri­sto­jan po­k lon ne­ve­r i­ci, te sam se pri­brao ko­l i­ko je mo­g u­će bi­lo br­zo, i pri­dr­ža­va­ju­ći nož u bu­t i­n i, od­ge­gao se do pro­zo­ra i nag­nuo se ka vri­ sci raz­ja­re­n ih ta­la­sa. Ne znam ko­l i­ko du­go sam vi­kao za ne­ja­snim ob­r i­si­ma To­m i­je­vog te­t u­ra­vog ho­da, i tek kad mu se po­le­đ i­na go­to­vo ras­t vo­r i­la u ma­gli, pri­ku­pio sam do­volj­no sna­ge da i sam is­ko­čim kroz pro­zor i kre­nem za njim.

Do­zi­vao sam iz­la­pe­lo ob­l ič­je u gu­stom si­v i­lu i še­pao kroz pe­sak, pra­te­ći ra­štr­ka­ne oti­ske ma­ lih sto­pa. Nož mi je raz­d i­rao mi­šić, a zvu­ci se sa svih stra­na sta­pa­l i u uža­sa­va­ju­ć u ka­ko­fo­n i­ju – To­m i­jev ne­u­jed­na­čen dah is­pred, po­v i­ci pra­ti­la­ ca ot­po­za­d i, a is­pod sve­ga to­ga, brun­da­nje ta­la­sa ko­ji kao da su po­r u­či­va­l i: vra­ti se!

Te­lo mi se uko­či­lo pred po­sled­njim de­č a­ko­ vim tra­go­v i­ma, is­pra­n im u gr­lu ne­m ir­ne pli­me, prem­da mi je pri­zor u sr­c u mrač­ne vo­du­r i­ne la­ ko osvo­jio pa­žnju i na­no­vo me na­te­rao na po­ kret. Ne to­l i­ko uda­ljen od oba­le, ali već ob­g r­ljen ta­la­si­ma, pli­vao je To­m i, ve­što i hi­tro, u pot­pu­ nom ne­skla­du sa di­jag­no­sti­ko­va­nom mo­tor­nom ne­spret­no­šću. Po­vre­me­no bi se okre­nuo i mah­ nuo, kao da je do­zi­vao, pra­ćen sa­bla­snim na­pe­ vom iz du­bi­ne.

Ne po­ku­šav­ši da pro­na­đem smi­sao ono­ga što se zbi­va­lo, uči­n io sam na­go­nom pot­pi­re­no – za­ ga­zio sam ob­u­čen u hlad­nu vo­du i za­pli­vao…

Stru­ja je bi­la moć­na, ali ne i ne­sa­vla­d i­va. Re­ šen da stig­nem de­č a­ka, zver­ski sam gra­bio, ne di­šu­ći. Po­sle ne­ko­l i­ko ši­ro­k ih za­ma­ha, već ka­da mi se uči­n i­lo da je krv iz mo­je bu­ti­ne obo­ji­la ceo okean, i svest osta­la sa­dr­ža­na u po­sled­njem da­hu, šče­pao sam agil­nog pli­va­č a za sto­pa­lo, a ovaj se ta­ko bez­bri­žno okre­nuo i pre­stra­v io me svo­jim „Pla­ti­će­te svi!“ no­v im li­kom…

Džejms Alen se opi­rao u ćo­šku so­be, dok su „Ro­ber­te? “ sve­šte­n ik i Kol po­ku­ša­va­l i da ga ob­u­zda­ju.

Ne pra­ti đa­vo­l a, ta­t a!

32

„Ro­ber­te…“ Šok, sla­bost i emo­ci­je mi nad­vla­da­še ra­zum, a ta­la­si po­to­pi­še te­lo…

mrač­nom prog­no­zom, i go­d i­na ogle­da­nja sa oke­ a­nom, još uvek se pre­m i­šljam da li ću sa­m rt­n i uz­dah po­k lo­n i­t i vo­d i ili di­mu – šap­t a­ji­ma ta­la­ sa ili ši­šta­nju plu­ć a. To­m i­ju ili Ro­ber­t u. U me­ Iz ha­o­sa na­d ra­ža­ja na gra­n i­ci sna iz­v u­kao me đu­vre­me­nu, pom­no pra­t im epi­de­m i­o­lo­ške iz­ve­ je tr­zaj ša­ke Džej­msa Ale­na. Ste­zao me je is­pod šta­je i be­le­žim di­jag­no­ze sa ši­from F80.3. Sve­ga mi­ške, pr­te­ći kroz vo­du. Ose­ć ao sam da mi pe­te dve sto­t i­ne du­ša u sve­t u de­l i ne­sreć­nu sud­bi­nu i gre­bu po dnu pli­ć a­ka, te sam po­ku­šao da se od­u­ simp­to­me, ali ni u či­joj do­ku­men­t a­ci­ji još ni­sam prem i po­no­vo za­ždim ka da­lji­n i, ali sti­sak mog na­i­šao na ona­ko uža­sa­va­ju­će fi­zič­ke ka­rak­te­r i­ spa­si­o­ca bio je pre­jak. sti­ke. „Nest’o je, ne­će­mo ga viš’ na­ći ni ti, ni ja!“ Je­d i­no me sop­stve­n i od­raz po­vre­me­no pre­ „Ali, to ni­je To­m i!“ stra­v i ble­d i­lom i vod­nji­ka­v im po­gle­dom, a mi­ši­ „Vi­še ni­je!“ ći ne­po­slu­šno­šću. Ipak, či­n i se da se rak po­vla­či Bu­n i­lo se uru­ša­va­lo pred sve po­sto­ja­n i­jim za­hva­lju­ju­ći no­voj mi­ste­r i­o­znoj bo­le­sti, pa i na to gla­so­v i­ma sve­šte­n i­ka i Ko­la, i te­lo mi je ubr­zo gle­dam kao na osmeh no­ve mo­g uć­no­sti – pri­l i­ke tre­snu­lo o vla­žni pe­sak. Na tren sam se ose­t io da du­nem dim u li­ce oke­a ­na. kao le­ši­na ne­kog mor­skog stvo­ra, ne­po­želj­nog u Vra­ti se ko­re­ni­m a, ja­d i­kov­ka mog pro­t iv­n i­ka či­stoj du­bi­n i. Još jed­nom sam po­ku­šao da se us­ sve je ti­ša. pra­v im, ali me je oba­m r­la no­ga iz­da­la.

Dok na­pu­štam oba­lu, zo­ra od­no­si ma­glo­v i­te Tri pa­ra oči­ju, za­m r­znu­t a pred is­ho­dom ve­ vi­zi­je uža­sa, a sen­ke be­že i skri­va­ju se pred mo­ če­r i i ne­ve­ro­vat­n im sve­do­č an­stvom, po­či­va­la su jim si­g ur­n im ko­ra­kom… mi na li­c u i kao da su ne­sve­sno mo­l i­la za oprost. „Ima dok­tor Vi­l i­jam­son još ci­ga­re­t a u pa­k li!“ „Đa­vo“, Kol je uz­dah­nuo, dok mi je po­ma­gao da usta­nem. „Sam đa­vo je bio u klin­c u!“ „Bog, đa­vo, sve­jed­no je“, vi­l i­ca mi se ko­či­la od be­sa, dok mi je bes­po­moć­nost po ko zna ko­ji put go­l i­ca­la do­sto­jan­stvo i te­ra­la me da steg­nem ša­ku u pe­sni­c u.

Uči­n io sam neo­p­hod­no… „Ima’ ne­ko plju­g u? Mo­je su mo­k re.“

Š

***

an­sa.

Uži­t ak na­l ik ci­ga­re­t i, šte­t an i krat­ko­tra­ jan, pod­g re­va ne­u­mo­lji­v u po­tre­bu za sle­de­ćim. I sa­da me iza­zi­va, dok žar gu­t a fil­ter kao glad­na pli­ma kop­no…

So­nji sam dao šan­su za mir­nu sta­rost – ni­sam joj pri­č ao o lu­d i­lu iz du­bi­ne. Ro­ber­t u je pri­l i­ka da osta­r i od­u­ze­t a na­sil­no i mo­jom kri­v i­com, a ne­prav­d i za­hva­lju­ju­ći, omo­g u­će­no mi je da ne­ du­go za­t im upr­skam još je­dan po­ku­šaj bri­žnog sta­ra­telj­stva. To­m i­ju je šan­sa za zdrav ži­vot ote­ ta pri pr­vom na­pa­du, sa­mo da bi, to­kom dru­gog, ovaj mla­đem Ale­nu us­k ra­t io čak i po­ku­šaj da opsu­je još jed­nom. Džejms Alen me je spa­sao, po­k lo­n io mi nov dah, a ja sam uz­vra­t io osta­v iv­ ši pr­lja­ve taj­ne za­ba­r i­ka­d i­ra­ne me­đu zi­do­v i­ma ri­bar­ske ku­ći­ce… Ipak, gre­šnik se br­zo hla­dan za­k la­t io na om­či pod pla­fo­nom za­t vo­ra, gde je sme­šten na­kon ubi­stva Ro­na Ko­la i nje­go­vog ro­ đa­ka Džej­so­na, pro­pa­log glum­ca iz lo­še po­zo­r i­ šne adap­t a­ci­je „Is­te­r i­va­č a đa­vo­la“…

Ja, pak, od po­da­re­ne šan­se ni­sam od­u­stao. Čak i na­kon su­sre­t a sa sen­kom i vla­sti­tom

33

SMRT MUSTAFA-AGE DAMUZIĆA Miloš Petrik

Devet druga u haljama bjelim.

Kad to vide aga Mustafaga, On ustavi svojega đogata, Ukraj mora, toga mora sinja, Više vode sabrane biserne.

Vako njima aga govoraše: „Oj, đevojke, oj vi vile gorske, Čije ste li, deve plemenite? Čije ste li, iz čijega doma?

Rad sam baba vašeg pohoditi.

Pohoditi, zlatom obdariti, Pohoditi, pa i upitati, Je li koja od vas za udaju.“ Đevojke agi se nasmijaše: „Oj, ti ago, ti obična gnjido, Tvoj je usud nesreća velika.

Mi smo šćeri silnoga Dagona, Toga drevnog morskog gospodara, Dom je njegov pusto more slano, Mračni ponor, sumrak i sjenjava.

Spram njegova dvora od koralja, Sve su kule sinjeg Skadra grada Te sve kule kano mravinjaci.

Svijem zlatom krasnoga Stambola Našeg baba kad bi obdario Naš se babo ne bi osvrnuo.“ To rekoše, iz vode stupiše,

Što se b'jeli ponad Oštre St'jene?

Il' je snijeg, il' su galebovi?

Nit je snijeg, nit su galebovi, Već su kosti age Mustafage Kosti age, i njegova hata.

I njegova sokola đogata.

Bilo nekad, sjećaju se starci, Što ih stare majke zaklinjaše, Riječ ne reć', ni daha puštiti I nikada tajne ne odati Mustafaga đe glavu izgubi, Đe pogibe, ko mu glavu srubi.

Ima tome dve stotine ljeta Kad je aga mora poželio On uzjaha đogata gizdava I namače kalpak i čelenku, Opasa se topuzinom grdnom, Topuzinom od dvanaest pera, Pak potera đoga niz planinu.

Prođe stazom sve do Oštre Stijene, Podno stijene čuda neviđena: Sve iz st'jene, iz kamena suva, Zapjenjena voda izbijala.

Od stijene, sve do mora sinja, Biserna se voda sabirala, I u vodi devet đevojaka, Devet druga, devet ljepotica,

34

[Dejan Ognjanović]

Zadnja snaga, napor samrtnički, Skoči đogo kako đogo mog'o, Skoči đogo povrh Oštre St'jene. Đe skočio, tamo i ostao, Zadnja ga je snaga ostavila.

Devet djeva, devet hala gadnih U more se sinje povukoše, Podnapite od te vrele krvce, A od krvce age Mustafage, I njegova hata bijeloga.

Suva st'jena toliko ostade, Đe bijela voda izbivaše.

Osta aga povrh Oštre St'jene, Agi 'tice meso pokljuvaše, Čagalji mu kosti razniješe.

Devet deva, devet ljepotica, U gadne se hale prometnuše, Pola ribe, a pola đevojke.

Kad to vide aga Mustafaga, On se maši svojega topuza, Tog topuza od dvanaest pera, Mađijom ga te djeve skolile, S pojasa ga aga ne podiže.

Kada agu mađijom skoliše Te đevojke, šćeri Dagonove Na agu se kandžama baciše, Sve na agu, i na dobra đoga, Ciknu aga kano guja ljuta, Njisnu đogo kano zvijer gorska.

Prstima im oči iskopaše, Sa kosti im meso potrgaše.

Tad je đoga dopanula snaga,

35

[Boris Radujko, „A Study in Emerald“]

SE­LO PLE­SA­ČA Re­lja An­to­nić

Dra­gi pri­ja­te­lju Re­lja, Bo­jim se da pi­smo ko­je dr­žiš, po gro­zi i lu­d i­ lu pre­va­zi­la­zi sva do­sa­da­šnja. Da imam ko­me ili če­mu, mo­l io bih se da ga ne shva­tiš kao pro­i z­vod he­be­fre­ne ši­zo­fre­n i­je. Pri­zna­jem da su mi ner­v i stra­v ič­no po­pu­sti­l i, ta­ko da je i se­de­nje po­sta­ lo na­por, a sva­k i zvuk ko­ji ču­jem iza­zi­va bol u gla­v i ili pli­mu stra­ha, ili obo­je. Ali ube­đen sam da ve­ći­nu opi­sa­nog ni­sam iz­m i­slio, za raz­l i­ku od su­lu­d ih knji­žev­n ih ide­ja o ko­ji­ma smo di­sku­to­ va­l i, i ka­k vim smo obo­ji­ca sklo­n i. I ne bih tra­žio ni od ko­ga da ve­r u­je u iz­lo­že­no, uzev­ši u ob­zir ko­l i­ko su po­je­d i­ne či­nje­n i­ce ovog je­zi­vog slu­č a­ ja ne­pojm­lji­ve krh­kom ljud­skom umu. Me­đu­t im, po­što me do sa­da ni­si sma­trao lu­d im, iako je­si bi­ vao iz­ne­na­đen iš­č a­še­no­šću mo­je kre­a­tiv­no­sti – ili mo­žda baš za­to što smo obo­ji­ca lu­d i – ce­n im da ti mo­g u ukrat­ko iz­ne­t i uža­se ovog slu­č a­ja. I ma­da se per­verz­na sa­zna­nja je­su iz­me­ša­la sa ne­pojm­ lji­v im i pre­te­ra­no ube­d lji­v im (ne mo­g u re­ći „re­a­ li­stič­n im“ jer se pla­šim da je taj po­jam po­stao be­ smi­slen po­sle do­ži­vlja­ja ko­je ću na­ve­sti) noć­n im mo­ra­ma, us­peo sam s mu­kom da raz­dvo­jim gro­ zne sno­ve od još gro­zni­je stvar­no­sti. Još jed­nom, iako si sklon da ve­r u­ješ u sva­ka­kva pri­po­ve­da­nja, čak ni od te­be ne oče­ku­jem da bu­deš ube­đen, ali na­dam se da ćeš pro­či­t a­t i pi­smo do kra­ja, ko­l i­ ko god se pri po­je­d i­n im de­lo­v i­ma muč­no ose­ć ao.

Ve­ro­vat­no se pi­t aš zbog če­ga ni­sam pi­sao tri me­se­ca. Raz­log je što sam to­kom pr­vog bio od­ su­t an, i ta­da sam pro­ži­veo ovo o če­mu pi­šem. To­ kom na­red­na dva ni­sam mo­gao da se opo­ra­v im, ni­ti sku­pim sna­ge da iko­me to pre­do­čim. No, bo­ jim se da mo­ram. Ce­n im da ne­ć u još du­go ži­ve­t i, a je­dva sam upra­v u men­t al­ne usta­no­ve u ko­joj ću

skon­č a­t i na­mo­l io da mi do­zvo­le da na­pi­šem jed­ no pi­smo. Te­bi. Uz bez­ma­lo fa­ši­stič­k i nad­zor, da se ne bih po­vre­d io olov­kom. Eto… od­lo­žio sam tre­nu­t ak da na­po­me­nem, da te ne bih slu­č aj­no od­bio od či­t a­nja od­mah na po­čet­ku – u lud­n i­ci sam. Mo­l im te, na­sta­v i. Na­dam se da sam te uvu­ kao u pri­č u, pa da ne­ćeš od­u­sta­t i zbog ove ma­le ne­pri­jat­no­sti.

Sa­znao sam ne­i z­mer­nu ko­l i­či­nu ga­do­sti to­ kom od­su­stva – do­volj­nu da na­pu­n i pe­de­se­ti­nu ti­t an­ski op­šir­n ih knji­ga. Se­de­ći u stra­hu u ku­ ći, u mra­ku, ne ja­vlja­ju­ći se ni­ko­me dva me­se­ca, us­peo sam da ta zna­nja sa­žmem i se­bi ob­ja­snim.

Oso­blje ove ogav­ne in­sti­t u­ci­je mi sto­ji nad gla­ vom dok be­le­žim, ali na sre­ć u, pri­me­t io sam da ne kon­tro­l i­šu šta pi­šem, jer ih ve­ro­vat­no ne in­ te­re­su­je. Što je ve­o­ma do­bro, po­što u sa­mot­n im no­ći­ma drh­t im od stra­ha, ube­đen da su ume­ša­ ni… Ov­de sam tek dve ne­de­lje. Po­ro­d i­ca je in­ter­ ve­n i­sa­la, to­kom one no­ći ko­ju sam pro­veo u ne­ ljud­skom vri­šta­nju sve dok ni­sam pot­pu­no ostao bez gla­sa, i pla­ka­nju sve dok uma­lo ne umreh od de­h i­d ra­ci­je. Do ju­če sam mi­slio da vi­še ni­ka­da ne­ć u pro­go­vo­r i­t i, to­l i­ko mi gr­lo be­še ošte­će­no.

Sa­da bih mo­gao tra­u­me da is­ka­zu­jem ša­pa­tom.

Tre­nut­no sam pod ve­l i­kom do­zom le­ko­va, a ka­ da za­vr­šim (a ovi ga­do­v i me po­žu­r u­ju jer ne­ma­ju str­plje­nja), do­bi­ć u to­l i­ko le­po­nek­sa da ne­ć u bi­t i u sta­nju da po­me­ram udo­ve. Ta­ko ću za­vr­ša­va­t i da­ne dro­g i­ran, sve dok ne skon­č am, od već is­ tr­plje­nog ner­v nog pro­pa­da­nja, ili od in­ter­ven­ci­ ja ovih ko­pi­la­na, ako bu­dem sre­ć an da me ne­ko od bo­le­sni­ka ne usmr­t i pre to­ga – sma­tram da su ma­kar dvo­ji­ca de­ge­ne­r ič­n i kul­t i­sti, i da su me sve­sni. Ne na­la­zim dru­g i raz­log za ubod he­m ij­ skom olov­kom u če­lo za­do­bi­jen pod tu­šem pre

37

dva da­na. Na­dam se da ni­si pre­te­ra­no po­go­đen mo­jim sla­bo­sti­ma.

S

i­g ur­no se se­ć aš da sam le­tos u pi­smu re­kao da ću ću oti­ći kod pri­ja­te­lja u Vla­d i­čin Han na sed­m i­c u i po. Kad sam po po­vrat­ku, drh­te­ći od uti­sa­ka, otvo­r io od­go­vor, sa­znao sam da ni­si uop­šte iz­ne­na­đen mo­jim iz­le­tom, jer vo­l iš iz­le­te i imaš pri­ja­te­lje u Ha­nu. Ni na ko­ji na­čin te ni­ sam za­č u­d io, ali obe­ć a­vam da sa­da ho­ć u. Za­i­sta to ne po­ku­ša­vam, ali po­na­vljam da je ovaj put bio ču­dan ko­l i­ko i stra­v i­č an, i čak i ti bi se za­be­zek­ nuo. I da­lje bih se mo­l io da po­ve­r u­ješ, ali re­koh da ne znam ko­ga ili šta mo­l i­t i. No, či­nje­n i­ca je da sam oti­šao u Vla­d i­čin Han da go­stu­jem kod jed­nog pri­ja­te­lja i vi­d im osta­le. Dru­ga či­nje­n i­ca je da, za raz­l i­ku od te­be, ni­sam sklon obi­la­že­nju na­še dra­ge ze­m lje, ako ne mo­ram.

Sa­da do­la­zi­mo do ono­ga što je mo­ju fi­zič­ku lju­štu­r u vu­k lo ta­mo od po­čet­ka go­d i­ne: po­me­ nuo sam sno­ve – ne­k i su bi­l i te­ški, dru­g i pre­v i­še re­a ­l i­stič­n i za moj ukus. Ku­m im te da raz­u­meš da do­ži­vljaj ko­ji opi­su­jem ni­je san, ali sno­v i­ma je ot­po­čeo! Bi­lo je onih u ko­ji­ma sam, po­put film­ skih ka­me­ra, bio sve­v i­de­ći po­sma­trač. Ne­ko­l i­ko pu­t a su ni­zo­v i sli­ka po­ve­zi­va­l i Lav­k raf­to­ve stvo­ ro­ve iz In­smu­t a (a iz Da­go­no­vog Y’ha-nthlei-ja) sa ido­l i­ma Le­pen­skog Vi­ra – baš kao u stri­pu o ko­me si pi­sao. Mi­slio sam da je te sno­ve is­pro­vo­ ci­ra­la tvo­ja ide­ja. Ali, usnio sam i si­v u zlo­sreć­ nu pla­ne­t u da­le­ko iza Plu­to­na, gad­ne cr­ve pod ze­le­n im br­d i­ma, Ma­he­no­vog Pa­na skri­ve­nog u lju­d i­ma ko­je sre­ćem, Irem od Stu­bo­va i sve­šte­ ni­ke ko­ji pla­č u pred ne­u­mo­lji­vom pro­pa­šću – a ti su se sve­šte­n i­ci po­ja­vlji­va­l i i na kon­t i­nen­t u Mu i mno­g im dru­g im pra­d rev­n im me­sti­ma, gde su pa­n ič­no žvr­lja­l i zi­do­ve i slu­za­ve li­t i­ce, ili fre­ne­ tič­no ple­sa­l i po tlu što po­d rh­t a­va. To­kom po­ to­njih mo­ra sam do­bio upo­zo­re­nja u Ul­t a­r u od ma­č a­ka i u Tu­lu od ne­če­ga, i be­žao kroz Ba­šte Ji­na i Rav­n i­com Leng od re­či ko­je sam ma­glo­ vi­to na­č uo, sa­mo da bih sve za­bo­ra­v io po bu­đe­ nju, a po­tom se po­no­vo po pa­du u kre­vet na­šao u Ze­m lja­ma Sno­va ili na Me­se­c u, ba­čen bi­lo gde na­su­m ič­no, zbu­njen što mi je ovaj svet to do­ zvo­l io, upr­kos pra­v i­l i­ma. Vi­deo sam ka­ko ne­ što cu­re­ći pro­d i­re na me­sta na ko­ji­ma sam, bi­la to me­sta ko­je znam kao sne­vač­ka ili pod­nož­je kre­ve­t a i grad u ko­me ži­v im. A ako mi se ni­su re­đa­l i hro­no­lo­ški u re­a l­nom am­bi­jen­t u ko­ji ću po­se­t i­t i, na svim na­ve­de­n im me­sti­ma su ni­ca­le ta­ble i pu­to­ka­zi od žu­tog li­ma. Is­pr­va, nat­pi­si su igra­l i i vi­bri­ra­l i kao što ina­če ra­de u sno­v i­ma, pa ni­sam mo­gao da ih pro­či­t am. Ka­sni­je je pi­sa­lo: Vla­d i­čin Han, Pre­ko­dol­ce, Ži­to­ra­đe, Za­g u­ža­nje,

Ala­k in­ce, Sur­du­l i­ca… Po­tom su se to­kom na­red­ nog me­se­ca ja­vlja­le no­ve ta­ble sa nat­pi­si­ma: Re­ pin­ce, Po­lom, Ce­ro­vac, Bi­nov­ce, Je­la­šni­ca, Vr­bo­ vo, Ru­ski put, Gro­blje Je­la­šni­ca, Su­voj­n i­ca, Kri­ va Fe­ja, pl. Be­sna Ko­bi­la, pl. Var­de­n ik – na srp­ skom! Mo­žeš mi­sli­t i ko­l i­ko bih se iz­ne­na­d io dok bih kri­ju­ći se po Ba­šta­ma Ji­na, be­že­ći Rav­n i­com Len­ga ili u po­te­ra­ma po tlu Me­se­ca, na­le­teo na žu­t u ta­blu sa nat­pi­som „Ži­to­ra­đe“ ili na pu­to­kaz ka Ma­su­r i­ci, ili kad bih u Za­č a­ra­noj Šu­m i ju­žno od Thra­na ugle­dao na­zna­ku da sam na kri­v u­da­ vom pu­t u ko­ji zo­v u Ru­ski i da su pre­da mnom Kri­va Fe­ja i Be­sna Ko­bi­la. Na­rav­no, svim si­la­ma sam se tru­d io da ne ve­r u­jem pi­sa­n i­ju pu­r i­t an­ca i ra­si­ste Lav­k raf­t a, ne sa­mo upla­še­nog no če­sto zlo­na­mer­nog pre­ma svim na­ro­d i­ma, u ko­ja ni­ko za­pra­vo i ne že­l i ve­ro­va­ti, ne­go u is­t i­ma uži­va sa bez­bed­ne zdra­vo­ra­zum­ske uda­lje­no­sti – ali vi­ še­me­seč­na po­ja­vlji­va­nja ju­žno­srp­ske to­po­gra­fi­je u sve­t u avan­t u­ra Ren­dol­fa Kar­te­ra – ži­vo­pi­sno ma­n i­fe­sto­va­nom u mo­jim sno­v i­ma, je­su bu­d i­la ogrom­nu ra­do­zna­lost u ovoj eks­cen­trič­noj gla­v i.

I ta­ko se spre­m ih kra­jem av­g u­sta, dok se žar­ ko le­to ote­za­lo, i kre­nuh da se na­đem sa pri­ja­te­lji­ ma u Vla­d i­či­nom Ha­nu, s oprav­da­njem da za­gle­ dam neo­bič­ne okol­no­sti ko­je bi po­ve­za­le ra­do­ve ovog An­glo­sak­son­ca sa kra­je­v i­ma na­se­lje­n im slo­ven­skim na­ro­dom kog se pla­šio – oče­ku­ju­ći mo­žda čak i da će De­re­t i­će­va te­o­r i­ja o Ha­u­a r­du Sr­bi­nu sta­ja­ti iza to­ga, a po­t aj­no se na­da­ju­ći da ih ni­sam po­ve­zao is­cr­plje­no­šću ne­ra­va i uma.

D

ok sam pu­to­vao pre­ma Le­skov­c u, slu­ šao sam The Sword – Apocyphon na svom MP3-ple­je­r u. Me­đu­t im, to­kom dru­gog pre­slu­ša­ va­nja al­bu­ma, iz ne­kog raz­lo­ga je po­čeo da za­ku­ ca­va i da po­na­vlja sle­de­će sti­ho­ve: „Te­ars of sor­row flood the land, All that has been shall be again; The dead will ri­se and The li­ving must de­part.“

Iz­ne­na­d io sam se jer se ko­mad re­fre­na po­na­ vljao tač­no u se­kun­du, dva­de­se­t ak pu­t a. Uda­r io sam ple­jer i pre­stao je. Pr­lja­v i lju­d i iz auto­bu­sa su me po­do­zri­vo gle­da­l i. Par­k i­ra­l i smo se na sta­ ni­ci. Imao sam sat i po vre­me­na na ras­po­la­ga­nju.

Ank­si­o­zan što ne na­đoh Po­li­ti­kin Za­bav­nik na pr­voj tra­fi­ci, ku­pio sam ne­ke op­skur­ne no­v i­ne i pa­k li­c u Dri­ne, ni­ške jer ni­je bi­lo sa­ra­jev­ske. Spa­ zio sam bi­za­ran na­slov na pri­mer­ku Tre­ć eg oka, pa sam i nje­ga uzeo da se za­ba­v im. Otvo­r io sam no­v i­ne za ko­je ni­ka­da pre ni­sam čuo. Pi­sa­lo je:

38

[Relja Antonić]

PLE­SAČ­K A HI­STE­R I­JA U IS­TOČ­NOJ SR­BI­JI

na­c i­o­n a­li­stič­ki obo­je­nih (Ho­l an­di­jo, ti si ze­mlja rav­n a, ali ni­si ki Ge­ne­ral slav­n a) po­ste­pe­no pre­ U Ne­go­tin­skoj kra­ji­ni, kao i ši­rom is­toč­nog šla u oj­ka­vi­ce ko­je su za­zi­va­le ne­po­zna­t a ime­n a ru­ba ze­mlje, za­be­le­že­n a je epi­de­mi­ja su­m a­nu­tog da bi na kra­ju bi­va­le za­pe­va­ne na ne­ra­zu­mlji­ ne­pre­sta­nog ple­sa­nja. Do­pi­snik iz Ru­mu­ni­je po­ vom je­zi­ku. Ak­te­r i su umi­ra­li ur­l a­ju­ć i ih u snu, tvr­đu­je slič­ne slu­č a­je­ve ši­rom ove ze­mlje. Et­no­ po­je­din­c i su ho­s pi­t a­li­zo­va­ni, a jed­n a gru­pa je vi­ lo­zi tvr­de da je pr­vi slu­č aj slič­ne epi­de­mi­je za­be­ đe­n a ka­ko za­pe­va­ju­ć i ula­zi u Ja­dran­sko mo­re… le­žen u Stra­zbu­ru 1518. Iz iz­vo­ra bli­skog re­d ak­ ci­ji sa­zna­je­mo da je ples ot­po­č e­l a ga­t a­ra vla­š kog Zgu­ž vao sam no­v i­ne i str­pao ih u kan­t u za po­re­kla na tzv. tra­di­c i­o­n al­nom Fe­sti­va­lu Ve­š ti­ca đu­bre. Po­tom sam, ne­po­zna­t im na­go­nom vo­đen, i Vra­č e­va u Ve­li­kom Gra­di­š tu, da bi se isti ra­š i­ uba­cio ne­u­ga­še­nu ci­ga­re­t u unu­tra i na­dao se da rio pre­m a is­to­ku i ju­go­i­sto­ku ze­mlje. Za­be­le­že­no će pla­nu­t i. Po­lu­gla­sno sam pso­vao re­t ar­d i­ra­ne iz­ 5 smrt­nih slu­č a­je­va od de­hi­dra­c i­je. ve­šta­če ko­ji ši­re pa­n i­ku me­đu tu­pa­v im ma­sa­ma, Ve­li­ko Gra­di­š te je mir­no na­se­lje, po tvrd­nja­ iz­no­se­ći vest od­sut­nu iz svih osta­l ih no­v i­na, re­ ma me­š ta­n a. Me­đu­tim, sre­di­nom av­gu­sta ove, đa­ju­ći isto­r ij­ske tvrd­nje bez po­zi­va­nja na ije­dan 2013. god, ne­š to je po­š lo na­o­pa­ko na Fe­sti­va­lu struč­n i iz­vor, osim jed­nog je­d i­nog pse­u­do-eks­ Ve­š ti­ca. Oče­vi­c i su tvr­di­li da je su­m a­nu­ti ples per­t a. Ža­l io sam što sve no­v i­ne po­sta­ju ta­blo­i­d i, neo­bja­š nji­ve ko­re­o­gra­fi­je po­kre­nu­l a vla­š ka vra­ i na­glas gun­đao ka­ko ću do­bi­ti rak mo­zga od či­ ča­ra u po­znim go­di­n a­m a, ko­joj ni­ko ni­je znao ta­nja istih. Go­vo­r io sam to, ali sam ose­ć ao bri­g u ime­n a. Ri­tu­al­nu igru je pri­hva­ti­l a ne­ko­li­c i­n a ka­ko me pri­ti­ska, kao i uvek ka­da či­t am na­k la­pa­ pri­sut­nih, mr­mlja­ju­ć i o du­go če­ka­nom ostva­re­ nja mo­ral­ne pa­n i­ke, i iz­ve­šta­je za ko­je ni­ko ni­je nju. Ve­ć i­n a uče­sni­ka, srp­skog i vla­š kog po­re­kla, čuo, osim mo­žda pse­u­do­ge­o­lo­ga-kre­a­ci­o­n i­steod­bi­ja­l a je uče­š će tvr­de­ć i da zna šta sto­ji iza to­ga ra­d i­ka­la-adven­t i­ste. Jed­nom, Vo­ji­ne, mi­slio sam, – me­đu­tim, na ču­d an na­č in iz­m a­ni­pu­li­sa­ni, pod­ jed­nom će ne­ko od tih pa­ra­no­i č­nih sra­nja bi­ti tač­ le­gli su ovom neo­bič­nom obo­lje­nju… no, a ti ćeš ga pro­pu­sti­ti jer je ne­ki de­č a­č ić pre­vi­š e Pre­sko­čio sam ne­ko­l i­ko re­do­va. pu­t a vi­kao ’VUK’ da bi mu se i da­lje ve­ro­va­lo. …ne­ko­li­ko izo­lo­va­nih slu­č a­je­va tzv. an­ti-ple­ U Tre­ć em oku sam pre­l i­stao sve­do­če­nje ne­ sa za­be­le­že­nih na Be­er Fe­stu u Be­o­gra­du, pri ko­ kog čo­ve­ka iz Bo­lje­t i­na u oko­l i­n i Do­njeg Mi­la­ ji­m a su ak­te­r i de­hi­dri­ra­li, i ho­s pi­t a­li­zo­va­ni u… nov­ca, ko­ji je na­vod­no me­se­ci­ma ću­t ao o to­me …u is­toč­noj Sr­bi­ji gde su se ce­l a se­l a, uklju­č u­ ka­ko je, u osvit Bad­njeg da­na, se­ku­ći bad­njak u ju­ć i tek pro­ho­d a­lu de­c u i star­ce, upu­sti­l a… oko­l i­n i me­zo­l it­skog na­la­zi­šta Vla­sac, vi­deo čo­ …Ne­go­tin­ska po­li­c i­ja od­bi­ja da da iz­ja­vu o ve­ka-ža­bu u šu­m i. Tvr­d io je da je ne­što slič­no ha­li pu­noj izo­lo­va­nih ple­sa­č a… U Ne­go­tin­skoj vi­deo i nje­gov de­da u osvit 1942. pri is­toj ak­t iv­ kra­ji­ni epi­de­mi­ja i da­lje po­pri­m a naj­ve­ć e… hra­ no­sti – SS-ov­ce ko­ji su pri­no­si­l i ljud­sku žr­t vu ne ih… pod di­vov­skom sta­t u­om ono­ga što je 1965. sa Čla­nak je bio ogro­man. Okre­nuo sam stra­ uža­som po­no­vo ugle­dao na li­ci­ma fi­g u­ra ka­da ni­c u. je prof. Dra­go­slav Sre­jo­v ić ob­ja­v io ot­k ri­će Le­ Pr­vi slu­č aj za­be­le­žen je 1518… pen­skog Vi­ra – što je sa­op­štio sa­mo nje­mu, svom …ši­rom Ru­mu­ni­je… unu­ku. Sta­t ua je, tvr­d io je, pred­sta­vlja­la ogav­nog Mno­gi Vla­si od­bi­li su da su­de­lu­ju u epi­de­mi­ji, stvo­ra kog je ugle­dao. Po­što su mi pret­hod­ne no­ ko­ja je, to­kom ovih ne­de­lju da­n a, od­ne­l a 5 ži­vo­ vi­ne, ko­ji­ma se ni ime­na ne se­ć am, od­u­ze­le str­ ta. Ne­ki­m a je us­pe­lo, ma­d a su se izo­lo­va­li i od­bi­ plje­nje, ba­cio sam Tre­ć e oko u kon­tej­ner i pu­stio ja­li da pu­ste na­š eg do­pi­sni­ka u do­mo­ve… Da­lje po­no­vo Apo­c ryphon. Za­spao sam ma­lo po­što je na ju­go­i ­sto­ku, gru­pa ple­sa­č a je od­bi­l a da ot­kri­je auto­bus kre­nuo na ovaj kra­t ak put, uz dva­de­se­ po­re­klo an­ti-ple­sa. Vo­đ e su pre­ti­le ra­do­zna­li­m a, ti­nu po­na­vlja­nja sti­ho­va: dok su po­je­din­c i, opi­ru­ć i se, ka­ko su na­ve­li, „si­li ko­ja ih ob­u­zi­m a“ od­go­vo­r i­li sa­mo jed­nom reč­ „Your gil­ded ho­u­ses will gi­ve no shel­ter ju: „jug“…

When the He­a­vens fall; …što po­sta­je za­bri­nja­va­ju­ć e čud­no, po mi­š lje­ Your sac­red to­mes will gi­ve no an­swers nju D. Pa­stu­o­vi­ć a, ko­ji tvr­di da „uba­č e­ni ele­ When the Ma­sters call!“ men­ti sa stra­ne…

Umo­ran od pre­le­t a­nja pre­ko član­ka, ba­cih Sa­njao sam ne­zna­n i grad Ka­dat, ko­nač­no. Bio po­gled na po­sled­nje re­do­ve. je pra­zan, kao ka­da ga je Kar­ter po­se­t io – iz­u­zev …po­š to je ta­ko­đ e epi­de­mi­ja oj­ka­vi­ca za­be­le­ hod­n i­ka u ko­me sam sreo Ono­ga za ko­ga sam že­n a u Hr­vat­skoj po­č et­kom go­di­ne, ko­ja je od pret­po­sta­vljao da je moć­n i No­dens. Is­tr­č ao je

40

pred me­ne, gne­van. „Do­bro je,“ re­kao je, „mi­slio sam da si Cr­n i Fa­raon. Stal­no do­la­zi ov­de i raz­bi­ja ka­men, bri­še nat­pi­se i sli­ke, ucr­t a­va NE-ge­o­me­tri­ju… Ka­ko si ušao? Je l’ imaš Ključ?“ „Ne­mam,“ od­go­vo­r io sam smu­še­no. „Šta? Ne­što ni­je u re­du. Ni­ko ne bi tre­ba­lo da mo­že do­ći ov­de sa­m im bu­đe­njem, bez Klju­č a ili Pu­to­va­nja!“ Osvr­nuo se. Iz po­da su ni­ca­le glji­ve, a iz glji­va je ni­ca­la ta­bla na ko­joj je pi­sa­lo „BO­ GO­ŠE­VO“. Opso­vao je. „To ni­je tre­ba­lo da bu­ de ov­de!“ Gle­dao me je po­do­zri­vo. „Je l’ sti­glo upo­zo­re­nje ko­je sam slao?“ pi­t ao je, zgra­biv­ši me ti­t an­skom ša­kom. Ci­mao je be­so­ muč­no. „Svi su is­pa­r i­l i odav­de i ra­d im sam! Re­ci Mi je l’ sti­glo…”

Pro­bu­đen sam dr­mu­sa­njem ra­me­na u Vla­d i­ či­nom Ha­nu. Ni­sam čuo glas kon­duk­te­ra, ali je vo­kal iz slu­ša­l i­ca po­na­vljao sti­ho­ve: „As the Sun fa­des from the sky, The an­c i­ent Earth pre­pa­res to die; He­re, at the end of all Ti­me, A slow de­mi­se, so Sa­tur­ni­ne.“ Hi­ste­r i­č an po­sle po­ku­ša­ja da ga re­star­t u­jem, i po­sle ne­ko­l i­ko uda­ra­ca, iz­va­d io sam slu­ša­l i­ce iz uši­ju i iz­ga­zio ga, dok su me po­do­zri­vo po­sma­ tra­le stra­ne nju­ške, a mo­ji se pri­ja­te­lji sme­ja­l i za­ bri­nu­to. Ka­da pri­đoh da se po­zdra­v i­mo, i je­dan od njih uze jed­nu mo­ju tor­bu, pro­m r­m ljah ka­ko mi se ple­jer po­kva­r io…

B

o­ra­vak u Ha­nu bi bio mi­ran, da ni­sam bio pod uti­skom ono­ga što me je me­se­ci­ma pro­ go­n i­lo. Ne­spo­so­ban da ra­ci­o­na­l i­zu­jem, raz­v io sam te­o­r i­ju ka­ko su se vi­zi­je ko­je sam pro­ži­veo od­v i­le u Lav­k raf­to­v im Ze­m lja­ma Sna jer sam mo­rao da ih sme­stim u kom­plek­san svet ko­ji bih mo­gao poj­m i­t i. Me­đu­t im, si­g u­ran u bo­žan­sku pri­ro­du upo­zo­re­nja, bio sam re­šen da uta­žim ra­ do­zna­lost u tom Bo­go­še­v u. Pri­ja­te­lji su me od­ go­va­ra­l i, a mno­g i ni­su ni ču­l i za to me­sto. Je­dan je re­kao da ta­mo pri­č a­ju ja­ko čud­n im di­ja­lek­tom, da­le­k im od srp­skog i zbu­nju­ju­ćim čak i nji­ma, ju­žnja­ci­ma. Pri­ja­te­lji­ca je tvr­d i­la da tu još uvek ni­su sve­sni da je Ti­to umro. Unaj­m io sam di­vlji tak­si. I za­i­sta, u pu­t u su se re­đa­le ta­ble kao u sno­v i­ma: Po­lom, skre­t a­nje za Ce­ro­vac i Sur­du­l i­ cu, Đe­kut­n i­ce, Gra­ma­đe, skre­t a­nje ka Je­la­šni­ci, i po­tom Vr­bo­vo – u kom smo okre­nu­l i uz ne­k i po­ tok što se uli­va u Ju­žnu Mo­ra­v u. Za­bri­nut, ka­ko je re­kao, oni­me što mi je vi­deo u oči­ma, tak­si­sta me je osta­v io pre Bo­go­še­va i po­že­leo mi sre­ć u

„šta god ra­d io“. Uše­t ao sam u se­lo po­sma­tra­ju­ći ga s me­ša­v i­nom odu­še­vlje­nja i ga­đe­nja, dok su tmur­n i lju­d i ho­d i­l i svo­jim po­slo­v i­ma. Iz jed­nog me­m lji­vog ćo­ška me po­zva ne­k i sta­r i Ci­ga­n in.

Pri­la­zio sam opre­zno. „Kuj si ti, be, ro­đo, i ot­ku­de si sg iz­leg­no?“ Ću­t ao sam i po­sma­trao ga. „Si vi­del mo­žda nešt? Go­le­ma za­ka­so­t i­na ov­ de. Bolj da si oma be­gav! Iz šu­mu se ču­ju ski­č a­ nje i po­pev­ka, i ni­k i ne smu d uni­đu ta­mo i da se pri­bli­žu­ju na to se­lo.“ „Ko­je se­lo?“ „Ee, ro­đo, Bo­go­še­vo ima bli­zna­ca. Se­lo ne­i­ me­nu­va­no u šu­mu. Sav u gu igra. Ič nej’ ti ora­t i za te­k vo­je­te u Bo­go­še­vo. Sav si be­na­v i koj da gi ne­i ­ma, a loj­ze ne smu da si obe­r u, ni tam bli­zo da rč­ka­ju.“ Re­či su mi se ure­zi­va­le u um, iako su zvu­č a­le kao tu­đ in­ski je­zik. Spu­stiv­ši ton, sa­op­štio je da u bez­i ­me­nom se­lu po­lo­v i­na lju­d i ple­su­je, po­lo­v i­na ih pri­pre­ma, da ih slu­že mar­mu­ni iz po­d ru­ma i ri­be što džmnu kad ih sret­neš u šu­m i. Tvr­d io je da su svi u se­lu ro­đa­ci, i da oda­t le ne iz­la­ze, ali da su mno­g i iz Bo­go­še­va od­la­zi­l i oma­m lje­n i ta­ mo. Re­kao je da je ne­ko od­u­vek ta­mo i ov­de, a da vr­ste od pre lju­d i op­sta­ju ako Oni ta­ko od­lu­če.

Po­tom je ša­pa­tom, dok sam se na­g i­njao, re­kao da se lju­d i ta­mo iš­č e­vi­lju­ju i ras­pič­ku­ju, i da se va­zda džam­pi­ru­ju, i po­me­nu ne­ku pa­tro­lu DB-ova­ca ko­ja je oti­šla i ni­je se po­vr­nu­l a. Se­lo gi je tra­ži­lo s pa­l a­š i, ali se ni ovi ne­po­vr­nju­ju. Pa­de mi na um, pa upi­t ah šta mi­sli o Ti­t u. „On je do­bar vožd za svi, pa i da j či­v u­tin koj što ve­le. Kuj nam ga do­no, po­zla­t i­ja se! Nek’ ži­ vu­je još sto go­d i­ne!“

U

pr­kos zdra­vom ra­zu­mu, za­đoh u šu­mu. Bio je spar­n i dan, ali mi se či­n i­lo kao da pa­ra­lel­ no ho­dam kroz po­pla­vlje­nu pra­sta­r u šu­mu go­log dr­ve­ć a što vi­r i iz ma­sti­lja­ve vo­de i gvo­zde­no­si­ve iz­ma­gli­ce. Neo­bra­n i vi­no­g ra­d i le­ža­l i su za­ra­sli u ši­blje, ra­sti­nje i po­lja­ne su se sme­nji­va­l i, a svu­da sam vi­deo mo­č va­r u ko­ja ni­je bi­la tu. Dva po­v i­ je­na sta­bla na ko­ja sam stao ura­nja­la su u su­vo li­šće, a pa­ra­lel­no sam za­m i­šljao ka­ko si­va i go­la to­nu u vo­du na­l ik ži­v i. Po­tom sam ušao u oblak ma­gle i za­č uo ur­la­nje i po­pev­ku. Iz­bio sam na či­sti­nu okru­že­nu ze­m lja­n im ko­l i­ba­ma, očaj­no skle­pa­n im. Kre­a­t u­re ko­je su đi­pa­le po njoj, ur­ la­le su bez­um­no.

Kre­a­t u­re, ka­žem, jer i oči­gled­n i lju­d i ko­je vi­ deh su bi­l i stra­v ič­no na­ka­zni. Pri­spe­l i na­rod sa raz­l i­či­t ih stra­na Sr­bi­je, sav pe­č a­t i­ran in­ce­stom, ple­sao je do smr­t i. Oni ko­ji su ih ini­ci­ra­l i ho­da­l i su mir­no, ma­da vu­ku­ći ode­žde po pra­ši­n i kao da

41

bri­šu ne­v i­d lji­ve cr­te­že. Bi­l i su de­for­m i­sa­n i, stra­ vič­n ih iz­ra­sli­na po će­la­v im gla­va­ma, a ne­ko­l i­ci­ na je li­či­la na ri­be. Me­šta­n i, oči­gled­no imu­n i na de­h i­dra­ci­ju i umor, su­ma­nu­to su se iz­v i­ja­l i i ku­ nem se da su po nji­ma ni­ca­le ogav­ne kan­ce­ro­ge­ne stva­r i ko­je su pul­si­ra­le u an­ti­r it­mu, ko­ji shva­t am kao su­prot­nost Mu­zi­ci Sfe­ra. I baš kad sam se tu na­šao, do­đe Cr­n i Stvor će­la­ve gla­ve i ko­zi­jih no­ gu, pro­bra naj­i ­zo­bli­če­n i­je i po­ve­de ih u ple­sač­koj ko­lo­n i, po­put Smr­t i na kra­ju „Sed­mog Pe­č a­t a“.

Ose­t io sam da su svi sve­sni mog pri­su­stva, ali da ih je bri­ga, i da me pri­vla­če de­mon­skim ple­som ne bi li me se li­ši­l i ini­ci­rav­ši me. Bolj da si oma be­gav, se­t ih se re­či. I be­gao sam!

Z

nam da ću umre­t i u lud­n i­ci, i da sam be­žao uza­lud. Po­go­to­vo jer se pre­deo iz­me­n io, pa sam se na­šao na pra­znom pod­r uč­ju pre­ma pla­ ni­n i Var­de­n ik. Pro­stor je po­stao ču­dan, kao da unu­tra­šnje di­men­zi­je ko­t li­ne nad ko­jom sam se za­te­kao ne od­go­va­ra­ju spo­lja­šnjim. Ta­ko­đe ni­ su od­go­va­ra­le per­cep­ci­ji. Di­vov­ska uva­la, za­ bri­nja­va­ju­će od­sut­na sa svih ma­pa, preč­n i­ka kra­te­ra aste­ro­i­da po­red Ju­ka­t a­na, lo­m i­la se u hi­lja­da­ma ne­lo­g ič­n ih uglo­va i kri­v i­la po ne­e­u­ klid­skim prin­ci­pi­ma. Mi­ši­ći su mi sa­m i po­d rh­ ta­va­l i, kao da se spre­ma­ju za an­ti-ples, a si­la­zi ka dnu u ma­n i­r u Eše­ro­v ih ste­pe­n i­ca i Me­bi­ju­so­v ih tra­ka, oma­m lji­va­l i su um i po­ku­ša­va­l i da spre­če od­u­pi­ra­nje ovom okult­nom na­pa­du. Mor­bid­no de­for­m i­sa­n i en­t i­te­t i, i da­lje po­ma­lo na­l ik lju­d i­ ma, si­la­zi­l i su bez­um­no se ba­ca­ka­ju­ći. Ka­pi­je su se otva­ra­le, i iz njih se iz­l i­va­la drev­na pa­non­ska vo­da, a pre­plo­v iv­ši sil­ne ki­lo­me­tre, sa njom su u uva­lu is­pa­da­l i ži­v i Le­pen­ci, ze­le­n i i kr­lju­šta­sti, da bi se i nji­ho­va umo­bol­na for­ma na­da­lje iz­ob­l i­ ča­va­la. Drh­t ao sam na li­t i­ci gle­da­ju­ći ka­ko hor­de ne­ka­da sve­snih stvo­ro­va si­la­ze u ja­mu do­zi­va­ju­ći me – Le­pen­ci, us­prav­n i rep­ti­l i ko­ji­ma ni­č u pip­ci i re­po­v i, dla­ka­v i ne­a n­der­t al­ci što po si­la­sku će­la­ve i za­ra­sta­ju u tu­mo­re, dvo­no­žne ci­v i­l i­zo­va­ne pti­ ce ko­je osta­ju bez per­ja i do­bi­ja­ju op­ne na kri­l i­ ma. I svi su pri si­la­sku ra­sli do di­vov­skih pro­por­ ci­ja, i ne­sta­ja­l i u mut­noj sve­tlo­sti, a ume­sto njih su do­la­zi­l i no­v i en­t i­te­t i iz ne­po­jam­n ih du­bi­na sve­m i­ra. Fo­ku­si­rao sam ki­lo­me­tre str­m ih pa­d i­na ko­je je um od­bi­jao da raz­u­me, a no­va zna­nja su na­d i­ra­la, iz­re­če­na gla­som No­den­sa iz sna to­kom pu­to­va­nja. Pri­pre­m a­ju ih ubr­za­nom mu­t a­c i­jom da pre­ži­ve pre­ba­č a­je kroz du­bi­ne sve­mi­ra.

Ne zna­ju­ći ku­da da be­žim, po­tr­č ao sam oko ko­t li­ne. Ni­sam se uma­rao ni­t i žed­neo, a te­lo je že­le­lo da za­ple­še. Kad god je put, na ne­ja­san na­čin, po­ku­ša­vao da me spu­sti na­do­le, pe­njao sam se pre­ko oko­m i­t ih ste­na. Na nji­ma vi­deh

hi­je­ro­gli­fe i sli­ke ko­je je ne­ko bri­sao. I shva­t ih da kre­a­t u­re na­pa­da­ju pi­smo dok se spu­šta­ju. Po­ stao sam ube­đen da an­t i-ples po­se­du­je for­mu ko­jom bri­še azbu­ke i sim­bo­le. Ce­le ci­v i­l i­za­ci­je.

Euklid­sku ge­o­me­tri­ju, oform­lje­nu sve­šću, ko­ja svo­jim po­sto­ja­njem za­t va­ra Ne­što, ne­za­m i­sli­vo, dok ono po­ku­ša­va pro­d re­t i kroz cen­t ar sva­kog uni­ver­zu­ma. I tvr­d io sam, ili je No­dens tvr­d io kroz me­ne, da bri­sa­njem ci­v i­l i­za­ci­ja obe­ć a­nji­ma po­sto­ja­nja u no­v im ob­l ič­ji­ma, to Ne­što omo­g u­ ća­va se­bi pro­la­zak, a da ga sva­ko slo­vo, glas ili sim­bol, čak i hva­lo­spe­v i o Nje­mu, dr­že za­t vo­ re­n im bez­bro­jem no­v ih pe­č a­t a. Dok sam pe­ške sti­gao na­zad do Ha­na, či­n i­lo se da sam sa­mo be­žao do su­m ra­ka, iako je isti neo­bič­no du­go ce­d io var­lji­vo po­lu­sve­tlo. Ali ta­da shva­t ih da su me tra­ži­l i me­sec da­na, dok je ne­što spre­či­lo da bu­dem pro­na­đen. I dok se zlo­kob­n i Me­sec di­ zao, pa­doh pred svo­jim za­č u­đe­n im pri­ja­te­lji­ma, sre­ć an što sam ose­t io umor, na krat­ko iz­ba­civ­ ši sa­zna­nja ko­ja je vi­do­v i­t i Lav­k raft ot­k rio pre svo­je ra­ne smr­ti.

Osta­t ak znaš. Umre­ć u. Na­da­ć u se da is­pi­si­ va­njem i či­t a­njem no­v ih slo­va, na­u­kom, cr­te­ži­ma i ge­o­me­tri­jom, ne­što mo­že da oču­va ovu krh­ku ci­v i­l i­za­ci­ju, i da će se sve osta­le ci­v i­l i­za­ci­je do­ volj­no tru­d i­t i, gde god obi­t a­va­le u va­si­o­n i, ka či­ jem cen­tru sr­lja­ju hor­de što na kra­ju osta­ju bez oči­ju, dok im iz te­la ni­č u fru­le u ko­je iz­du­va­va­ju etar. Na­da­ć u se da se ne­sa­lo­m i­va dvo­ra­na u cen­ tru sve­m i­ra ne­će slo­m i­t i i pu­sti­t i TO da se od­gla­ vi i slo­bod­no žde­re i kra­lju­je. Pre­ku­caj i po­ša­lji pi­smo bi­lo kom ča­so­pi­su ili an­to­lo­g i­ji – ne­ka ga shva­te kao fik­ci­ju ili kao upo­zo­re­nje, ali ne­ka se slo­va ucr­t a­va­ju u umo­ve, i ne­ka lju­d i obe­le­že sve što mo­g u svo­jim tra­go­v i­ma, pre no što se i sa­me gra­đe­v i­ne ne­e­u­k lid­ski iz­ob­l i­če. Za­hva­lan, opra­ štam se od te­be.

Tvoj po­koj­n i pri­ja­telj, Vo­jin Plav­šić, ne­ka­da­šnji pi­sac, de­cem­bra 2013.

42

[Relja Antonić]

BE­SA­NOST Du­šan Ko­vi­ja­nić

D

a bi pri­stu­pio dvo­ra­na­ma La­kog Sna, Ar­t ur Bir­č am se mo­l io ne­u­mor­no i ne­po­su­sta­ju­ ći. U ka­snim sa­t i­ma re­ci­to­vao bi la­sciv­ne po­hva­ le Sta­r im Bo­go­v i­ma sve vre­me ru­ka­ma iz­vo­de­ći kom­plek­sne mu­dre.

Bio je oba­zriv, znao je da ne sme po­bu­d i­t i zna­t i­že­lju mrač­n ih bez­o­bli­ka skri­ve­n ih u etru.

Stre­pio je da će ga ne­š to pra­t i­t i na­zad, u nje­gov svet, u nje­go­v u so­bu, sve do nje­go­vog kre­ve­t a oda­k le bi po­či­nja­la, i za­vr­ša­va­la se ta fan­t a­zmič­ na pu­to­va­nja. Po­slu­zi je na­gla­sio da ni­ka­ko ne ula­ze u nje­go­v u so­bu jer će pi­sa­t i ce­lu noć, iz­r i­ či­to na­po­me­nuv­ši da su mu po­treb­n i mir i ti­ši­na.

On­da bi, u ka­snim sa­t i­ma ka­da ni­ko vi­še ni­je bu­ dan, ne­ve­ro­vat­nom pre­ci­zno­šću oskr­na­v io so­bu okult­n im ru­na­ma i sim­bo­l i­ma, a u sta­re da­ske kre­ve­t a ure­zao za­bra­nje­ne di­ja­gra­me. Is­pod i iz­ nad sa­mog kre­ve­t a je po­sta­v io znak Ko­t a, ko­ji je tu da za­pe­č a­t i Ka­pi­ju i ču­va pro­la­ze.

Po­sta­ja­lo mu je sve te­že da za­đe u La­k i San i ta­mo pro­na­đe ste­pe­n i­ce ko­je se spu­šta­ju ka dvo­ ra­n i pla­me­na. Ka­ko mu je ne­ka­da to la­ko išlo, a ka­ko je ma­lo to ta­da ce­n io. De­či­ju ra­do­zna­lost za­me­n io je očaj ro­đen u stra­hu i ovi­sno­sti go­d i­na ko­je se na­go­m i­la­va­ju. Kao mla­d ić je umeo slu­č aj­ no da za­lu­t a u hod­n i­ke su­m ra­ka, da ple­še tra­gom zve­zda igra­ju­ći se bez­bri­žno u tu­đem snu. Sa­da, na­kon de­ce­n i­je is­tra­ži­va­nja okult­nog, ovla­dao je pre­ci­znim for­mu­la­ma ko­ji­ma bi tra­žio, mo­l io se i pre­k li­njao da ga pu­ste još jed­nom na dru­g u stra­ nu, ta­mo gde je vre­me ni­štav­no.

Vo­đen zna­ti­že­ljom Ar­t ur se ni­je oba­zi­rao na upo­zo­re­nja bra­da­t ih mo­na­ha iz pe­ći­ne pla­me­ na. Od­ma­h i­va­l i su gla­va­ma dok su mu ka­zi­va­l i stra­šne pri­če o dru­g im put­n i­ci­ma ko­ji su se iz­ gu­bi­l i u snu, vra­ti­l i se lu­d i ili spo­zna­l i smrt du­še.

Nje­ga to ni­je za­n i­ma­lo, bio je na­do­mak dru­ge stra­ne, to­l i­ko bli­zu Du­bo­kom Snu da je žur­no hi­t ao kri­v u­da­v im i mrač­n im tu­ne­l i­ma, tra­že­ći

no­ve pro­la­ze, za nje­ga još ne­is­tra­že­ne. Na­šav­ši put ko­ji ni­je pre­po­znao, uz­bu­đe­no se spu­štao nji­ me na­n i­že. Na po­je­d i­n im de­lo­v i­ma ta ja­ma niz ko­ju je išao se to­l i­ko su­ža­va­la da je Ar­t ur mo­rao po­la­ko da se pro­vla­či iz­me­đu iz­bra­zda­n ih zi­do­va ko­ji bi ga za­uz­vrat oštro i gru­bo gre­ba­l i, no on ni­je ma­r io, znao je da je na pra­g u ne­čeg no­vog i ne­is­tra­že­nog.

Put je si­g ur­nom niz­br­d i­com vo­d io du­blje, a kri­v u­da­nje je pre­šlo u rav­no­mer­no za­vo­ji­to skre­ ta­nje. Da­lje, iz mra­ka te vr­to­gla­ve spi­ra­le, či­n i­lo mu se da ču­je ša­pat, i vla­žno uda­ra­nje o ka­me­ne zi­do­ve, ali ubr­zo je vi­deo kraj tu­ne­la ne na­i­šav­ši na ono­ga ko je te zvu­ke is­pu­štao. Tu­nel se sta­pao sa jed­nom ve­l i­kom dvo­ra­nom, oba­sja­nom to­plim pla­me­nom ko­ji je iz­v i­r i­vao iz bro­jih go­r i­o­n i­ka ras­po­re­đe­n ih po vi­so­k im stu­bo­v i­ma. Vr­ho­v i ogrom­n ih ko­lo­na su se gu­bi­l i u mra­ku, a nji­hov ne­pra­v il­n i ras­po­red je one­mo­g u­ć a­vao bo­lju pre­ gled­nost pro­sto­r i­je.

Dok je Ar­t ur po­ku­ša­vao da usta­no­v i ne­ku pra­v il­nost u ras­po­re­du gi­gant­skih ka­me­n ih ko­ lo­na po­no­vo je za­č uo onaj mo­k ri zvuk, i sa­da je bio si­g u­ran da je ne­š to bi­lo is­pred nje­ga još u tu­ ne­lu.

Od­lu­čio je da se pri­šu­nja i uho­d i tu pri­l i­ku ko­ju još uvek ni­je mo­gao da vi­d i, ali je pro­ce­ nji­vao da se kre­će spo­r i­je od nje­ga. Već ne­ko­l i­ ko stu­bo­va da­lje vi­deo je za­o­g r­nu­t u fi­g u­r u ka­ko oči­gled­no mr­m lja sa­ma sa so­bom. Go­vor ko­ji je čuo je bio oštar i grub, na ne­kom nje­mu ne­po­zna­ tom je­zi­ku, kr­cat is­pre­k i­da­n im zvu­ci­ma i pro­g u­ ta­n im slo­go­v i­ma. Ova oso­ba je za so­bom vu­k la ve­l i­k i za­ve­žljaj ko­ji je na po­du osta­vljao mo­kar, bez­boj­n i trag. Nje­gov sa­d r­žaj bi se po­vre­me­no pro­me­ško­ljio, i Ar­t ur je bio si­g u­ran da ne tre­ba uz­ne­m i­ra­va­ti ovo bi­će dok od­vla­či svoj plen.

Ni­je bio sve­stan ko­l i­ko du­go su se kre­t a­l i ta­ko, on ti­ho i neo­pa­že­no, a po­g r­blje­na pri­l i­ka

44

is­pred nje­ga te­t u­ra­ju­ći se ne­spret­no, sve vre­me raz­gla­ba­ju­ći sa so­bom. Išli su ta­ko sve dok po­v i­ je­n i stvor ni­je za­stao da od­lo­ži svoj to­var. Ar­t ur se krio ne­da­le­ko iza jed­nog stu­ba po­sma­tra­ju­ ći ti­ho, tru­de­ći se da ne pri­v u­če pa­žnju na se­be.

Za­u­sta­v i­l i su se kod ne­čeg što mu je iz da­lji­ne de­lo­va­lo kao ru­pa ili bu­nar, ce­re­mo­n i­jal­no oivi­ čen ukra­snim po­sto­lji­ma sa flo­ral­n im re­zba­r i­ja­ ma, ali ta ure­za­na ve­ge­t a­ci­ja be­še vr­lo ne­t i­pič­nog iz­gle­da na­l i­ku­ju­ći na po­l i­pe.

Sa le­ve stra­ne bu­na­ra se na­la­zi­la pu­za­ju­ć a go­m i­la za­ve­žlja­ja slič­n ih ono­me što ga je no­sio za­o­g r­nu­t i stvor. Bi­će ko­je je pra­t io po­d i­že svoj za­ve­žljaj i ba­ci ga na hr­pu dru­g ih ko­ji su se svi ko­me­ša­l i i po­me­ra­l i. Uz to se čuo gnje­cav zvuk ali, upr­kos oče­k i­va­nju, ni­je bio pro­pra­ćen ni naj­ ma­njim ja­u­kom. Je­d i­na re­a k­ci­ja bi­lo je gmi­za­nje ce­le te ne­me hr­pe. Stvor za­sta­de is­pred ru­pe, za­ gle­da se u nju krat­ko, pro­m r­m lja par ne­raz­go­ vet­n ih slo­go­va se­bi u bra­du i pro­du­ži da­lje niz mrač­ne pro­la­ze ne­pre­gled­ne dvo­ra­ne. Iz sa­mog bu­na­ra je do­pi­rao hip­no­t ič­k i huk va­zdu­ha.

Ar­t ur je du­go če­kao da se po­v i­je­na pri­l i­ka ote­t u­ra na­zad u ta­mu dok se ni­je usu­d io da pri­ đe odur­noj ja­m i. Ka­ko je za­ko­ra­čio ka tom in­ verz­nom ol­t a­r u ose­t io je na­let pro­ma­je, ko­ja je sa so­bom no­si­la uža­san smrad i zvuk na­l ik sik­t a­nju.

Za­ve­žlja­ji su sa­da bi­l i do­volj­no bli­zu da je mo­ gao ose­ti­ti mi­r is ko­ji je pret­hod­no na­slu­ći­vao po slu­za­voj ba­r i oko njih. Još par ko­ra­ka bli­že po­ no­r u i ose­ti ko­v i­t lac stru­ja­nja u oba prav­ca, kao da se na­la­zi na­do­mak sre­d i­ne olu­je ko­ja bi da ga ras­trg­ne na sve stra­ne. Je­dva se pri­ma­kao bli­že, dr­že­ći se za jed­no od ukra­snih po­sto­lja, i za­gle­ dao se na­do­le.

Vir i bes­k raj­n i bez­dan na či­jem dnu je Ha­os ko­ji pro­ždi­re sam se­be i na­ra­sta glad­no gre­bu­ ći da­lje, pro­ždi­r u­ći vi­še! Ta cr­na ma­sa se ši­r i­la ka nje­mu lo­me­ći nje­gov um, pi­štav zvuk no­šen na ve­tru, me­lo­d i­ja ko­ja ga iz­lu­đu­je i hip­no­t i­še, gmi­za­nje hr­pe po­red nje­ga… Ne­pojm­lji­vo ga je vu­k lo u se­be, i sva­k im tre­nut­kom nje­gov ra­zum se uru­ša­vao, a te­lo mu se ne­kon­tro­l i­sa­no gr­či­lo i kri­v i­lo. Mo­rao je da po­beg­ne oda­t le, mo­rao je da se pri­be­re, da se iš­č u­pa. Mi­sli su mu ju­r i­le na­zad, ka En­gle­skoj, ka nje­go­voj so­bi i kre­ve­t u…

Na­sil­no se sru­čio u svoj kre­vet, uma­lo ga ne po­lo­m iv­ši. Tre­sao se, po­ku­ša­va­ju­ći da iz­ba­ci sli­ ke, mi­r i­se i zvu­ke iz svog uma. Mi­ši­ći su mu gr­ če­v i­to pul­si­ra­l i, a ko­sti je­č a­le od bo­la. Le­žao je u kre­ve­t u po­lu­sve­stan, zno­je­ći se sa­t i­ma. Ka­da je ko­nač­no po­vra­t io kon­tro­lu nad svo­jim udo­ vi­ma otvo­r io je pro­zor i če­kao svi­t a­nje, pre­stra­ vlje­no gle­da­ju­ći u noć. Či­nje­n i­ca da je po­no­vo na Bir­č am ima­nju ga ni­je pre­v i­še umi­r i­la, upa­l io je

lam­pu i bo­ja­žlji­vo do­zi­vao dan ko­ji ni­ka­ko da sva­ne.

Sa dnev­n im sve­t lom do­šao je mir ka­kav Ar­ tur ni­je oče­k i­vao, do­zvo­l io je se­bi da se na­da, da mi­sli da je po­be­gao do­volj­no br­zo, da će mo­ći da za­bo­ra­v i, da oču­va ra­zum. Ta­da je usle­d i­lo sa­ zna­nje ko­je je raz­bi­lo nje­gov spo­koj, skr­ha­lo svu na­du i gur­nu­lo ga na­zad u po­no­re iz ko­jih je mi­ slio da se iz­ba­v io.

No­ga­rom od kre­ve­t a po­re­me­t io je sim­bol Ko­ ta na po­du, sim­bol ko­jim je tre­ba­lo da za­pe­č a­t i ka­pi­ju za so­bom.

Pa­n i­ka ga je ob­u­ze­la, po­no­vo je po­čeo da se tre­se, ali ne­mo­ć an da se po­me­r i sta­jao je i gle­dao u pod dok su mu mi­sli ne­kon­tro­l i­sa­no ga­lo­pi­ra­le.

Du­bo­ko u se­bi je znao da se ni­je vra­t io sam, bio je si­g u­ran da je sa so­bom do­v u­kao pro­past. Či­t av dan je pro­veo u so­bi gro­zni­č a­vo raz­m i­ šlja­ju­ći. Slu­ga­ma je re­kao da ga ne uz­ne­m i­ra­va­ju jer mo­ra da ra­d i, i da će po obro­ke do­ći sam. Po­ lu­gla­sno je či­t ao okult­ne knji­ge po­ra­že­no tra­že­ći re­še­nje. Či­t ao je o noć­n im utva­ra­ma ko­je na­pa­ da­ju lju­de i od­vla­če ih u san; o to­me ka­ko je ve­ ro­vat­n i­je da će oso­bu na­pa­sti uko­l i­ko če­sto mi­sli o nji­ma. Ose­ć ao se pro­k le­tim, ka­ko to­ne sve vi­še dok ga iz­lu­đu­je strah od sud­bi­ne ko­ju je sa­mo­u­ ve­re­no iza­zi­vao. Znao je da je obe­le­žen, gro­znim ži­gom ko­ji go­r i u nje­go­voj du­ši.

Od po­ro­d ič­nog le­ka­ra za­tra­žio je ka­l i­jum bro­m id, ra­č u­na­ju­ći da će zbog nje­go­vog se­da­ tiv­nog dej­stva bi­t i to­l i­ko umrt­vljen da ne­će ima­ ti sno­ve. To je sa­mo pri­vre­me­no re­še­nje, tek da pre­g u­ra noć, a su­tra će oti­ći do bi­bli­o­te­ke i po­ ru­či­će da mu se do­sta­ve knji­ge ka­ko bi na­sta­v io is­tra­ži­va­nje. Čak i na­kon ce­log da­na ko­pa­nja po spi­si­ ma, sta­r im ret­k im knji­ga­ma, na­kon ob­na­vlja­nja for­mu­la, i iz­u­č a­va­nja za­štit­n ih sim­bo­la ni­je bio umo­ran, sr­ce mu je ju­r i­lo, te­lo ni­je hte­lo da po­ su­sta­ne go­nje­no bi­čem stra­ha. Dan je uve­l i­ko uz­ ma­kao i u Ar­t u­r u se po­ja­v i­la no­va, je­zi­va za­m i­ sao: Šta ako slu­č aj­no za­spi nad knji­ga­ma? Po­pio je ka­l i­jum bro­m id, ali ni­je smeo da leg­ne dok ni­je ose­t io ve­l i­ku tro­most te­la i uma. Ka­da je ma­lak­ sa­lost ko­nač­no usle­d i­la uga­sio je lam­pu i je­dva se uvu­kao u po­ste­lju, ni ne pre­svu­kav­ši se.

Pro­bu­d i­lo ga je go­l i­ca­nje po le­đ i­ma. Kri­la­ ta mon­stru­o­znost nad­v i­la se nad nje­gov kre­vet, pre­la­ze­ći svo­jim re­pom po nje­mu. Ar­t ur je sa­ mo le­žao i bes­po­moć­no po­sma­trao cr­no li­ce bez oči­ju ko­je ni­je u sta­nju da mu uz­vra­ti po­gled. Po­ la­ko, sko­ro ne­žno ga je zgra­bi­la kan­d ža­ma i uz­ di­gla u noć, le­te­ći tra­gom zve­zda ne za­ma­hu­ju­ći kri­l i­ma. Pro­k le­ti za­gr­ljaj ih je za­jed­no vu­kao u san, u ras­kol ra­zu­ma, u smrt du­še…

45

DA­NIĆ­KI UŽAS Mi­loš Pe­trik

K

ad sa­mo po­m i­slim ka­ko sam bio raz­o­č a­ran ka­da mi je se­stra oti­šla u par­t i­za­ne, do­đe mi da se sme­jem od mu­ke. Če­tr­de­set i tre­ć u smo bi­l i sko­ro po­tro­ši­l i, se­lo se spre­ma­lo da do­če­ka oslo­bo­d i­o­ce, a ja sam sa­mo že­leo da Nem­ci iz­d r­ že još ne­k ih pet-šest go­d i­na da bi­smo ih is­te­ra­l i za­jed­no.

Pro­neo se bio glas da je ne­k i sli­kar sa ko­jim je un­ter­hal­to­va­la pre ra­t a, dok smo još ži­ve­l i u va­ro­ši, do­šao sa par­t i­za­n i­ma pred se­lo. Se­stru sam po­sled­nji put vi­deo te no­ći pot­k raj go­d i­ne.

Od­se­k la je ko­su, obu­k la očev sta­r i ka­put, i oti­ šla u šu­mu. Sta­ja­la je na vra­t i­ma mo­je so­be du­go pre ne­go što je oti­šla. Mi­sli­la je da spa­vam, da je ne vi­d im i ne ču­jem, a ja sam sa­mo pla­kao, du­ go i ti­ho.

Tek po­sle smo ču­l i da je po­g i­nu­la ne­gde kod Be­o­gra­da. Da li je na­šla onog nje­nog sli­ka­ra, ne znam. Tih no­ći sam je sa­njao, stal­no isto, u oče­ vom ka­pu­t u, krat­ke ko­se, sa pu­škom o ra­me­nu, ve­se­lu i na­sme­ja­nu. Že­leo sam vi­še od sve­ga da sam po­šao sa njom.

Ja sam u slu­žbu stu­pio tek pe­de­set i dru­ge.

Imao sam če­ti­r i raz­re­da gim­na­zi­je, pa su me ras­ po­re­d i­l i u pod­o­fi­cir­sku ško­lu. Ta­mo sam upo­ znao ko­man­dan­t a Se­ku­lu, dr­žao nam je mo­ ral­no-ide­o­lo­šku na­sta­v u. Bio je špan­ski bo­rac i ve­te­ran Pr­ve pro­le­ter­ske, i gle­da­l i smo u nje­ga kao u Bo­ga. Me­ne je ra­no pri­me­t io i za­vo­leo, ne znam tač­no za­što. Ni­sam se ni­čim po­seb­no is­t i­ cao, osim što sam znao ne­što fran­c u­skog. Mo­žda je za­to mi­slio da sam ne­što kul­t ur­n i­ji od mo­jih dru­go­va iz kla­se. Po­sle na­sta­ve me je učio da vo­ zim, i zvao s vre­me­na na vre­me u kan­ce­la­r i­ju na ci­ga­re­te. Vo­leo je du­go da pri­č a o pred­rat­nom vre­me­nu, ka­da je stu­d i­rao u Pa­r i­zu, i o ne­kom dru­g u Bre­to­nu, pe­sni­ku valj­da, sa ko­jim je ta­da

pri­ja­te­lje­vao. Me­ne to ni­je mno­go za­n i­ma­lo.

Bio sam već na kra­ju obu­ke to ve­če ka­da me je de­žur­n i na­šao u spa­va­o­n i i po­zvao nje­mu. To se ni­kad ni­je de­ša­va­lo u ve­čer­njim sa­ti­ma, pa sam se ma­lo upla­šio da ni­je ne­što di­sci­plin­ski. Ka­da me je de­žur­n i ot­pra­t io do kan­ce­la­r i­je ko­man­dan­ ta Se­ku­le, već sam bio pot­pu­no mo­kar od zno­ ja. Kuc­nuo sam na vra­t a. Sa dru­ge stra­ne se ču­lo gro­mo­gla­sno: „Na­pred!“ Već kad sam otvo­r io vra­t a ma­lo sam lak­še pro­d i­sao. Ko­man­dant Se­ku­la je bio do­bro ras­ po­lo­žen. Ka­da sam vi­deo s kim je u dru­štvu, i mo­je se ras­po­lo­že­nje od­mah po­pra­v i­lo. Uči­te­lji­ ca Jo­va­na bi­la je jed­na od onih že­na ko­je ple­ne na pr­v i po­gled. Ima­la je bled ten i le­po, oval­no li­ce, kao pred­rat­na ka­me­ja, uokvi­re­no buj­nom ko­som.

Bio sam oča­ran čim sam je vi­deo, a ka­da je usta­ la i pru­ži­la mi ru­ku, uz osmeh, je­dva sam us­peo da se odr­žim na no­ga­ma. Dlan mi je bri­deo ka­da sam pri­hva­t io nje­nu ru­ku u svo­ju.

Uči­te­lji­ca Jo­va­na tre­ba­lo je da vo­d i anal­fa­bet­ ski te­č aj u okol­n im se­l i­ma. Me­đu­t im, po­sled­njih ne­de­lja bi­lo je po­go­va­ra­nja o ne­ka­k vim re­a k­ci­ o­nar­n im-kon­tra­re­vo­lu­ci­o­nar­n im ele­men­t i­ma u br­d i­ma u bli­zi­n i, pa je do­ne­t a od­lu­ka da uči­te­lji­ ca ne ho­da od se­la do se­la, ne­go da je mi vo­zi­mo.

I da bu­de­mo prat­nja. Ka­ko sam se ve­se­l io svom pr­vom za­dat­ku, ka­ko sam sa­mo sre­ć an bio!

Sle­de­ćeg ju­tra bio sam spre­man za po­k ret pre ne­go što je sun­ce iza­šlo. Ko­man­dant Se­ku­la do­ te­rao je džip is­pred ka­sar­ne, i ustu­pio mi me­sto za vo­la­nom, a ja sam po­te­rao ko­la po blat­nja­v im me­snim pu­te­v i­ma. Uči­te­lji­c u Jo­va­nu smo sa­če­ ka­l i is­pred me­snog ho­te­la. Ka­ko je ušla u džip, ose­t io sam njen mi­r is, kao pu­der i polj­sko cve­će.

Bi­la je ob­u­če­na kao va­ro­ška da­ma, a kre­t a­la se kao film­ska glu­m i­ca. Pa, zar je ova­k va kra­so­t i­ca

46

tre­ba­lo da vi­t la po ovim vr­le­t i­ma, da uči ne­pi­ sme­ne ba­be­t i­ne či­t a­nju i pi­sa­nju?

Pr­vo me­sto ko­je je tre­ba­lo da obi­đe­mo bi­lo je se­lo Vi­te­zi, od­mah iz­nad me­sta, u ko­me je po­sle ra­t a mo­žda osta­lo če­t i­r i ili pet po­ro­d i­ca. Čud­no se­lo, zbi­je­no, a ne kao osta­la se­la u kra­ju, i pot­ pu­no od ka­me­n ih ku­ć a, a sva­ka dru­ga bez kro­va.

Uči­te­lji­ca Jo­va­na je sku­pi­la pet-šest že­na što se tu za­te­k lo i pri­č a­la ne­što s nji­ma sat ili dva, pre ne­go što je po­de­l i­la pam­fle­te i se­la na­zad u džip. Za to vre­me smo ko­man­dant Se­ku­la i ja za­v i­l i ne­ko­l i­ko ci­ga­re­t a, i po­sma­tra­l i iz da­lji­ne.

Od­mo­r i­l i smo se u ne­koj krč­m i po­red pu­t a, na kra­ju se­la či­je sam ime za­bo­ra­v io, ako bi se pu­tem mo­gla zva­ti tra­ka iz­lo­ka­ne kal­d r­me ko­ja je vi­ju­ga­la ovom di­vlji­nom. I ako bi se krč­mom mo­gla zva­ti na­he­re­na šta­la is­pu­ca­l ih zi­do­va i ma­ lih pro­zo­ra u ko­joj smo bi­l i pri­nu­đe­n i da no­ći­mo. Čim sam ute­rao džip u avli­ju, gru­pa do­ko­l i­č a­ ra, se­o­skih pi­ja­na­ca na če­lu sa krč­ma­rom, sku­pi­la se oko nje­ga. Gle­da­l i su u nje­ga kao u ču­do. Ka­ da je iz dži­pa is­ko­ra­či­la uči­te­lji­ca Jo­va­na, dr­že­ ći se za is­pru­že­nu ru­ku ko­man­dan­t a Se­ku­le, svi po­gle­d i skre­nu­l i su ka njoj. Ko­man­dant Se­ku­la brek­t ao je i la­jao na krč­ma­ra da nam obez­be­d i obrok i sme­štaj, ma­šu­ći pi­smom okru­žne ko­ man­de, a ja sam is­to­va­r io kov­čeg uči­te­lji­ce Jo­va­ ne i uneo ga u zgra­du. Unu­tra je smr­de­lo na ple­ san i ku­va­n i ku­pus, i sko­ro da me je bi­lo sra­mo­t a da od­lo­žim ko­fer na ze­m lja­n i pa­tos.

Pro­sto­r i­ja je bi­la is­pra­žnje­na za naš obed, ko­ji se sa­sto­jao od ma­sne, gu­ste pro­je i si­ra. Je­dva sam sti­gao da pro­g u­t am ne­ko­l i­ko za­lo­ga­ja pre ne­go što mi je ko­man­dant Se­ku­la skre­nuo pa­žnju na gru­ba i bra­da­t a li­ca se­lja­ka ko­ja su se sme­nji­va­la na mu­sa­v im pro­zo­r i­ma. Bez re­či mi je po­ka­zao da iza­đem, i ja sam to i uči­n io. Stao sam is­pred vra­t a, a se­lja­ci su se raz­i­šli kud ko­ji, glu­me­ći ne­ za­i n­te­re­so­va­nost. Bio sam na­slo­njen na do­vra­t ak i gle­dao ka dži­pu, ali uči­n i­lo mi se da je ko­man­ dant Se­ku­la u jed­nom tre­nut­ku dr­žao ru­ku oko stru­ka uči­te­lji­ce Jo­va­ne. Ta­k vo nje­go­vo po­na­ša­ nje me je uz­ne­m i­r i­lo; mi­slio sam da je ne­pri­me­re­ no, ali ni­sam mo­gao da se ume­šam. Po­ku­šao sam da za­v i­jem ci­ga­re­t u, da se smi­r im. Ni­sam mo­gao, pr­sti su mi se tre­sli.

Uči­te­lji­ca Jo­va­na do­bi­la je so­bu sa je­d i­n im kre­ve­tom u ku­ći. Ko­man­dant Se­ku­la i ja smo no­ći­l i u su­sed­noj pro­sto­r i­ji, je­dva do­volj­noj da se za­stre va­šlji­v im i smr­d lji­v im po­nja­va­ma. Is­ pru­ži­l i smo se po nji­ma, i pri­č a­l i ne­ko vre­me, o sve­mu i ni­če­mu. Umor me je br­zo sti­gao, i mi­ slim da sam za­d re­mao. U jed­nom mo­men­t u ose­ tio sam da je ko­man­dant Se­ku­la ustao, i da sto­ji na vra­t i­ma. Ve­ro­vat­no sam se tr­gao, po­što me

je pi­t ao: „Spa­vaš li, voj­n i­če?“ Ni­sam od­go­vo­r io.

Pro­veo sam osta­t ak no­ći bu­dan, otvo­re­n ih oči­ ju u mr­k lom mra­ku, le­đ i­ma okre­nut pre­t an­kom pre­g rad­nom zi­du. Čim je sva­nu­lo, kre­nu­l i smo u se­lo Da­n ić, za ko­je sam znao sa­mo iz pri­č a. Bi­lo je ne­gde du­ bo­ko u pla­n i­na­ma, na kra­ju svih pu­te­va, pa i ove ne­na­su­te ras­pu­ti­ce. Po­vre­me­no je ne­ko od se­lja­ ka ta­mo­šnjih si­la­zio na ma­gar­c u do me­sta da pa­ za­r i. Ne znam ka­ko je ma­gar­ci­ma bi­lo, ali čak ni dži­pu, vr­hun­c u ame­r i­kan­ske teh­n i­ke, ni­je bi­lo la­ko. Ma­ši­na se mu­či­la, brun­da­la, i tre­sla; gde ni­je bio la­kat bla­t a, bi­lo je krup­no ka­me­nje, tek ne­što rav­n i­je ne­go osta­t ak za­bo­ra­vlje­n ih pla­n in­ či­na po ko­ji­ma smo se vo­zi­ka­l i.

Ko­man­dant Se­ku­la i uči­te­lji­ca Jo­va­na su sve vre­me bi­l i u ne­kom raz­go­vo­r u, ko­ji ja sa vo­zač­ kog se­d i­šta ni­sam mo­gao da ču­jem. Je­d i­no što bi po­vre­me­no ko­man­dant Se­ku­la vi­kao na me­ne, kao što ni­kad ni­je, ka­da bi džip skli­znuo sa pu­t a ili se pro­dr­mu­sao kroz ne­ka­kav ja­rak. To mi je sme­t a­lo. Kao da sam ja bio kriv što ne­ma pu­t a!

U Da­n ić smo ušli kroz vo­do­de­r i­nu, su­v u pre­ ko zi­me. Džip je sa­mo za­v io kri­v i­nu, i is­pe­l i smo se na vi­so­ra­van, rav­nu kao tep­si­ja i pro­ša­ra­nu ku­ ći­ca­ma. Ne­gde u sre­d i­n i di­za­la se ste­na, ne pre­ te­ra­no vi­so­ka, ali uska i str­ma, u ko­joj su bi­le use­če­ne ste­pe­n i­ce, a na ste­n i ma­la cr­kva brv­na­ra, tek to­l i­ka da bi je­dan čo­vek mo­gao da sta­ne unu­ tra. Oko ste­ne su i ku­će bi­le ne­ka­ko naj­g u­šće, a na­zi­ra­la se i či­sti­na, kao ne­ko zbor­no me­sto pod ste­nom, na ko­joj se se bi­l i sku­pi­l i lju­d i. Ko­man­ dant Se­ku­la mi re­če da od­ve­zem džip pra­vo ta­mo.

Kad smo sti­gli do pod­nož­ja ste­ne, do­če­kao nas je ču­dan pri­zor. Ce­lo se­lo, mo­žda osam­de­set lju­d i, bi­lo je na oku­pu. Dvo­ji­ca sta­r i­jih, na če­lu, dr­ža­lo je za­mo­t u­ljak, uvi­je­no plat­no ne­ko, iz ko­ ga je sa jed­ne stra­ne vi­r i­la ov­či­ja gla­va, is­pla­že­nog je­zi­ka i upa­l ih oči­ju. Iz­nad sku­pa, na ste­pe­n i­ku pred ula­zom u cr­k vu, sta­jao je pop. Vi­sok, sna­ žan, i bra­dat čo­vek, pop je ši­r io ru­ke iz­nad oku­ plje­n ih se­lja­ka i pe­vao. Iz sveg gla­sa, i bez re­či, iz­vla­čio je iz se­be ne­ka­k vu zlo­slut­nu, ža­lob­nu me­lo­d i­ju dok se iz­ble­de­la man­t i­ja vi­la oko nje­ ga na ve­tru.

Ose­t io sam ru­ku ko­man­dan­t a Se­ku­le na ra­ me­nu. „Sta­n i ov­de.“ Za­u­sta­v io sam džip. Se­lja­n i se ni­su pre­v i­še oba­zi­ra­l i na nas. Sa­mo se po­ne­ko okre­nuo ka na­ma, a on­da bi od­mah vra­t i­l i po­gled na ono što se de­ša­va­lo is­pred njih.

Se­lja­n i su po­če­l i da se pen­tra­ju po onim ma­ lim no­go­stu­pi­ma, da no­se onu mr­t vu ov­c u po­pu.

Ja ni­sam ni vi­deo ka­ko ni ot­kud, tek, ko­man­dant Se­ku­la se od­jed­nom stvo­r io po­red po­pa.

47

„Ka­k vo je ovo su­je­ver­je?!“, po­v i­kao je, i uhva­tio po­pa za bra­du. Se­lja­n i su ustuk­nu­l i, ne­ ki su po­če­l i da vi­č u, vi­še od stra­ha ne­go sa ne­k im ci­ljem. Ni­ko ni­je ni po­ku­šao da ga spre­či. Ko­ man­dant Se­ku­la je za­pe­n io kao be­san ker. „Do­sta mi je bi­lo i te­be, i ta­k vih kao ti, u tri ze­m lje i dva ra­t a!“ Gur­nuo je po­pa niz ka­me­ne ste­pe­n i­ce. U ko­ vi­tla­c u cr­ne man­t i­je pop se sru­čio na dvo­ji­c u se­ lja­na ko­ji su no­si­l i za­mo­t a­nu ži­vo­t i­nju. Sva tro­ ji­ca su se zgo­m i­la­la na dnu uz vi­ku be­sa i bo­la.

Mr­t va ov­ca is­pa­la je iz plat­na, i ke­zi­la se iz bla­t a.

Pop je sko­čio na no­ge i po­tr­č ao uz­br­do. Ko­ man­dant Se­ku­la ni­je se po­me­r io s me­sta, a ja sam naj­zad po­vra­tio pri­seb­nost: is­ko­čio sam iz dži­pa, do­hva­t io pu­šku, i opa­l io u va­zduh. Se­lja­ci su svi na­pra­v i­l i ne­ko­l i­ko ko­ra­ka una­zad, a pop se uko­ pao u me­stu na pr­vom ste­pe­n i­ku. „Bu­da­le pi­ja­ne! Ne zna­te šta ra­d i­te!“ vi­kao je pop, mla­t a­ra­ju­ći be­sno ru­ka­ma.

Ko­man­dant Se­ku­la je sko­čio niz ste­pe­n i­ce i oša­ma­r io ga. Pop je od­sko­čio una­zad, i naj­bli­ži se­lja­n i su ga pri­hva­t i­l i ru­ka­ma da se ne pre­t u­r i po­no­vo. Ne­k i od se­lja­na su bi­l i okre­nu­ti ka me­n i, i gle­da­l i me pra­znih oči­ju i be­snih li­ca. Gle­dao sam i ja njih, pre­ko ni­ša­na. Ona­ko odr­pa­ne, pr­ lja­ve, i jad­ne, ni de­set-dva­est zu­ba na ce­lo se­lo, kao da sa­pun u ži­vo­t u ni­su vi­de­l i. Bo­lje bi bi­lo da smo ih za­bo­ra­v i­l i u ovoj nji­ho­voj se­len­d ri; za­ bo­ra­v i­l i i pu­sti­l i da po­m ru u be­d i i pr­ljav­šti­n i.

Ko­man­dant Se­ku­la je sko­čio sa one sten­č u­ge me­đu njih, i uhva­t io po­pa za bra­du. „Ko­me ti da je pi­jan?! Sad ćeš da vi­d iš! Sad ću te ja obri­ja­ti!“ ur­lao je, i ma­šio se no­ža. U dva po­te­za od­se­kao je dve ša­ke bra­de i ba­cio ih u bla­ to. „Vo­zač! Ova­mo! I do­ve­zi dži­pa.“ Ni­kad me ni­je zvao „vo­zač“. Po­slu­šao sam, na­rav­no, i do­ve­zao se do pod­nož­ja ste­ne. „Dru­ga­r i­ce uči­te­lji­ce, mo­l im, na­pu­sti­te vo­ zi­lo“, ko­man­do­vao je. Uči­te­lji­ca Jo­va­na je po­slu­ ša­la, uza­lud pa­ze­ći gde ga­zi svo­jim fi­n im ci­pe­ li­ca­ma.

Ko­man­dant je mah­nuo da se okre­nem dži­ pom od ste­ne, a za­t im do­mar­ši­rao do pr­t lja­žni­ ka. Iz­va­d io je vuč­nu saj­lu iz pr­tlja­žni­ka, ve­zao je za ku­ku, a dru­g i kraj ba­cio me­n i. „Pe­nji se i ve­zuj.“ „Šta da ve­zu­jem, dru­že Se­ku­la?“ „Šta, šta? Cr­k vu ve­zuj! Ru­ši­mo ovo!“ Zbu­njen, po­ku­šao sam da pro­na­đem po­gled uči­te­lji­ce Jo­va­ne, ali ona je sa­mo gle­da­la u ze­m lju.

Us­pen­trao sam se do cr­k ve, dok je ko­man­dant dr­žao se­lja­ne na oku. Nag­nuo sam se u cr­k vu, i pre­tr­nuo. Unu­tra ni­je bi­lo po­da, već sa­mo ne­ ka rup­č a­ga ko­joj se ni­je vi­de­lo dna. Kad sam se

nag­nuo pre­ko ivi­ce, smrad ko­ji se di­zao iz nje sko­ro me je obo­r io s no­g u. „Šta če­kaš? Ve­zuj!“, zvo­n io je glas dru­ga Se­ ku­le pre­ko zvu­ka mo­to­ra. Na­šao sam me­sto na do­vrat­ku za ko­je sam mo­gao da pri­č vr­stim saj­lu, ve­zao je, i sklo­n io se. Ko­man­dant Se­ku­la je na­ ga­zio gas. Cr­k va brv­na­ra je za­ste­nja­la krat­ko, ali ni­je iz­d r­ža­la. Ras­pa­la se i sru­či­la niz ste­nu, ne­ pre­po­zna­t lji­va, sa­mo obič­na go­m i­la po­t am­ne­log cr­vo­toč­nog dr­ve­t a. Smrad iz ja­me ko­ju je cr­kva skri­va­la ra­ši­r io se na do­l i­nu. Se­lja­n i su se po­v u­k li još ne­ko­l i­ko ko­ra­ka, svi osim po­pa.

U pod­nož­ju ste­ne, ko­man­dant Se­ku­la je sko­ čio na ha­u­bu dži­pa. „Do­zo­v i­te se pa­me­ti već jed­ nom, sto­ko se­ljač­ka!“, vi­kao je. Se­lja­ci su sta­ja­l i na me­stu, dok je pop pao na ko­le­na. Po­gnu­te gla­ve i skr­šte­n ih ru­ku, po­me­rao je usta u ti­hoj mo­l i­t vi. „Sa su­je­ver­ji­ma je go­to­vo! Svi ovi pre­va­ran­ti i la­žo­v i tru­ju vam du­šu i kra­du vam ra­zum ve­ko­ vi­ma! Pro­bu­d i­te se!“, gr­meo je ko­man­dant Se­ ku­la. Od­jed­nom, kao po ko­man­d i, se­lja­ci su se raz­be­ža­l i svo­jim ku­ć a­ma. Po­no­vo, svi osim po­pa, ko­ji se ni­je mi­cao. Ko­man­dant Se­ku­la se okre­nuo, i is­ko­la­čio oči u uža­su i ga­đe­nju. Do­l i­nom se pro­ lo­m io vri­sak ko­ji je od­jek­nuo u br­d i­ma. Po­ti­cao je od uči­te­lji­ce Jo­va­ne, ko­ja se ru­kom pri­dr­ža­va­la za džip, da ne pad­ne. Obo­je su gle­da­l i u me­ne. Ili, po­m i­slio sam, iza me­ne. Okre­nuo sam se.

Iz ja­me je is­pu­zao stvor naj­v i­še na­l ik na pu­ža go­la­ć a, ali go­ro­sta­san. Siv po­svu­da, sa dva re­da tan­k ih pi­pa­ka duž tr­bu­ha ko­ji su se za­vr­ša­va­l i cr­n im oči­ca­ma, glat­k im i sjaj­n im. Kroz nje­go­v u pro­v id­nu ko­žu na­zi­ra­l i su se or­ga­n i, cre­va ko­ ja su pul­si­ra­la van rit­ma, a na vr­hu, na pip­ci­ma na­čič­ka­noj gla­v i ko­ja se nad­v i­ja­la na­da mnom, otva­ra­la su se be­zu­ba usta. Mi­slim da sam sti­gao da po­teg­nem pi­štolj pre ne­go što se ču­do­v i­šna gla­va sru­či­la na me­ne i pro­g u­t a­la me, a on­da se sve smra­či­lo.

Ka­da sam do­šao k se­bi, bio sam po­k ri­ven od gla­ve do pe­te smr­d lji­vom pu­že­vom slu­zi, a pi­štolj mi se hla­d io u ru­ci. Ne­što sve­tla do­la­zi­lo je od kr­pe oblač­nog ne­ba ko­ju sam mo­gao da vi­d im da­le­ko iz­nad se­be. Pro­ve­r io sam okvir – bio je pra­zan – i po­no­vo na­pu­n io pi­štolj pre ne­go što sam, žmi­re­ći, po­ku­šao da shva­t im gde sam se na­ šao. Se­deo sam u kru­g u sla­bog sve­t la, na go­m i­l i ko­sti­ju sa ko­je se ši­r io ne­sno­san smrad iako su bi­le pot­pu­no oči­šće­ne od me­sa, be­le i glat­ke. Zi­ do­va ni­sam vi­deo, ali svu­da oko­lo vi­de­lo se ne­ ka­k vo sve­t lu­ca­nje, be­lo i ze­le­no, ka­ko se po­me­ra po mra­ku.

A on­da je ne­ko za­t vo­r io ru­pu od­o­zgo. Za­ku­ kao sam ko­l i­ko me je gr­lo no­si­lo, ali od­go­vo­ra ni­je bi­lo.

48

Ne znam ko­l i­ko sam već ov­de. Se­ć am se zvu­ ka mo­to­ra; dži­pa ko­ji se uda­lja­va. Ši­bi­ca ne­mam, a i da imam, ne­mam go­r i­va. Ču­jem zvu­ko­ve, kret­nje ne­čeg vla­žnog pre­ko po­da od ko­sti­ju, ši­ šta­nje, ste­nja­nje, di­sa­nje u mra­ku. Pet ili šest pu­t a opa­l io sam iz pi­što­lja u one sve­t la­ce, i oni bi se po­v u­k li, ali bi se po­sle ne­kog vre­me­na vra­ti­l i. S vre­me­na na vre­me imam ose­ć aj da mi se ne­što oče­ša­lo o no­g u, ali, ka­da trg­nem no­gom, ne do­ ti­čem ni­šta. Osim ko­sti­ju.

Moj svet je na­mah po­stao sa­mo tmi­na, gu­sta kao ka­č a­mak, i ti­ši­na bez na­de, ka­k va grob­n i­ci i pri­sta­je. Raz­mah­nuo sam se ne­ko­l i­ko pu­t a ru­ ka­ma, ali zi­do­ve ja­me ni­sam mo­gao da do­hva­t im.

Sve što mi je osta­lo bio je ose­ć aj no­g u na ze­m lji, i bub­nja­nje u uši­ma.

Ne znam ko­l i­ko sam ta­ko zu­r io u ta­mu, ali imam ose­ć aj da ni­je po­tra­ja­lo du­go pre ne­go što mi se di­sa­nje umi­r i­lo, i ob­u­zeo me je ne­k i ču­dan mir. Do­go­d i­lo mi se ne­što o če­mu sam slu­šao iz pri­č a lju­d i ko­ji su za­ro­blje­n i­štvu dr­ža­n i u sa­m i­ ca­ma, ili ko­ji su du­go bi­l i na noć­n im stra­ža­ma. Ili je ne­če­ga bi­lo u va­zdu­hu; ko bi znao šta čo­ve­ka spo­pad­ne ka­da je pre­pu­šten sam se­bi, su­o­čen sa kra­jem u ra­lja­ma mon­stru­ma u utro­bi ze­m lje? Tek, po­če­la su da mi se ja­vlja­ju pri­v i­đe­nja, čud­n i ob­l i­ci ko­ji su mi igra­l i pred oči­ma: vi­ju­ga­ve iz­u­k r­šta­ne

li­n i­je svih bo­ja, bo­ja po­zna­tih i bo­ja ko­je sam pr­v i put vi­deo u ži­vo­t u, neo­pi­si­v ih, for­me iz­ob­l i­če­ne i glat­ke, ili pak iz­lo­m lje­ne, sa ivi­ca­ma oštrim kao bri­t va. Za­t vo­r io oči ili ne, vi­deo sam ih. Sko­ro da sam mo­gao da ih ose­tim u du­bi­n i oč­n ih ja­bu­či­ca.

Po­ste­pe­no se iz li­n i­ja i po­vr­ši­na iz­dvo­ji­la fi­ gu­ra ko­ju sam mo­gao da pre­po­znam: lik mo­je se­stre, ona­k ve ka­k va je bi­la u no­ći ka­da sam je po­sled­nji put vi­deo, ozbilj­na ali ve­d ra. Za­t vo­r io sam oči da is­te­ram su­ze iz njih, ali pri­v i­đe­nje je po­sta­lo sa­mo ja­če i sjaj­n i­je. Usne su joj se po­ me­ra­le, a u gla­v i mi je od­je­k i­vao njen glas. Ni­je u nje­mu bi­lo re­či, ali sam znao da me zo­ve se­bi.

Ka­da sam po­no­vo do­šao se­bi, na­po­lju je ve­ro­ vat­no već bi­la pa­la noć. Be­lo i ze­le­no sve­t lu­ca­nje bi­lo je još ja­če i ob­l i­ci onih ču­do­v i­šta po­sta­ja­ li su sve ja­sni­ji. Čuo sam ne­ko bru­ja­nje ka­ko se pri­bli­ža­va, a za­t im i tut­nja­v u ka­k vu ni­sam ni­ kad ra­n i­je, ja­č u od naj­ja­če gr­m lja­v i­ne, i čuo sam ko­ma­de ta­va­n i­ce ka­ko sa tre­skom pa­da­ju me­đu ko­sti. Tlo se tre­slo.

Od­mah sam znao da je se­lo Da­n ić bom­bar­ do­va­no, a ulaz u ovaj pod­zem­n i pa­kao za­tr­pan za­u­vek. Ve­ro­vat­no je ta­ko naj­bo­lje. Ja sam imao još dva met­ka u okvi­r u pi­što­lja. Je­dan je do­vo­ljan.

[Dejan Ognjanović]

49

[Zlata Milić]

STI­GIJ­SKA KOB Ta­nja B. Tr­ku­lja

Tmi­na se ra­si­pa­la sa pro­zo­ra dok se po­la­ko raz­vla­či­la zo­ra.

I u sr­c u i u do­mu čo­ve­ka bi ta­ko od kad je sve­t a i ve­ka, ili se to sa­mo či­n i­lo ta­ko jer isti ni­je mo­gao bit’ sva­ko.

Ne­ko­me zlat­no sun­ce ne bi mi­lo ni­ti bi zra­kom ne­što pro­me­n i­lo, jer u uni­ver­zu­mu ljud­ske du­še cr­ne ru­pe sva­k i ose­ć aj ru­še; u Pra­zni­n i što sla­ma pu­ku na­du, ne­ma­ju vi­še ni­šta da ukra­du.

Kad jed­nom za­ple­šu var­lji­ve sen­ke i stra­ši­la se pro­bu­de iz drem­ke pa sta­nu ki­da­ti bi­će na po­la muč­no je bra­n i­ti se od tog bo­la.

Mi­ze­ran um ne ume da se bo­r i, pa slu­ša sve što Pra­zni­na go­vo­r i i skla­pa pakt sa van­vre­men­skom si­lom br­zo da­ju­ći se­be bo­g u gnji­lom da za sva­ko bez­raz­lo­žno ne­zna­nje ima pred so­bom ne­ko oprav­da­nje.

Na to­me pu­t u slo­m lje­nog ži­vo­t a, ili pu­t u na kom ve­ne le­po­t a sve­ga što bit­no tre­ba da nam bu­de; na pu­t u kog se dr­že gla­ve lu­de di­že se vonj ja­da, smr­ti i kr­v i i mo­k re ze­m lje ko­ju oru cr­v i.

A če­mer­na sr­ca što bi da be­že sa­da du­bo­ko u pra­ši­n i le­že, jer za sve gad­no što Pra­zni­na spre­ma ni­jed­nog dru­gog im iz­la­za ne­ma.

Ipak, sva­kom de­mo­nu tre­ba mo­ći, da­nju da je­de, a igra u no­ći.

Za ta­kve je čo­vek naj­bo­lja hra­na, tek ko­ja vr­l i­na i mno­štvo ma­na pa još i ko­sti pu­ne gro­znog stra­ha od gor­ke sud­bi­ne i krat­kog da­ha, pre­pu­n i sum­nji i vo­lje od sta­k la sko­ro pa sa­m i na­đu put do pa­k la.

Al’ če­sto ih zna mu­či­t i do­sa­da, te bo­go­ve ili de­mo­ne ja­da, zla, apa­ti­je, gre­ha i glu­po­sti i dru­g ih pre­če­stih ljud­skih pro­pa­sti; il’ im je do­sad­no il’ se pak sme­ju na­ma što nas sop­stve­ne la­ži gre­ju i tra­g i­ko­me­d i­ji ljud­ske ra­se ko­ju od­već sve oso­bi­ne kra­se po­treb­ne za ve­či­t i mrak i se­t u i je­zi­v i splin u no­vo­me sve­t u.

No ni­šta od ovo­ga ne bi bi­lo da se u sa­mom sr­c u ni­je kri­lo ono što sva­k i Užas žar­ko že­l i, što ga ja­č a i bo­le­sno ve­se­l i: pra­va ču­do­v i­šta le­že u na­ma i pr­ljav svet će pro­g u­t a­t i ta­ma.

51

[Stefan Mrkonjić]

52

BA­LA­BAN Mar­ko Tri­vun­č e­vić

N

a naj­ju­žni­jem de­lu Cr­ne Go­re, ne­ko­l i­ko ki­ lo­me­t a­ra od gra­n i­ce sa Al­ba­n i­jom, okru­žen vi­še­ve­kov­nom šu­mom, le­ži drev­n i grad Ul­cinj.

Dve i po hi­lja­de go­d i­na ko­ra­č a­lo je kal­dr­mom i sla­d i­lo se naj­bo­ljim ma­sli­na­ma. Je­dan od evrop­ skih be­de­ma, Ul­cinj je pre­ži­veo bit­ke bez­broj­n ih ra­to­va, ali ni­je do­zvo­l io da se ožilj­ci pri­me­te i upla­še tu­r i­ste. Ja ni­sam sa­mo tu­r i­sta i ču­jem sve­ do­če­nja ka­me­nja ugra­đe­nog u Sta­r i Grad – Ka­ la­ju. Pre­la­zim ru­kom do­d i­r u­ju­ći isto­r i­ju i sko­ro da mo­g u da vi­d im an­tič­ke Ili­re i nji­ho­ve sno­ve o moć­noj na­se­o­bi­n i dok po­sta­vlja­ju skrom­ne te­me­ lje. Ki­k lop zid je re­l ikt tog vre­me­na, na­zvan po gru­bom na­či­nu grad­nje, re­đa­njem te­ških i ma­siv­ nih blo­ko­va. Po le­gen­d i, lju­d i su za grad­nju svo­ jih be­de­ma tra­ži­l i po­moć ki­k lo­pa, ne sa­mo zbog sna­ge, već i zbog nji­ho­ve ve­šti­ne. U šu­mar­ci­ma oko i iz­nad Ka­la­je, pod ma­ho­v i­nom se kri­ju je­ dva pri­met­n i osta­ci mi­nu­l ih ve­ko­va i na­ro­da, za­ ni­m lji­v i tek po ko­jem ar­he­o­lo­g u. Iz­me­đu Ili­ra i da­na­šnjih Cr­no­go­ra­ca, svoj pe­č at u ste­na­ma su osta­v i­le i moć­ne im­pe­r i­je, Rim­ska i Vi­zan­tij­ska.

Ul­cinj je bio pod kon­tro­lom di­na­sti­je Ne­ma­nji­ ća sve do smr­ti Du­ša­na Sil­nog, a po­sle to­ga, pod upra­vom moć­ne Bal­šić po­ro­d i­ce, ko­ja je osta­v i­la ne­iz­bri­siv trag u vi­du ve­le­lep­ne Bal­šić Ku­le. Ku­la sa tri stra­ne gle­da na mo­re, a sa jed­ne na grad, po­ put po­sto­ja­nog i mo­nu­men­t al­nog ču­va­ra Ka­la­je.

Još ne­ko vre­me se di­v im sred­njo­ve­kov­n im gra­đe­ vi­na­ma, a za­tim na­sta­vljam da­lje, kroz uske uli­ce u ko­ji­ma se me­ša­ju usnu­la isto­r i­ja i buč­na sa­da­ šnji­ca, ubi­ja­ju­ći vre­me do sa­stan­ka sa Zoe. Dan ra­n i­je, to­kom po­se­te ar­he­o­lo­škom na­la­ zi­štu Svač, upo­znao sam vi­t al­nog star­ca ko­ji mi se obra­t io na al­ban­skom. Po­zna­va­ju­ći osnov­ne fra­ze, za­mo­l io sam ga da na­sta­v i­mo na en­gle­ skom ili mo­žda srp­skom. „A, Sr­blje!“, uz­v ik­nuo je, i osmeh mu pre­le­t i pre­ko li­ca. Za­k lju­čio sam

da sam na­le­teo na star­ca ko­ji se još uvek se­ć a vre­ me­na ka­da su Sr­bi i Al­ban­ci pi­l i ka­f u za­jed­no, po­štu­ju­ći dru­ga­či­je, a opet slič­ne ko­re­ne. Du­go smo pri­č a­l i o mom dok­to­ra­t u iz so­ci­jal­ne an­tro­ po­lo­g i­je, a on o unu­ci­ma ko­ji su za­bo­ra­v i­l i i ko­ re­ne i obi­č a­je, ali pam­te su­ko­be. Dok smo po­la­ko po­sta­ja­l i pri­ja­te­lji uz po­moć dve pla­stič­ne ča­še i uzoa, pri­č a­l i smo o du­goj isto­r i­ji ovog na­la­zi­šta.

Svač je, slič­no Ul­ci­nju, bio an­t ič­k i grad ko­ji je to­ kom isto­r i­je me­njao vla­da­re, ve­r u i voj­ske. Ali, za raz­l i­ku od dru­g ih drev­n ih gra­do­va, Svač je da­nas sa­mo go­m i­la ka­me­nja, svo­do­va i osta­t a­ka cr­ka­va.

Pro­pa­da­nje je po­če­lo još sa osman­l ij­skim osva­ja­ nji­ma. Sta­rac mi re­če da je na­sled­n ik ovog sta­rog gra­da, ma­kar po ime­nu, nje­go­vo se­lo Šas. Svač jed­no­stav­no ni­je iz­d r­žao. Bio je bi­t an grad pra­ sta­re dr­ža­ve Du­k lje, ko­ju je po­ko­r io Ste­fan Ne­ ma­nja. Sa ra­za­ra­njem, Svač se i uz­d i­gao i po­stao va­žno tr­go­vač­ko i voj­no utvr­đe­nje. Pre­ži­veo je i pu­sto­še­nje Mon­go­la, di­gao se iz ru­še­v i­na i sko­ro tri ve­ka ra­stao i ja­č ao, sve dok ga kra­jem 16. ve­ka Tur­ci ni­su sko­ro pot­pu­no uni­šti­l i. Svač je na­sta­ vio ži­vot i po­sle tog osva­ja­nja, ali ne­gde, u ne­kom tre­nut­ku, iz­me­đu te bit­ke i po­sled­njeg po­m i­nja­ nja kao gra­da, de­si­lo se ne­što zbog če­ga je Svač po­stao pust. Za­i n­te­re­so­va­no sam po­gle­dao star­ ca, znao sam za raz­ne te­o­r i­je, ali za­n i­ma­lo me je i nje­go­vo mi­šlje­nje. Ali ti­ši­na je pre­šla u zgod­nu pri­l i­ku da se pre­k i­ne raz­go­vor, po­što sam pri­ me­tio da će usko­ro su­m rak. Dok smo raz­me­nji­ va­l i po­zdra­ve, sta­rac me je iz­ne­na­đu­ju­će sna­žno uhva­tio za mi­ši­c u i po­r u­čio mi da će me i su­tra če­ka­t i ov­de i da ću sa­zna­t i ka­ko je Svač pro­pao.

Pro­la­zio sam spo­red­n im uli­ca­ma ka ori­jen­t al­ nom de­lu gra­da, do Sa­hat Ku­le, gde smo Zoe i ja tre­ba­l i da se na­đe­mo. Zoe je bi­la sit­na, ali ve­o­ma ži­vah­na Gr­k i­nja ko­ju sam upo­znao u jed­nom od ša­re­n ih ka­fi­ć a po­red oba­le. Čuo sam grč­k i je­zik

53

i ohra­bren tre­ćom kri­glom hlad­nog pi­va, pri­šao sam joj. Sat vre­me­na ka­sni­je, še­t a­l i smo pla­žom uži­va­ju­ći u sve­žoj me­d i­te­ran­skoj no­ći i pri­č a­l i.

Pred­o­se­ć ao sam da sa­nja o ve­l i­koj i ni­kad za­bo­ ra­vlje­noj let­njoj lju­ba­v i, ali da Ul­cinj, zbog kul­ tu­ro­lo­ške i na­ci­o­nal­ne raz­l i­ke iz­me­đu dva na­ro­ da, ni­je bio pra­vo me­sto za fan­t a­zi­ju. Dok sam je dr­žao za ru­ku, ose­t io sam ka­ko se po­no­vo ra­đa na­da u ostva­re­nje ro­man­se i od­lu­čih se da joj, ko­l i­ko god je to u mo­jom mo­ći, po­mog­nem.

Po­sle ne­ko­l i­ko sa­t i, te­ška sr­ca smo za­k lju­či­l i da je vre­me da se ra­sta­ne­mo. Do­go­vo­r i­l i smo se da se na­đe­mo u su­bo­t u, sa na­dom da će­mo ceo dan pro­ve­sti za­jed­no.

Ne­ve­ro­vat­no je ka­ko je vre­me obr­nu­to pro­ por­ci­o­nal­no le­po­t i. Što je že­na lep­ša, du­ho­v i­t i­ ja, sim­pa­tič­n i­ja, to se vre­me vi­še kri­v i i skra­ć u­je.

Tek što smo se po­zdra­v i­l i i tek što sam tri pu­ ta trep­nuo ka­ko bih se uve­r io da je ova Afro­d i­ ta ista ona ne­znan­ka od pre ne­ku noć, a cr­ve­ne bo­je let­njeg su­m ra­ka već su iša­ra­le ne­bo. Zoe je iz­gle­da­la baj­ko­v i­to, bi­la je jed­na od onih de­vo­ ja­ka ko­je su bi­le naj­lep­še ka­da su pri­rod­ne, bez šmin­ke, po mo­g uć­stvu uju­tru, ma­lo raš­č u­pa­ne, po­spa­ne i ušu­ška­ne po­red te­be. Še­t a­l i smo, gle­ da­ju­ći vi­še je­dan u dru­gog, ne­go u put is­pred nas, pri­č a­ju­ći glu­po­sti uz pe­r i­o­de čud­ne ti­ši­ne ko­ju bi pre­k i­nu­l i isto­vre­me­n im pro­go­va­ra­njem. Je­l i smo sla­do­led i ku­po­va­l i je­dan dru­gom glu­po­sti ko­je ni­ka­da sa­m i ne bi ku­pi­l i. Zna­l i smo da će one bi­ti je­d i­no što će nas pod­se­ć a­t i na ovo le­to jed­nog da­na. Vra­t i­l i smo se u Ka­la­ju i raz­gle­da­l i re­ljef­ne pri­ka­ze ra­znih bi­ć a. Ona je bi­la umet­ ni­ca, sli­kar­ka, i obi­la­zi­la je sta­re gra­do­ve Bal­ka­ na, ka­ko bi kroz svo­je ra­do­ve spo­ji­la mi­to­lo­g i­ju i pra­vo­sla­vlje ovih na­ro­da. Odu­še­v i­la se te­mom mog dok­to­ra­t a i kroz smeh je, na neo­do­lji­vo uža­ snom srp­skom po­na­vlja­la za mnom na­ziv – Me­ di­te­ran­ski to­te­m i i bal­kan­ski bo­go­v i: mi­to­lo­ška osno­va slo­ven­ske isto­r i­je.

Dok je po­na­vlja­la i po­ku­ša­va­la pra­v il­no da iz­ go­vo­r i srp­ske re­či, ja sam se gu­bio u nje­n im sma­ rag­d nim oči­ma. Sva­k i put ka­da bih joj do­d ir­nuo ru­ku, na­je­žio bih se od že­lje da je po­lju­bim. Zoe je bi­la de­voj­ka u ko­ju se mu­ška­rac la­ko za­lju­bi, de­voj­ka ko­ju vre­d i vo­le­t i. Bi­la je stvo­re­na iz lju­ ba­v i i zbog lju­ba­v i i sve što sam že­leo je da pro­ ve­dem ži­vot slu­že­ći ovoj bo­g i­nji. Dok je ko­ra­č a­la, ple­sa­la je, ne­sve­sno za­vo­de­ći, dok je ve­d ri­na nje­ nog osme­ha oča­ra­va­la mu­škar­ce i že­ne jed­na­ko.

To­kom mo­je pri­če, ona je cr­t a­la ne­ve­ro­vat­ne ski­ce, pre­sli­ka­va­la sim­bo­le, a po­red to­ga ih i re­ kon­stru­i­sa­la, za­hva­lju­ju­ći ma­šti i ume­ć u, pa sam po­red otr­ca­n ih i je­dva pre­po­zna­t lji­v ih, imao pri­ li­ku da vi­d im re­lje­fe ona­ko ka­ko bi iz­gle­da­l i da

su dan ra­n i­je is­k le­sa­n i. Pri­č ao sam joj o to­tem­ skoj ži­vo­ti­nji Ul­ci­nja, vu­ku, ko­ji sa pla­n i­na ču­va grad, a sa ka­me­n ih re­lje­fa bud­no mo­tri na zlo­na­ mer­ne po­se­ti­o­ce. Na­cr­t a­la je i me­ne, sa do­da­ci­ma po­put štre­ber­skih na­o­č a­ra i sa­koa sa za­k r­pa­ma ka­ko me pro­ždi­re vu­ko­d lak. Na­sme­jao sam se i iz osve­te je gla­sno po­lju­bio u obraz. Po­veo sam je ju­žno, do iz­dvo­je­nog re­sto­ra­na Bal­šić Dvo­r i, ko­ji se na­la­zio uz sa­me be­de­me i pru­žao naj­bo­lji po­gled na Ja­d ran. Na­r u­či­l i smo ri­blje spe­ci­ja­l i­te­ te. Po­što smo pro­pu­sti­l i ru­č ak, ovo smo na­zva­l i ra­nom ve­če­rom i do­go­vo­r i­l i se da će­mo za­jed­no i ka­sno ve­če­ra­ti. Ra­đa­la mi se Ide­ja da je Zoe sa­ vr­še­na kao autor pri­lo­ga u vi­du ilu­stra­ci­ja ko­je bih mo­gao uvr­sti­t i u di­ser­t a­ci­ju i že­leo sam da je što vi­še za­i n­tri­g i­ram isto­r i­jom i mi­to­v i­ma ovog me­sta. Uz vi­no, na­sta­v i­l i smo pri­č u.

To­kom vla­sti Osman­l i­ja, do­la­zi do eks­pan­zi­je gu­sar­stva, a Ul­cinj po­sta­je si­g ur­na lu­ka raz­boj­ ni­ci­ma ko­ji su zla­to sta­vlja­l i iz­nad bo­ga, re­l i­g i­je i dr­ža­ve. Na­v i­k li na ra­to­ve, po­sa­de su či­n i­l i, pre­ ko zla­t a i kr­v i spri­ja­te­lje­n i Al­ban­ci, Tur­ci, Sr­bi i Cr­no­gor­ci. Ka­da su ih lo­v i­l i po Ul­ci­nju, oni su se kri­l i u za­l i­v u Val­da­nos. Mno­ge le­gen­de se i da­lje pre­pri­č a­va­ju po ka­fa­na­ma, ma­sov­ne ubi­ce i lo­po­ vi po­sta­ju he­ro­ji i obr­nu­to, a kreč­njač­ke pe­ći­ne Val­da­no­sa ču­va­ju zla­to, za­či­ne i na­k it ba­sno­slov­ ne vred­no­sti. Za tu­r i­ste po­sto­je ro­man­tič­ne ver­ zi­je, a za isto­r i­ju i knji­ge, po­l i­tič­k i ko­rekt­ne ob­ra­ de. Ipak, dok se one naj­gla­sni­je naj­br­že i me­nja­ju, one što se pre­no­se ša­pa­tom su naj­i­straj­n i­je, po­put pri­č a o ve­ša­nju i spa­lji­va­nju na do­ko­v i­ma i o stra­ šnoj osve­ti pi­ra­t a. O sud­bi­n i po­sa­de dva bro­da ko­ji su pre­vo­zi­l i ne­što iz Sve­te Ze­m lje i o gu­sa­ ri­ma ko­ji ni pred smrt ni­su pro­go­va­ra­l i o to­me. Še­t a­l i smo ka se­ver­nom iz­la­zu i do­šli do Mu­ ze­ja Isto­r i­je. Pre ne­go što je po­sta­la mu­zej, gra­ đe­v i­na je bi­la po­zna­t a kao Car­ska Dža­m i­ja, ali mno­go pre to­ga, bi­la je po­zna­t a kao cr­k va Sve­te Ma­r i­je. Ma­lo je cr­kva-dža­m i­ja u sve­t u, uglav­nom jed­na re­l i­g i­ja za­met­ne tra­go­ve dru­ge, ali ov­de su se iz­m i­r i­le. Re­l i­k vi­je i osve­šta­n i pred­me­t i hri­ šćan­stva su sa pa­žnjom po­re­đa­n i po­red sve­t ih pred­me­t a isla­ma pre ula­za u po­d rum­ske pro­ sto­r i­je. U jed­nom mrač­nom uglu, ka­da se pro­ đu pod­zem­n i hod­n i­ci, na­la­ze se vra­t a od de­be­ log če­l i­ka za­k lju­č a­na iz­g u­blje­n im klju­čem. A u ma­le­noj će­l i­ji, na ka­me­nom ol­t a­r u, iz­nad ne­če­ga što pod­se­ć a na krip­t u, le­že ra­su­te ko­sti za­bo­ra­ vlje­nog sve­ca. Ne mo­že čo­vek a da se ne za­pi­t a, zbog če­ga su se udru­ži­l i ve­kov­n i ne­pri­ja­te­lji i šta je tač­no sa­h ra­nje­no u mrač­noj krip­t i, da je po­ treb­na po­moć sve­ca, de­se­t ak re­l i­k vi­ja i dve re­l i­ gi­je da bi se i za­d r­ža­lo u grob­n i­ci, zar ne? Stre­ sla se, uhva­ti­la me pod ru­ku i sna­žno se pri­bi­la.

54

Po­gle­da­la me je, na­sme­ši­la se i re­k la – „Haj­de­mo do mo­je so­be.“ Le­žao sam i upi­jao njen mi­r is. Usko­ro će ju­ tro i ona je spa­va­la, is­cr­plje­na. I ja sam bio, ali pla­šio sam se da za­spim i pro­pu­stim ne­što, ni sam ne zna­ju­ći šta – mo­žda ne­ku se­kun­du ka­ da je ne­ć u gle­da­t i i pa­zi­t i i ona će mi is­k li­znu­t i iz ži­vo­t a. Bi­la je ne­što naj­bo­lje što mi se de­si­lo, ne­pla­n i­ra­no, hi­ro­v i­to, pre­d iv­no. Znao sam sve o njoj i ni­sam znao ni­šta. Sve što sam mo­gao je da se ču­d im ko­l i­ko je bi­lo jed­no­stav­no za­vo­le­ti je.

Iskre­no, ni­je me in­te­re­so­va­lo šta je sta­r i Al­ba­ nac imao da mi is­pri­č a. Bi­lo me je baš bri­ga i za dok­to­rat i za le­gen­de, ka­ko sta­re ta­ko i mo­der­ne. Što ma­nja ze­m lja, to du­ža isto­r i­ja i vi­še he­ro­ja i ni­sam že­leo da bu­dem deo to­ga. Ne vi­še. Ne na­ kon pro­šle no­ći. Že­leo sam da osta­v im sve i sa­mo da pu­t u­jem sa Zoe. Da da­nju obi­la­zi­mo mu­ze­je i tvr­đa­ve pri­o­bal­n ih gra­d i­ć a, da u su­m rak pi­je­mo kok­te­le u ma­l im ba­ro­v i­ma okru­že­n i bo­ro­v i­ma i ma­sli­na­ma. Da oba­sja­n i me­se­či­nom, vo­d i­mo lju­ bav na za­ba­če­n im pla­ža­ma, sve dok nas ju­tro ne pre­k i­ne. I za­što sam on­da ose­ć ao to­l i­ku kri­v i­c u što sam za­bo­ra­v io na star­ca i Svač? Od­ve­zao sam se do Ša­sa, ka­ko bih ga pro­na­šao. Pri­šao sam gru­ pi sta­r i­jih lju­d i oku­plje­n ih is­pred pro­dav­n i­ce, ali po­red je­zič­ke ba­r i­je­re pro­blem je bio i moj vi­še ne­go skro­man opis star­ca. Ni­sam mo­gao da se se­t im ni­čeg kon­k ret­n i­jeg osim da je de­lo­vao mla­ do­l i­ko, a opet iskon­ski sta­ro, da je bio vi­sok i… to je to. Ime, bo­ja oči­ju i ko­se, ode­ć a, sve kao da je iz­bri­sa­no i kre­t ao sam se u sfe­r i zdra­vo­ra­zum­ skog na­ga­đa­nja. Sem pri­če sa njim, sve osta­lo je bi­lo oba­v i­je­no ne­kom men­t al­nom ma­glom. Svi sa ko­ji­ma sam pri­č ao su iz­gle­da­l i kao on i ni­ko ni­je bio baš on. Vra­t io sam se u Svač, ka­ko bih još jed­ nom po­gle­dao is­ko­pi­ne, pre ne­go što za dva da­na kre­ne­mo ka Bu­dvi. „Oče­k i­vao sam te ju­če“, čuo sam glas iza se­be.

Bar­da, se­tih se ime­na i iz­gle­da, pa čak i naj­ma­njih po­je­d i­no­sti, ša­ra na po­ja­su, zlat­nog zu­ba, sta­re iz­ble­de­le te­to­va­že si­dra. Okre­nuo sam se, že­le­ći da se oprav­dam, ali sam iz­ne­na­đen ustuk­nuo. Is­ pred me­ne je bi­la ble­da, po­gnu­t a i osu­še­na ver­zi­ ja do­ne­dav­no ži­vah­nog i pre­pla­nu­log star­ca. Bo­ re su mu se­k le li­ce po­put ži­ce, ra­h i­tič­n i pr­sti su se gr­či­l i, gla­va se kla­t i­la na du­gač­kom i tan­kom vra­t u, dok je ce­l im te­lom stru­ja­la ne­kon­tro­l i­sa­na drh­t a­v i­ca. Pre ne­go što sam pro­go­vo­r io, sta­rac je za­po­čeo jed­nu sta­r u pri­č u, a iz­gle­dao je kao da ne že­l i da ga iko pre­k i­da. „Če­kao sam te, kao što te je i le­gen­da če­ka­la, ali ti ni­si do­šao i sa­da, mo­g u da ti is­pri­č am sa­mo deo, bez pu­no de­t a­lja. Za te de­t a­lje, i za ar­he­o­ lo­ške tra­go­ve, mo­ra­ćeš sam da se sna­đeš, kao što

vi­d iš, bo­le­stan sam i ja te ne mo­g u od­ve­sti. Ali mo­g u ti is­pri­č a­ti.

Dav­no be­še vre­me ka­da su pi­ra­ti vla­da­l i ovim vo­da­ma. Pi­l i su i pa­re tro­ši­l i u Ul­ci­nju, a iz sa­k ri­ ve­nog Val­da­no­sa kre­t a­l i u po­ho­de. Jed­ne no­ći, na ste­na­ma bli­zu pe­ći­ne gde su kri­l i svo­je bla­go, tri pri­ja­te­lja su se na­pi­ja­la lo­šim ru­mom, ka­da ne­što sko­ro pa is­ko­či iz vo­de na ste­ne. Gu­sa­r i su se tr­gli, mi­sle­ći da je u pi­t a­nju aj­ku­la ili ka­kva slič­na ve­ć a ri­ba. A ta­da su vi­de­l i žen­ske gru­d i. Usko­či­l i su u vo­du i na ste­nu iz­v u­k li čud­no bi­će, go­re že­nu, a do­le ri­bu. Slu­ša­l i su le­gen­de o si­re­na­ma i ka­ko pri­zi­va­ju bro­do­ve ka hri­d i­ma i hra­ne se da­vlje­n i­ ci­ma. Je­dan je iz­v u­kao sa­blju i kre­nuo ka si­re­n i, ali su ga za­u­sta­v i­l i i u ko­ška­nju, ubo­l i u sto­mak i on pa­de da ga ta­la­si od­ne­su. Bez tre­ćeg, dvo­ji­ca su se la­ko do­go­vo­r i­la. Je­dan ju je ču­vao, dok je dru­g i oti­šao po tur­skog tr­gov­ca ro­bljem. Vra­ti­će se do pred zo­r u, sa tr­gov­cem i ke­sa­ma zla­t a.

Sa­t i su pro­la­zi­l i, rum sve ja­če uda­rao, a gru­d i sve vi­še pri­vla­či­le. Po­sle ne­ko­l i­ko gru­bih po­lju­ ba­ca, okre­nuo je i po­lo­žio na ste­nu. No­žem je raz­de­rao ri­blji deo ka­ko bi na­šao sa­k ri­ve­nu že­nu.

Uzeo ju je od na­zad, ali je shva­t io šta je ura­d io i ko­l i­ko ju je ošte­t io kad je za­vr­šio. Ni­je bi­la vi­še za pro­da­ju. Nje­no iz­m r­c va­re­no te­lo je gur­nuo na­zad u Ja­d ran. Uda­r io se ka­me­nom po gla­v i i spre­m io pri­č u o bek­stvu za tr­gov­ca.

Si­re­na je, po­v u­če­na stru­jom, oti­šla da­le­ko od za­l i­va. Po­to­nu­la je na dno, a ra­že su je pri­hva­ti­le i no­si­le. Ra­ne su klje­šti­ma ra­ko­v i za­t vo­r i­l i, a aj­ku­ le pi­le krv da za­met­nu trag. Ka­da se ma­lo za­le­či­la, da­l i su je del­fi ­n i­ma da je od­ne­su da­lje od Me­d i­ te­ra­na, do ve­l i­ke vo­de. Me­se­ci su pro­šli i ona se na­po­kon su­sre­la sa svo­jim ro­d i­te­lji­ma. Maj­ka je od­mah ose­t i­la da ne­što ni­je u re­du, da u se­bi no­si zlo i po­zva­la je ki­to­ve. Po­ku­ša­l i su pe­smom da is­te­ra­ju zlo, ali ni­su us­pe­l i. Pred­lo­ži­l i su da uzmu de­te, iz­me­ne ga i vra­te, jer ni­su mo­gli ubi­ti de­te po­sled­nje si­re­ne. Uze­l i su ga i no­si­l i do pred iz­ la­zak, a za­t im ga da­l i kor­nja­č a­ma, a one ra­ža­ma, ra­že mu­r i­na­ma i ta­ko su pro­la­zi­le go­d i­ne, a ne­ro­ đe­no de­te se me­nja­lo, ni­kad do­volj­no da ga vra­te si­re­n i. Umor­n i, od­lu­či­l i su da de­te da­ju Tvor­c u.

Od­ne­l i su ga u sre­d i­šte Ze­m lje i Tvor­ca pe­smom za­mo­l i­l i da po­pra­v i de­te. Bes­k raj­no pi­pa­ka kre­ nu­lo je ka utro­bi tu­ne i iz­v u­k lo fe­t us, raz­la­žu­ći ga na naj­sit­n i­je če­sti­ce i po­no­vo ga sa­sta­vlja­ju­ ći. Ume­sto pe­sme, Tvo­rac je za­g r­meo. Ovo se ne mo­že is­pra­v i­ti, ali mo­g u vas re­ši­ti du­žno­sti i de­te vra­t i­t i oni­ma ko­ji­ma pri­pa­da. Sto­t i­ne oči­ju fo­ku­ si­ra­le su jed­nu tač­ku, pip­ci i ru­ke i klje­šta i pe­ra­ja su ob­u­hva­t i­le de­te i ba­ci­le ga.

Ka­da je za­me­t ak iz­bio na mor­sko dno, ro­ dio se. Od dna do po­vr­ši­ne, sve go­d i­ne ko­je je

55

[Milivoj Kostić]

pro­veo u utro­ba­ma, sa­da su pro­la­zi­le u mi­nu­t i­ ma. Ra­stao je, a sve ma­te­re što su ga no­si­le, osta­ vi­le su tra­ga. Do­sti­gao je ve­l i­či­nu ki­t a, a zu­bi su mu iz­bi­l i iz de­sni, pod­se­ć a­ju­ći na ba­ra­ku­d i­ne.

Ce­lo te­lo su mu po­k ri­l i iz­ra­šta­ji na­l ik na pip­ke.

Ko­ža mu se me­ša­la sa oklo­pom i sa kr­lju­šti. Ali oči, oči su bi­le naj­u­ža­sni­je. Osta­le su ljud­ske.

Iza­šao je pred oba­lu Val­da­no­sa, gla­va mu je bi­la iz­nad vo­de, a bio je ne­ko­l i­ko sto­ti­na me­t a­ra uda­ljen od kop­na. Za­ko­ra­čio je. Lju­d i su za­ne­me­l i.

Bio je dan, a on je po­jeo Sun­ce. Za­ko­ra­čio je opet i bio sko­ro van vo­de, a još uvek da­le­ko od oba­le.

Ni­je mu se svi­đao svet iz kog je po­ti­cao, že­leo je da ga uni­šti. Uda­r io je u br­do i pre­po­lo­v io ga i od ta­da sto­ji od­se­če­no br­do kod Val­da­no­sa. „Ba­la­ ban!“, ne­ko je u stra­hu uz­v ik­nuo i ne­na­mer­no ga ime­no­vao. Sna­žan, ogro­man, ču­do­v i­šan. Pre­ga­zio je Val­da­nos i po­šao da­lje, tra­že­ći svog oca.

Svač je iz­dr­žao de­se­ti­ne voj­ski, ali je pao pod Ba­la­ba­nom. Ma­da mu je otac bio od­već mr­t av, Ba­la­ban je uni­šta­vao, ali je stao, ose­tiv­ši strah i po­što­va­nje pre­ži­ve­l ih. Po mi­r i­su, na­šao je neo­be­ le­že­n i grob svog oca, sklo­n io ze­m lju i uzeo ostat­ ke. Dok ih je žva­kao, po­gle­dao je još jed­nom grad ko­ji je uma­lo uni­štio i vra­tio se na­zad, u mo­re.

Svač je iz­dr­žao sve, a opet ga ne­ma. Ni­je bi­la voj­ska, glad ili ku­ga. U Sva­č u, lju­d i su na­pu­sti­l i Bo­ga ko­ji se ne vi­d i i ne ču­je i okre­nu­l i se no­ vom. Mon­stro­u­zna me­ša­v i­na mo­ra i kop­na, Ba­ la­ban, do­šao je na me­sto hri­šćan­skog bo­ga. Vla­ da­r i su gra­d i­l i cr­kve, osva­ja­či isto, ali ni­su mo­gli

iz­bri­sa­t i ko­lek­t iv­no se­ć a­nje. U jed­nom tre­nut­ku Svač je imao cr­kvi ko­l i­ko da­na u go­d i­n i, a zja­pi­le su pra­zne. I ta­da su Ul­cinj i osta­l i moć­n i gra­do­v i u oko­l i­n i od­lu­či­l i da jed­no­stav­no iz­bri­šu Svač.

Sta­nov­n i­ke po­u­bi­ja­še, grad i cr­kve pre­pra­vlje­ne da sla­ve Ba­la­ba­na po­r u­ši­še. Dok su pa­l i­l i po­sled­ nje ku­će, sme­ja­l i su se ka­ko su ne­kad po­no­sni gra­đa­n i Sva­č a po­sta­l i pa­gan­ski se­lja­ci ko­ji ve­r u­ ju u baj­ke i ču­do­v i­šta. Ba­la­ban ni­je do­šao da ih za­šti­ti i ta­ko je Svač za­m ro, a de­mon be­še za­bo­ ra­vljen.“ Slu­šao sam pri­č u i raz­m i­šljao. Ne­ve­ro­vat­no, za­bo­ra­vlje­n i pa­gan­ski bog! I to ne rim­ski ili grč­ ki, pre Hri­sta. Već bal­kan­ski i to ta­ko­re­ći ju­če, pre 300–400 go­d i­na. Ka­k vo bi to ot­k ri­će bi­lo!

Je­zi­va i po­t i­snu­t a le­gen­da i na­ka­zno bi­će, nig­ de vi­še po­me­nu­to, ko­jem se kla­njao sa­mo je­dan grad, i ko­ji je zbog to­ga pla­tio kraj­nju ce­nu – uni­ šte­nje od stra­ne svog na­ro­da. Ali, bez ika­k vog do­ka­za, to ni­je ni­šta vi­še od pri­če. „Ov­de je sva­k i trag sa­trt. Ali idi na na­pu­šte­no ostr­vo Sta­r i Ul­cinj, i ta­mo, iz­me­đu šu­me, ru­še­ vi­na i pu­stog kreč­nja­ka, na­ći ćeš bu­nar. Za dru­ge, to je obič­na ru­pa, sa ša­ra­ma od ta­la­sa, ve­tra ili so­l i, ali ti ćeš zna­t i kad vi­d iš da to ni­je pri­rod­no i da sa­mo za­to što obi­č an um ne mo­že da za­m i­sli Ba­la­ba­na, ne vi­d i u to­me cr­te­že ovog ču­do­v i­šta.

A sad zbo­gom.“ Oti­šao sam na­zad do Zoe. Mo­g uć­nost za do­ pu­nu ra­da ova­k vim ot­k ri­ćem mi je vra­t i­la en­t u­ zi­ja­zam i is­tra­ži­vač­k i duh, ko­ji sam pre­neo na

56

Zoe, po­što se pa­ko­va­la upo­re­do sa mnom. Ni­sam je od­go­va­rao, nje­no ume­će će mi do­bro do­ći, a nje­no dru­štvo mi je ve­o­ma pri­ja­lo. Uju­tru smo se do­go­vo­r i­l i oko pla­na is­tra­ži­va­nja ostr­va. Ma­ da sam do­bio ja­sne upu­te, ni­sam bio pot­pu­no si­ gu­ran da je sta­rac, či­je sam ime i cr­te li­ca po­no­vo za­bo­ra­v io, bio sa­svim pri zdra­vom ra­zu­mu.

Od­ve­zli smo se do za­l i­va Kru­če, gde nas je če­kao iz­najm­ljen ča­mac. Za ma­nje od po­la sa­t a smo bi­l i kod ostr­va, tre­ba­lo nam je još to­l i­ko da na­đe­mo me­sto za is­k r­ca­va­nje. U tre­nut­ku ka­da sam za­ko­ra­čio na ne­go­sto­lju­bi­v u oba­lu ostr­va, znao sam da su sle­de­ćih ne­ko­l i­ko sa­t i de­fi ­n i­šu­ći za mo­ju ka­r i­je­r u.

Na­le­te­l i smo na ostat­ke cr­k ve i utvr­đe­nja, ali ne i na opi­sa­nu bu­nar-ja­mu. Zoe je iz­g u­bi­la na­ du da će­mo je pro­na­ći, i da po­sto­ji uop­šte, ali je is­tra­ja­va­la zbog me­ne.

Na­i­šli smo na ru­pu ko­ja od­go­va­ra opi­su.

Ono što se zbog bi­lja­ka i uti­ca­ja kli­me la­ko mo­že opi­sa­t i kao pri­rod­no, pa­žlji­v i­jim po­sma­ tra­njem do­bi­ja ob­l i­ke ko­ji mo­g u na­sta­t i sa­mo na ve­štač­k i na­čin. Mo­žda je ru­pa ra­n i­je slu­ži­la kao bu­nar ni­skih ivi­ca, ali su se te ivi­ce de­for­m i­sa­le pod uti­ca­jem vre­me­na.

Jed­nom ka­da smo pro­gle­da­l i, za­i­sta smo vi­ de­l i, pro­na­la­zi­l i smo na­k it i ob­red­no ka­me­nje ukra­še­no iz­ble­de­l im re­lje­fi­ma. Bi­l i smo pot­pu­no okru­že­n i do­ka­zi­ma o po­sto­ja­nju bal­kan­sko-me­ di­te­ran­skog en­ti­te­t a. Pi­t ao sam se ko­l i­ko ma­l ih gra­do­va po­sto­ji, ko­ji su u ne­kom pe­r i­o­du obo­ža­ va­l i Ba­la­ba­na, mo­žda pod dru­g im ime­nom? Već sam raz­m i­šljao o ši­rem i ob­u­hvat­n i­jem is­tra­ži­va­ nju. Zoe je pe­dant­no pre­no­si­la cr­te­že, uz po­moć ma­šte ih pri­ka­zu­ju­ći ona­ko ka­ko su iz­gle­da­l i sto­ti­na­ma go­d i­na ra­n i­je. Zoe mi­sli da je po­g re­ši­ la kod jed­nog cr­te­ža na ru­bu bu­na­ra, ali su­m rak nam ne do­zvo­lja­va da na­sta­v i­mo. Od­lo­ži­će­mo put u Bar, vra­ti­će­mo se su­tra. Sa­mo još ovo, od­ go­vo­r i­la je. Uz po­moć lam­pe osve­t lja­vam re­ljef dok ga ona, u žur­bi, na­do­gra­đu­je u umu i pre­no­si na pa­pir. Ne­ka ne­pri­jat­na je­za, po­put ose­ć a­ja da ni­smo je­d i­n i na ostr­v u, pro­šla mi je niz kič­mu i ja se stre­soh, i is­pu­stih lam­pu. Uda­r i­la je o ivi­c u bu­na­ra i upa­la unu­tra.

Okre­t a­la se osve­t lja­va­ju­ći slu­za­vo-sjaj­ne zi­ do­ve bu­na­ra. Pa­da­la je da­le­ko du­blje ne­go što sam oče­k i­vao. Po­m i­slio sam, ovo ni­je bu­nar, šta bi mo­glo da bu­de? I ta­da sam vi­deo. Zgra­bio sam Zoe za ru­ku i cim­nuo je. Iz­g u­bi­la je rav­no­te­žu i pa­la. Po­gle­da­la me je. Dr­žao sam je i drek­nuo – „Tr­či!“ Dok smo tr­č a­l i ka na­šem čam­c u, pi­t a­la me je ne­ko­l i­ko pu­t a šta se de­si­lo. Ka­da smo od­ma­k li, ma­lo sam us­po­r io, pa on­da re­kao, „Ve­ro­vat­no

ni­šta, sa­mo umor ali… Dok je lam­pa pa­da­la, u jed­nom tre­nut­ku, uči­n i­lo mi se da vi­d im ko­lo­ sal­no, od­vrat­no ljud­sko oko. Ne u re­lje­f u, ili na sta­t ui. To oko…“, stao sam i spu­stio gla­v u, „ …je trep­nu­lo ka­da je lam­pa pro­šla i ja jed­no­stav­no ni­ sam smeo da vi­d im osta­t ak tog bi­ć a, za­to sam…“ Pu­stio sam joj ru­ku i za­stao ka­ko bih do­šao do da­ha. „Za­to sam se us­pa­n i­čio i…“ Okre­nuo sam se, oče­ku­ju­ći ne­ve­r i­c u u nje­nom po­gle­du. Ta­da me je za­sko­čio još je­dan užas. Zoe ni­je bi­la iza me­ne. Na me­stu gde sam oče­k i­vao da će sta­ja­t i, bi­la je gru­dva umr­še­ne ko­se i al­g i, ko­je je za­la­ ze­će sun­ce bo­jio u cr­ve­no. Ili, mo­žda…shva­t io sam da ni­je su­m rak ono što je obo­ji­lo gru­men u zlo­slut­nu gri­m i­znu ni­jan­su. „Zoe!“, vri­snuo sam.

Po­red me­ne, ne­ko je pro­go­vo­r io, „Zoe ti sa­ da ne mo­že od­go­vo­r i­t i.“ Trg­nuo sam se i pao na oštro ka­me­nje. Is­pred me­ne je sta­jao pre­pla­nu­l i mla­d ić. Ni­je bi­lo me­sta sum­nji. „Ba­la­ban se pro­bu­d io pre ne­ko­l i­ko da­na, kao što ra­d i na sva­k ih ne­ko­l i­ko go­d i­na, pa smo ga na­h ra­n i­l i, ka­ko ne bi uni­štio još ko­je me­sto“, ob­ ja­snio mi je Bar­da.

Bar­da ni­je bio tu, bar ne u pot­pu­no­sti, nje­go­ va sli­ka se raz­dva­ja­la i spa­ja­la. Igrao je na ivi­ci iz­me­đu vi­d lji­vog i ne­v i­d lji­vog, i ja sam po­že­leo da se pro­bu­d im. Nje­gov glas tut­njao je po­put gr­ mlja­v i­ne, a ja sam le­žao i ose­ć ao ka­ko mi se du­ša ce­pa dok sam po­la­ko poj­m io zna­če­nje iz­go­vo­ re­n ih re­či. „Usta­n i i idi. Za­hva­l i se i za­pa­l i sve­ć u za Zoe. Da je ni­si po­veo, ti bi sa­da bio u ja­m i.“ Mu­cao sam, „do­ve­šću po­l i­ci­ju, voj­sku!“ Na­sme­jao se ur­ li­kom umi­r u­će hi­je­ne. „Me­ne ne­ćeš na­ći, kao ni ovu ja­mu, za­vr­ši­ćeš op­t u­žen za ubi­stvo, po­gle­daj, ča­mac ti je kr­vav“ – i za­i­sta je bio! – „a mo­re je sjaj­no me­sto za ota­ra­si­t i se le­ši­ne. Mi, po­sled­ nji od Sva­č a­na, ve­ko­v i­ma ču­va­mo Ba­la­ba­na od sve­t a i svet od Ba­la­ba­na. Usta­n i i idi po­sled­nji put ti nu­d im.“ U nje­go­voj ru­ci sam pri­me­t io ri­ bar­sku ku­ku.

Ustao sam i oti­šao. Sa ostr­va, iz Ul­ci­nja, iz Cr­ne Go­re, a ne­du­go po­tom i sa Bal­ka­na. Šved­ ska je moj no­v i dom.

Po­ne­kad, dok to­nem u san, ču­jem vri­šta­nje le­de­nog ve­tra pod pro­zo­rom i sno­v i pri­g r­le to­ pli­je kra­je­ve. Sa­njam be­le me­d i­te­ran­ske ku­ći­ce.

Sa­njam pro­stra­ne pe­šča­ne pla­že i sa­vr­še­ne gru­ di jed­ne Gr­k i­nje. I sa­mo u snu, se­tim se šta sam po­sled­nje re­kao Zoe. Ali ni­sam vi­deo sa­mo oko.

Za­to je i bi­lo la­ko po­be­ći, bez osvr­t a­nja. Za­to je i te­ško za­bo­ra­v i­t i.

57

[Miroslav Lazović]

UŽAS BE­LI­NE Da­mir Mi­kloš

S

a­da već sa si­g ur­no­šću mo­g u da ka­žem ko­je je pr­vo Ski­pi­je­vo de­lo na­sta­lo kao po­sle­d i­ca nje­ go­ve ras­t u­će de­men­ci­je. Iako imam do­bre raz­lo­ ge da sum­njam u sop­stve­nu pri­seb­nost, nje­go­v u po­re­me­će­nost vi­še ne do­vo­d im u pi­t a­nje.

Taj pr­v i rad je bio i naj­stra­šni­ji; bio je to­l i­ko li­č an. Svi ka­sni­ji bi­l i su zbr­ka­n i­ji, mrač­n i­ji i bli­ži nje­go­vom po­i ­ma­nju sve­t a; vi­še tam­n ih bo­ja, vi­še na­si­lja, vi­še me­t a­fi­zič­kog ha­o­sa… i bli­ži isti­n i.

Ni­je bi­lo pri­jat­no pro­bu­d i­t i se i ugle­da­t i ga.

Sva­k i put ka­da bih ustao i ba­cio po­gled kroz pro­ zor da pro­ve­r im vre­me, ras­te­ram klin­ce ili kon­ gre­ga­ci­ju sta­ra­ca ko­ji su se oku­plja­l i pod pro­ zo­rom, mo­rao sam da se su­o­čim sa Ski­pi­je­v im gra­fi­tom.

U me­ne je zu­r i­lo spre­je­v i­ma is­cr­t a­no li­ce, go­ to­vo dva me­tra vi­so­ko, usta is­k i­da­n ih u vri­sku.

Ka­sni­je mi je po­sta­lo oči­gled­no da Ski­pi u svo­ jim ra­do­v i­ma iz­be­ga­va be­lu bo­ju – zu­bi ve­l i­či­ne pe­sni­ca na­cr­t a­n i su kao kr­za­v i i si­v i, a ipak ja­k i kao u ži­vo­ti­nje. Mut­ne su­ze su te­k le niz po­si­vlje­ no li­ce – bio je to Ski­pi­jev auto­por­tret u tre­nut­ku ka­da je shva­t io da mu ne­ma po­vrat­ka. Du­ša mu je već bi­la iz­mu­če­na, go­to­vo ko­l i­ko i li­ca iza nje­ go­vog; de­se­t i­ne oči­ju je bi­lo uhva­će­no u vr­tlo­g u iza Ski­pi­je­ve gla­ve. Ne­sta­ja­l i su u vi­r u sr­ca cr­nog kao du­bi­na mr­t vog sve­m i­ra, dok su se iz sr­ca ši­ ri­l i zi­do­v i vr­tlo­ga. Hi­lja­du ni­jan­si si­ve je gu­t a­lo lju­de. Vir sa­či­njen od mu­lja­ve vo­de, slo­m lje­n ih ko­stu­ra i još ne­čeg što je bi­lo te­ško uhva­t i­t i, ali se tu i ta­mo na­zi­rao zid sa­či­njen od si­ve, lju­spi­ ča­ste ko­že i ne­čeg što je li­či­lo na pip­ke, pro­ždi­rao je stvar­nost. U uglu, pri sa­mom dnu, tik is­pod kit­nja­stog pot­pi­sa, sta­jao je si­t an nat­pis ko­ji je zvu­č ao po­kaj­n ič­k i: Be­lo je gnu­sno. Do­cr­t ao je smu­še­n i lik smaj­l i­ja – to je bio je­d i­n i na­čin na ko­ji je Ski­pi znao da se iz­v i­n i.

Taj gra­fit ni­je pri­pa­dao No­vom Be­o­g ra­du.

Mo­žda ne­koj mrač­noj tač­k i is­pod mo­sta ili tu­ ne­lu, da bu­d i pra­i­skon­ske stra­ho­ve i te­ra pro­la­ zni­ke da se žur­no upu­te ka dnev­nom sve­tlu, ali ne uspa­va­nom deč­jem igra­l i­štu i mir­n im blo­ko­ vi­ma zgra­da.

I ni­je li­či­lo na Ski­pi­ja da na­cr­t a ne­što to­l i­ko uz­ne­m i­r u­ju­će. Na­rav­no, već je tog pr­vog ju­tra usle­d i­la rad­na ak­ci­ja, ali ma ko­l i­ko bri­sa­l i i ma­ la­l i pre­ko zi­do­va, Ski­pi­je­vo li­ce se uvek iz­no­va vra­ć a­lo. Sve­ža far­ba je gu­bi­la bit­ku pred sna­gom gra­fi­t a: cr­tež je gu­t ao sve bo­je na­ne­te pre­ko nje­ ga i iz­la­zio je po­ja­č a­n ih cr­t a, ja­sni­jih ni­jan­si… i sva­k i put kao da su li­ca bi­la sve is­k ri­vlje­n i­ja u još ve­ćem uža­su. Ni­ko ni­je znao ka­kvu je he­m i­ju Ski­pi ko­r i­stio za svo­je bo­je, ali su se svi sla­ga­l i da mu je ko­nač­no na­g ri­zla mo­zak.

Već sam se tre­ćeg da­na na­v i­kao da ži­v im pod ve­štač­k im sve­t lom i ne di­ram spu­šte­ne ro­let­ne.

Ako je taj gra­fit bio po­ziv u po­moć, ni­sam že­leo da ga ču­jem.

Svi smo ga po­zna­va­l i. Sa ro­d i­te­lji­ma je do­šao da ži­v i u No­vom Be­o­g ra­du sa se­dam go­d i­na i već je ta­da po­ka­zao da ume sa bo­ja­ma. Vre­me je pro­ vo­d io pred zi­do­v i­ma. Is­pr­va bo­ja­žlji­vo, is­pra­ vljao je ska­red­ne gra­fi­te i nat­pi­se, ko­r i­ste­ći gru­be li­n i­je da iz­v u­če ne­što sa­svim no­vo. Za­č u­do, ni­je na­i­šao na osu­du ve­ć a sta­ra­ca. Nji­ho­ve iz­mu­če­ne oči su pro­na­šle draž u bo­ja­ma ko­je su raz­bi­ja­le si­ vi­lo. Čak su ga i fi­nan­si­ra­l i ka­da bi osva­nuo ne­k i po­seb­no po­g r­dan nat­pis. Ku­po­va­l i su mu li­men­ ke auto-spre­je­va, da bi de­te mo­glo da oma­l a tu ru­go­bu. Pri­mao ih je sa za­hval­no­šću i osme­hom, iako je, ka­ko mi je pri­znao, od dva­na­e­ste go­d i­ne pre­šao na kva­l i­tet­ne bo­je. Mon­t a­na, Mo­lo­tow i Kilz bi­le su nje­go­ve mar­ke. Ka­sni­je je po­čeo sam da pu­n i li­men­ke.

59

Is­pr­va je cu­njao me­đu zgra­da­ma sa tor­bom pre­ba­če­nom pre­ko ra­me­na, na ro­le­r i­ma ko­ji su mu omo­g u­ć a­va­l i sti­ć i i ute­ć i; ni­su baš svi bi­l i lju­ bi­te­lji nje­go­v ih ra­do­va. Ka­sni­je je na­ba­v io mo­tor, a opre­mu je dr­žao u pri­k ljuč­noj pri­ko­l i­ci za ko­ju su cu­r i­ce sma­tra­le da je vr­lo šik.

Olu­pa­n i kom­bi je bi­lo nje­go­vo po­sled­nje tran­sport­no sred­stvo. Mat cr­ne bo­je, po­put stelt bom­bar­de­ra, po­stao je si­no­n im za be­o­grad­skog zlo­t vo­ra ka­da su nje­go­va de­la po­če­la da pla­še lju­ de. Od na­g ra­đ i­va­nog umet­n i­ka, Ur­ba­nog Ma­e­ stra ka­ko su ga na­zva­l i u Ilu­stro­va­noj Po­l i­t i­ci, po­stao je pred­met osu­de.

Za­i n­te­re­so­vao je i po­l i­ci­ju na­kon što se jed­ne no­ći usu­d io da osli­ka zgra­du na­rod­ne skup­šti­ne.

Tre­ba­lo je to da bu­de ve­l i­č an­stven cr­tež.

Ski­pi je ce­lu pred­nju stra­nu skup­šti­ne obo­ jio u cr­no, a on­da je, iako fa­sa­da uop­šte ni­je po­ god­na za to, pre­t vo­r io u tro­d i­men­zi­o­nal­n i pri­zor va­si­o­ne. Glav­nu ku­po­lu je osli­kao u sr­ce­ce­pa­ju­ći ve­ran pri­zor Ze­m lje, sa hi­lja­du i jed­n im sve­t lom gra­da, dok su se pod njom ni­za­le dru­ge pla­ne­te, iz­g u­blje­ne u cr­n i­lu du­bo­kog sve­m i­ra. Is­ko­r i­stio je pri­rod­ne lu­ko­ve i uglo­ve da pla­ne­t a­ma da ose­ ćaj čvr­sti­ne, sa to­l i­ko pre­ci­znih po­te­za da je pri­ zor od­u­zi­mao dah.

Ka­ko je Ski­pi us­peo da iz­v u­če sve te ni­jan­se, pro­đe ne­za­pa­že­no dok sli­ka i za­vr­ši sve za jed­nu noć, po­sta­lo je stvar mi­t a i ur­ba­ne le­gen­de.

Tre­ba­lo je to da bu­de fan­t a­sti­č an pod­v ig… ali je cr­n i­lo od­bi­ja­lo po­gle­de ume­sto da ih pri­vla­či.

Pro­sto­r i iz­me­đu pla­ne­t a i zve­zda bi­l i su to­l i­ko tam­n i i pra­zni da je ose­ć aj iz­g u­blje­no­sti bi­lo te­ ško sva­r i­t i. Iako je, ka­žu, ras­po­red zve­zda bio pri­l ič­no pre­ci­zan, sit­ne va­r i­ja­ci­je su uti­ca­le na ceo iz­gled va­si­o­ne. Pra­zni­ne me­đu zve­zda­ma su for­m i­ra­le gro­tesk­ne ob­l i­ke, po­put ti­t a­na ko­ji spa­va­ju ušu­ška­n i u hlad­no­ći va­ku­u­ma, a op­t ič­ka var­ka je či­n i­la ob­l i­ke ne­stal­n im. Iz­gle­da­lo je kao da se či­t a­va zgra­da stre­sa po­sle bu­đe­nja.

A na­kon što je Bran­kov most pre­t vo­r io u mon­stru­o­znu lju­spi­č a­v u zver ko­ja pre­ska­če Sa­v u, ko­ja je od­sli­ka­va­la do­nju stra­nu mo­sta, ocr­t a­nu kao zve­zda­no ne­bo, ne­ko je ko­nač­no pro­go­vo­r io.

Oda­l i su da Ski­pi odav­no ne ži­v i na adre­si gde je pri­ja­vljen, već u ku­ći­ci za­v u­če­noj du­blje u no­vo­ be­o­grad­ske blo­ko­ve.

Po­l i­ci­ja ga je pro­na­šla i iz­v u­k la na sve­tlo da­na.

Ni­sam bio ta­mo, iako je Ski­pi­je­va stra­ć a­ra uda­lje­na od mog sta­na sa­mo pet mi­nu­t a pro­bi­ ja­nja kroz ši­blje, ali sam ka­sni­je na Ju­tju­bu vi­deo ne­cen­zu­r i­san sni­mak hap­še­nja. Re­por­ter ko­ji je sni­m io ak­ci­ju upo­zo­r io je gle­da­o­ce na uz­ne­m i­ ru­ju­će pri­zo­re, ali ni­šta me ni­je spre­m i­lo za ono što sam vi­deo. Sli­ka je bi­la mut­na, ali do­volj­no se

vi­de­lo da mo­že da se za­k lju­či da je Ski­pi već bio spu­t an u lu­dač­ku ko­šu­lju. No­ga­ma je ko­pao ze­ mlju i ba­cao ki­šu gru­me­nja dok su ga vu­k li pre­ko ne­po­ko­še­ne tra­ve. Oti­mao se kao da mu ču­pa­ ju utro­bu. Čak ni in­jek­ci­ja sa umi­r u­ju­ćim sred­ stvom ni­je bi­la do­volj­na da ga uti­ša. Iz nje­go­vog gr­la do­pi­ra­l i su zvu­ci či­stog uža­sa, to­l i­ko sna­žni da ni­sam mo­gao da otr­pim, već sam u pot­pu­no­sti uti­šao zvuk. Ali pro­go­n i­l i su me na­red­n ih da­na; gr­lo me je bo­le­lo, kao da su mo­je, a ne nje­go­ve, gla­sne ži­ce is­k i­da­ne od vri­šta­nja.

Umro je na pu­t u u bol­n i­c u. Ni­ko ni­je do­vo­ dio u pi­t a­nje de­t a­lje nje­go­ve smr­t i; ne bih se ču­ dio da su ga sa­m i po­l i­caj­ci ućut­ka­l i, slu­đe­n i nje­ go­v im vri­šta­njem. Vo­leo bih da ve­r u­jem da su mu uči­n i­l i uslu­g u, ali mi­slim da je bio to­l i­ko du­bo­ko u de­l i­r i­ju­mu da ni­je mo­gao da shva­ti raz­l i­ku iz­ me­đu stvar­no­sti i uža­sa. Olak­ša­nje od mu­ka ni­je bi­lo is­pra­će­no za­hval­no­šću.

Ni­sam bio na nje­go­voj sa­h ra­n i.

Dva da­na po­sle sa­h ra­ne, po­zva­la me je Ma­ja, Ski­pi­je­va se­stra.

Ni­je me zva­la da me pod­se­t i da smo Ski­pi i ja bi­l i pri­ja­te­lji; išli smo u istu ško­lu, s tim što je on po­stao Ur­ba­n i Ma­e­stro, a ja sa­mo ubo­g i gra­fič­k i di­zaj­ner. Ni­je me zva­la ni da me pod­se­t i da smo ona i ja bi­l i sko­ro go­d i­nu da­na u ve­zi. Že­le­la je da zna da li bih hteo da po­đem sa njom do nje­go­ve ku­će i da joj po­mog­nem da je oči­sti i pro­be­re par uspo­me­na.

Ni­sam hteo. „U se­dam, on­da?“ pi­t a­la je. „Ne­ka bu­de ta­ko“, po­t vr­d io sam, a on­da, po­sle okle­va­nja, do­dao: „Je­si li u re­du, Ma­jo?“ „Je­sam.“ U nje­nom gla­su sam čuo od­jek ble­ dog sme­ha. Mi­slim da se sme­ši­la jer je sve bi­lo go­to­vo, i što je pro­šlo bez uobi­č a­je­ne pom­pe i po­sle­d i­ca po nju i osta­t ak po­ro­d i­ce.

Ve­r u­jem He­le­r u, ko­ji je re­kao da je lu­d i­lo za­ ra­zno. Pro­veo sam vi­še od sat vre­me­na tra­že­ći gu­me­ne ru­ka­v i­ce za ko­je sam bio pri­l ič­no si­g u­ ran da ne­mam – to­l i­ko mi je ma­la bi­la že­lja da odem do Ski­pi­je­ve ku­će. Ali ne bih se­bi opro­stio da ni­sam oti­šao; ni­t i bi to, na kra­ju, pro­me­n i­ lo stva­r i. Sa­mo bi me sa­vest do ko­ske oglo­da­la.

Kroz spu­šte­ne ro­let­ne sam ose­t io op­t u­žu­ju­ći po­gled Ski­pi­je­vog auto­por­tre­t a. Na­sli­ka­ne oči su ro­va­r i­le kroz ru­pi­ce i ka­da vi­še ni­sam mo­gao da iz­dr­žim, iza­šao sam na­po­lje.

Ob­i­šao sam zgra­du i upu­t io se pre­ko trav­nja­ ka, pra­ćen ne­m im zve­zda­ma ko­je su mi pri­ti­ska­le te­me. Raz­dvo­jio sam ši­blje iza opu­ste­log de­či­jeg igra­l i­šta i po­sle sve­ga par ko­ra­ka na­šao se u sa­ svim dru­gom sve­t u. Neo­bre­za­no žbu­nje je istog ča­sa pri­g u­ši­lo zvu­ke No­vog Be­o­gra­da i za­t vo­r i­lo

60

me u ka­lup mra­ka. Sko­ra­šnja ki­ša je is­pa­ra­va­la iz mo­k re tra­ve. Iz smr­ska­n ih gru­dvi­ca ze­m lje po­ di­zao se mi­r is tru­le­ži, pod­se­ć a­ju­ći me da ni­ka­da No­v i Be­o­g rad ne­će iz mo­č va­re iza­ći – ni­t i mo­ čva­ra iz nje­ga. Se­tio sam se da se i Ski­pi ža­l io da mu pod­zem­ne vo­de iz­bi­ja­ju kroz pod. Ne­gde u bli­zi­n i je pu­k la ka­na­l i­za­ci­o­na cev i po­tro­va­la ja­to go­lu­bo­va či­ji su le­še­v i bi­l i raz­ne­ti pod­no svi­je­n ih mla­d i­ca dr­ve­ć a.

Uma­lo sam pro­šao po­red Ski­pi­je­ve ku­će. Ne­ ka­da je si­ja­la u mra­ku, uvek upa­lje­n ih sve­t a­la; upr­kos po­vre­me­no ja­kom mi­r i­su he­m i­ka­l i­ja, mno­ge su gaj­be pi­va is­pi­je­ne na nje­go­vom tre­mu ili ka­da bi nas ro­je­v i ko­ma­ra­ca po­te­ra­l i unu­tra, na po­du nje­go­ve ve­l i­ke (i je­d i­ne) so­be. Sa­da je ni­sam pre­po­znao. Uto­pi­la se okol­nu tmi­nu, iz­ gu­blje­na is­pod mra­ka kro­šnji, obo­je­na u cr­no i bez­broj ni­jan­si si­ve. Trem sa nad­stre­šni­com je po­stao gla­va zve­r i, sa stu­bo­v i­ma ko­ji su se po­ put oč­nja­ka za­r i­va­l i u kr­va­vo obo­je­nu dr­ve­na­r i­ju.

Znao sam da ka­snim vi­še od če­tr­de­set mi­nu­t a, ali sam kroz otvo­re­na vra­t a vi­deo da ne­ko­ga ipak ima unu­tra. Imao sam po­tre­bu da se okre­nem i po­beg­nem, ali me je po­k ret iz­nu­tra, ko­ji sam pre­ po­znao kao za­ba­ci­va­nje an­đe­o­ski pla­ve ko­se, na­ gnao da za­ko­ra­čim na trem. Istog tre­nut­ka sam uz­ma­kao i pro­ve­r io đo­no­ve ci­pe­la: bio sam ube­ đen da ga­zim po zgru­ša­noj kr­v i.

Sa­gnuo sam gla­v u, iz­be­ga­va­ju­ći po­gled zve­r i i ušao unu­tra, po­ku­ša­va­ju­ći da uzi­mam va­zduh u što pli­ćim udi­sa­ji­ma.

Od­mah sam iz­g u­bio ori­jen­t a­ci­ju, jer ono što je ne­ka­da bio sli­kar­ski stu­d io (ma­nje ili vi­še, na­ rav­no), sa­da je li­či­lo na ja­mu za pri­no­še­nje žr­t a­va.

Sve­t lost va­tre je oba­sja­va­la oma­la­ne zi­do­ve, za ne­ko­l i­ko san­ti­me­t a­ra za­de­blja­ne od slo­je­va far­be.

Da­šča­n i pod je bio raz­bi­jen do blat­nja­ve ze­m lje.

Bla­to se mi­go­lji­lo pod đo­no­v i­ma.

Ma­ja je sta­ja­la nad ru­pom u ze­m lji is­ko­pa­nom na sre­d i­n i so­be; ja­ma je do vr­ha bi­la pu­na mu­lja.

U ru­ci je dr­ža­la ba­k lju – Ski­pi je, iz­gle­da, dav­no pre­stao da pla­ć a ra­č u­ne za stru­ju, a tmi­na ko­ja je iz­bi­ja­la iz uglo­va gu­t a­la je ono ma­lo me­se­či­ne ko­ja je pro­v i­r i­va­la kroz po­ce­pa­ne za­ve­se.

Pla­stič­no cre­vo ko­je je bi­lo uro­nje­no u bla­ to na sre­d i­n i so­be, za­vr­ša­va­lo se sa dru­ge stra­ne ruč­nom pum­pom. Po­red nje, go­m i­le kan­ti do vr­ ha pu­ne bo­ja.

Ob­u­ze me muč­n i­na. Ski­pi je od ovog pod­ zem­nog mu­lja me­šao svo­je ne­i z­bri­si­ve bo­je.

Uši mi is­pu­n i du­bo­ko zu­ja­nje; čuo sam sop­ stve­nu krv ka­ko stru­ji kroz ar­te­r i­je. Ski­pi­ja su sa­svim si­g ur­no za­tro­va­l i mo­č var­n i ga­so­v i. Sva­k i tre­nu­t ak pro­ve­den na ovom pro­k le­tom me­stu za­ ga­đ i­vao nam je krv.

Za­k lju­čio sam da Ma­ji odav­de ni­šta ni­je bi­lo po­treb­no. Sve se či­n i­lo ne­či­stim. Hteo sam da je iz­ve­dem istog ča­sa. „’Aj­de“, re­koh, po­šav­ši ka njoj. Bez re­či je sta­ ja­la nad ru­pom ured­no oko­pa­nom u neo­bi­č an ob­l ik. La­ga­no se nji­ha­la u me­stu, u rit­mu lje­ska­ nja bla­t a, dok su sen­ke ko­je je ba­k lja ba­ca­la di­vlje ple­sa­le po zi­do­v i­ma. Sa ra­stu­ćim ose­ć a­jem uz­ ne­m i­re­no­sti, pri­me­tio sam da joj je ko­sa mo­k ra.

Ni­je valj­d a ušla unu­tra?

Tre­nu­t ak pre­ka­sno sam pri­me­t io i dru­ge ob­ li­ke me­đu kan­t a­ma sa bo­jom: ve­l i­k i ze­le­n i ka­n i­ ster dva­de­se­to­l i­traš. Čep ba­čen u stra­nu, ka­plji­ce ben­zi­na ko­je su još uvek na­t a­pa­le ze­m lju…

Pu­sti­la je ba­k lju da joj is­k li­zne iz pr­sti­ju. Pla­ me­no­v i su po­le­te­l i, osve­tlja­va­ju­ći gro­tesk­na li­ca ko­ja su se ce­r i­la sa ta­va­n i­ce. Stub vre­l i­ne oli­zao joj je bu­t i­ne. U krup­n im za­lo­ga­ji­ma je pro­g u­t ao nje­nu be­lu suk­nju. Po­cr­ne­la je i ra­sta­v i­la se u par se­kun­d i. „Ne­ka“, re­če ona kroz iz­ne­na­da ras­pu­k le usne. „Be­lo je uža­sno.“ Kroz gla­v u mi je pro­šla se­bič­na mi­sao: Ako se ne iz­g u­bim ovog tre­nut­ka, buk­nu­će is­pa­re­nja ko­ji­ma su ku­ć a i va­zduh za­do­je­n i.

A on­da sam uhva­tio sjaj nje­n ih oči­ju, pre ne­go što joj je li­ce po­sta­lo pre­v i­še sve­t lo za gle­da­nje.

Iz­gle­da­la je smi­re­no. Pla­men joj je po­jeo obr­ve i na mo­me­nat je li­či­la na an­đe­la, iz­g u­blje­nog u pro­sto­r u i vre­me­nu.

Ne raz­m i­šlja­ju­ći vi­še, ba­cio sam se na nju.

Nje­na za­pa­lje­na ko­sa me je oši­nu­la pre­ko obra­ za i le­vog oka, osta­vlja­ju­ći vre­le tra­go­ve na ko­ži.

Uči­n io sam je­d i­no što sam mo­gao – sru­čio sam nas u ba­r u.

Po­ža­l io sam taj tre­nu­t ak hra­bro­sti još u pa­ du, jer je naš let po­zdra­v io stub sve­t lo­sti ko­ji je sev­nuo iz mu­lja. Po­m i­slio sam da su se za­pa­l i­l i ga­so­v i iz bla­t a, i da sr­lja­mo u si­g ur­nu pro­past.

Mulj je bio to­pao, ali je us­peo da pro­g u­t a ja­r u ko­ja je iz­bi­ja­la iz Ma­je. Us­pra­v io sam se i ru­ka­ma je uhva­tio za ra­me­na, pa je iz­d i­gao iz bla­t a. Bi­la je ži­va! Va­tra joj je opr­lji­la ko­su i osta­v i­la lju­spi­ ča­ste ožilj­ke na obra­zi­ma. Usu­d io sam se da se osmeh­nem, na­da­ju­ći se bi­lo ka­k vom od­go­vo­r u na nje­nom bez­i z­ra­žaj­nom li­c u.

A on­da sam vri­snuo, jer se ne­što pod mo­jim no­ga­ma po­me­r i­lo. Pre­me­ško­lji­lo se, pro­bu­d i­lo iz sna. Iz­g u­bio sam rav­no­te­žu na kli­za­voj pod­lo­zi i skli­znuo is­pod po­vr­ši­ne. Ru­pa je bi­la da­le­ko du­ blja ne­go što sam mi­slio.

Oči su mi osta­le otvo­re­ne. Za­hva­lju­ju­ći sve­ tlo­sti ko­ja je do­pi­ra­la iz du­bi­na, vi­deo sam sve.

Vi­deo sam po če­mu sam ga­zio. Vi­deo sam da sam osta­v io gru­bi oti­sak ci­pe­le na slu­za­voj ko­ži

61

stvo­re­nja ko­je je plu­t a­lo tik is­pod po­vr­ši­ne.

Otvo­r i­lo je oči. Bu­ljio sam u sto­t i­nu cr­n ih oblu­t a­ka pod kru­nom ko­zjih ro­go­va. Na­šao sam se li­cem u li­ce sa gro­zo­tom is­k li­ja­lom u plod­noj mo­č var­noj vo­d i. U osno­v i an­tro­po­morf­nog ob­l i­ ka – dve ru­ke, dve no­ge – bi­lo je ipak to­l i­ko raz­ li­či­to od ljud­skog bi­ć a da mi se za­vr­te­lo u gla­v i.

Udo­v i su se za­vr­ša­va­l i ne­čim što je li­či­lo na mo­ zgo­ve, a ogo­lje­n i ner­v ni čvo­ro­v i su štr­č a­l i iz njih, po­put usa­h lih ble­d ih pr­sti­ju. Iz le­đa stvo­re­nja ši­ ri­la se mre­ža bez­broj­n ih pi­pa­ka. Pra­ć ak­nu­lo se i uda­lji­lo jed­n im sna­žnim po­k re­tom mi­ši­ć a­v ih kra­ko­va, za­ra­nja­ju­ći du­blje. Bi­lo je ve­l i­ko. Ži­vo.

Za­mah mi­ši­ć a­v ih pi­pa­ka me je od­ba­cio u stra­nu i pri­bio uz mu­lja­v i zid. Ka­da se stvor iz­ma­kao, mo­gao sam da vi­d im ko­l i­ko je ru­pa za­i­sta du­ bo­ka; a čak ni on­da ni­sam mo­gao da joj vi­d im dno, već sa­mo tač­ku pul­si­ra­ju­će sve­t lo­sti ko­ja je na­sil­no sa­bi­ja­la zra­ke kroz mo­je oči, iza­zi­va­ju­ći in­stant­nu eks­plo­zi­ju se­r i­je gla­vo­bo­lja. Sko­ro da sam mo­gao da ose­t im ka­ko mi po­je­d i­nač­ne mo­ žda­ne će­l i­je pu­ca­ju od na­po­ra. A kroz zra­ke sve­ tlo­sti, ugle­dao sam dru­ge sen­ke ko­je su la­ga­no plu­t a­le kroz mut­nu vo­du, sva­ka raz­l i­či­t a u svo­joj ras­ko­šnoj na­ka­zno­sti. Bi­lo ih je na sto­ti­ne.

Stvor se okre­nuo. Vi­deo sam strah u nje­go­ vim ono­ze­malj­skim oči­ma, po­me­šan sa du­bo­k im pre­zi­rom, ga­đe­nje ka­k vo bi mi ose­ti­l i pre­ma gne­ zdu rep­t i­la.

Po­ka­zao mi je. Is­pra­znio mi je um, osta­vlja­ju­ ći me u ogrom­noj, pra­znoj be­l i­n i, ko­ju je po­tom is­pu­n io stra­v ič­n im sli­ka­ma. Po­ka­zao mi je…

U na­red­n im da­n i­ma još su mi dve ve­sti, su­ vi­še na­sil­ne da se ne bi pro­bi­le kroz mre­žu in­ ter­net bu­ke, pri­v u­k le pa­žnju. Je­dan po­l i­ca­jac je po­bio go­to­vo tu­ce ko­le­ga u sta­n i­ci. Dru­g i je po­ veo po­ro­d i­c u u bi­o­skop na ve­čer­nju pro­jek­ci­ju naj­no­v i­jeg Di­zni­je­vog cr­t a­ć a. Iza­šao je pred be­lo plat­no pred po­če­t ak pro­jek­ci­je, a ka­da su pro­te­ sti iz pu­bli­ke po­sta­l i pre­v i­še gla­sni, is­pra­znio je ceo šar­žer u pr­ve re­do­ve. Do tre­nut­ka ka­da su ga raz­o­r u­ža­l i i od­v u­k li, pre­ma­zao je ce­lo plat­no kr­vlju žr­t a­va iz pu­bli­ke. Nig­de na mre­ži ni­sam na­šao da je još ne­ko vi­deo ve­zu, ali po­sle de­t alj­ nog pre­gle­da snim­ka na ko­me od­vla­če ur­la­ju­ćeg Ski­pi­ja, pri­l ič­no sam si­g u­ran da su upra­vo ta dva po­l i­caj­ca pro­va­l i­la u nje­go­v u ku­ć u.

Raz­log za­što ni­ko ni­je po­ve­zao ove ve­sti le­ žao je u to­me što je svi­ma pa­žnju od­v u­kao iz­ne­ na­đu­ju­ći ta­las na­si­lja ko­ji je pre­pla­v io Be­o­g rad.

Sed­n i­ca na­rod­ne skup­šti­ne je pre­k i­nu­t a zbog kr­va­ve tu­če; ob­ra­č un je za­po­čeo sin­d i­kat pe­ra­ ča pro­zo­ra. Bran­kov most je go­to­vo ne­pre­sta­no bio za­k r­čen, a gnev­n i vo­za­či su pre­če­sto po­te­za­ li klju­če­ve i di­za­l i­ce na vi­nov­n i­ke gu­ž ve. Dru­ga me­sta, ta­ko­đe; dru­ga me­sta na ko­ji­ma je pu­cao po­gled na Ski­pi­je­ve gra­fi­te, a bi­lo ih je na de­se­t i­ ne; go­to­vo sva­kog da­na je na vi­de­lo iz­la­zio no­v i, kao da je Ma­e­stro još živ. I sva­k i no­v i ma­sa­k r do­če­k i­vao sam sa sti­d lji­v im osme­hom pu­n im na­ de… že­leo sam da ve­r u­jem da je po­r u­ka, ma­kar na tren, do­pr­la do ne­či­jih uši­ju. Da ima onih ko­ji ve­r u­ju.

Sa­njao sam ono što sam vi­deo; čak i na ja­v i, ti pri­zo­r i su mi uvek bi­l i na vi­d i­ku, tik is­pod ko­ Iä! Shub-Nig­gu­rath! Fhtagn ’fhal­m a nog pre­ne sve­sne mi­sli. oobos­hu gof’nn shugg. Iä! Shub-Nig­gu­rath! Iä!

Po­ku­šao sam ono što sam vi­deo da pre­to­čim u re­či, ali su re­če­n i­ce bi­le ne­zgrap­ne, be­smi­sle­ Krik­nuo sam. Slu­za­va vo­da mi je po­ku­lja­la ne. Ni­su mo­gle da opi­šu ono što sam vi­deo. Sem niz gr­lo. Pa­n ič­n i po­k re­ti no­g u su me iz­v u­k li do to­ga, be­l i­na pa­pi­ra mi je na­g ri­za­la živ­ce. Be­lo je po­vr­ši­ne ba­re iz ko­je sam is­ko­čio kao da je pro­ uža­sno, da. Raz­u­meo sam. Na be­lom se cr­no naj­ klju­č a­la. Iš­č u­pao sam Ma­ju iz bla­t a. bo­lje vi­d i. Pre­bo­jao sam zi­do­ve sta­na.

Na sre­ć u, obo­je smo bi­l i do­volj­no mo­k ri da Ume­sto pi­sa­nja, ra­d io sam ono što sam naj­ kroz pla­me­no­ve pro­le­t i­mo neo­zle­đe­n i. bo­lje znao.

Sru­či­l i smo se na tra­v u. Ma­ja je po­ku­ša­va­ Vra­t io sam se di­zaj­n i­ra­nju veb saj­to­va, uza­ la da ot­pu­zi da­lje dok sam gle­dao ka­ko se ku­ć a lud­no se na­da­ju­ći da će me to vra­t i­t i u pri­v id nor­ sur­va­va i sla­že po­put ku­le od ka­ra­t a. Ose­tio sam mal­no­sti. Ni­je po­tra­ja­lo, jer su mno­g i za­vr­še­n i ne­i z­mer­no za­do­volj­stvo ka­da su sa­go­re­le gre­de saj­to­v i ima­l i be­lu po­za­d i­nu. Tu gre­šku sam is­ po­ko­pa­le Ski­pi­je­v u ja­mu uz fan­t a­sti­č an pra­sak pra­v io. Do sit­n ih de­t a­lja sam is­cr­t ao ono što sam mo­k rog dr­ve­t a. vi­deo i to po­ka­čio po stra­n i­ca­ma na ko­ji­ma sam Ne­ka mi­lo­srd­na du­ša je po­zva­la va­tro­ga­sce i do ta­da ra­d io. Znao sam i mno­ge sta­re ši­fre. Po­ hit­nu po­moć; već sam mo­gao da ču­jem gla­so­ve čeo sam od ve­l i­k ih saj­to­va sa ogrom­n im bro­jem lju­d i ko­ji su se pro­bi­ja­l i kroz žbu­nje. Ogr­nu­l i su pre­gle­da i iz­me­n io sve be­le po­vr­ši­ne fi­no di­zaj­n i­ će­be pre­ko Ma­ji­n ih ra­me­na i od­ve­l i je. Vi­še je ni­ ra­n im cr­te­ži­ma mon­stru­o­znih stvo­ro­va ro­đe­n ih sam vi­deo. u mr­t vom sr­c u s one stra­ne sve­m i­ra. Iz­g u­bio sam Su­tra­dan sam čuo da je sko­či­la kroz pro­zor po­sao u ro­ku od ne­ko­l i­ko gro­zni­č a­v ih sa­t i. Bez bol­n ič­ke so­be. ob­zi­ra na to, ko­r i­stio sam svo­je skrom­no zna­nje

62

o ra­č u­na­r i­ma i mre­ža­ma da pro­va­l im u ne­ke dru­ ge stra­n i­ce. Ve­ći­nu bi ski­nu­l i za par sa­t i ili čak mi­nu­t a, obri­sa­l i mo­je sli­ke i po­no­vo ih po­d i­gli na mre­žu, sa do­pu­nje­n im si­ste­m i­ma za­šti­te i ap­ dej­to­va­n im fa­jer­vo­lo­v i­ma. Ši­r io sam po­r u­ku na ko­l i­ko god sam me­sta mo­gao, na je­d i­n i na­čin na ko­ji sam znao. Ski­pi je cr­t ao po zi­do­v i­ma. Ja sam im­ple­men­t i­rao gra­ fi­ku. Čak i sa­da znam da to ni­je do­volj­no. Ne mo­ gu do­vo­ljan broj lju­d i da upo­zo­r im na ono što se spre­ma. Ni­t i, pak, oni ko­ji raz­u­me­ju po­r u­ku mo­g u da uči­ne išta po­vo­dom to­ga.

Be­lo je gnu­sno. Ono je sa­mo po­vr­ši­na na ko­ joj se naj­bo­lje vi­d i ono što je stvor is­cr­t ao na ko­r i mog mo­zga. Po­r u­ka je ure­za­na u ne­u­ro­ne ko­ji drh­te od uža­sa.

Pre­stao sam da pra­t im zbi­va­nja u sve­t u. Vre­ me je bi­lo pre­v i­še dra­go­ce­no. Jed­nu stvar sam ipak za­pa­zio: sku­pi­ne astro­no­ma su za­bri­nu­to upo­re­đ i­va­le snim­ke du­bo­kog sve­m i­ra. Sku­pi­ne zve­zda su se pro­me­n i­le. Zve­zde su ne­sta­le. Ne zna­ju za­što.

Ja znam.

Ali iz­gle­da da lju­d i­ma vi­še ni­je do­volj­no ni na­cr­t a­t i.

Usko­ro ću, po­put Ski­pi­ja, po­če­t i da vri­štim, ali me čak ni on­da ne­će raz­u­me­t i.

Do po­sled­njeg tre­nut­ka ne­će zna­ti da je ono što gu­t a ne­be­ska te­la za­pra­vo ona – Maj­ka ko­ja kroz du­bi­ne sve­m i­ra hi­t a ka Ze­m lji.

Ras­t vo­r i­će pla­ne­t u po­put ja­je­t a. Shub-Nig­g u­ rath će me­đu vri­šte­će zve­zde pu­sti­t i svo­je pro­ kli­ja­lo se­me.

[Milivoj Kostić]

63

[Nemanja Radovanović]

64

Howard Phillips Lovecraft 1890-1937