Др Ґабриєл Костелник Поезия и проза by Zelimir Pap

Др Габријел Костелник

ПОЕЗИЈА и ПРОЗА

www.rusnaci.org

Др Габријел Костелник

ПОЕЗИЈА И ПРОЗА

Нови Сад 2013

www.rusnaci.org

Др Габријел Костелник

ПОЕЗИЈА И ПРОЗА Превели Јулијан Рамач Мирослав Алексић Рецензенти Благоје Баковић Јулијан Пап Љубомир Међеши Уредник Хелена Међеши За издавачa Ирина Папуга Дизајн корица и компјутерска обрада Logic line, Нови Сад Штампарија FB Print, Нови Сад ISBN 978-86-85619-23-6

Друштво за русински језик, књижевност и културу Нови Сад 2013

www.rusnaci.org

Едиција: Kњижевност 3 ═════════════════════════════════════════════════

www.rusnaci.org

Предговор I Утемељивач књижевног језика и књижевности војвођанских Русина др Габријел Костелник (1886–1948) рођен је у Руском Крстуру (тада Бач-Керестур) у средњеимућној сељачкој породици, од оца Теодора и мајке Ане рођ. Макаји. Костелников отац је био угледан грађанин у месту: од 1895. до 1919. год. био је члан општинске управе. Породица Костелникових је имала шесторо деце: три сина и три ћерке. Првих шест разреда основне школе, такозвану нормалку, Габријел Костелник је завршио 1894–1898. у Крстуру. Показао се као добар ученик, посебно из математике и рецитовања. Прва два разреда гимназије је завршио у Винковцима, а трећи и четврти разред у Загребу. На Tеолошки факултет у Загребу уписао се 1906. године. Овде је завршио само прву годину. За време школовања и кратких студија у Загребу Костелник се интересовао за античку књижевност и књижевност романтизма. Познавао је поезију хрватских песника Петра Прерадовића, Станка Враза, Фрање Марковића, Ивана Гундулића, Ивана Мажуранића. Из светске поезије читао је Тараса Шевченка, А. С. Пушкина, Адама Мицкијевича, Петефија, Шилера, Гетеа, Хајнеа, Бајрона. Ректор Гркокатоличког семинара у Загребу, а касније гркокатолички владика Дионизиј Њаради приметио је посебне Костелникове способности и предложио му је да настави студије богословије у Лавову. Већ 1907. године Костелник је у Лавову. Богословију завршава 1911. године, а онда одлази на познати швајцарски католички универзитет у Фрајбургу на двогодишње последипломске студије филозофије. Други, споредан предмет на овим студијама била му је славистика. Касније је ово изучавање славистике објашњавао као Провиђење, јер му је знање славистике помогло да 1923. године напише прву граматику русинског језика. Године 1913. стиче докторат из филозофије са тезом О основним начелима сазнања, коју исте године објављује у Лавову на латинском језику (Gabriel Kostelnyk, De Principiis Cognitionts Fundamentalibus, Leopoli, 1913). По повратку из Фрајбурга у Лавов 1913. год. жени се Елеонором Зарицком, ћерком директора русинске гимназије у Перемишљу, с којом је имао петоро деце. После рукоположења за свештеника 1913. године добија место катихете средњих школа у Лавову. Од 1920. предаје филозофске дисциплине у Духовном семинару у Лавову. Исте, 1920. године умире му од шарлаха прво дете, седмогодишња ћеркица Свјатослава (Славка), којој је посветио поему на украјинском језику Умрлој ћеркици (Помершiй донечцi, Лавов, 1921). Више година је био уредник часописа Нива, органа свештенства Лавовске епархије. Неколико година jе предавао на Богословској академији у Лавову. Посебна, трагична страна у животу Габријела Костелника је његово ангажовање у црквеној политици. Оно није имало утицаја на његово књижевно стваралаштво на русинском језику. Све време живота у Лавову Костелник није прекидао везе са родним крајем, са Руским Крстуром, са Русинским народним просветним друштвом „Просвета” (основаним 1919), са његовим руководиоцима Ђуром Биндасом, Михајлом Мудрим и др. Када су русински интелектуалци 1919. расправљали о томе који језик да узму за свој књижевни језик: неки већ постојећи „велики” словенски језик (украјински или руски) или свој матерњи језик, Костелник их је

www.rusnaci.org

охрабривао да узму свој матерњи језик, јер други словенски језик никад неће моћи да науче добро. Са одушевљењем је пратио напредовање „Просвете” (некад са пригодним песмама) и појављивање нових издања на русинском језику. На молбу руководилаца „Просвете” написао је прву граматику русинског језика – Граматика бачваньско-рускей бешеди (С. Карловци, 1923). Костелник је почео да пише поезију, на хрватском и русинском језику, 1903. године као седамнаестогодишњи ученик гимназије у Загребу. Његова поезија на хрватском до данас није оцењена. На русинском је до 1904. године написао два дела: године 1903. циклус Жалосцинки – Серенчи и милей (Тугованке – Срећи и драгој), који је послао познатом руском лингвисти академику Алексеју А. Шахматову са молбом да га Руска академија наука прегледа, оцени и по могућности објави. Рукопис је чуван у Архиву Академије наука СССР и тек 1994. га је објавио др Александар Дуличенко (Ґабор Костелник Гомзов, Жалосцинки – Сереньчи и милей, Нови Сад, 1994); друго Костелниково дело на русинском је спев Из мога села, са поднасловом Идилски венац (З мойого валала. Идилски веньец. Жовква, 1904). Пошто циклус Тугованке није издат одмах након писања (мада је то вероватно прво песниково дело), спев Из мога села се сматра првим оригиналним делом књижевности војвођанских Русина. Од 1904. до 1922. Габријел Костелник није објављивао на русинском. Од почетка 20-их година 20. века писао је поново на русинском, а пошто је тада већ живео у Лавову – и на украјинском језику. У украјинској поезији Г. Костелник је родољубиви песник – поема Устани Украјино (Встань Україно, 1918) и песник религиозне оријентације – Песма Богу (Пiсня Боговi, 1922). Поред тога он је и украјински књижевни критичар, теолог, филозофски писац. Поезију и приповетке на русинском Костелник је објављивао у Русинским календарима (Руски календар) које је издавало Русинско народно просветно друштво од 1921. до 1941. Као посебно издање објављена му је драма Јефтајева кћи (Єфтайова дзивка, С. Карловци, 1924), написана по обрасцу античке грчке трагедије, коју су између два рата често изводиле русинске позоришне дружине и која је као позоришна представа тада била веома популарна међу Русинима. После Другог светског рата прво (двотомно) издање Костелникове поезије и прозе на русинском језику, са опширним предговором, припремио је врстан познавалац Костелниковог стваралаштва Ђура Папхархаји: 1. Гавриїл Костельник, Поезия на бачванско-сримским руским литературним язику. Руске слово, Нови Сад, 1970; 2. Гавриїл Костельник, Проза на бачванско-сримским руским литературним язику. Руске слово, Нови Сад, 1975. Приказ целокупног стваралаштва Габријела Костелника дао је академик Јулијан Тамаш у својим књигама Istorija rusinske književnosti. Prometej – NIU Ruske slovo, Novi Sad, 2002; История рускей литератури. Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997. II Народно име Габријела Костелника је Габор. То је мађарски облик црквенословенског и украјинског имена Хавријил (Гавриїл) и српског Гаврило. Латински облик овог имена је Gabriel. У својим делима на русинском језику Костелник се потписивао са Габор Костелник (Ґабор Костелник), некад и уз

www.rusnaci.org

породични надимак Хомзов (Гомзов)). У делима на украјинском језику он се потписивао са Хавријил Костељник (Гавриїл Костельник). Ову украјинску варијанту његовог имена и презимена прихватили су касније и русински интелектуалци, те се он данас у русинској култури обично представља са Хавријил Костељник. На својој докторској дисертацији на латинском језику Костелник је потписан именом Gabriel, а у матичној књизи рођених је 1886. год. уписан такође као Gabriel Kosztelnik. Уредништво се у овом издању определило за облик његовог имена Габријел, као и за неизмењено презиме Костелник (не Костељник). Ово је први превод Костелникових дела са русинског на српски језик. Пошто су Тугованке – Срећи и драгој почетничко дело седамнаестогодишњег песника, издавач се није одлучио за превод целокупног овог дела. За ово издање преведене су три песме одн. одломци из IV певања. Из поезије објављене на русинском од 1922. године преведена је велика већина песама. Од петнаест приповедака преведено је тринаест. Два Костелникова дела у овом издању преведена су са украјинског језика: поема Умрлој ћеркици (1921) и приповетка Необична судбина (1920). Књигу су на српски језик превела два преводиоца: спев Из мога села превео је Мирослав Алексић, а осталу поезију, приповетке и драму Јефтајева кћи Јулијан Рамач. Приповетку Необична судбина је 1974. с украјинског на русински превео Володимир Нота (на српски језик је она преведена упоредо са русинског и украјинског). У Костелниковим делима има доста застарелих речи, облика и конструкција. Преводиоци у преводима, посебно у поезији, некад употребљавају разговорне или некњижевне српске облике: к’о уместо као, бринут ум. бринути, стан’те ум. станите, намигиво ум. намигивао, четрест ум. четрдесет и др. Код уређивања књиге у ауторовом тексту ретко су изостављена или незнатно измењена поједина недовољно јасна места. Војвођански Русини сами себе називају Руснаци (јед. Руснак), а свој језик зову руски јазик (руски язик). Народи у војвођанском окружењу (Срби, Мађари, Немци и др.) до Другог светског рата, па и касније, звали су Русине Рушњаци и Руси; они су такође употребљавали и придев руски са значењем „русински“. Пошто су се војвођански Русини већ између два рата званично представљали именом Русини (то је име свих карпатских Русина), овај етноним за њих с временом су прихватили и други народи у Војводини и Србији, те је он и данас званично име војвођанских Русина. У овом издању, у преводу поезије, у српском тексту је у више стихова задржан придев руски уместо русински, а некад и етноним Руснаци уместо савременог Русини. Тако је синтагма руске шерцо преведена са руско срце. У приповеткама су русински етноним Руснаци и придев руски најчешће превођени савременим српским еквивалентима Русини и русински. Нека русинска лична имена и надимци у преводу су неизмењени: Агафия, Ержа – у преводу Агафија, Ержа, док су нека имена замењена српским облицима и именима: Марча, Штефан – у преводу Мара, Стево; име Михал некад је Михал, а некад се преводи као Миша. Пишчеве фусноте наводе се италиком, а иза њих се у загради наводи: Прим. песника или Прим. Г. Костелника. Остале фусноте, написане стандардом, дали су преводиоци и уредник. Др Јулијан Рамач

www.rusnaci.org

ПОЕЗИЈА

1922 Устаните, браћо моја!1

(Мојој браћи посланица из старе отаџбине) Роде њиве пуно зрна, наше њиве, наша зрна! Везала нас је уз себе та богата земља наша, равна црна! Јер она све нама даје, и ми њој све поклањамо што имамо: труд и вољу, срце, душу, себе, децу, живот – све, све што имамо. Наше њиве, Боже драги, нек је твоја воља света: мојој браћи да подаре пуно, пуно берићета. Али зар су ова добра све рад чега постоjимо? Зар не рече Господ Бог нам ради чега jош живимо? По пољима и шумама звери живе: једу, пију, а не сеју и не косе, и не преду, и не шију – ал’ одећу ипак носе! А живот је једнак свију: jеду, пиjу, па спаваjу, ал’ неће вам рећи ко су, jер ни сами то не знаjу! Рађају се па угину без jезика, без имена, 1

Песма је објављена 1922, само пар година након оснивања Русинског народног просветног друштва „Просвета” (1919) у новоствореној Југославији, које је почело да издаје календаре, новине и др. на русинском језику. Тиме је почела нова, виша етапа у културнопросветном животу Русина. Песник настоји да пробуди националну свест код Русина, а код имућнијих појединаца и свест о потреби даривања за своју културу.

www.rusnaci.org

без сећања, без спомена! Устаните, браћо моја! Са земље се подигните! Ко сте ви, где вам је језик? Какво име ви носите? Без језика, без имена и без душе народ свене – зар да народ моj век заврши своj без сећања, без спомена!? Устаните, у свакоме душа нек се прене! Кад без свога домаћина стоjи пуста кућа нова, порушиће се од кише, невремена и ветрова. Народ коjи срца нема, ни језика, ни имена, нема књиге, ни науке пропашће он исто тако као кућа напуштена! Јер је јачи у човека језик него руке! Хеј, Русини, браћо моја, два столећа сте чекали на слободу!2 Хвала Богу кад сте се је дочекали! Своје име и свој језик и књиге, и школа – своја! Какво благо! Више неће деца наша туђа бити него наша! Неће нас заборавити! Какво благо, браћо моја! Ал’ прените срца ваша! Роде њиве пуно зрна кад откоси нови падну. Па где су т и м и л и о н и што са земље убиремо? Зар залуду да пропадну? Са земље их уберемо – 2

До 1918. год. војвођански Русини су, и у постојбини и у Бачкој и Срему, били под АустроУгарском, где им је претила мађаризација. Зато су они прикључење Војводине новоствореној Југославији прихватили и као своје национално ослобођење.

www.rusnaci.org

зар опет у црну земљу да их заоремо? Младо дрвце се посече ако не процвета – народ сахне кад не води мисао га света. Хеј, Русини, браћо моја! Где су ови милиони да купимо за њих живот – живот души и имену, живот слави и спомену? Доста је да само један од вас каже: „Ту су они! Пола капитала дајем рад живота душе наше! Ради славе нам имена! Знам шта радим, знам и видим, душа ми је пробуђена!...” Закхеj3 ништим Јерихона не жалише злато своjе. Драги Боже, погледаj наш руски народ: са радошћу кад крстине жита броjе! Створи од њих ти хероjе! Књиге ће тад златне наше славити нас – богаташе. А деца ће – наша бити, неће нас заборавити!

Бачко моја, Бачко Бачко моја, Бачко! За тобом тугујем, у беломе свету никад не мирујем. Волим4 твоје песме летњим вечерима, но песме што поју силним царевима. 3

Закхеј – библијска личност, као цариник-сакупљач пореза у граду Јерихону обогатио се, а онда је својим богатством помагао сиромахе. Више волим.

www.rusnaci.org

Волим твоје њиве кад се зазелене, но целога света палате камене. Срце си ми дала, па тебе разуме оно, тебе воли како срце уме. А у туђем свету ко да срца немам – овде сам на послу, а о теби сневам!

Поздрав мајци Не плачи, драга мајко, што црни хлеб на столу ја имам, друге бринут немој ти у свом болу! Ах, црни хлеб мој, црни, па нема још ни тога, а ви пак ко снег белог имате хлеба свога. Ал’ рече Бог да човек не живи тек о хлебу, да се глас Божји чује на земљи и на небу. Ја сам у туђем свету што Бога знати неће, што губи душу своју из једног зла у веће. Али ја, драга мајко, ја тражим само Бога, и Божје речи свете хлеб су живота мога.

www.rusnaci.org

Песма Бачванина Знам једно море широко, океан оно се зове, по њему лађе с људима данима-ноћима плове, широм по морима плове. А за тим морем широким има држава велика – Америка пуна пара, а до фабрике фабрика, црна висока фабрика! Ама, нека jе, нек буде и рај, а не Америка! Зар сам се зато родио да ме прождере фабрика? Страшна огњена фабрика! Ама, нека jе, нек буде море широко, велико – та оно све редом гута! И мене зар да прогута? Да ме дубоко прогута? Нема то света ко Бачка, њеним широким пољима возим се с лепим коњима и свуд се срећем с својима, куд само кренем – с својима. Знам куће ко где станује, ко где сном вечним мирује, земља ме држи и небо, а свака грудвица њена ко мати ми је рођена! Бачко! Кад лети уродиш, па кад загледам се на те, срце ми дрхти радосно док жита твоја се злате, шуштава док се злате.

www.rusnaci.org

Крстур Стан’те! Стан’те! Шта се чује? Божји глас то одјекује, равницом он широм лети, где долети, земљу свети ко да с њим сам Господ иде – радо му се сви поклоне! ... Да л’ већ знате? Разумете? – То крстурска звона звоне! Руска срца пуна вере радо плачу и трепере кад глас цркве чују свете – ко голубље јато лете к њему, тихо дозивају: „Браћо, сестре! Сад смо с вама! Наша срца нису сама!” Хиљаде га поздрављају! Глас тај свети душе бо’не никад не заборављају. ... Да л’ већ знате? Разумете? – То крстурска звона звоне! Њих хиљаде... Верујете? Ко да с земље облак цео према небу руку диже, стићи к њему он би хтео – а небо кроз звуке свете спојити се с њиме стиже. Звуци ови, да л’ чујете? неће буру, већ мир само! ...Да л’ већ знате? Разумете? Крстурски је торањ тамо! Што jе у том торњу сила! Руска срца пуна вере радо плачу и трепере, свак ка њему журно иде, па шапућу кад га виде: „Маjко наша, маjко мила! Сад код куће смо са вама, ту је корен свима нама: Та Крстур је – руска слава, свем народу мати – глава! Јер Крстур је један само!...” Погледајте! Видећете!

www.rusnaci.org

Да л’ већ знате? Разумете? – Крстурски је торањ тамо! Да л’ сте били на Кирбају5 кад с’ Руснаци оскупљаjу, из свих села доћи воле да се скупа Богу моле? Проћи цео свет можете, нигде наћи ви нећете Кирбај ко што jе крстурски – најславнији Кирбај руски! Долазе из Бачке, Срема кола да им броjа нема – Куда ће? У Крстур равно, дом је свак отворен давно и капија: сви чекају, да се гости окупљају. Празник ће то бити прави, ко да мајку заборави? Тада плаче, пева свако. Кол’ко прича ту се чуjе! Где на свету jош се тако пева, плаче и радуjе? Та Крстур је – руска слава, свем народу мати – глава! За расута своjа чеда увек топла крила има, изгубити им се не да, дом и вера он jе свима!

Успаванка Дете моје, чедо моје, очице затвори своје! Буји-паји-бај! Спавај, нек ти санак прија! Јасно твоје сунце сија, jер у мирној си кућици и у топлој колевчици, радуј својој се мамици, буји-паји-бај! А ти јоште ништа не знаш – биће време да све сазнаш! 5

Кирбај – црквена слава, црквени сабор, кирбај.

www.rusnaci.org

Буји-паји-бај! Спавај, нек ти санак прија! Јасно твоје сунце сија – нек ти сија до старости ко и сада у младости, немој бити у жалости! Буји-паји-бај! Спавај, синко, тешко време!6 Не сазнај за наше бреме! Буји-паји-бај! Дете моје, чедо моје, очице затвори своjе да не видиш што видимо! да не трпиш што трпимо! да не губиш што губимо! Буји-паји-бај! Оде отац, а ти не знаш, с временом ћеш то да сазнаш – буји-паји-бај! Оде отац – одвели га: за војника узели га! Ко је тамо, не долази и из рова не излази, а изађе л’, смрт налази, буји-паји-бај! Четир лета свет пропада, страшна смрт по свету влада, буји-паји-бај! По шумама и горама смрт све коси гранатама, а очеви нам падају, сирочићи их чекају, за очеве не сазнају! Буји-паји-бај! Некад мајка је певала, да би дете успавала, другу песмицу: „Буји-паји, соколићу, оде отац на коњићу, оде отац, за дечицу носи жижу он – звездицу ако преспаваш ноћицу, буји-паји-бај! 6

Песник мисли на ратне године 1914–1918.

www.rusnaci.org

Ал’ данас је друго време – тешко нас притиска бреме! Због грехова плачу људи, а ти добар – светац буди: Ти са пушком не убијај! Крв човечју не проливај! Мир у миру ти уживај! Буји-паји-бај! Скупљај зрно ти на њиви и цео век на њоj живи, Буји-паји-бај! Ах, ти јоште ништа не знаш – доћ’ће време све да сазнаш што смо тако тужни били, лета четир’ се мучили са муком те одгајили, буји-паји-бај!

Девојачка песма Тужни ли су нам дани, ајој, драгане мој! Вечери тихе, миле, већ смо вас изгубиле! Тек сте нам расцветале, а већ сте прецветале! Ајој, драгане мој! Узеше момке наше и у рат све их даше. Ох, а девојке младе, шта оне сад да раде? Није ни била млâда, удова већ је сада! Ајој, драгане мој! Да л’ цар из Беча знаде да смо несретне младе? А срце живи радо ко свако цвеће младо, ко зелен лист на грани. Тужни ли су нам дани!... Ајој, драгане мој!

www.rusnaci.org

Да л’ цар из Беча знаде да смо несретне младе: да лето не имасмо а јесен дочекасмо. А мине л’ лето коме, не дође више томе. Јер рече Бог, те знамо: једно је лето само! Ајој, драгане мој! И кад је била млâда, некако није рада; ко да у сну се збило, радости није било! И кад пред олтар стаје, коме ли руку даје?7 Ајој, драгане мој! *** Ох, чека жена, чека из рата свог човека: Хоће л’ ил’ неће доћи? И какав ће јој доћи? Да л’ здрав ил’ какав богаљ?! Тешког ли јада мога! Ајој, драгане мој! Ох, жена мучи муку: хоће л’ изгубит руку? Ил’, ето бриге многе: хоће л’ изгубит ноге? Или изгуби очи, у рату их источи? Или животом плати и никад се не врати? Тужни ли су нам дани, ајој, драгане мој!

Песник вероватно мисли на неке на брзину склопљене бракове пре одласка младића у рат.

www.rusnaci.org

Тужна лета8 Претужна лета већ су настала, jер воjска све је у рат позвала; од оца, мајке узеше синове, нема сад песме вечерње њихове, а оца зову од деце своје, сви сада с пушком у строју стоје, кућа jе празна свака остала, претужна лета већ су настала, Боже мој! Прво синови, отац за њима, хоће ли икад доћи к својима? Ко кад ујесен лишће опада, свуда по земљи лежи, пропада, тако и они гину, падају, где их гроб чека, никад не знају, поздрав нам шаљу чак издалека: „Нека нас живе нико не чека!” Боже мој! Кад би рат овај месец трајао, па и четири, па да је стао, Ал’ он једнако букти и даље и у смрт младе војнике шаље. Први, па други, све нови, нови, сад већ ратују деца, дедови! Големе л’ туге! ох, Боже, Боже! да л’ ти то срце поднети може? Боже мој! Прво јединац тек пунолетан, а за њим стари отац несретан, сад су у свету, трага им нема: отац касарне чува и спрема, син је заробљен, сав у ритама, имање ради туђим газдама. У тузи свака кућа је сада! а светом мржња паклена влада! Боже мој! На жене сад су њиве остале, трипут су жене њиве сејале! Дозива мајка синове сама: „Срце ме боли, децо, за вама! 8

Песник описује ратне године 1914–1918.

www.rusnaci.org

Тројицу сам вас на свет родила и сву тројицу сам изгубила!” Тешко је мајци, тешко је свима сви сад завиде само мртвима. Боже мој! Сунце на небу, усред зла тога, кажи, молим те ко брата свога: Зашто нам своjу шаљеш топлоту, почетак даjеш сваком животу? Да мајке своју децу рађају да их у раље смрти бацају? Одговор дај ми, јер желим знати, јер неизмерно срце ми пати. Боже моj! Молим те, кажи, земљо под нама: Зашто се китиш цвећем, гранама? Шта су то деца твоjа згрешила? Што си нас на свет овај родила? Да л’ да живимо? да се волимо? Ил’ један другог да погубимо? Одговор дај ми, јер желим знати, јер неизмерно срце ми пати. Боже моj!

Михал Пашо9 Да л’ сте чули, млађа браћо – узданице наше, о том плесу у Куцури прослављенога Крстурца, тог Михала Паше.

А мени jе ово причо Еделински Јанко. Човек и по, уз ракиjу што причати знаше добро, не ко свак Сцеранко.

Михал Пашо, крстурски житељ, по причању крстурског спадала Јанка Еделинског, описаног у приповеци Сеоски човек, био је веома славан плесач.

www.rusnaci.org

Обоjици већ на гробу расте стара трава, зелени се, па усахне, па све паде забораву, ал’ остаде слава. Елем, jедном у недељу свираше свирачи у Куцури у тој крчми где се Швабе окупљају, а никад Руснаци. Ушао је Михал Пашо, плесач каквог нема, дуго главом је климао на плес Шваба – баш никакав, – па ко нешто спрема. Поноћ кад jе ударила, доста било Паши: „Мени, свирци, сад свирајте! Вид’те, Швабе, како плешу сви плесачи наши!” Донети је трску себи насред сале дао, па скочи до таванице, све уз трску је играо, на њу није стао. Што прхаше беле гаће, ко кад снег осване, од широких танких пола зидови се забелеше – све четири стране. Чуде се сви наоколо, народ се довија: како Пашо тако игра и како му гаће светле ко кад месец сија. Уз трску он саму тапће у брзом покрету. Играо је чак до зоре. Славног ли Михала Паше, нема га на свету!

www.rusnaci.org

А кад зором кравар пуче10, служавку пробуди, дође она крчму мести, па измете и сав патос, верујте ми, људи! Тако га је смрско Пашо, не шалим се, вала. Ни служавка ова не би за истину то примила да то ниjе знала. А трска jе, веруjте ми, целцата остала! Што играше Михал Пашо! А сва крчма нетремице у чуду гледала. То jе Јанко за ракиjом мени казивао, смеjао се, намигиво и махао, и да чуjу друге позивао. „Ти ко да ми не веруjеш? То jе само сплетка? Зовни-де нам jош ракиjе, уверићеш се кад кажем све то испочетка!”

Сеоски кравар, терајући ујутру сеоско стадо на ливаду, пуцао је улицом бичем и напомињао сељанима да пуштају своје краве у чопор.

www.rusnaci.org

1923 Два брата Драга браћо, да л’ ви знате шта вас држи годинама у животу? Прошлост ваша одгонетку даће вама. *** Ишла су два брата с гора још у годинама давним лакши хлебац да потраже себи на пољима равним. Тад брат брату тако рече (ове речи запамтимо!): „Куд ћеш ти, и ја ћу тамо, век за руке се држимо! Где кућицу ти саградиш, и ја ћу ту саградити, јер један без другог ћемо лукавима жртве бити! Шта смо један без другога? Ко плотови порушени, преко нас ће туђи проћи, остаћемо прегажени! Драги брате, док је света нек је иста нам судбина! Док те видим, у мислима увек ми је постојбина. Ако бих те изгубио, матер имо бих туђину, изгубио језик, душу, целу нашу постојбину.” Тако рече брат свом брату. А ко ли су људи ови? Ко? Па Куцура и Крстур – наши драги прадедови!

www.rusnaci.org

Измеђ Тисе и Дунава на равници одседоше, увек сложно су живели, навек сложни остадоше. Лепо су се огаздили, децу своју одгајили и сву редом удомили, њиве, баште засадили. Свет около име Руснак с поштовањем изговара, и до данас лепо цвета постојбина наша стара. *** Ох, а сада, драга браћо, навек да се растанемо?11 Смеху да се извргнемо, посрамљени останемо?! Допустимо ли то, биће међе наше порушене да туђи свет кроз њих прође, наше њиве изгажене! Не, никако, драга браћо! Тако они вас хушкају што желе све само себи, а свој народ да продају. Једна мис’о наша беше, једна увек ће остати – цветаће нам постојбина, сав свет ће нас поштовати! 11

Песник је написао ову песму када је почетком 20-их година 20. века дошло до првих неслога међу Русинима о питању њихове националне оријентације. Чланови Русинског народног просветног друштва „Просвета”, основаног 1919, и њихови симпатизери били су проукрајинске оријентације: Русине су сматрали за део украјинског народа, а русински језик за дијалект украјинског језика. Ову своју оријентацију они су често истицали и у својим издањима, што је сметало оним Русинима којима је таква оријентација била туђа. Ови други су сматрали Русине делом карпатских Русина и истовремено делом „великог руског народа” (Руса), чији је део, по њима, и украјински народ. Крстур је био претежно проукрајински оријентисан, а Куцура претежно русински/руски. Песник се у песми обраћа овој двојици браће – Крстуру и Куцури, уз благу молбу да, након века и по сложног живота у Бачкој, не дозволе себи да се сад разједине и заваде.

www.rusnaci.org

Отац Копчаји Јанко12 Крстур још и данас памти свог пароха славног, још пре буне у Мађарској – тог времена давног. Народ дуго се сећао њега по имену: „Што Копчаји Јанко беше!” – тако га спомену. Много лишћа је на грани, али мало цвета, није било таквих ко он широм овог света. Био је он момак, увек с цветом на грудима. „Момку то приличи” – с смехом казао би свима. Дванајст крава је имао – све музаре расне, а на свима меденице звониле су гласне. Као момак, волео је њине јасне звуке, ал’ краве је имо ради сиротиње пуке. Сваког јутра сиромаси с кантом су стајали пред кућом му, сир и млеко ту су добијали. Ал’ делио није џабе, већ само за паре (та не просе они ваљда) – за ситне крајцаре. Имао је добру душу, а био школован, 12

Јанко Копчаји (1790–1844), парох у Крстуру, веома популаран и омиљен у народу. Његов отац Петро Копчаји (1753–1818), такође парох у Крстуру, родом из источне Словачке, саградио је данашњу цркву у Крстуру.

www.rusnaci.org

језика је знао пуно, а свуда поштован. Дошло писмо му из Беча, где је царска влада: „По одлуци вишој бићеш владика од сада!” А Копчаји није хтео то високо звање, па им тако одговори уз све поштовање: „Захваљујем се на части – високом признању, али желим да останем ја у своме звању. Навикао сам на народ, с њим нашао срећу, те никада ја мој Крстур оставити нећу! Ту је отац мој свештеник био годинама, ту сам рођен, нек ту буду и гробови нама!” А у себи је мислио: „Шта ће ми та дика? Та ја сам у мом Крстуру исти ко владика! Моје цвеће лепо цвета, меденице звоне, а Бог нек ми благослови сиромахе бо’не! Довољан је мени Крстур и мој народ руски!” Славан ли је био парох – тај парох крстурски.

www.rusnaci.org

Шева Шево драга, певаш с висине све веће, срце ми за тобом узлеће. Срце ми узлеће, са тобом се вине, па трепери ко ти с висине. Горе носиш песму Господу нашему, мени срце вучеш ка њему. Шево драга, певаш с висине све веће, срце ми за тобом узлеће. Жито веће расте да те боље чуjе – заjедно се с тобом радуjе! На твоj глас са земље грудва се откине, с тобом летећ пева с висине. Не, ту песму Богу не пева грудвица, то jе, шево, твоjа сестрица!

www.rusnaci.org

Црква у селу Усред села црква стоји, као свуд – на месту свом, јер је она свим кућама, свим људима добра мајка – свима драги дом. Сваку кућу она воли, под свој прима свод, сваку она је крстила – ова стара света црква – и свакоj jе род. Она познаје све људе, под свој прима скут, сваког она је крстила и у гроб ће отпратити кад сврши свој пут. Тиха зора... Какво звоно звони? Какав jе то глас? Мајка-Црква куће буди: „Време је за устајање!” – тако зове нас. Тихо вече... Какво звоно звони? Какав је то глас? Мајка куће за сан спрема: „Време jе већ је за спавање!” – тако зове нас. А недељом и празником сви пожуре к њој: да утеше се, пожале, – само њојзи све невоље и бол кажу свој! Мајко наша – Цркво света, учи, теши, буди нас! Шта бисмо без тебе били? Сирочићи! Нек са нама век буде твој глас.

www.rusnaci.org

1924 Сат Тик-так, тик-так, моји зуби јако споро једу, ал’, човече, твоје тело све ће да поједу. Тик-так, тик-так, послушај ти ове речи моје: да то моји чврсти зуби једу тело твоје. А кад изван тела пође, шта ће с душом бити? Тик-так, тик-так, тада ваља о души мислити!

Ратарева радост Жито је скошено, не само скошено, већ је и свезено, па и овршено. Пуни су амбари – дарови од Неба, биће лепа паска и мирисног хлеба! Зру већ кукурузи, ратар пољем ради, хвала Богу, хвала, зру и виногради. Беру већ кукуруз, беру га и круне, ко да чистим златом кош и таван пуне. Готови радови, нек долази зима. „Ајд’ пробајте вино, пун подрум га има!”

www.rusnaci.org

Пропаст винограда Помоз’ бог ти код нас, приjатељу страни! Кад си се ту нашо, стан’ де мало, стани! Опрости ми што те зовнух усред поља, знам да си у послу – мене прошла воља! Гле, ова jе њива гробље мог живота, ту је био живот пун среће, лепота. Не гледаj у очи ти мени тужноме, jер то не приличи плакати староме, али плачем овде као деца мала, тâ несрећa ми је бол велик задала. Можеш ли да чуjеш све невоље моjе? Самоме jе тешко, и Бог има Троjе! Пружи ми, мој брате, пријатељску руку, лакше ћу поднети ту голему муку! Ово лишће, сада свело, жуто свако, некада је било једро, чврсто, јако и густо, зелено, чак црно је било! Не рад јесени се тако умртвило, не ради јесени – јер лето је сада и природа сва је бујна још и млада, ал’ моја је лоза несретна увела: филоксера страшна већ је сву појела! Видиш пар чокота зелених некада? Остаци су они мог пропалог рада! Наоколо мртва тишина је само, тек кочеви голи стрче ту и тамо. Пусто гробље покри сада лозу сваку, а они у гробу у вечном су мраку! А некада они, и старо и младо, пуни снаге, воље живели су радо; о љубави, срећи они су сањали, у весељу радо песме су певали; куће су зидали и њиве орали, плодове свог рада – богатство скупљали. А онда крај: кости сад им земља скрива и расте над њима скакаква коприва, њих не питајући, јер има моћ већу, снагу из њих вуче – даје своме цвећу. Боже, какав закон на том свету влада: све, па и највеће, у прах се распада! Ал’ човек се увек од смрти отима, умире – за живот жељу још он има!

www.rusnaci.org

Боже, кол’ко лета и кол’ко ликова носим ја у души, а нико изнова вратити их неће! Све је то нестало, ал’ ми је у души ко живо остало. Дошло је пролеће – време мога рада: обилазим све чокоте винограда, откривам их, радост срце обузима, мислим да ме ветар носи на крилима. А какви чокоти, што су лозе биле, младице се увис ко руке пружиле, а у свакој руци креће се и врви по жилама куца талас живе крви. А ја од радости зовем: Хајд’, устани! и на јасном сунцу очице расани! А она, ко дете када се пробуди, само мисли како мајчици на груди да баци се, своје рашири ручице и диже се, плачућ, на слабе ножице. Тако је и лоза мене дочекала, поспане очице своје протрљала, ко дете кад зна већ да је код мајчице, па, радосно, пусти последње сузице. Драги Боже, како сам је поздрављао, опроштај тражио, о свему питао. Па јој кажем „Хајд’, погледај око себе: јасно, топло небо зове на свет тебе! Трчи, певај, расти, слушај речи моје! Не будимо тужни, смејмо се обоје! А она је више Господа слушала, зачудих се што је брзо ижђикала, јер и не приметих: како то и каде – а виноград већ је препун лозе младе! За колац, за мотку забаци витице, расте, да на крају заламам младице. Да, мој пријатељу, веруј ми речима: тако беше увек – четрест лета има! Цео живот она ј’ радост моја била, ал’ на крају ме је тешко ојадила! *** Брзо су се доба године сменила, процветала трешња, већ је и родила – мој виноград брзо пожури за њоме, у мирисном цвету покаже се своме,

www.rusnaci.org

цвет опао, висе већ мали гроздови, брзо се, све лепши, налива род нови... Руке ми сад посла помало имају: чистим стазе – све је баш као у рају; и земља и небо за мене се труде, од срца их молим све добро да буде. Света земљо, небо свето! Шта имате, с овим виноградом све ми увек дате! Небо, буди мирно и не шаљи нама олују, град, већ их држи на уздама! Над пустињу, море злу силу нек носе, моме винограду дај ти пуно росе, ветар тих донеси уз мало кишице, не суши ми лозу, не кидај бобице! Ал’ дај и топлоте – грожђу огња треба! То од тебе тражим, од светога неба! Земљо света, чувај плодове ми рада: од болести моја лоза да не страда, чувај је од рђе и црва штетнога, једино си благо ти живота мога! Дај ми лози јести колико јој треба, јер која то мајка деци не да хлеба? Тако, пријатељу из далеког света! И земља и небо четрдесет лета молитве и жеље моје су слушали! Каква Божја милост! Ал’ су и престали! Од тог винограда ми смо, нас седморо, живели: ја, жена, – а деце петоро. Не богато, али од земље и неба имали смо доста што за живот треба: хлеба, меса, жита, вреће брашна свога, наравно, и подрум пун вина доброга! Тог вина је било доста и својима, а за свадбе, славе – и свима другима. Поводом весеља сви су „код Михала” узимали вино – вино пуно хвала. Када су за столом моје вино пили, климајући главом тад би говорили: Нема таквог вина као „Михалово” – то у селу ништа није било ново. А за четрест лета ко би навратио код мене, ја радо сваког бих частио, наливао бих му пуну чашу вина. Ох, непредвиђена, несретна судбина!

www.rusnaci.org

Та ја бих и тебе радо угостио и не бих насуво с тобом говорио, ал’ ми у подруму празна бурад стоје, филоксера сништи све богатство моје! Тако, тако беше! Радим с чокотима и бацам погледе по свим редовима. А лишће зашуми када ветрић веје, тада се виноград одједном засмеје, ко дева стидљива кад смеје се, циче кад мараму ветар са главе јој смиче, па помисли она у себи: Господе, рашчупа ми косу, фризура ми оде. Мисли, растргнуће он њој огрлицу и бацити перле низ блатну улицу. Већ висе гроздови великих бобица скривени у лишћу зелених младица, висе као перле – беле и црвене око врата деве лепо обучене кад иде у цркву, а сукња јој шушти, а она стидљиво поглед доле спусти. Каква беше радост кад је поплавео први грозд тог лета – када је сазрео! Одсекох га, мада било ми га жао, ал’ бобицу једну само сам пробао, грозд донео кући, јер је то у реду да прве плодове деца само једу. Дођем кући, грожђе у џепу скривено, кажем деци како ј’ уобичајено: Нешто сам вам доно, ал’ само за тога ко је био вредан – то је за вреднога! А деца – ко деца – мене погледаше, сва одједном око мене дотрчаше ко пилићи мајци кад квоца зовући, тако око мене трче скакућући, дижу руке, свак би хтео да дохвати, нико од њих задњи није рад остати. „Тата, мени!”, „Мени, тата!”, „Мени дајте!”, „Шта имате, тата, нама ви одајте!”, „Тата, ш’та, ш’та?” – и најмање дете виче. А старији виде ко да с’ нешто миче скривено у џепу, једно виче: „Зека!”, друго: „Препелица!”, треће: „Птица нека!” Ја тада грозд вадим да виде шта имам, па га држим горе над главама свима.

www.rusnaci.org

„Грожђе! Грожђе!” – тада свако скочи, од радости свима заблеште се очи, око мене скачу уз радост све већу, као голубови ка зрну кад слећу, па делим свакоме по две-три бобице – четрдесет лета – сваком у ручице. Док не имах своје, делио сам свима, онда својој деци, онда унуцима. Онда ми виноград давати престаде и отада у гроб све вући ме стаде! Можеш још да слушаш бригу што ме слама?! Не мисли да крај је већ мојим причама! Јер не могу стати о свем говорити иако са причом не могу створити што пропаде! Ма колико приповедам, никад тога немам, а увек га гледам. Још не рекох ништа теби о јесени када се сва лоза у дугу промени, у небеску дугу – разноразне боје, и кроз њих открива све лепоте своје. Ал’ ко би све ово мого описати, ко би из сећања мого испричати шта је Бог премудри створити све знао у свој премудрости, и лози је дао? А моје је око све ово гледало четрдесет лета, а уво слушало! Берба! Песме! Песме! Родила година! Весели су дани, два се срећу вина: Стари пију старо, млади пију ново – та ти и сам знаш, то теби није ново! Зими треба ватре, а пролећу цвеће – кад има шта треба, тада има среће! Преузех богатство од мог винограда и похраних лепо плодове свог рада – пивница је пуна младог вина сада, дишу бурад, јер у њима крв је млада! Чокоте пред зиму брижно сам покрио, проврело је вино – све сам порадио. На таван димљена сланина изнета Тако је то било четрдесет лета! А једно је лето другом наличило

www.rusnaci.org

као што је око другом слично било. Знам да није тако, ко бригу не брине? Ал’ због ове беде таква ми се чине. Крај свему, крај свему! О, Господе Боже! Ниједна реч моја исказат не може колико је тешко мени тада било, ал’ трпљење моје није се свршило! Пролеће је. Прошло отад је пет лета, како ми је лађа на мору разнета, по валима морским пливам грцајући, пет несретних лета својих помињући. То је било онда кад најмлађег сина жених, то нам беше последња гозбина. Свет се зазелени ко лета свакога, ја угледах жут крај винограда мога, увело је лишће и бледо његово! Тад прође ме језа: Боже, шта је ово? Ко да ми jе срце нож оштар пробио! Ал’ помислих: Мало мраз ју је спржио. Не знах још шта ново доноси пролеће, да ће моје бриге бити стопут веће! А кад је природа опет оживела, већ трећина лозе била је увела! За главу се хватам, плачем: „Шта је с њоме?” – питам небо, земљу у том јаду моме. Лозу питам: „Шта те боли? Шта би хтела? Још ђубрета? Здраве земље ил’ пепела? Из властитог срца крви ћу ти дати!” Али она ћути, не уме казати. Тад помислих: Дајде ову лозу амо на сунчево светло, да је погледамо. Разгледам је свуда: зашто ли је бледа? гулим кору – ништа видети се не да. Шта да радим сада? Рекох синовима нек нађубре лозу, и ја радих с њима. Уз сваку смо лозу пепела ставили да би њиме како болест уништили. У зебњи нам јесен, зима цела прође док чекасмо да пролеће опет дође. А кад је природа опет зеленела, а мог винограда пола је увела! „Вадимо је, децо! – одмах сам решио. Зараза! Коначно сам се уверио!”

www.rusnaci.org

Будаке, мотике момци ухватили, болесне чокоте све смо повадили. Још два реда здраве ми смо ископали: сачувати здраву ми смо се надали. А онда размислих, па кажем момцима: Ал’ још један начин ја мислим да има: Прокопајте јарак кроз виноград цео, оделите лозе ви болестан део од здравога. Момци и то урадили не би л’ кол’ко-тол’ко од лозе спасили! Да л’ се смејеш, пријатељу, свему томе? Сад се и мој разум смеје труду моме, срце не, већ разум, – ал’ ми нисмо тада знали да сав свет од филоксере страда. Она, као пожар, иде на све стране, заставит је неће планине и бране. Лоза мога винограда, сад већ мртва, у атару беше њена прва жртва! Чекао сам целу зиму, већ са тугом и страхом се надајући нечем другом. Кад одсеку коме до колена ноге због болести, он тад јоште ноћи многе са страхом и зебњом чека: оздравиће; али и у здрављу живот болан биће! После зиме цео крај је зеленео, а мој је виноград и даље бледео. Нит’ сам што радио, нит’ сам што рекао, на лозу сам погледом мртваца гледао. Дошао сам кући – не знам: како, када? позвао синове и рекох им тада: Децо, у свет далек ви одмах пођите! од земље те хлеба више не тражите! Тужно, тужно момци мене погледаше, ништа не рекоше – речи ми слушаше! Не рађа нам зрно, низашта је она, већ само за лозу, ал’ јадна је бона! С тугом ово деци ја сам говорио! Боже! Да мој отац жив је тада био! Он, већ на издаху, тек се осећао, у аманет ми је ово остављао: „Сине, немој ићи никуд у туђину! Ради свој виноград – нашу дедовину!” Годинама наш је виноград родио,

www.rusnaci.org

тек понегде сам га поново садио. Отишли су момци... Жена оболела, њена смрт је мени све, све одузела! Пријатељу драги, сад мој живот цео знадеш: сав мој срећан и несрећан део! Једну смрт преживех, а друга већ стиже, док ти ово причам – она је све ближе. Што беше у мени, све се креће сада: проговара душа и стара и млада!

1925 Моја песма У младости дом ја славих и Русине волех своје, они заволеше мене и искрене песме моје. Умела је песма моја свако око расплакати, и знам, глас мој и из гроба роду моме ће певати. Са песником младим Русин сваки ће се поносити, јер је знао њему груди гласом слатким испунити. По устима свет велики никад неће ме носити и заједно с Русинима мене ће заборавити. Ал’ за славу моjе срце никад није ни марило, спокоj нигде није нашло, само дом свој је тражило. И за ову љубав срца у очима две сузице мог Русина биће плата највећа ми за песмице.

www.rusnaci.org

Мојим песмицама Песме моје – сузице! Песме моје – јаднице! Ко вас чека? – Ах, нико! Ко вас чита? – Баш нико!

Дом и туђина Мисли моје, мисли драге лете куд им воља: до Дунава запењеног, на та равна поља. До малене те баштице са цвећем, воћкама и до беле те кућице, пуне с иконама. Ох, како је драга, срећна та мала баштица, како зове ме и теши та мала кућица. А ту куће ми камене срце притискају, растужим се, и низ лице сузе се сливаjу.

Поздрав дому Шушти, шуми класје жита по пољу бачкоме, дом свој увек ја спомињем, мада немам коме. Само стану, том мртвилу међу зидовима и тој малој ластавици с лаким криоцима. А она ће одлетети где ме сви познају, с поздравима оцу, мајци и мом завичају.

www.rusnaci.org

Добродошлица Русинским новинама13 Добио сам вести у далеком крају да моји Русини „Новине” штампају. Гледам – не верујем ама баш никако, срце ми удара као звоно јако. Били сте последњи, сад сте међ првима! Ох, што се поносим, драга браћо, свима. Јер, где је на свету тако прегршт мала – двадесет хиљада – „Новине” имала”? Хеј, драги Русини са равнице моје! Што се свет преврће, мења лице своје! У руском народу последњи сте били: последњи, па су вас и заборавили. Двадесет хиљада, али не грађана, већ само паора: Сремаца, Бачвана. Ох, што се поносим, драга браћо, свима! Били сте последњи, сад сте међ првима! Хеј, ал’ се не дајте! Само се држите! 13

Песма је написана поводом изласка првих бројева новина Руски новини на русинском језику 1924. године.

www.rusnaci.org

Крајцар не жалите, срце распалите! И кад једном наша мати14 нам оздрави, с Дунава ће ваши стићи јој поздрави: „Драга мајко наша! Док сте боловали, на вас смо мислили, вас сажаљевали! Помоћ’ нисмо могли, јер смо били мали, а ви нисте нама, јер сте боловали. Па смо макар себе спасавати хтели, тол’ко урадили кол’ко смо успели. Погледајте нашу најмлађу „Просвету”15, има л’ лепше од ње у рускоме свету? Вама наше књиге, „Календари” ови, „Русинске новине” – од нас су дарови!” Погледајте: ово себи смо стицали и руско смо име себи сачували...”

Песник мисли на Украјину: њен западни део са градом Лавовом тада је припадао Пољској, а већи, источни део – бившем Совјетском Савезу. Русинско народно просветно друштво „Просвета” је 1919. основано по угледу на организацију карпатских Русина (Украјинаца) „Просвета” у Аустро-Угарској (у Лавову), која је у карпатској Украјини имала много месних организација. „Просвета” војвођанских Русина је једна од најмлађих таквих организација.

www.rusnaci.org

Драга браћо, када мати вам оздрави, кад с Дунава тако ваш глас је поздрави, Тада ће вас она срдачно љубити, к’о најбоље чедо ће вас загрлити.

Нашем Владики16 Десет лета као сунце сjаjиш нама и грејеш нас, први наш Владико, ти – наш човек, наше крви! Тако нас још не прослави, не уздигну нико! Докле ће год постојати, народ ће ти име знати, сине нашег рода! Ти си њему живот дао: нови живот, нову душу и милост Господа. Сунце сија..., трава расте, цвета цвеће, зрно ниче – сунцу се радују! И птичице долетеше, па цвркућу, за сунашце Богу захваљују. Све одједном jе ницало кад jе сунце засиjало – дар Господа Бога! Роје нам се цркве наше, а Просвета наша цвета рад’ народа мога!

Песма је посвећена гркокатоличком владики Дионисију Њарадију (1874–1940), родом и Крстура, који има велике заслуге за тадашњи напредак у културно-просветном животу војвођанских Русина. Краће време је водио и Прешовски епископат, што се спомиње и у песми (стара постојбина, Маковица).

www.rusnaci.org

А ти сијаш као сунце: не рад себе, већ нас ради – заре нам се лица! Па још си и нашу стару постојбину уздигао, где је Маковица! Свуда Твоји зраци сјаје, све си собом испунио: Праг, Лавов, Карпате! Уздигни се изнад света, јер не траје лето увек! – Нек Бог мисли на те! Дуго, дуго смо чекали ово наше дивно лето, – сада нам процвета! Први руски наш Владико, светли, греј нас, води, владај на многаја лета!

Орачева песма „Орем те ја, орем, земљо црна моја – хајде, отвори ми, земљо, недра своја. Не нађох у теби сребра нити злата – ти си, земљо моја, друкчије богата! Што ја теби предам, ти ми стопут вратиш – Земљо моја, земљо! Стопут мени платиш! Ја ти предам зрно, а не мртво злато – узми, греј га, ‘рани – од Бога си за то! Зрно дође к себи, живо се покрене, прокљува се, пусти листиће зелене...

www.rusnaci.org

Кад листиће пусти, а они лепећу – какво чудо Божје! Хоћеш радост већу?! А једно зрнашце на сто се промени – зар то бити може? Земљо, каж’ де мени То није моћ твоја, то благослов Божји људима ко Христос хлеб насушни множи. Птичице цвркућу, људи се радују, деца расту, расту, а млади свадбују. Куће се зидају, звона одјекују, за живот се небу тако захваљују.” Оре орач, оре, тако себи пева, земља зборит не зна, већ и даље снева.

Старост Кад мраз падне и снег с њиме земљу бели – ту је зима! На сан зимски, чврст и миран време сад је ићи свима. Човече, кад главу твоју снег обели – ту је зима! Ту је зима, што ти очи у вечити санак прима!

www.rusnaci.org

Гордоме човеку Зашто дижеш тако гордо главу, зашто желиш увек виши бити? Зар ти не знаш те висине славу: празан клас ће пуне надвисити?!

1926 Дом и свет I Из великог света, из немирног света моја душа свако вече у рођено гнездо своје као ласта слета. Нико је не види, али она види у очевом дому све, све пре тридесет лета – давно – и све јој се свиди. Браћо, ви не знате шта дома имате: ви цветате као цвеће, а ја трунем и уличне каљуге ме блате. Ко путем пролази тај по мени гази... Велик свет – ко фабрика је, ко надничар – гвожђе кујем ја у пуној снази. Сви смо умашћени, јако ознојени, само гледам у точкове, тамо смрт је!... Они тутње као разбешњени! Нема дана света17, нема зиме, лета – 17

Светог.

www.rusnaci.org

увек прљав, поред огња – често Бога вређам, често проклињем ред света. Душа ми презрела, па има два дела: један стар је, а млад други, као семе у јабуци када је презрела. Из великог света, из немирног света моја душа – она млада у рођено гнездо своје свако вече слета. Нико је не види, али она види у очевом дому све, све пре тридесет лета – давно – и све јој се свиди. II Ја у постељици, већ у кошуљици, спава ми се, али срце не да мира, гледам лежећ још у постељици. Моја мати преде ко жене кад седе у цркви, а отац круни на жуљари, зрна лете около, до греде. Сестре ученице читају причице, а брат Јанко спава уз ме, истрчо се... Михал момак на рогљу улице. Зимски ветар дува, око куће грува, може бити и снег пада – нека пада! Та у соби пећ топла нас чува!

www.rusnaci.org

Лампа осветљава, зрње одблескава – шапурика окруњених око оца и жуљаре гомила је права. Како издржати! Почнем устајати, мати каже: „Спавај једном!” Ја устао и баш сада почнем газдовати. Кућу, шупу дижем, шапурике нижем, оне беле и црвене, чардак правим и оборе, све ко мајстор стижем! Мајсторством се славим, а богатство правим: кукурузна зрна слажем кол’ко треба и где треба, све од њих направим. Ту јагањци стали, ту прасићи мали, јер је шупа ту и обор; а ждребад и мала телад, наравно, у штали. То је Дева18 чула, па се осмехнула, испод греде19 к мени доле свог синчића је спустила, нешто му шапнула. Ко ли би то био, ко небо је мио! „Чији си ти?” „Ја с иконе сишо да бих с тобом шупе и куће правио...!” ***

18 19

Богородица (на икони). Таванска греда, испод које је на зиду обично висила икона.

www.rusnaci.org

Тргох се полако, растужих се јако: Поган је свет овај велик, не залуду Христос у њем осуди зло свако! Ето, тол’ко тога одмора светога кад с’ увече ја пренесем до гнездашца рођенога, до века младога.

Добра и лоша слава (Шала)

Пећко, како оно беше? „Дванајст лепиња са сиром и сланине четир’ кила и један хлеб као точак мој покојни дед поједе, онда узме балон воде, напије се – немам речи: балон празан само звечи... Кад га људи изгрдише: ‚Е, вала сте, чика Јанко, вала добро сте ручали!’ А он им се подсмевао: ‚Ја сам тек доручковао!’ А ја сам се уверио: није се очемерио. Е, а ја већ нисам такав! Ја сам гурман баш никакав! Јер ја када добро ручам: супе око три тањира, резанаца с доста сира, меса с сосом једну зделу, паприкаша шерпу целу, па купуса још слаткога, петнајст крофни преко тога, верујете ил’ не, али (волим сваког да уверим): понекад се очемерим!” Е вала, брате, аферим!

www.rusnaci.org

Два живота „Нек ми није име Ђура, нек се не зовем ја Митров ако сад на изборима не будем сеоски биров! Баш сеоски биров! У глави ми памет врви, а џеп пун ми са новцима! Е, а памет са новцима – то већ неку вредност има! To већ вредност има! Осамдесет jа ланаца имам – пуно капитала – Ђура Митров – први газда у селу! – то ниjе шала! Ваљда ниjе шала! Познаjе ме жупан добро, поздравља ме, па ме пита: „Па како сте, газда Ђуро? Је л’ родило пуно жита?” То ме жупан пита. Знам господу сву у селу, моје вино пију често. Али свет је њихов стешњен, мени пространо је место! Газди свуд је место! Данас жупан, сутра свет га у просјака бедног створи – дође други, трећи... Али газду нико не обори! Вала не обори! Јер господа што имају – то од људи добијају, а људима кад се свиђа, све им редом отимају, част им узимају! Али с газдом није тако: он од Бога има своје; Господа то знају, па се

www.rusnaci.org

од нас газда кришом боје – господа се боје! Боже мили! Како растем кад прошетам се по селу; куће су ми до колена, могу сваку купит целу, имати је целу! А кад се на салаш возим, око мене тутњи, звечи, осећам се ко цар земље – тако је по божјој речи, да – по божјој речи! Сваког дана сунце кружи наоколо куће моје као нити мотовила, расејава зраке своје, светле зраке своје. Шта то значи? Само једно: кућа ми је насред света! – Земља-небо све ми дају, јер њихова сам ја мета! Њима сам ја мета! **************** Чика Ђуро! Чика Ђуро! Ви сте сретник земље ове као цветак који не зна откуд црпи те сокове, те живе сокове. Послушајте тог мудраца: човеку тек онда сине да је бедник кад мисао полети му у висине, лети у висине: „Боже!... Где сам? Ко сам? Шта сам? Та мрак је мој живот цео, место сунца видим звезде, паде с ока варљив вео, паде варљив вео!

www.rusnaci.org

Вечност то је тамно море, а наш дом је у тој тами. Хоћемо л’ се, браћо, снаћи у том вечном мору сами, у том мору сами! Наша земља мрвица је, по мраку ће сама ићи, само Бог зна то: одакле? куда плови? где ће стићи? Када, где ће стићи? Ја сам, аваj! и сви људи ништавило пред вечношћу! – Тако пише у Библиjи: Туга расте са мудрошћу, туга са мудрошћу!...” *** То су, браћо, два живота, два живота на том свету: па бирајте: један мислен, а други је сав у цвету, други сав у цвету!

Момак Ником ниjе тако лепо ко том момку на колима: лешкари полеђушке, а за бриге не мари. Лице скрио jе шеширом да му сунце лешкарење не квари. Пече сунце – сад jе лето! Сво небо jе jедно злато горуће! Сво небо jе jедно злато трепћуће! Он, лежећи, пусти коње: „Идите ви право путем до куће!”

www.rusnaci.org

„Идите ви само право, jер ви знате пут од њиве до куће!” Сво небо jе jедно злато трепћуће! Наш се момак тако вози ко да jе пут jедно злато текуће. А шта ли то момак мисли док се вози путем тако заносно? Шта да мисли? – Само расте поносно! Све дарове неба, земље, и цео наш живот прима радосно. А шта ли то жито мисли док почиње по пољима жутети? Шта да мисли? Ускоро ће дозрети! Да, а момак мисли себи: „Када ћемо са косидбом почети?” Не зна жито: шта га чека? не зна момак: шта га чека? Не снива да свет оваj зле намере не скрива: како ће рат започети и момку ће смрт донети – ужива! Спаваj, момак, благо моjе! Шта Бог даjе, узми своjе! Одмараj! Бог зна пут твоj, стога се ти не стараj... Стала кола... и кочиjаш: „Хало тамо! Капиjу ми отвараj!”

www.rusnaci.org

Има л’ лепше, Боже свети Има л’ лепше, Боже свети, од недеље код нас лети? од недеље поподнева? Свак то знаде ко зна Бачку, о њој снева. Кола тандрчу по селу, газде у чистом оделу, ка атару иду свака, да газда насече стоци заперака20. Хеј, недељо, хеј недељо! кол’ко-тол’ко дајеш свима, ал’ највише Бачванима, ко да си са неба сишла, хеј, недељо! Што се небо пресиjава! Ко да сама Божjа слава позива нас да сложимо на молитву руке да јој се молимо. На стрњишту газда стане, кукуруз је с обе стране, а по стрни чистац21 цвета зелен-бео, а мирише на по света. Ситан чистац – ситно цвеће, неки мисле – није цвеће, а он много више стаје, јер пољима бачким лети душу даје. Газда коње поред сламе везао уз кола саме, бацио им заперака нека једу, пуна их је њива свака.

20 21

Заперци кукуруза. Чистац – биљка Stachys, у Војводини има и назив босиљак.

www.rusnaci.org

Пусто jе све око њиве ко да душе нема живе. Ту су они, па полако кроз кукуруз, ко кртице, ради свако. Ждребе у кукуруз зашло, па клипове младе нашло, слатко зрње јести жури, по устима чак му бело млеко цури. Неко виче: „Михал, пази, ово ждребе све изгази!” Кобила jе зарзала па jе к себи своjе чедо дозивала. Све се опет утишало као да jе време стало, па осећаш ко да бродиш том тишином, па се с новом душом родиш. Ко чистац кад ситан, бео процвета кроз атар цео, када ново жито роди, тако душа нам процвета на слободи. Ох, зидови стана мога, до атара рођенога пустите ме да се винем, да тамничка ова пута с себе скинем. Боже, хоћу jедно само: да уз чистац легнем тамо и у небо плаво гледам, да рођеноj земљи своjоj душу предам. Душу тешку, измучену, у том свету израњену, што већ у гроб тамни гледа – да, а чистац нек ми своjу душу преда.

www.rusnaci.org

И пчелица кад закружи (јер и она Богу служи!), чистац каже: то је пчела – а то живети ме зове глас анђела!

1927 Вечерње мелодије Увече, кад село у миру почива, улицама песма са песмом се слива. То певају момци, девојке певају – са песмом се младе душе дозивају. Лети шоровима песма у мом селу, у рускоме селу на бачким пољима Грми глас момака – ко небом громови а глас девојака – ко шева гласови – песма с’ поиграва, па се засмеjала: леле-леле-леле, лала-лала-лала. Лети шоровима песма у мом селу, у рускоме селу на бачким пољима. Од песама ветар лети широм света, за срце те стеже, носи мирис цвета – па више и не знаш окле тај глас шева: пева л’ небо земљи или земља пева? Лети шоровима песма, срце дира, сваку кућу дира на бачким пољима. Увече је Господ небо развезао, звезде je и таjне своjе показао, и земља је своје срце развезала, кроз млада се грла тако распевала.

www.rusnaci.org

Лети шоровима песма, срце дира, кућу сваку дира на бачким пољима. Где ће над пољима небу певат тако ако не у Бачкоj? То не уме свако. Зато тако лепе имамо напеве што су хоровође наше – мале шеве. Лети шоровима песма, срце дира, кућу сваку дира на бачким пољима. Ја сам свет попреко и уздуж прошао, мелодије такве још нисам нашао и такве вечери славне са песмама што ко цвет миришу нашим улицама. Лети шоровима песма, срце дира, кућу сваку дира на бачким пољима. Певајте, младићи и девојке наше, с овим Божјим даром и душе су ваше богате, и село и равница цела, са песмом би земља небу полетела. Лети шоровима песма, срце дира, кућу сваку дира на бачким пољима.

www.rusnaci.org

Поздрављење22 Сунце зашло, ветрић веје – у тишини и глас звона носи светом – у тишини. Радници се кући с њиве сад враћају и шапућу речи Богу – у тишини. Звоно својим гласом срца им отима, из груди их небу носи – у тишини. Птичица са лепом песмом утихла је, поздрављење свето слуша у тишини. Цветак се сад затварао, па је стао, поздрављење свето слуша – у тишини. А са неба високога звезде сјају, заједно се с нама моле – у тишини: Слава Богу међ људима ту на земљи и на небу – на небеској тој висини!

1928 Аероплан На стени, где тмурни облаци се роје, орлови одвека гнездо вију своје, одвека га вију и не напуштају: у њему орлићи свет тај упознају. Поглед горе: свак би ка сунцу да лети, поглед доле: страшан понор њима прети. Долете им отац, остаде без даха: сваки орлић дрхти од великог страха.

„Шта је ово, тата? – деца плачу, пиште, – небом змај пролете – неко чудовиште! Фркће, риче страшно, видесте л’ га икад? Ах, ви нам о њему не рекосте никад!”

А оро уздахну, спусти седу главу: „Децо моја! Вечну изгубисмо славу! Човек узе нама што нам Бог подари – и славу и царство!” – рече оро стари. – Није то змај што сте горе га гледали, већ онај што смо се увек га бојали!

Поздрављење – јутарње или вечерње звоно којим се верници позивају на молитву.

www.rusnaci.org

Бог му даде кључе од света целога, а он из њег тера и Бога самога! Он спали сву земљу, све што на њој има, па сад већ и небо од Бога отима! Огањ, дим и смрад и смрт по њему носи, своју славу сеје, Божју славу коси...!” Стари мудри оро тако рече њима кад виде да нове свет законе има. Где летеше небом орлови одвека, сад ко змај огњени лети справа нека.

1929 Нова звона23 Звоне нова звона – први пут их чујем! Да л’ су нова? Ил’ су стара? Ја не разликујем! У мом родном селу ко некад се чује глас с високог торња, када пет звона забрује. Звоне нова звона у звонику горе ко и стара, али нешто ново нам говоре: „Било је, па – прошло, то заборавите! Рат је прошо – свет остао, треба да живите. Свака се травчица од смрти отима, о животу нова звона говоре вам свима! Огањ, плач и тугу и муке големе однео је вихор с собом, наста мирно време. 23

За време Првог светског рата звона цркава су преливена у топове. После завршетка рата цркве су добиле нова звона.

www.rusnaci.org

По свету су ваших синова гробови, покосили су их силних царева топови. Стара што узеше за цеви топова сада су већ само прича, а звоне вам нова! Ал’ смрт је остала даље међу нама, хода свуда и ходаће куд зажели сама. И пресеца нити свакога живота, али живот и из њеног рађа се чокота! Живот, живот гласе нова звона наша! Прво муке, онда живот – то је судба ваша!” Ко хор пет анђела с неба одјекује – са високог старог торња нова звона брује.

1930 Десет лета24 Десет лета откако смо васкрсли из гроба, откако нам, хвала Богу, засја светло доба. Десет лета откако нам заживи „Просвета”. Радујте се, браћо, наша просвета нам цвета! 24

Песма је написана поводом прославе десетогодишњице оснивања Русинског народног просветног друштва „Просвета” (1919), које је издавало новине, календаре и друге књиге на русинском (Руски календар, Руски новини и др.).

www.rusnaci.org

Браћо моја, погледајте, свуд нам цвета цвеће, радујте се, јер и нама дошло је пролеће! Излазе нам календари годину десету, чита их наш руски народ ма где је на свету. Чита их, а душе расту, јер сада сви знамо да сад и ми своје име и лице имамо. А гле наше школске књиге: деца их читају, за наш језик и наш народ они сада знају. Уче народ свој да воле и свој дом да створе, та и звезде с неба с њима на њином говоре. А недељно нам долази писмо од родбине, свима редом исто писмо – „Русинске новине”. Хеј, растемо, браћо драга, истински растемо – не смемо ко морски вали ми да нестанемо! А баш као што на мору изгубе се вали, тако су нам и дедови без трага нестали. Ко о валима, о њима не оста помена. Ал’ ми ћемо бити чврсти ко вечита стена.

www.rusnaci.org

Нико неће нас помаћи са места овога ко што неће до средишта стићи Земљинога. Сваки народ без просвете ко вода усахне, а просвета народ мења – живот му удахне. Браћо моја, уздиж’те се горе свим силама и никаквим се не дајте завести причама25. Кад зидови попуцају, кућа падне сама, имајте велико срце, Бог ће бити с вама. У слози сте увек расли, а ваша „Просвета” нек вам, браћо, дуго цвета „На многаја лета!” Виноградић мога оца „Шта ли ове године радиш, винограде оца мога? Није л’ ти чудно, дани пролазе а још нема друга твога?” „Ах, шта ја радим? Болно ми је и бригу тешку ја имам, ко да без срца свог сам остао, па се од смрти отимам. Гледам – изгледам свако јутро: хоће ли скоро доћи? Увек је дошао и ја више без њега нећу моћи. Тако је био сед, стар – а лаган као у руци моткица. 25

Као и у песми „Два брата”, песник овде мисли на неслагање међу русинском интелигенцијом због њене различите националне оријентације (с једне стране украјински, с друге – русински/руски оријентисани интелектуалци).

www.rusnaci.org

‚Где ћете, деда?’ ‚Идем да видим шта ми то ради лозица!’ Тако га људи питаше успут и он им одговор даде. С торбицом, штапом дошо је и одмах радити већ нешто стаде. У цркви он би увек стаjао, јер, рече, где се моле, онај што седи јадно тад изгледа ко свећа свијена доле. По цео дан ме је он гледао, и лозу и дрво свако. Газдо мој, зар ме већ заборави, те занемари ме тако?!” „Не чекај га, винограде, не жали што није више с тобом, смрт је пo њега дошла и навек однела га је с собом.”

Ој шевице Ој, шевице, ој, шевице, лепе певаш ти песмице. Дуго гледам jа за тобом док узлећеш над пољима високо ка облацима... Што не узе мене с собом?! Оj, шевице, оj, шевице! Небо ти је отворено, јарким сунцем позлаћено. Тужим тебе гледајући: доле имаш ти родбину, а винеш се у висину, чак до неба се дижући... Ој, шевице, ој, шевице! За тобом сам поћи хтео – ко из гроба се отео, летео бих, али, авај! Моје небо је прениско, и преуско, и преблиско – мој народ још чврсто спава! Ој, шевице, ој, шевице!

www.rusnaci.org

Срећа У колевци чедо лежи ко на трави роса рана, срећа му jе већ на лицу дечјем исписана. Не зна оно за богатство, за господство, силу власти, њему су jош непознате овог света страсти. Ова мала колевчица њему је то ко свет цео, а човек би од свег света много више хтео. Ох, малени анђелићу, тако чедан, тако мио, кад би свак на овој земљи ко ти сретан био.

Волео бих, тужан, знати Грануло је сунце јасно и мрак ноћи одагнало, на земљу и облачиће злато своје простирало. У башти је ружа дивна очи своје отворила и са безброј росних суза о срећи проговорила. Сунце јарко, сунце сјајно, волео бих, тужан, знати: кад ћу ја ко ружа тебе драги дом свој угледати.

Ружицама Црвене лепе ружице, вас воле младе цурице!

www.rusnaci.org

Кашћу вам jедну речицу, кашћу вам jедну таjницу. Да, али ово никоме не смете рећи другоме! Само к њој ви се нагните, и што вам шапнух – шапните.

Искрена љубав Цветак цвета и прецвета, роса пада и пропада, сунце сине, опет мине – топло гране, па нестане. Љубав моја – век jе твоја! Она цвета, не прецвета; њена нада не пропада; увек сине и не мине – топла гране, па остане.

Речица Покраj малог села, ко облачић бела, речица тече тихана испод врба што се над водом клањаjу и лице своjе у води гледаjу уз шумор танких грана.

www.rusnaci.org

Савија се трава и трска сиктава, таласи водом пливају – ко дуга округли, ко месец сребрени, па журе и пљуште у лакој пени и сунчев сјај преливају. Малене рибице, тражећи травчице, иду – лагано пливају, па, уплашене, брчну се изнад воде, пљусну као киша и даље броде, за храном опет трагају. Лети укруг тица – хитра ластавица, над самом водом прелеће, криоцима трепне, воду узнемири, у све већем кругу талас се шири, a она даље одлеће. Речице, у теби одбија се небо, моjа се душа одбиjа, што као ласта трепће крилима, па се поигра с водом, валима, постаје млађа, срећнија.

1931 Помрли ми отац, мати Помрли ми отац, мати од старости, да, и ја сам сад све ближе ка вечности! Мајко моја, сад на свету нема нико ко би мене, ко ви, звао: „Драги синко!” Четрдесет четир’ лета већ пролете, ипак сте ме увек звали: „Драго дете!”

www.rusnaci.org

Већ петоро сам имао деце своје, ипак сте ме увек звали: „Дете моје!” Пао је зид сад пред нама у животу, нашли смо се на самоме предњем фронту. На том фронту где падају, пропадају, где се лета о брег вечни разбијају. Боже, Боже, што смо близу Тебе стали! Што пролази живот људски – тренак мали! Стари су нам добро рекли шта нас чека, тек сад нам је јасан тренак људског века. Ах, тек сада нам је јасно шта нас чека, тек сад нам је јасан тренак људског века.

1932 Добар савет Срећа неће доћи сама док си увек у бригама: брига живот ти разара, то ј’ истина јако стара. Сваки дан – невоље нове (то су речи jош Христове); процветати корен неће док не расте из њег цвеће. Зато, брате, мораш знати ваља срце ишчупати из брига од којих страда и из свег земаљског ада.

www.rusnaci.org

Ко голуб се небом вини, за слободу вишу брини, знаj, живот jе тек пред нама са свим своjим лепотама. Што изгуби – заборави, у нов живот корак прави! Божја вечност је пред нама са свим својим лепотама.

1933 Пролећно сунце Небо, сунца зраке пусти кроз облаке, нека свет нама злати, нек пролеће се врати! Свe ћемо да дамо из блата тог само! Jер погледаш ли куда, зимско је блато свуда. Без лишћа смо гране док сунце не гране! Ко затвор смо трпели, прерано остарели. Небо, сунца зраке пусти кроз облаке, нека свет нама злати, нек младост нам се врати! Тад под небо јасно шева с’ вине ласно, пева празнику томе, ја и сви људи с њоме. Јоргован процвета, мирише по света. Живот нов ће почети, младост ће нам донети!

www.rusnaci.org

1936 Ова наша Иљча Што ли је већ цура ова наша Иљча, завршила школу и све она зна! За годину, за две просцима се нада – с четрнаест лета – девојка из сна! Има тал... Ох, што ће бити лепа млада! Ускоро ће просци, то свак нека зна! Она кречи, пере, и лужи, и мете – домаћица ти је права, бато мој; преде брзо као птице кад полете, као чигра пос’о вредно ради свој; ускоро и хлеб ће да меси и пече, па кажем вам: већ је четрнаест њој. Са младима она на посело иде свако вече, знате тај обичај наш: накудрави косу, па се и нафарба, ах, Иљча, та како ти све ово знаш!? Ко ли те научи да успиjаш усне? Ствари ове не зна свака цура баш! Кад недеља дође, само да видите ви тад нашу Иљчу – као ружин цвет! Са дрхтавим срцем мајка је испраћа пред капију, где ће видети је свет... Ципеле јој шкрипе, а сукње се врте – Е, Иљча, на просце сад је дошо ред! Расти сретно наша ружице румена, не сазнаj што касно сазнаjемо тек: ти си таква ружа што два дана цвета, само та два дана – вене цео век; ти си таква ружа што два дана цвета, само та два дана – вене цео век.

На крају живота Преселио се мој Крстур већ на гробље – о мој Боже! Какво чудо од живота! Ко то мирно гледат може?

www.rusnaci.org

Иду стара поколења, иду једни за другима: учитељи, родитељи, очеви – ка гробовима. Ја сам свог земаљског пута прошао три четвртине, свако звоно каже мени: крај никога не омине. Свет постаје ми пустији, лишће пада, гране голе, нема ничег... а на гробљу крстови се само моле. Земља ми је већ казала шта у њојзи све се скрива; остала је само тајна што на земљи не пребива. Немам мира као роде када на пут се спремају, у вечност већ пут ја тражим, очи к небу поглéдају. Шта ми срце највећ мучи младост неће то признати, с временом ће сазнат сама: мора с смрћу рачунати. Тихо свуд је, звезде сјају – да ли, браћо, сад чујете: то небеска звече кола оним светом кад полете? Кола људе што превозе с наше земље ка звездама, већ сам на њих се свикао, све ближе су с годинама. Звезде божје! Нек се сврши тајна света што се мења: Божја воља! Хајдмо куд су пошла и сва поколења. Та и овде ми смо дошли – Бог је знао где и куда – Бог се за нас овде брине, побринуће се он свуда!

www.rusnaci.org

ПОЕЗИЈА ЗА ДЕЦУ

1923 Пчела „Зу-зу-зу-зу, сестре, – матици кажимо: Шта радити? Да л’ сад можда прело да правимо?” „Зу-зу-зу-зу, децо, држ’те ви се реда: девојчице нека преду, ви тражите меда! Када угледате макар цветак мали, спустите се да би медак са њега убрали. Јер треба за зиму меда нам скупљати, али треба и за газду – да порез исплати! Ко вам мира не да, ви њему кажите: ‚Сам не радиш, нама сметаш’ – па га убодите.” „Зу-зу-зу, матице! Тако, тако ћемо! Из кошнице с нашом песмом у свет узлећемо. Па ћемо радити, – најбоље ће бити! Раду ће се од нас пчела и људи учити!”

www.rusnaci.org

Санак Иде санак селом, иде по кућама, ал’ најдраже му је бити, дечице, са вама. Нечујно у кућу уђе са улице, нагне се и пева тихо: „Спавајте, дечице! Везаћу вам крилца, голубићи мали, да не бисте из колевке мами излетали! Буји-паји-буји, голубићи мали, да не бисте из колевке мами излетали! Буји-паји-буји, спавајте, дечице! Нарашће вам крилца већа кад се пробудите!”

Препелица Да ли сте препелицу већ негде видели? Чули сте је, а песму да л’ сте разумели? Пућпурућ па пућпурућ. „Ја те волим, сунашце, ал’ у житу чучим, људе, тако скривена, хвалит Бога учим. Пућпурућ па пућпурућ. Децо моја, у гнезду мало вам је среће? Лепше шуме од ове нико наћи неће. Пућпурућ па пућпурућ. Не идите никуда ви из гнезда свога, јер ко дом свој не воли, страдаће од злога. Пућпурућ па пућпурућ.”

www.rusnaci.org

Кад се тукла мува с мувом Кад се тукла мува с мувом, ал’ то беше страва! Замља с’ тресла, борба на смрт и на живот водила се права! Кад грувати поче ватра, створи такву буку ко кад се на бојном пољу силне војске два владара туку! А како се тек за косу почупаше луде, котрљаше се по свету амо-тамо наоколо свуде! „Ти си једна коњска мува, а да заповедаш? и да седаш на човека? Ти на коње смеш само да седаш!” „Ти ћеш да ме учиш реду? – виче она друга. – Видећеш ти кад те млатнем, па се пружиш колико си дуга! А у води караш гледо у великом страху, па помисли: Крај је света, све ће пропаст у једноме маху! Али караш не примети у великом страху: У лету је ласта обе прогутала у једноме маху!

www.rusnaci.org

1924 Недеља Седам дана свега у недељи има; један је Бог дао себи, а шест нама свима. Више Господ нама него себи даде, јер тако са децом добри родитељи раде. Али кад недеља дође – запамтимо: то је свети дан господњи, Богу тад служимо. Буди ко на небу и мисли на цркву, чисто тада се обуци с молитвом у срцу!

Ветар Љутит ветар дува, врата нам пролама: „Напољу је мрачно, хладно, пустите ме к вама!” Као пашче гребе о врата и скичи: „Пустите ме, хладно ми је на великој цичи!” „Нећеш ући, чврсто држимо ми кваку, лампу би нам угасио, били би у мраку! Нећеш ући, јер смо за тебе већ чули да топлоту зими крадеш, па бисмо мрзнули!”

www.rusnaci.org

Тежак и лак посао Када с вољом што радите, пос’о ко да лети! Нек вам, децо, увек буде ово на памети. Јанко узе меричицу кромпир да прeбире, али стално га је вукло да се игра жмире. „Тежак пос’о, – зачуло се гунђање Јанково, – пропашће свет пре нег што ћу да завршим ово.” Михал трап је пребирао, хрпа много већа, радио је с вољом, није стајао ко свећа. До вечери Михал пос’о сав је завршио, а наш Јанко је још увек на почетку био. Јер када се с вољом ради, пос’о ко да лети! Нек вам, децо, увек буде ово на памети!

Ластавица Ластавица мала, после дугог лета, познала је нашу стреху долетевши иза мора, из далеког света. Како је весела! И пева и лета: под нашом је кућном стрехом нашла своје давно гнездо дошавши из света.

www.rusnaci.org

Ластавице мала, носиш нам пролеће! Кад цвркућеш, све се буди, зелени се младо лишће, васкрсава цвеће. Ластавице драга! Цвркући весела! Дуго код нас ти остани, па нам причај шта си све ти за морем видела!

Небо „Је л’ далеко накрај неба?” – звезда звезду је питала. А одговор тисућ лета или више је чекала. Најзад дође њој одговор: „Ја сусетку сам молила, након десет тисућ лета тек одговор сам добила.” Сусетка, пак, њојзи рече: „Ја још пре милион лета питах сестру, ал’ још немам одговор о крају света!” Од једне до друге звезде пут је, децо, далек тако, – велика је Божја слава, нек размисли о том свако!

1925 Јани26 „Оди, Јани, оди код нас, дому оди моме, биће теби много лепше нег у дому твоме.” 26

Јани је у русинском име од милоште од мушког имена Јанко.

www.rusnaci.org

Сусед богат малог Јанка сваки дан је звао да му син јединац буде, па би му све дао. Имаће он бесне коње, раскошну одећу, и кроз то богатство му је обећао срећу. А Јани се полакоми, са суседом пође и са малим завежљајем у кућу му дође. Сусетка се обрадова ширећ руке своје, од срца му проговори: „Драго момче моје! Као птиче своје мало хранићемо тебе, да све имаш, да си сретан даћу све од себе. Драго моје мало дете, срце ћу ти дати. И ти воли ме од срца ко рођену мати.” Тако га је дочекала, мило га љубила, медом слатким, колачима – свиме га нудила. Малом Јанку крај колача много се свидело, крај ораха, поморанџи време му летело. Али једном се пробуди ко да усни ружно: ко да с пута је скренуо, било му је тужно.

www.rusnaci.org

А кад седмо вече дође, покупи се Јани, крадом и сав у сузама изађе он вани. Капиџик је залупио, из дома туђега брже-боље је летео до гнезда својега!

Млади ученик Кад сам дечак био мали и у школу сам пошао, самог су ме моjи слали, јер до школе пут сам знао. Дечачићу од шест лета школу су ми показали, као да је кућа свéта у њу трчах – ђачић мали. По таблици сам писао, коње бесне исцртао, 2 и 3 сам сабирао, над словима се муштрао. Ох, а кад сам научио већ све знаке и читао, тако сам се веселио, словима се радовао. Ал’ кад књиге су нам дали, чудно сам се осећао, јер учити смо морали речи које нисам знао. „Magyar az én apám, anyám! Magyar az én kedves hazám!”27 Такве речи тамо нађох, а шта значе – не пронађох!

Мађар је мој отац, мати, мађарски је мој драги дом.

www.rusnaci.org

Мислих у маленој глави: Не зна као ми причати тај што песме ове прави, ил’ не хтеде их писати? Ох, а што би лепо било све у књизи разумети, како слушати jе мило своjе речи, Боже свети! Само кад би ко писао како маjка ме учила, ја бих редом јој читао, она би се веселила. Док сам мали мудровао, на срцу ми рана била, што сам више размишљао, све више је крварила. Невидљиве тада руке венцем су ме овенчале, много среће, много мука уједно ми даровале. Поета сам руски сада, свом народу песме пишем, немирно ми срце страда, за свој народ само дишем!

www.rusnaci.org

1903 ТУГОВАНКЕ – СРЕЋИ И ДРАГОЈ IV певање 1. У зеленом тихом лугу славујак биглише, пева – не може се песму другу певат но што срце пева. Ах, нек вам не буде чудно што певам ја увек тужно и жалосно тако певам и сузице што пролевам. 21. Посадићу пољске јагодице – спомен ми на младе годинице. Посадићу ружу ја црвену – споменак на драгу ми вољену. А ова је врба тужних грана – од невере њене болна рана. 34. Насред баште цвета трнова ружица – невоља је кад те заволи цурица. На ружи ујесен цвет вене, опада – драга се промени, срце болно страда.

www.rusnaci.org

ИЗ МОГА СЕЛА Идилски венац

Прими, село, речи ове и ти роде мој – мада одох ја од тебе – и сада сам твој! Прве речи и труд први – све што сам имо у књигу сам ову сабро – теби дајем то.” I Сунце ј’ горе, ветрић шуми, пшеница се њише, из ње шева излетела, па лети све више, и одмах је запевала гласом ко од меда: час весело, а час тужно – описат се не да. Лети, лети, чини ти се, под облак високо, лети, лети, само мало загледа је око, песма њена предивна се са висине чује, а одјеци лагано јој изнад поља брује. Кад до воље напева се дивне песме њене, криоцима затрепери, опет назад крене, а кад је већ близу земље, задњи пусти гласак, као стрела слети доле, тек зашуми класак. После шеве препелица своју песму гуди, у житу је шћућурена јер се плаши људи. Пућпурућ, пућпурућ, ућ, ућ – на прекид се чује, песма јој се пољем шири, стално одјекује. Слушат ово, драги Боже, срце се потресе, то је срећа, то рај прави, у небо узнесе. Заборавиш своје боли, упознаш милину живота у миру овог, лепоте силину. Утихнула препелица, само коса зуји, узме откос, посече га, ко струна забруји. Човек коси, ваља класје, жена руковеда, а дечачић пред њом иде да ужад пореда.

www.rusnaci.org

Чим обори један откос, с косом на рамену иде натраг и руке му на други зама’ну. Сунце жеже, озноји га, он не мари за то, зној крвави то је хлеб му, то је само злато. У дебелој хладовини сребрне тополе, где сја лист од златног зрака с небеске куполе, ту је љуљашка малена, крај ње сека чучи, а у љуљашци детешце да ради већ учи. Цурица је крај љуљашке, брацу свога њише, забавља га, заговара, воли га највише. Кад се бата ражалости, па заплаче часом, весела му она пева, као тужним гласом. „Не плачи злато, не плачи драги соколићу, тата је пошо од куће на лаком коњићу, пошли су отац и мати, ко ће те гајити и на починак носити, песмом успавати. О, ми ћемо те подићи, све тако маленог, кад се твоја мајка врати, наћ’ће момка лепог. Буји, паји, буји, паји – ти пиленце мало, у своје си мајке млека доста посисало”. Дете слуша глас сестрице како пољем бруји док му она мила пева: „...буји, паји, буји”. Слуша, слуша, па се смеши – ангел је постало и у хладу, под љуљашком, није заплакало. Док је небеска звезда још пекла са висине и док је јездила сводом у плаве даљине, њих двоје у хладовини сами су седели, у нежности и уз песму скупа се играли. Кад је прошла жега, испод љуљашке су пошли стрњиштем на кошевину код маме су дошли. На сноп су један сели па с мајком диванили и прстом показујући, сунашце гледали. А оно се тихо спушта, полако залази, тамо далеко за земљом место проналази. И цео запад од злата у руменилу сја, само се један облачић ту негде беласа.

www.rusnaci.org

Утихнуо птичји пој је, чује се глас други, све уз песму, а уморни, с њиве иду људи. Прво чујеш глас усамљен, глас једне девојке, онда више грла јекне звуке песме слатке. Кола лете, лете брза, жито се таласа, и оно ти са људима пева из свог гласа, шушти, шуми, класје вито, клас на клас се свали, ко кад се по бистрој води вал са валом шали. Утрно је задњи зрачак јаснога сунашца, а са модрог неба сумрак на њега се баца. Земља навлачи одежду, у свом сјају пуном, са сребрним звездама и бледорогом луном. Дошо је газда са њиве и укућани сви, прашњави од послова, већ су се и умили. И док им за окрепљење храну не скувају, у трему се још окупе и разговарају. Поседали би на клупе, или поред пећи и испред лампе тако, све једнако седећи, у њеној светлости јасној разговарали би шта изјутра ваља чинит њима по потреби. Бакица дугога века и сребрне косе почиње причу о оном што давно збило се. Деца би хтела да знају, уши наћулили, скаску о змају кад чули, уз мајку се збили. Онда ће тако плашљиви кроз окно мотрити да нису негде онамо змајеви крилати, а за њиховим леђима да није вила зла – у баку ће гледат своју великим очима. А у дедици седоме срце заиграло – кад је он негда млад био како се орало: дрвен’ плуг, а четир коња зноје се од муке, с раоника земљу скидаш – не осећаш руке. Где су тад биле машине? У дане јесење камаре жита су биле још неовршене. Некад су из облака већ пале снежне птице, а шупе пуне биле невејане пшенице.

www.rusnaci.org

Кад почне прича о Пруској, заискре му очи, а у старе му образе руменило точи: О, Вишњи, тог војевања страшног и горкога! Они су клечећи помоћ тражили од Бога. Не живи се, драга децо, завршава деда, сад и овде ко што ми смо ту живели негда. Радио си, знојио се, твоје није било, уз батине, све је газди у кош одлазило. Тако они попричају и за сто седају, газда и слуга – исту част сви овде имају. Помоле се и сипају сви из исте зделе, једна мука и зној један ту ти се не деле. Припрости овај сто не зна за ружно безверје, у овој кући никад не живи лицемерје. Ту нећеш наћи гордост – већ ту понизност влада, од богатог сиромашни ту никад не страда. А када глад већ утоле, од стола устају, мушкарци да стоку виде, одлазе у стају. А мајка дете узима па га ту положи на креветац да седне и ручице му сложи. Она се моли, а оно за њом све полако, цео оченаш су рекли молећи се тако. Како је оно побожно мајчицу гледало, како је име Божије с љубављу тепало! Кад би видео тај цветић потпунога мира, како је у њему малом вера без оквира, како се у бистром оку то срце огледа и чиста невиност зрачи из тога погледа. Око би твоје тад било препуно сузe ти, а душа би од љубави хтела да узлети и кроз росу ти би гледо да анђела тога речи пробијају двери неба високога. Мрак је већ свуда, пламичак један ко варница последњи светли ко што задња сја Даница. Он потоњи још трепери и тако прати све на починак и у том сам пада у тамне сне.

www.rusnaci.org

Одједном и он угасне, а они полежу и лепо им, јер уморни одмор већ досежу. Тиха, глува ноћ завлада и у тој тихоти само понекад поносно запоју кокоти. II Кад пшеница шуштава се сва косом покоси и свезана у крстине сложи се по роси, тад и овас што под пазух гордо подиже се у невезано снопље да се суши ниже се. Земља је већ од високог зрна очишћена, па је около велика равница створена. Мого би да видиш цео свет где се простире, да небо плавом марамом видик не застире. А тамо где небески свод земљицу целива ту безброј белих таласа живо се прелива, па сијају и на младом сунашцу трепере, то баба јариће тера, наши људи веле. Надалеко свет је широк, море једно красно, сребрно се све прелива, као сребро јасно, по њему као да плове чамци за чамцима, то ређају се крстине, свуд за крстинама. Кола често лако лете уским ленијама, тандркави звук точкова одлеже њивама, облаке прашине иза себе остављају, који и само блиставо сунце заклањају. Када својим колима на стрњиште пристигне, кочијаш их стојећи крај крстина окрене, онда крај једне, уз вику, коње заустави, помоћнице доле спусти и кола приправи. Тад невеста вредних руку подиже снопове на кола, супругу своме, користећи виле. Он снопове прими, један на други положи кол’ко у кола стане, док до врха не сложи. Кад су на дрвене пречке снопове сложили, све натоварили па их лепо обликовали, попну се на кола, као на кров поседају и тако се камарама полако враћају.

www.rusnaci.org

Други, у празним колима, на дасци седећи, брзо, јер времена нема, у трку једући хлеба белога, по једно парче сланинице, каскајући тако стигну до своје њивице. Када пристигну и кола житом натоваре, седну горе и враћају се где су камаре. Сад мало ко своје зрно довешће до куће и мало ко са коњима своје жито врш’ће. Ех, а некада се ово благо довозило на гумно, а онда тамо с коњима вршило. Зором су с камаре пуно снопова нанели, стабљику доле, клас горе по гумну сложили. Цео дан су четир’ коња по житу газила, сва чељад га много пута обдан превртала, много пута овршену сламу сакупљали па је горе на камару по дасци носили. Један је, стојећ, коње под врелим теро сводом, хлад му је правио шешир с великим ободом. Увече су овршено грабљама скупили, дуго у ноћ вејали, у грот зрно сипали. Сад камаре жита гордо на њивама стоје и још главе завршене увис дижу своје; ко јато белих гусака што ће да полете, тако оне издалека на сунцу забљеште. Ускоро ће међу њима брујати машине, црни дим ће из димњака куљнут у висине. Ко што се на цветовима пчеле окупљају и са великим трудом сласт са цвећа скупљају, тада уморних крила са цветова полећу, мед свој доносе и тако богате кошницу, тако су се људи поред камара скупили, па су из богатог класја зрневље вадили. Млађани и снажни момци, срца им весела, насред камаре се врте около снопова, бодући снопове тешке, лако их бацају, а марљиве их девојке од њих прихватају.

www.rusnaci.org

Страшне раље класје млате у свом страшном брују, сламу дугу, вртећи је, лако избацују, мушкарци је са вилама онда дочекују и стрчеће, на камари, рогље обликују. Кроз решета вршалице чисти се зрневље, очишћено, тешко, тако цури у џакове, а џакове старци вежу, онда их измере и ракијом уз то увек изнова наздраве. На кола пуне џакове све до врха пењу, па када крену, под силном тежом кола стењу. Чим кући дођу, џакове уз стубе носе још, па их онда изручују све у велики кош. Златно зрневље дубоким кошем се разлива и до врха преобилно оно га налива. Ех, дивно ли нам се сада сувим златом плаћа, стопут, зрно посејано, а и труд се враћа. А кад недеља по жетви и светац им дође, сваки с’ момак јутром дигне и с коњима пође и многи се онамо на стрњишту окупе, па лепе пурењаке за печење накупе. Ситном сламом пале ватру црвенога плама, што небеском сличи пламу на рођењу дана, дувају у жеравицу па је распирују, а на клиповима зрнца пуцају, пуцају... Кад су се коњи ко бубњи затегли од паше, плам ни жар неугашени ту им не осташе. Па су отпутали коње, неки их презали, други су јашући кући својој одлазили. Јесен богата долази сада натенане, носи дарове, амбаре пуне и таване. Празне се тавани пуни жита и кошеви, жељно чекају кукуруз што сад зри на њиви. Људи су спремни и бербу већ су започели, клипови су тако лепи, ко рука дебели. У корпу их стављају и до врха трпају, онда те пуне корпе на међу изручују.

www.rusnaci.org

Колима иду крај сирка и купе гомиле, да не проспу кукурузе, платно простру доле. Онда полако довозе кући па тик уз трем све клипове на гомилу једну истоваре. А кад дође драго вече, на дана смирају, у дворишту многи сјате се да комушају. Мада је мрачно, с прозора лампа баца зрака обиље и светли им, па тако нема мрака. Чистећ клипове, на мекој комушини седе и приповетке, што души им годе, беседе. Чисте клипове, на своје гомиле сви мећу, ко ће више очистити, стално се надмећу. И седе код куће своје, родна груда је та коју никад не оставе до краја живота; седе они, сви су своји, сви ту окупљени, а не трбухом за крухом светом расељени. А када Бог да да буде добра годиница, грожђе плаво, пуно, здраво, да роди лозица, стари пудари чокоте онда прегледају, ходајућ кроз винограде баш им се радују. До винограда пуна се кола младих возе, па ножићима гроздове сви режу са лозе. Набрано у мерицама до кола доносе, у бурету, кад напуне, кући га односе. Онда босе ноге плаве бобице муљају, цуре под њима капљице, буре наливају, цуре капи и богатство тихо најављују, цуре слатке, невидљиву срећу објављују. Слађанога винца газда захвата чашицу, са првом чашом подигне и лепу здравицу: „Хвала Богу – овог лета је лепо родило и нашу кућу је сваким добром подарило!” III Снег веје с густих облака – на радост дечију, кроз прозор гледају: „Хеј, снег пада, лети!”, вичу. А он пада баш као да се роје лептири и белим крилима чине да све затрепери.

www.rusnaci.org

Пада, пада и напада скоро до колена, васцели свет је покривка бело обојена. Тек куће и стабла гола под њим су стрчали и неми, под белом шапком, белину гледали. Прва ноћ, по првом снегу куће уресила, леденице ко свеће о стреху обесила, окна у лепо процвало цвеће је обукла, а на бистре воде глатки лед свуд је навуклa. Шеву је испод облака на земљу бацила, а њен кљунић гласни је тад сасвим ућуткала, препелицу из зрнастог класа изјурила, морала је да бежи, па се и одселила. Пуше се горди димњаци, дим густ ко облаци, напољу лед, а од пећи топли су кућерци, а малишани су ти на зиму истрчали, испитивали су лед, јер већ би се клизали. Али, лед је још преслаб и танак је ко стакло, не би ваљало кад би га стопало дотакло. А када га две три ноћи мало ојачају, онда ће деца радосно да га поздрављају. Ко на дасци за пеглање, клинци су на леду, па смишљају шта би све ту могли да изведу. На једној нози клизо је, ал’ није успео један од њих, пао је, ал’ је брзо устао. Само је видо звездицу што му је засјала када је глава у леду под њим уцртала; киван је узео капу што је одлетела, јер глави да буде јастук – капа није хтела. Не мари ништа, било па прошло – он размишља, без муке нема науке, па опет покуша. Други су се насмејали, па ко војничићи један за другим клизали, весело вичући. А тамо су криве санке у руке узели, из шупе су у двориште на снег истрчали. Давно су се они томе, давно радовали, то санкање по снегу су давно замишљали.

www.rusnaci.org

Еј хај, један другог вуку, господски се возе, кад не може један вући, више њих се сложе, па лете ко птице снегом, лако поскакују, а понекад се, богами, и испретурају. Образи им се румене, мрзну им ручице, дуну мало у њих, па их угреју малчице. Кад осете да су гладни, кад се изјурцају, својим топлим кућицама они се враћају. Чему високи двори, кад су ниске кућице такве им пресрећнице и такве миљенице? Па у њима све имају, што год им затреба, сво богатство: топлу стреху и окрајак хлеба. И момци су већ из шупе саоне извезли, за омиљено санкање заједно их спрегли, Дивним коњ’ма лепе гриве ту су заплитали пантљикама – и блиставо их истимарили. Извели су их из штале и већ их упрегли, амове и оглаве су им лепе затегли. Спреда у саоне они ће да поседају, а позади се девојке младе намештају. „Децо моја”, добра мајка им лепо говори, тако златном својом речју из уста им збори: „Сви ми ви на себе само добро припазите, не возите се брзо, да се не претурите!” Стоје коњи упрегнути к’о крилаши, што се каже да су брзи као да их крила носе. Стоје лепи, главе гордо сви своје уздижу као они што их деца на таблици ришу. У саонама су брзи и неуморени, и ко да су грошевима сјајним украшени. Стоје, али копитима немирно лупкају жељно чекајући да им отворе капију. Ал’ одједном је капија крила раширила, из дворишта на улицу пут им отворила. Бич фијукне, скоче коњи, лете саонама, са саона гласна песма све селом одзвања.

www.rusnaci.org

Девојке и момци су из грла запевали, млада им срца преслатка песма развесели, из срца она кроз уста љупко им израња и својом јеком сво село медом испуњава. Лете они саонама мило певајући, старији их погледују све им завидећи; стара бака уздахнула јер се присећала кад се тако саонама некада санкала. Када неки другар већ их спази издалека, са лопатом пуном снега сакривен их чека, па када стигну до њега, он снег на њих сручи, а певање прекину од срца се смејући. Млада, црна коса им је начас побелела, румена лица још више им поцрвенела, и, смејућ се, једно с другог снег тако стресају, па због тога веселије гласно подврискују. Лете коњи као ласте, гриве им виоре, а пантљике у гривама кроз ваздух трепере, санке за њима у скоку стално их пристижу, све улицу за улицом у прелету нижу. Већ су се млади провезли баш сваком улицом, па иду својим кућама у стању веселом. Утихнула им је цика, престало певање, чују се тек прапорци што красе лаке коње. Сад су близу, а мајка их већ чека пред кућом, сва је брижна, ал’ их ипак сусреће с осмехом. А они ти још на крају једну запевају док се ту у авлији са саона скидају. Кад се смркава, а цура се на прело спрема, преслицу и кудељу под пазухо узима, пред капију изађе и гледа дуж улице ако спази оданде лик своје другарице. Поздраве се и заједно улазе на прело, а овде је пуна соба и ларма зацело; ту се чује точкова од вретена брујање, ту момака и цурица весело смејање.

www.rusnaci.org

Ту је песме непрекидни, онај преслатки бруј, ту је к небу ко птичицу односи крила хуј, ту ти она младо срце пламом распаљује, ту и љубав, радост срца, гласно исказује. Цура пева танким гласом, лепу реч казује, ту песмицу драгом срцу она упућује. А за њом сви мило брује пуним гласовима и њезино срце прате у својим срцима. Пева девојче, испреда из преслице влакна, а испод прстију њених излази нит златна и укруг се на вретену танка намотава, пева девојче и тако пређу увећава. Већ је касно и бледи се месец појављује, да је време за полазак он им објављује. А они га послушају, већ се припремају, сви заједно, истог трена, прело напуштају. Изађу из дворишта у тихом разговору, неки се момак скрије и на њих баци грудву, па из мира и шаптања цика одјекује, и плашљиви, бојажљиви на крају се смеје. А месец их својим јасним светлом обасјава, на белом снегу ка кући пут им уцртава, бистрим оком их посматра и погледом кружи, да сиђе с неба – пожели да им се придружи. IV Лепо јутро устало – из сна се пробудило, лепо јутро устало – и очи отворило. Устало је оно бело од беле одеће, нестрпљиво чека дана крај и Бадње вече. Чим устану деца мајци поставе питање јесу л’ спремне торбице за њино коринђање. У пећи пуцкета пруће, пламови севају гладни чекајућ бобаљке28 што се припремају. Девојчица украс спрема за божићно дрво, јабуке и орахе ту позлаћује прво, онда их с медењацима на дрвенце качи и радосно Бадње вече чека да се смрачи. 28

Бобаљке – кул. русинско национално божићно јело: округлице од хлебног теста с маком.

www.rusnaci.org

Смркава се, а из куће смеће изнела је, њено срце дрхти, слуша одакле пас лаје. Откуда лавеж допире, тамо ће да дође када из очеве куће ко невеста пође. Соба, бело окречена, лепо је спремљена, а на столу већ гори и свећа упаљена. О, па како ту светла не би било јаснога када се чека долазак светлила вечнога. Из камаре браћа сламу у врећу ставили и онако златну, оштру у њој завезали. А кад су вечерњих звона они звуке чули, у трему, покрај врата, сву сламу су просули. Тада у собу сви уђу, а најстарији не, он ће да унесе сламу и с њом честитање. На врата ће да закуца, уђе корацима, скине капу, прекрсти се и почне речима: „Данас се Христос, небески Цар, нама родио, данас је Христос, небески Цар, с неба сишао, данас нас откупио, од греха избавио, за нас студен трпео и себе прославио. Пророк Исаија тако је пророковао и Емануилом њега је славно назвао. „Већ нам је Дева” – казује он – „родила Сина, Бога, Цара нам вечнога, – Марија једина!” А ово што вам доносим ја, оштра је слама, прострећу је ту, по соби, нек буде под вама да бисте се у јаслама Христа присећали, што су га магарац и во дишући грејали. Донео сам вам са сламом и лепе честитке, новорођени Цар жели вам срећне тренутке, да у радости ове празнике проведете, да још таквих весели и здрави дочекате”. Он им то тако свечано, анђелски казује, па врећу развезује и сламу разбацује. Од радости са небеса срца им лупају, милином и нечим светим се испуњавају.

www.rusnaci.org

У очима од радости суза им изгрева и около окупљеним очи скроз налива. Врли отац је у челу, ту честитке прима, суза каже да и њега радост обузима. „Славимо, данас је светло таму оставило, славимо, данас је дете свет наш избавило, славимо и радујмо се јер су у овај дом долетеле лепе вести о избављењу том.” Тако газда проговара, па за сто седају, делиће своју вечеру, ту коју имају: ту су преслатки мед жути и рибе печене, капушњики29 и бобаљке, тако омиљене. Седе тако за трпезом стари са невестом, што два дана није хтела за седење место. Деца мала по слами се љупко ваљушкају, ручицама свуд по соби они је стављају. Орахе им мајка дели, јабуке црвене, како воле те поклоне, свима омиљене. Пракљачу узму они, уз ногу стола ставе, па се играјући по њој орасима баве. Одједном се под прозором зачује неки глас: „Дате сја навеселити?30” – упита у тај час. „Дамо, дамо” – из собе се неко одазива. „Народилсја Исус Христос” – глас весело пева. У том часу ко да су се крилати анђели са неба високог овде на земљу спустили, под прозором сваке куће они су застали и својим звонећим гласом звонко запевали. Као небеске оргуље тада село бруји, њихов звук се разлеже и кроз атаре хуји. Тим звуком и голом прућу душу уливају, мртво, круто и лед’но у живот дозивају. И тада је цело село – света, слатка тајна, и тада је цело село – једна башта бајна где љиљан, каранфил, ружа гласно запеваше, вером, срећом и љубављу тад замирисаше. 29 30

Капушњики – кул. лепиње са киселим купусом. Овим речима коледари (коринђаши) траже дозволу домаћина да коледају (коринђају).

www.rusnaci.org

И рекао би да село равницу оставља, јер изгледало је да свет ту на њ’ заборавља, па се чак на брдо-облак диже с кућицама и цео свет осветљава с другим звездицама. Ал’ ево ти с торбицама и два брата мала, под прозор комшије, својте, њих два су застала и певају, као шеве, песме драге, свете, после песме, ту честитке а и жеље лете. Код комшија и код других кроз прозор им дају негде новчић, негде орах, колико имају. Рођаци их препознају, у кућу примају и тамо, у чело стола да седе – стављају. Коледати и ту треба – али другачије него другде, ту им дају новчиће вредније, који бели, светлуцави у торбицу падну, где јабуке и колачи не могу да стану. Онамо са звездом иду, тројица у белом, иду тако с неком капом, као с круном целом, и у собу, носећ звезду, они упадају све певајућ тако клекну, па се и мачују. А песмице с бетлехемом31 сада су све ређе, било их је, сад их нема ко што беше пређе. А младићи групно иду све носећи вреће, за орахе и јабуке да је место веће. Кад под онај пенџер стану другарице своје, „Дан рођења Божијега” – из грла се поје, ту у врећу орахе им зделицом сипају, а негде и капљом вина момке дочекају. Тад политра иде брзо од руке до руке, много их је, попиће је зачас, без по муке. Па кад су је испразнили, иду из авлије, „Бог је с нама”, из све снаге, улицом се чује. Певање је утихнуло, само „Бог је с нама” зачује се још по селу, па престане намах. А кроз прозор свећа баца своје зраке красне, она данас неће спати и неће да згасне. 31

Бетлехем – минијатурно представљена витлејемска пећина у којој се родио Исус Христос, а коју су на Бадње вече коледари носили са собом.

www.rusnaci.org

Небо бистро, окићено многим звездицама, трепериће и светлеће њиховим зракама. – О, да ли је у безброју тамо међу њима она звезда што је својим радосним зрацима за три краља вест донела о рођеном Краљу, што се изнад Витлејема светлела у даљу. А крст златни на звонику што га светлост жари месечева – као звезда и он сада зари. Показује и говори изнад села, јасан, где лежи детенце мало – његов вертеп красан. А ка овој звезди људи журно приспевају, „Бог је с нама”, пуног срца радосно певају. Звук звона је најавио служење поноћно, под облаке ширило се одзвањање моћно. „Слава Богу на висини” – хуји песма света, „Радост, радост – родио се Искупитељ света!” – V Покладе су пролетеле те драге и миле, кад предвече машкаре су прелима ходиле, шором је ишао дружба32 с црвеним пешкиром, с дугачким ројтама и са кићеним шеширом. Па је старинским речима, у тону свечаном, укућане све на свадбу звао, са дечицом. Ускоро је била свадба, музика свирала и сви су се веселили, а младеж играла. А сад замрло је село које бучно беше, мир прекине само шапат, однекуд донешен, дрхтави, жални глас жена код каменог крста, што тихо се, тихо моле код распетог Христа. А кад ујутру петлови већ закукуричу, тада кола, дрмајућ се, селом затандрчу. Клопоћу кола, на њима плуг, точкови, брана, иду да ору стрњику, јер није орана. Коње испрегну из кола, у плуг их упрегну, бич пукне, глас се заори, амови затегну. Оштри плуг засече бразду, а земља излази, по блиставом раонику полагано клизи. 32

Дружба – младић који у име родитеља младожење или младе позива на свадбу, фифер.

www.rusnaci.org

Иде орач све за плугом и стиска ручице, дубоко је заорао, коњи по малчице грабе, све до на крај њиве, и тад бразду другу хвата, а земља излеће по глаткоме плугу. И тако стрњику оре, док сву је пооре, тад тешка дрљача за њим разбије грумење. Кад се поравна, из руке сејач зрно проспе, а за њим брана од прућа семе земљом поспе. Сеје сејач с пуном шаком и по земљи ходи, а душу му лепа мисо – ваљда ће да роди – испунила и Богу се обратила добром, о, даће Он, да на лето зрно роди плодом. А младо пролеће расте, већ се из сна буди, по свету гледа, а свет је туђ, па му се чуди: дрвеће голо, без лишћа, тек пупољци мали по гранама, испод тврде коре прогледали. Около је цело поље још гола ледина, пролеће га у цват зове сунцем са висина. Земља га слуша и травке се по њој зелене, на зелену пашу краве су већ изведене. Па кад свиће, бичевима кравари пуцају, газдарице на улице тад краве пуштају. Још пре тога оне су их у каблић помузле, на валов их пустиле и ту их напојиле. Мучу краве улицама, кравари са псима из села у пашу гоне их ка пашњацима. За њима свињари трубе и свиње терају, док их жене из обора напоље пуштају. Па, кад су све своје рано јутром обавиле, у собу су се, да ткају, разбоју вратиле. И чунак између глатких нити пребацују, а деца су устала и калеме мотају. Ту се нит до нити збија и ткање се ствара, па се још неизбељено платно намотава. А кад се цело изатка, на гумно се сели, водом посипа и зачас као снег се бели.

www.rusnaci.org

А по гумну око платна жуте се гушчићи, трче бели и шарени за квочком пилићи, по дворишту и по врту са њима пролази и квочући дозива их где зрна налази. Они тако трче ка њој, скоро да се сломе и тамо где квочка кљуца, они кљују до ње. А кад су се накљуцали и добро најели, под квочкино меко крило сви су се сакрили. Тако и на своју мајку сва деца чекају, о часу да буду са њом малени маштају. Драго лице мајчино је увек у очима, а љубављу бол у срцу она лечити зна. Недељом поподне, увек, снаха и детенце, што има окице лепе и бело оделце, код мајке као да лете, баш журе, хитају, мајка драга и рејтеши33 једва их чекају. Овде код златне мајке сви, баш сви ће да дођу, Са Збехњова на Баришче ако треба – пођу. А кад се мало погосте, онда испричају оно што целе недеље у срцу чувају. На улици жене седе на столичицама, причају о којечему – о прошлим данима. Кад девојке крај њих прођу у ширим сукњама, осуђују оне сукње с вредним марамама. У гонгу седи тек једна, слепа и нејака, куд су је носила мора – прича она таква, описује света места у Јерусалиму, очима што је гледала – и у моћном Риму. Она им прича, а жене – у ухо се дале, у срцу је јако воле, али је и жале. За то време мушкарци су изашли и седе, о газдинству и години доброј већ беседе. А кад са високе цркве звона се огласе и мушкарци и жене, баш сви разилазе се. Па у цркву на вечерње они се спремају, сви одлазе и домове празне остављају.

Рејтеши – кул. савијача.

www.rusnaci.org

Тек једна старица сама у кући остаје, давно угасле очи и слабост вежу је – да не може у оближњу поћи богомољу, на светом месту да моли се за Божју вољу. Жао јој је што је тако, ал’ се сама бодри, „Доста сам се находала” – шапућући збори, „А сада, чекати морам позив Свевишњега к себи, горе да ме зове, до стола својега.” „Седам лета већ не видим, доста сам живела, лако ћу већ поћи где ме зове Божја сила!” Спокојна, на банку она седи повијена, последња суза пала би, ал’ је осушена. Мирна седи, бројанице рукама пребира, између земље и неба – та рај изабира. Моли се за децу своју, благослов оставља, не би реко да је жива, но да је икона. И док она слаба чили, свет се подмлађује, новом пролећном животу све се већ радује: бујно жито и овас – све се зазеленело, дрвеће голо младим је лишћем олистало. По вртовима крај кућа цвеће расцветало, што је девојче с љубављу вредно заливало. А јутром бистра росица цвећем пробљескује и плашљивим окицама сунце ишчекује. А оно се изнад земље крупно указује и, прејарко, у све већем пламу распаљује. Први пут на расцветалу земљу поглед баца и ко ветрић пољем жито нечујно таласа. Рано сунце осветљава једно стадо бело, овце беле ко снег да их је опро зацело, ходају по бујном житу, ниско га пасући, а јагањци равним пољем иду скакућући. Кад се јагње изгуби од мајке изненада, тужно блеји и тражи је широм свога стада. Чим је види, трчи ка њој, успут се радује, сад с њом пасе и од ње се више не растаје.

www.rusnaci.org

А код оваца пастири су са псом и пазе не дајући им у туђу њиву да улазе. Сунце ј’ ниско и од земље све даље отходи и све више вредних људи на њиву доводи. Сунце ј’ горе, ветрић шуми, пшеница се њише, из ње шева излетела, па лети све више, и одмах је запевала гласом ко од меда: час весело, а час тужно – описат се не да У Загребу 22. ХII 1903. – На празник Безгрешног зачећа Богородице Костелник

www.rusnaci.org

УМРЛОЈ ЋЕРКИЦИ (стихови)34 Лавов 1921 Издање аутора

I Ох, дете! Ко би се надао томе растанку болном и дану тужноме? Луткица што си скоро је правила како остави је, стоји и сад. Пре седам дана земља те покрила, увене занавек нам ружин цват! Драго дете! Ох, туге нема веће! А срце нам разумети то неће да више нећеш бити међу нама и да вечна те обавија тама. Мајка за тобом хтела је и сама бацити се, и jа сам хтео с њоме. Свет нам се промени сав у трену томе: где погледамо, гроб твој је пред нама! II Животом звао те ко те знаше, а ко те угледа једном само, задивљен ветар ти име даше. Али Божје намере ми не знамо! Заћуташе уснице те причљиве, угаснуше очице смеле, живе, смирише се брзе ти увек руке. Ох, вечног растанка болне муке! С децом се нећеш ко главна играти, с песмом уљуљкивати луткице, увек им нове песмице смишљати. Утихле су сребрне струнице! III Такво дете, а смрт га већ однела! Истргла би се ватри силом свом, ал’ небеса су је за жртву хтела, те заскочи тад судбина наш дом. 34

Ову поему песник је написао на украјинском језику; само њену XI главу је написао на русинском.

www.rusnaci.org

Пет недеља тек је ученица била кад болна школски век заврши свој, две недеље тек с смрћу била је бој и већ је земља сироту покрила. Недеља прва сном ју је душила, сокове је из тела њеног пила та љута болест, та страшна грозница, с мукама друга је дошла седмица. Заћута струна наша неуморна, јер клета сила стисну је злотворна, и само крици болни, непрестани, говорише нам о тешкој њеној рани. А њене муке – наше беху муке, не једном ка небу дизах ја руке да стане све, ал’ није било моћи, моје су дете зле точиле моћи. У јецајима тим је издахнула; а ми смо увек видели у њој победницу и у судбини злој – у тај трен нам је срце истргнула. Кад дрво олујни вихор обори, он јаму дубоку у земљи створи; у срцу нам је јаму оставио тај трен што дете нам је задушио. IV Болне ли туге! Ал’ коме казати о болу нашем, да л’ добрим људима? Или пожалити се небесима? Земљи што скрила је наш ружин цвет? Нико не може натраг нам је дати! Бесилан сад је цео широк свет! Не могу људи натраг нам је дати и кад би хтели, ал’ немају моћи, оживет гроб ни земља неће моћи; а небо? могло би када би хтело, судбину другу кад би јој донело!

100

www.rusnaci.org

Болне ли туге! – коме је казати? Ко може изгубљено да нам врати? Плачите громко, добри људи, с нама – биће нам лакше међ вама и с вама. V Осташе, дете, празне нам улице, куд си трчала, с њима се зближила, из стана нашег неста твоје лице, у стану празан је креветић твој, где си се Богу увече молила: што здравље, смрт нам носи – тајни тој. Ту је огледало – драги твој кут – пред којим си тако радо стајала, наново се обукла сваки пут, са својим надахнутим досеткама лепо удешена си се гледала и била увек драга свима нама. Све је остало, све си оставила: људе с којима судбу си делила, из дана у дан што си их сретала – ох, како једина ти си нестала, напустила навек свој драги дом? Ко дан јучерашњи си се изгубила: као да никад ту ниси ни била! Тек сан обавијен црном жалобом остао је, драго дете, за тобом! Варљива ј’ судба у науму свом! VI Шта сан је, шта јава у варци тој? Оно што људи „рођењем” сматрају? Ил’ то што људи „смрћу” називају? Што си ме ставила, кћери, на муке, на крст је разапет сав живот мој, из људских дошла си у Божје руке! На раскршће света си ме ставила, где боре се јавна и тајна сила: ––––––––––––––––––––

101

www.rusnaci.org

Ту дан је, људски свет он грли свој и виче човеку: „Ми смо своји!” Стварности за вас има тол’ко тек док око вас су топли зраци моји.” И човек се бори цео свој век и не престаје његов смех и пој. –––––––––––––––––––– А тамо свети мир је дубок, тих, што шапће нама: „Ја тајна сам велика! За човека сам истина, не слика, ја творац сам варљивих дана тих!” Славка, дете, ти си сад тамо сама! –––––––––––––––––––– Молим се, плачем, бол ме велик слама. Шта сан је, шта јава у варци тој? На крст је разапет сав живот мој! –––––––––––––––––––– Отишла си и мене си за собом повукла – и отишла код Бога, а ја сам сâм насред тог мрачног пута остао тад – и хтео бих за тобом. Сломи ме туга и бол срца мога и сва несрећа тога мрачног пута. VII Да л’ мало тих је што умрети желе: старих, болесних – колико је њих!? Што јаме гробне нису њих узеле, за њих су оне тренак олакшања, одласка трен и крај мучења свих... Ал’ њих још не узима к себи Бог! Ходају они светом без надања, мучећи себе и ближњега свог. Зашто се лако век прекида млад? Што умире нам цвеће људског рода? Зашто баш они, здрави, лаког хода и снаге пуни и орни за рад? Куда се део разум Провиђења? Где смисао је божјег уређења?

102

www.rusnaci.org

Знаш, Славка, ко је улицом ишао када се поворка наша кретала с ликом што иза тебе је остао – (ти у ковчегу нема си лежала)? Тај момак што богаљ је од рођења на обе ноге – ти си га виђала не једном на дасци с котураљкама док погуркивао се штаповима – пример несретног божјег уређења. Био је несретник сав у ритама, по граду се потуцао данима, ал’ нити хладноће, нити бацила није му могла нашкодити сила! Куда се део разум Провиђења? Где смисао је божјег уређења? Кад ја то видех, туга ме спопала, ја горко плаках: зашто дете моје небо ми узе под окриље своје, у гроб га свали нека клица мала. О, тајно вечна! Ти тајно скривена! Моћ људска пред тобом је премалена! VIII Руже у врту су се растужиле што их прерано људи откидају, а лепоту своју нису развиле? Зашто најлепшим живот отимају? Зашто их људи саде и гледају када најлепшим живот отимају? Тад славуј слети на калине грану, запева им: „Само људи то знају! Они засаде вас у своме стану, јер за вас тајну неку имају.” Ал’ тешко ружа може да прихвати да прерано децу мора им дати!

103

www.rusnaci.org

IX У болести дуго ниси спавала, дизала се, од болова стењала. (Ко сенка си се с кревета дизала: прерано на други свет се спремала...) Ја с тобом ноћу, да вратим ти сан, мама је била с тобом цео дан – (свето је срце мамино и руке, до бесвести су ти блажиле муке!) ко Израел с Богом се борих тада за тебе, кћери: „Дете да ти дам!? О, не узимај мени дете, Боже! Не дам га! Гледај, ја ту нисам сам! Са мном је син Твој, помоћи ми може! Рече: „У силну веру ко се нада, с том вером и горе ће да растави!” О, Творче! Верујем, молим и блажим, именом Твојим кунем те и тражим: Пусти ми дете моје! Нек остави оцу је свом Твоја велика ласка! Ја верујем: реч Твоја није скаска! Погледај! Ја сам без куће, у свету, родитеље ја оставих и дом свој, ту сам да испуним реч Твоју свету, дуг свој да испуним звао си ме тад – до дана данашњег Ти си сведок мој! Дом мој у свету су деца – њих двоје, на путу овом немам радост већу од деце те – шта би Ти хтео сад? Ти зарази њих болешћу обоје! О, Боже, Боже, ти милости знај! Врати ми дете, јер душом умрећу! Не узимај га, натраг ми га дај! –––––––––––––––––––– Док зборих ја с Богом, у трену том ти си се чудно у болу смешкала – чију већ тајну тада си гледала? Како Дух божји, обузету сном, буди те, зове и у божју славу ставља ти небески венац на главу...? Како одлазак твој морам примити? Ја оно знам тек што народ верује, јер народ ум вековни поседује: „Божја је воља!” „Тако мора бити!”

104

www.rusnaci.org

X Кад се вратисмо са погреба твога, од гроба твога – стана ти новога, тако ускога и тако мрачнога, у лону боравишта ти давнога на фотељу седе жалосна мама и рече: „Ту ће сад бити тишина!” И, знајући каква нам је судбина, заплакасмо, јер болно беше нама... Беше тихо, а у тишини тој плач зачусмо – као мамин и мој: зидови за тобом плакаше с нама: –––––––––––––––––––– „Куда се дела наша душица? Куда се дела наша луткица? Сад није с нама, у гробу је сама! Куд си се дела, наша душице? Куд су се деле наше очице? Неће устати и нас погледати! Најлепша нам се струна покидала! Наша радост – песма је заћутала у болан час и не весели нас! Убога и празна душа нам лута, у заборав само тражиће пута! Нама житак постаде небитак!” –––––––––––––––––––– Кад ти је братац ујутру устао, запита за те: хоћеш ли из јаме и шта радиш? – питање зада своје? Опет се душе нам онеспокоје, опет је суза сјај тад заблистао у очима оца твога и маме. XI (На бачком дијалекту)35 Ах, звечко наша, бака ће плакати кад сазна да те судба нам однела и да не звечиш више нам весела, Ах, болно твоја бака ће плакати и зажелеће кô свећа нестати. 35

Ову главу – бакино нарицање за својом унуком – песник је написао на русинском језику.

105

www.rusnaci.org

„Ах, Боже, Боже, нисам ни сањала! Ах, Славка, Славка! Ти чедо вољено, као то цвеће бело и црвено! Та зар бих икад томе се надала? Ах, децо моја, далеко од мене, срце ће моје од бола да свене! Та што си, сине, морао отићи где оро за дан чак не може стићи! Мајчине мисли тек долећу тамо – за мајку то би јако близу било! Јер како знати шта се код вас збило? Зло или добро – како да сазнамо? Недељу, Славка, целу сам мислила: Да л’ си порасла, умеш ли да читаш? Не заборављаш ли за баку да питаш? А ти си тада већ у гробу била! Та ти, још мала, свет ниси видела, а смрт те такву у гроб већ однела! Што сам ја, стара, живети остала, а ти умрла још нерасцветала? Та што не умрех ја уместо тебе? Што мене Господ не узе код себе? Ах, Славка, моја превелика туго! Та што бар тада нисам с тобом била кад си малена у гроб одлазила ах, на све веке, ах, толико дуго! С тобом су туђи људи тада били! Што су ми ову тужну вест јавили? Срце ми никад мира наћи неће, има л’ на свету, има л’ туге веће? Бака ће твоја поћи на гробове најближих своjих, тамо да их зове и тако ће се пожалити свима што је некада живела са њима: „Ћеркице моје, изгубих вас млада! Мајчице моја, мој малени брате! Ах, већ и Славка са вама је сада, па како сте је, како дочекали тамо где дуго већ дом свој имате? Да ли сте јој се сви обрадовали?

106

www.rusnaci.org

Поздрав’те ми jе од срца малену, нек млада лета никад jоj не свену. Поздрав’те ви њу, поздрав’те од мене, бакицу своју нек тамо спомене и нек ме скоро код себе позове! Јер срце никад мира наћи неће, на свету овом нема туге веће! – Нека услиши Бог ми речи ове!” XII У јесен кад лишће на земљу пада, кад сва природа спрема се на санак, тада смо тебе у гроб твој ставили! Сад су се с пролећем сви опет будили и сва природа зелени се млада, ти нећеш опет угледати данак! А летос нам је тако изгледало да свет је с тобом, ти с зеленим светом као цвет велик са маленим цветом, и да сте навек срцем се венчали... Ваша се срца скупа радоваше! Погледи ваши радосно блисташе! Свет ће те, кћери, тај заборавити, јер издајник је он, мисли тек на себе... Ко гôд са годом сличан неће бити! Један са срцем, други срца нема, један је с тобом, други већ без тебе, наћи другарице нове се спрема! * Кад смо на селу летос пребивали тамо на брегу међ тамним шумама, што су се с брега ко венац спуштале, твог незаборавног последњег лета, ти си стазама тог зеленог света дуго ходала са мном и са свима што дружише се с пољским путељцима. „Кад они иду, и ја идем с њима!” „Ја идем с татом!” – ти си понављала и увек ти си своје постизала. (Гледати коње братац млађи твој као задатак имао је свој.)

107

www.rusnaci.org

Ми смо свакога дана гљиве брали, по шумама, брдима смо лутали; радовала си се тим гљивицама: „Што је црвена ова гљивица!” Радовала се цвећу, ружицама: „Тата, што је лепа ова ружица!” „Звончићи! На њима мушица била!” – – – – – – – – – – – – Сваког дана си пуно цвећа брала, грлила га, с љубављу га гледала и мами га у кућу доносила! Превртљив свету! Не знам лаж ја већу од твоје! Кад процветаш ти поново с пролећа, кад добијеш рухо ново, лепоту покажеш, чар што те слави, ја с тобом ликовати више нећу! Јер за мене издајник ти си прави! XIII Последња песма што си запевала недопевана је пророковала о теби: „Преко гора, долиница”. Дете драго, ко је могaо знати какву је тајну хтела нам казати кроз кратке те речи ова песмица нејасна „Преко гора, долиница”36 Прву ноћ у врућици си лежала и мучила се тешким задацима – својим великим школским проблемима, на крају си песмицу запевала што је запамтила твоја главица у школи: „Преко гора, долиница.” Мада си много песмица ти знала, ту си последњу себи запевала! 36

Песма из које су ове речи узете гласи: Хоп, хоп, хоп! Сиви мој, у галоп! Преко гора, долиница носи ме до породице! Хоп, хоп, хоп, хоп, хоп! Сиви мој, у галоп! (Прим. песника.)

108

www.rusnaci.org

О, истинита песмо, несретнице, моја невернице и издајнице! Заврши кћи нам пут живота свога, што кроз муке и смрт води до Бога – како је одјек тих кратких речица јављао: „Преко гора, долиница”. О, несретна песмице истинита! Од сада цео век ћеш ме пратити: јер свака – весела ил’ жаловита песма ће ми једно говорити: да је одјек твојих кратких речица гласио: „Преко гора, долиница”. Кад лист негде затрепће ил’ малена цвркуће птица, ил’ дечја главица појави се и лица та румена, сетим се: „Преко гора, долиница.” XIV Ту је таблица – школски прибор твој, писала си задњи задатак свој; првих пет слова што си научила, првих пет слова – сва твоја наука, мала наука, невелика мука, а ти си за њу животом платила! Мали задатак тај, вежбица нека, а у животу си је оставила. Ово је трагедија за човека! Нас може иза себе оставити и многа, многа људска поколења, и може за те свима сведочити ова таблица – школски прибор твој, где написа задњи задатак свој – тај вечни траг краткотрајног створења! Људи су заплатили животима за пирамиде што стоје за њима! А где су сад? Дела су им остала тај вечни траг краткотрајног створења! Мртва вечност плаче за том другом – живом, што неповратно је нестала: за срцем покрета, ума, живљења –

109

www.rusnaci.org

плаче сад и плакаће довека, и тужиће она скривеном тугом – ово је трагедија за човека! Ти мала ученице – сине мој! За животом плаче и својим другом таблица и на њој задатак твој – тужиће за тобом скривеном тугом. И дуго, дуго ће те спомињати! И дуго, дуго тако ће плакати! XV Ја те тражим свуда и не налазим, мада у мислима свуда залазим! Био сам духом и у гробу твом, али те нигде, нигде није било! Да л’ си то ти што крије гробна тама? Не, ниси ти, то кости су и прах! Твој гроб неће песме певати нама што слушасмо у кратком веку том! Где да још тражим, ја губим већ дах? Проклет сав свет, проклета Васелена кад си се за нас навек изгубила, кад ти је душа, тако измучена последњим тешким мукама, скончала и навек, навек нас је оставила! Судбина нам се наша наругала По путевима у тражењу дугом зовем те, кћери, по имену твоме: Славка, где си? Ниси у дому своме! Онеспокојен је сузама и тугом наш дом!... Зовем, зовем и губим глас! Ал’ тебе нема и не чујеш нас! Ја све чекам да ћеш се одазвати, као и увек досад, на мој глас, да ћеш се као ветар затрчати, без даха долетети исти час, да ћеш се, грлећи ме, засмејати: „Тата! Тата!” – тако је пре бивало. А свет неумољив виче: Пропало!

110

www.rusnaci.org

XVI Кад болом испуњен прође нам век, заборав је тада једини лек! Заборав! – Како те заборавити, кћери моја, како без тебе бити? Птица тек јуче памти у свом веку, те заборави децу, ал’ је теже дете своје изгубити човеку, јер до вечности душом досеже! Лако око ил’ уво заборави, срце, од тела што је, – исто тако, ал’ срцу од љубави није лако, душа зна вечност и не заборави! Из прошлости чује слово свако и у будућности тајној борави. Та како те, кћери, заборавити! Шест последњих лета – век цео твој, тих лета шест то је век твој и мој, како поднети век најтежи свој!? Месец је дана како нема тебе, а зидови куће те дозивају. А мама тихо плаче и уздише, по собама хода као ван себе ко пустињом, где никог нема више... Тешко људи децу заборављају! Страшно је кад их смрти даривају! XVII Благословен је који у смртноме часу спасти жртву од смрти жури и ко у помоћ похита у бури, у мраку у бродолому на мору, ко жртвује се Богу јединоме, ко зидине разбија на тврђави и капије тад отвара ка новом животу – царству правде и љубави, благословен је ко с ближњим у спору победи својим силним светим словом!

111

www.rusnaci.org

Благословен, јер јачи од природе, он на токове њене ставља бране пред пропашћу, у њој смрт само влада, од рушевина смрти ће нам тада живот дати, а њој и траг затрти! Благословен је, јер из земље, воде на јасно сунце шаље нам љиљане, и нама, као они, процветати обећава: да ће из раља смрти ко љиљани душе чисте устати. Благословен, јер с неба сиђе к нам, вест донесе коју посла нам Бог о правди Божјој, љубави и сам утеху даде нам из срца свог. Благословено светло је засјало дубоком тамом и циљ је постало мислима што лебде по Васелени, благословен си, Исусе вољени! Зид нас само дели, ти си ту, кћери, каква си била: весела и жива, и чим Бог отвори нам неба двери, опет ћеш бити с својима, не сама, дочекаћеш нас сретна и причљива, више се нећеш растајати с нама! О, света веро! Ти си брод што људе спасава све надземаљска ти сила, у теби нађох ја своју покору! Несретни су што Васеленом блуде по мраку бескрајном, по страшном мору, без тебе – без једара и кормила! XIX Две недеље трпљења ти болнога, мука тешких – пуних огња страшнога, што прожегле су те и посветиле као што злато чисте огња силе. Трновит пут је овај, пун страдања, у непознато пут тај без враћања, што одвео те је у свет спокоја из овог света грубог неспокоја. Кад вео није више пред очима, место сиве земље Бог је пред њима, сад ступила си на нову стазу своју! Мали хероју, мој мали хероју!

112

www.rusnaci.org

У Бога ти си испит положила, задатак свој ти си већ испунила, у „вечној памјати” ти боравиш сад... Земља ти је дала шта могла је тад: за муке предсмртне – креветић твој, за брижно старање маму и тату, родитељски дом за твоје скончање, познате све – за твоје испраћање, крст с именом, венац на гробу твом – нема свак од Бога тај део свој! Имаш највишу земље задњу плату – с анђелима сад си у дому свом! * Шта чека нас? То Господ наш зна само! На свет тај проклетство тешко је пало – тако је тужно и страшно постало на свету, а наде ми још немамо! Нестала је светост и свето право, за душу у свету том се не мари, у тешком ропству она животари – а дивља звер влада тако крваво! Непријатељ душа губи душу сваку, а у људској крви плâче своју длаку... Ко звери у пустињи гину људи: без гроба, крста, без права се страда, без помена... Света власт пропада и страшан терор људима сад суди, као звери осуђени су људи! Кнез свих грехова сад постаје страва: само обећава – свет уништава... Води се крвава игра тог века: игра обесвећивања човека. Кћери драга у загрљају Бога, не заборављај мука света тога! Можеш ли, моли за нас снажном вољом нека нас небеске чувају силе – пред нашом страшном земаљском невољом тако су те руке наше гајиле!

113

www.rusnaci.org

XX Висим и њишем се над безданом – ах, покида се мрежа – замак мој и моћ живота мог у мрежи тој, са мање наде висим сваким даном. Ах, покида се мрежа – замак мој и моћ живота мог у мрежи тој, у коју човек, као паук плен за своју храну сваку жртву лови, на којој тако смело бој почиње, себи живот – другима смрт готови, по којој тако смело се пропиње кад бездан прети у опасности трен. Ах, покида се мрежа – замак мој, под собом ја бездане видим саме и видим да у залудној мрежи тој, што је ко покидана паучина, залуд се борим, нема наде за ме да одржим се више на земљи тој: није ми она сад помоћ, родбина и ја сам на њој као да нисам свој, речи људске су нејасности за ме... О, у каквим тајнама ми живимо, а да постоје оне – не мислимо! Откако се смрт прикрала у мој дом и моје благо – дете ми однела, моја мрежа је покидана цела и са њом све моје на свету том! Око мене нејасности су саме... О, кћери, кћери! Делим се од тела, полетети душа жели за тобом, ал’ крила нема још, ма како хтела, у људски ил’ божји свет – куд ћу с собом! С очију ми земаљски вео спаде и само мрак, мрак пред њима остаде. О, кћери, кћери! Делим се од тела, душа ми жели свет твој погледати и живот му и обичаје знати – ал’ још за небо она није зрела!

114

www.rusnaci.org

Куда нас, Творче, хоћеш ти послати? Куда? То тако хтели бисмо знати! За тобом, кћери, плачем ја ноћима! И што помреше већ – плачем ја за свима! XXI Волим да слушам када звона звоне, тад слушам анђеле – божје пророке, зна тајну неба и душе нам звон, њихову тугу, радост и пороке – душама тужним утеху шаље он, а Богу шаље од душа поклоне 37... –––––––––––––––––––– „Зашто вас посла ту, рече ли вам Бог? Не тражите ви одговора тог! Не ви за себе – Бог брине за вас! и ту и тамо Он брине за вас! Драга родбина вас је дочекала, мајка вас је у крило узимала, гледала вас и ходати учила – нисте ви њој, она вам је служила! Долине, горе, куће и облаци, дан и ноћ тамна и сунчеви зраци – све око вас драго вам је постало, ужас вас хвата земљу остављати, а ту је мало среће, тако мало! Зар Бог не може више среће дати? А тамо ће вас добри Бог чекати, и тамо ће се о вама старати – све код Њега постаће вам тад мило, тако ће бити како је и било!” –––––––––––––––––––– Волим да слушам када звона звоне, зна тајну неба и душе нам звон, душама тужним утеху шаље он, а Богу шаље од душа поклоне...

Поздраве.

115

www.rusnaci.org

XXIII Твој брат на земљи, далеко од тебе, ти си на небу, родитељи твоји – у средини – држе вас око себе да заједно останемо ми своји. Твој братац, Славка, оно види тек што земља њему погледати даје на сцени њеној од живота свег, театар њен он само упознаје. Да си га само могла погледати кад је почео сав рад устајати после болести из кревета свог, (што ниси могла и ти с њим устати?), цео свет овај, сву своју будућност – хтео је тада одједном гледати! Твоју живост, певања мелодичност примио је ко део талента твог. Ја већ ходам, Мариња38, тата, мама! Што ћу сад штосове извести вама! Тата, пуно коња да купиш нама! Имам само два и једно ждребенце, ја хоћу више, више! Купи, тата, па да буде кућа наша богата! Једно теленце и једно јагњенце бело белцато и тако малено као код баке, и тако смирено! Ауто, чекић и воз један дуг да око кућице направи круг; авион, војнике купи ми, тата, пушку и сабљу и пуно граната, и купићеш ми један мали топ! Бићу козак смео ко јунак свак, на капи да имам стрелаца знак (не ко пољски), па да јашем хоп, хоп!... Више наприча нам братац твој за четир’ дана који деле вас, но за четири лета – живот свој, те задиви он тим причама нас. А кад му досади да буде сам, дође тад жалостан и каже нам: „Што, тата, дао си људима тим 38

Име служавке. (Прим. песника.)

116

www.rusnaci.org

Славку у земљу ставити, па сад ја више немам играти се с ким, кад би је довео, био бих рад. Казао ми је теби написати: „Ако се посвадим са децом суседа, нек дође Славка, нек ме тући не да како ме је увек малог бранила, на мој плач увек спремна дотрчати...” Па запамти, Славка наша мила, брацану свом си дужна помагати! XXIV На гробље иду жалећ кога свог мајке и удовице сваког дана, јер пола срца њима узе Бог, јер одломи се са срца им грана! Много ја сретах несретника тих, не разумех, а сад разумем њих што на гроб иду жалећ кога свог. Морах сам своје срце поделити и пола срца у гроб сахранити да бих разумео да ту увек има једна мисао човека и Бога, скривена тајна – рећи ћу је свима: То је memento живота људскога. * У луку данима долази мати што је за море испратила сина, тражи га очима, хтела би знати и само једно јој је у мислима: хоће ли доћи након свих година, опет га видети да л’ наде има? Да ли син мајци или свом сину мати – једно од њих овај пут проћи мора, а капија та је лука крај мора, зато је драго са њоме причати и на то место увек се враћати. Чини се срцу кад се ту зближава да ће још данас ово се десити што век добити оно покушава, а само Бог зна када ће то бити!

117

www.rusnaci.org

XXV Како ће гроб твој, Славка, зарастати, тако ћемо те ми заборављати, јер је на земљи закон био век: кога смрт узе, више нема тога, на земљи ново расте из семена свога, и опет смрт после живота свег. Друкчије, кћери, и не може бити! Мртве ће живи све заборавити – такве је Творац дао нам законе! Навићи ће очи нам на заклоне што нас од тебе навек разделише, признаће срце шта је пред очима, свићи ћемо се да те нема више и мислићемо о другим стварима... Како ће гроб твој, Славка, зарастати, тако ћемо те ми заборављати, ми нисмо камен, не трава, већ људи! У души дубоко је престо Бога, пут и врата до живота вечнога, и твоја тамо вечна памјат буди! А једном ћеш се пред нама створити кад оставимо свет ми душом својом, и тада ћемо с тобом говорити – када сретнемо се с вечношћу твојом!

118

www.rusnaci.org

Епилог I О, ждралови високо изнад нас, погледом пратим вас, слушам ваш глас. Пре десет лета ја сам ту – ваш брат – писао песме, али не ко ове!39 Језик им је други и друкчији свет: њихов свет је најлепши био цвет. Живот доноси нам промене нове! Што нико од вас не рече ми тад да ћу још кад писати девојчици, да ћу певати драгој девојчици и спевати нових стихова сплет. Пре десет лета певах ко и сад, ал’ мами – деви младој – песме ове. О, ждралови високо изнад нас, Што нико од вас не рече ми тад да ће доћи несретан овај час кад ћу опет девојчици певати што гроб је узе на вечне векове, да ћу драгој ћеркици ја певати? О, ждралови високо изнад нас, свуд као туђе дочекују вас – путнике са двема отаџбинама – ја сам ваш брат – судбину делим с вама! Пре десет лета нисам био рад што певах некад, као песник млад, о отаџбини остављеној мојој, а не о измученој земљи овој – да чује свет њеног песника глас? О, ждралови високо изнад нас! Бог невољом управи живот мој да подарим и отаџбини тој кроз глас песнички као божји знак: звездану ноћ ову и сунчев зрак... О, ждралови високо изнад нас! Нек бол мој буде земљи мио глас, која постаде мојом отаџбином, отаџбином ми новом и судбином!

„Trenuci” написани на хрватском језику, у 36 песама. (Прим. песника.)

119

www.rusnaci.org

IІ Мир од огња тог зажелео сам што у младости срце је мучио – мој дух је светло сад и његов плам кроз Васелену сву ме је пратио. Кћери драга! Радо сам те слушао како певаш и кроз дух виспрен твој сваки доживљај претвараш у пој – срце ти је виши дух дотакао, тешио сам се: тај заменик мој свршиће што није ми урадила душа што десет лета је губила, надокнадићу нем период свој!40 Бог узе те к себи да би певала са анђелима – тако је нестала од нас наследница плама ми свег и моји огњи сад пламтеће век! Ох, видим, опет бити морам звоно што гором, долом шириће свој глас кроз песме далеко звониће оно, у сваком дому ће, у прави час, брисати сузе туге свим људима... Тако звоно утеху даје свима, а себе разбија својим звуцима41...

У то време ја нисам могао писати на украјинском, јер још нисам добро владао украјинским језиком. Бавио сам се филозофијом. (Прим. песника.) Цела ова слика са звоном узета је из мојих хрватских „Тренутака”, где се она налази у 26. песми. (Прим. песника.)

120

www.rusnaci.org

ПРИПОВЕТКЕ

Давнашње другарице Оне једна другој нису биле род, биле су само другарице, али другарице из прве младости. А „другарица” често више значи него „сестра”, јер то се сестра са сестром и посвађа, и не говори са њом; а другарица другарицу увек „сестрице” зове. Јер ако је више тако не зове, онда више нису другарице. Једна је била Ержа, а друга је била Ката. Данас у мом родном селу нећеш наћи међу девојкама ни једне Ерже или Кате; Леона, Ксенија, Феврона, Меланија – таква сада имена имају девојке у мом родном селу. А некад је било друкчије. Ержа, Ката, Насћа – таква је била мода. Променила се мода, јер мода је – вода, а не камен, и ништа није лакше за њу, него да отиче и мења се. Ова иста вода, а сваки талас у њој је нов. А свет увек воли ново. Удала се Ержа, удала се и Ката. Ката је била Ержи деверуша на свадби. Ержа је била сиромашна, а Ката богата. Ката је остала са мужем у своме селу и у својој кући, јер је била јединица, па јој је муж био домазет. А Ержа је отишла са мужем у свет – у Срем. Отишла је за лакшим и бољим хлебом. У Срему је била јефтинија земља, а за сељака је земља – извор живота. Али где ћеш побећи од бриге? Народна пословица каже о бриги: „кад једна прође, друга дође”, а Свето писмо каже да ће се „од оног што има мало узети још и то што има”. Тако је некако кренуло и Ержи. После тридесет година умро јој је муж. Када јој је већ могло бити добро, баш тада ју је снашла нова брига. Децу (а имала је саме ћерке) већ је удомила, али сада је остала сама као окресана грана. Тешко је бити сам на свету, рекао је то већ Господ Бог у рају, а Ержа је то помислила када је остала удовица. Код овог зета неће, јер овај има много деце, па је увек са њима брига; код оног неће, јер онај је неваљао; а трећи је шкрт – бројао би јој залогаје. Али и сама не може да буде, јер зетови траже – оно што зетови траже – мираз, али до краја: све би хтели да узму – и земљу и кућу, а њој, мајци, ништа. Нека је Бог храни. Мислила је, мислила удовица Ержа: не би ли се могао наћи какав пут којим би отишла на такво место где би је Бог хранио. А ту су била само два таква пута: или умрети – или се удати. Умрети? Лако је то устима рећи, али је тешко срцу поднети. Удати се – тако и никако друкчије. Та колико већ удовица знам, – размишљала је Ержа, – што су имале већ преко шездесет година кад су се удале, а ја још немам шездесет година. Удати се – али како, за кога? Овде у Срему има мало Русина (то није било сада кад је Ержа тако размишљала), мало удоваца – нема се у чему бирати. А ја нећу макар каквог! Треба се то распитати: нема ли удоваца за избор у том нашем русинском гнезду, где сам се родила? И јавила је Ержа Кати, својој другарици: „Нема ли тамо код вас какав удовац за мене?” А Ката јој је одговорила: „Има, само дођи, па бирај!” Јер – знате – то момак тражи себи девојку, а удовица сама мора тражити себи мужа. Бар код женидбе су на свету остали добри обичаји: ономе ко је у нужди ту се клањају; а свуда другде клања се онај што је у нужди. Јер то – знате – момак се жени када хоће и с ким хоће; а девојка само чека ко ће по њу доћи. То

121

www.rusnaci.org

тако приличи да се момак девојци клања. А удовац се жени, јер мора, а удовица – јер хоће. Па нека се овде она клања. Дошла је Ержа у своје родно село, није се премишљала дуго. Ваљда већ двадесет година овде није била. Куда ће, где ће одсести? Можда је и имала овде неки даљи род, али – Бог би то знао зашто (можда да не разгласи зашто је овде дошла) – Ержа је одсела код Кате и лепо јој је објаснила: „Па знаш, сестрице, тако и тако...” А била је недеља – та то је Ката тако одабрала, јер то је недеља најбољи вашар за младожење, а поготово када су ове „младожење” већ стари дедови: тада су сви код куће, сви долазе у цркву, па се тамо могу сви видети, а да они о томе и не знају. Спремиле су се давнашње другарице у цркву после другог звона. Иду саме. Срећу успут људе, али неће да им се прикључе, јер имају свој разговор, па им нису потребни сведоци. Ех, није тако изгледало село кад се Ержа из њега иселила! И село и људи – све је некако ново, непознато. Распитује се Ержа о свему, о свим људима. А ко овде станује поред вас, сестрице драга? Ката: Андри Паланкош. Ержа: Јао, онај луди! Ката: Баш тај. Иду даље. Ержа: А ко овде станује? Ката: Михал Ђилкош. Ержа: Јао, онај клипан! Ката: Баш тај. Ержа: А чија је ово кућа, сестрице драга? Ката: Јанка Луцкастог. Ержа: Јао, оне будале! Ката: Него! Он је газда, газдује. Ержа: Па кад је ипак будала, сећам га се још кад је био момак. Како само успева с њим његова жена? Ката: Мора, шта ће!? Иду даље. Ержа: Сестрице драга, а ко овде станује? Ката: Ђура Хопков, удовац. Ержа: Онај зрикави? Ката: Баш тај. Ержа: Живота ми, никад не бих за њега пошла! Радије бих умрла! Ержа: А ко овде станује, Като? Ката: Микола Тркало. Ержа: Онај хроми? Ката: Да. Ержа: Овде је некад становао Ферко Бундева, онај ружан, што је имао главу као мерица. Ката: И сада овде станује. Ержа: Јао, још није умро, а тако је ружан? Боже ме сачувај од таквог! Иду даље. Ержа: А чија је ово кућа, сестрице драга?

122

www.rusnaci.org

Ката: Васиља Натегаче. Ержа: Она пијаница? Пресвета Богородице, сачувај ме од таквог! Ержа: А чија је ово кућа? Ката: Денчија Славног. Ержа: Јао, оног бећара! Ката: Баш тог. Ержа: А чија је ова кућа? Овде је становао, колико се сећам, Данило Цимбала. Да л’ живи још? Овај је био и добар и леп и паметан – човек на свом месту. Али није био богат. Ката: Већ је умро. Сада овде станује Данило Кикањић. У Америци је зарадио себи пара, па је саградио нову кућу. Ержа: Штета што је Данило Цимбала умро. Кикањића не познајем. Мора бити млађи. Ката: Има једно десет година како се оженио. Ержа: А овде, Като? Зар још увек живи онај богати Жеравица што не једе и не пије, већ ради, ради, ради – као коњ... Ни то ми се не свиђа. Ката: Па живи. Ержа: Јао, Като, Като! Пола света је лудо, а пола ружно! Та кад су сви такви, ни мој неће бити друкчији! Знаш да се нећу удати – нипошто! Нека се удају младе, док не виде какав је свет. Девојци је све лепо и добро, јер још ништа не види – још не зна како да посматра свет, шта да у њему тражи. А за нас старе? Нека се жени удовац, јер он мора, јер нема ко нити да му скува, нити да сашије, нити опере – а ја, жена, ја ћу себи и скувати и сашити и опрати. Не, Като, нипошто се нећу удати! Та и ја сам размишљала као будала кад сам се под старост решила удати. Сестрице драга, немој о томе никоме говорити. Та некако ћу већ живети – кад сам толико преживела, и ово мало ћу још преживети, али удати се нећу. А кажи-де ми, сестрице драга, куд су се деле оне деде и баке што их је толико било на улици кад су људи ишли у цркву – када смо ми биле младе? Ката: Знаш, сестрице драга, и ја сам о томе већ мислила. Али оне деде и баке су већ помрле, а сада смо већ ми баке, а наши мужеви – деде. Ержа: Јао, јао, сестрице драга, заиста је тако! Није удаја више за нас, да грешан језик мучимо, да о људима судимо, већ треба да се Богу небеском молимо – у гроб да се спремамо. Да, да, сестрице драга! Више ја у цркви нећу да гледам удовце, већ ћу Бога славити и за опроштај молити. – Боже, милостив буди ми грешној! * Такав је то био тајни разговор међу двема давнашњим другарицама. А звона су зазвонила по трећи пут, све људе су окупила у Цркви и наткрилила су им душу новом, великом мишљу, која је такву светлост бацала на њихову душу као небеско сунце на земљу, на којој од небеског сунца и из блата лепо цвеће расте.

123

www.rusnaci.org

Кредла и Кредлица С времена на време, као неког давног дечјег сна, сећам се Кредле и Кредлице. Зар нисте чули никада о њима? Не сећате их се? Па, једино ако нисте из Крстура, мог родног села, мада сте и прави Русин; или још немате четрдесет година, па се чудите. А мени је управо четрдесет година, па их се сећам. И имам нешто да вам испричам о њима. О Кредли и Кредлици. То су били Шваба и Швабица, млинар и млинарка у сувачи на Циглашору42 у Крстуру. Није то било данас, па се и ја њих заиста мало сећам. Кажем вам, само као дечјег сна. Та могао сам тада имати око пет-шест година. Али то је такав сан да остаје за цео живот. Као јако светло остаје у сећању, мада је и кратко трајало. Као кад се небо отвори, па онда о томе старији причају млађима током целог свог живота. Кредла и Кредлица! Знате, у тој стародавној сувачи што су у њој коњи вукли. Наоколо, увек наоколо су ишли. А газда је седео на доронги, вртео се као дечаци на кирбају кад се возе на коњима на вртешци, па је тако терао коње. Или је ишао за коњима када му је досадило седети. Увек са бичем у руци – дабоме. Па би с времена на време цмокнуо на коње или викнуо: Но, Ленка! Сирка! Ајде! Ајде! А сувача је млела и давала знак да меље. Лупала је, Боже, увек је лупала: та-та-та ра-ра-ра... Ах, овај глас! Ни за шта га не бих дао! Не верујете? Свет сам прошао уздуж и попреко, посéдео сам, свашта сам видео и чуо, али овај глас ми је остао некако најдражи – не најслађи, већ најдражи. Такав – као мио посао. Знате ви шта је то мио посао? Кад хоћете да заборавите на све на свету, па се прихватите свог посла који волите, па имате и посао и забаву: и живот и заборав живота. Тада је на души лако. Радите, а одмарате се. Ето такав је био овај глас, ово лупање суваче: та-та-та ра-ра-ра – од јутра до вечери. Веровали или не, на овом свету још само један глас ми је тако мио: кад ветар фијуче ноћу, а гране на дрвећу или телеграфске жице јаучу... Хиљаду душа тада проговарају у мени. А свака хоће да живи, јер тек што се на свет родила. Свака гранчица, свака жица – то је једна душа. Ветар и гране на дрвећу и телеграфске жице су остали, али ове стародавне суваче су нестале. Па сам тужан што их нема. Жао ми је за њима као за златом, што је некада ишло из руку у руке људима, а онда су га – због рата – заменили за папирнати новац, а папири су изгубили вредност. Само је бројка остала... У таквој је стародавној сувачи Кредла био млинар. А Кредлица је била његова жена. Шваба и Швабица. По томе можете знати да нису били из нашег села. Дошли су код нас – за хлебом. Не знам: одакле. Кажем вам да сам тада био дете. Само као слика на којој су они насликани – Кредла и Кредлица, тако ми стоје пред очима. Распитајте се код Крстураца старијих од мене, они ће вам више рећи о Кредли и Кредлици. А ја ћу вам рећи оно мало што знам, али морам то да кажем, јер ме мучи у души. Млеле су суваче с времена на време, а Кредлинa је млелa и лупала од јутра до ноћи. Као сат који никад не престаје да иде. Како не би млела кад је најбоље 42

Циглашор – народни назив једне од улица у Руском Крстуру.

124

www.rusnaci.org

млела – а село је велико, па има ко да једе и има коме да се меље. Не верујем да је Кредлина сувача тако млела сама због себе. Не због себе, него због Кредле – због млинара. Јер, знате, Кредла је био из оног народа којем је ред – најважнији. А поред тога је био човек на свом месту. Разумете ме шта хоћу да кажем? Сачекајте само мало, одмах ћете схватити. До Кредле Русини су јели црни хлеб, као земља, а Кредла их је научио да једу бели хлеб. И сам је јео бели хлеб и друге је научио. Знате да је био сиромашан кад је у туђе село дошао за млинара. А бели хлеб је јео! То је заиста чудо! Немогуће је постало могуће у животу Кредле и Кредлице. Разумете ви шта то значи? Кредла је променио село, живот – закалемио га је. Сиромашан бедан млинар Кредла, Шваба. Мислите да је то он измислио бело брашно? Не верујем да је био паметнији од нашег првог бољег газде. Али он је био из оног народа којем је ред – на првом месту. Није ни чудо, јер овај народ учи већ две хиљаде година како треба и како човек може да живи на свету. И то је научио да је ред, ваљаност, вредноћа – за човека најважније. Од тога све даље иде као река од извора. Запамтите то! Из тога ћете у животу наћи корист – као дукат на путу. Живота ми! Како је Кредла радио, како је волео свој посао и како га је ваљано обављао, то нећу моћи да вам испричам. То треба видети – макар једном, и то је довољно да се схвати. Око више види, него што језик може да изговори. Опишите, ако успете, плаво небо или црвену ружу слепоме од рођења. Је л’ да је то немогуће! То треба видети! Кредла је имао две руке и две ноге, два ока и једну главу – као сви здрави млинари. И шта је радио, радио је као сваки млинар. Бар тако је могло изгледати ономе који није досетљив. Али бело, као снег, брашно говорило је да је Кредла другачије радио. Да ли сте видели таквог што накарадно плеше и таквог што плеше као да лети? И један и други преплиће ногама, али ипак не плешу једнако. Та још ни људи не ходају једнако. Па видите, у томе је главна разлика. Под Кредлином руком стародавна сувача је истуцала бело брашно као што га данашња са ваљцима изгризе и избаци у џак. Само развлачи тесто за савијачу! Знао је Кредла свој посао и – како кажем – ваљано га је обављао. Али чисто русински говорити никад није научио. Увек се познало да је Шваба. Више вам ништа не умем казати о Кредли. Нешто сам заборавио, јер то није било сада, али ово нисам могао да заборавим и морао сам да вам кажем; јер ме је кљуцало у срцу. Као кад се пиле у пролеће прокљувава из јајета. Е, а о Кредлици вам не умем рећи ваљда ни толико. Тако ми се чини да сам то само једном у животу видео. У ствари је морало бити више пута, та сећам се да ме је она „Кабриг” звала и „похераје” ми је давала. А само једном откуд би се десила таква њена љубазност према мени? Али, како вам кажем, тако ми се чини да сам само једном видео. Одвезао сам се са оцем на колима у сувачу да мељемо – код Кредле. Замолио сам: „Тата, и ја хоћу да идем да мељемо!” – Та то сва деца воле такво нешто. Седео сам на џаковима са пшеницом као клип на кукурузовини. Кредлица је баш била у дворишту – или је кокошке хранила ил’ свиње, вала, то се више не сећам. Крупна, велика Швабица. А говорила је русински – крстурске кокошке су се томе смејале. Али зато је била паметна и вредна домаћица. Чим смо стали са колима у дворишту, одмах ме је по имену позвала: „Кабриг! Оди у соба! Оди, оди!” И повела ме је унутра. И – шта мислите –

125

www.rusnaci.org

„похераје” ми је давала! Вала, нигде ја тада „похераје” нисам јео, само код те Швабице. А каква је била соба! Мислио сам да сам бар код свештеника ако не у самој цркви. Тако је све у соби било блиставо – чисто, лепо, господско. Мислио сам да сам код неког богатог спахије – а ја сам био код сиромашне млинарке што је у туђе село дошла – за хлебом. Два кревета намештена „фино” и прекривена господским плахтама. Два блистава ормара и ормарић. А на ормарићу лепо редом наслагани тањири, боце и чашице, веће и мање, разних облика – као у граду у излогу дућана, да људи виде. На столу нов кожни чаршав, а око стола плетене столице, као нове. Кажем вам, све је било чисто, фино, господско. А то је било онда када су у Крстуру код првог газде у предњој соби биле само две просте клупе уз зидове и прост сто у ћошку, где су се клупе спајале; а негде иза умазаног ормарића прљава пинта од ракије или петролеја и понека шкрбава, само једном годишње пре Кирбаја опрана чашица... Када је Кредла, туђ слуга, сиромашан млинар, могао имати у соби све господско, знате да је ово могао имати и бољи крстурски газда. Али није знао, није разумео, те није ни марио, па како је могао имати? А Кредла је имао! Да, да – није то ситница! О томе човек може да мисли цео живот. Не знам како ко, али ја сам то схватио тек онда када сам се по свету разгледао. Кредла је био у сиромаштву богат и показао је Крстурцима: како човек може бити у сиромаштву богат. А Крстурци су тада били у богатству сиромашни. А колико то још и данас има којекаквих што су у богатству сиромашни. Њихова душа је сиромашна, не види, не зна, неће, не мари, па било где да је и било у чему, увек је сиромашна. Све човек може, само треба да уме и да хоће. А Кредла и Кредлица су умели и хтели да буду богати, макар у сиромаштву. Да ли сте видели некад оне мале кокошке? То низашта није. Јер ни од њихових јаја ни од њиховог меса газдарице немају користи. Али то је мило видети и имати – то је богатство за очи и за срце, мада није за уста и за стомак. И – шта мислите? – прва је Кредлица, сиромашна млинарка, Швабица, држала ове кокице у Крстуру. По њој су и назвали ове кокице и петлиће – „Кредла” Тако лепу успомену је оставила Кредлица Крстуру. Па ето, то је све што се сећам о Кредли и Кредлици. Онда сам их изгубио из очију и не знам када и где су помрли – јер сигурно више нису живи, – и где су сахрањени. Али тако ми се чини да они нису умрли, да живе даље у овим чистим, блиставим чашицама, тањирима, плетеним столицама, у белом брашну, у овим „похерајима” што су се раширили у Крстуру, мом родном селу, после Кредле и Кредлице.

126

www.rusnaci.org

Тужна удовица Не прича се овде о људима, већ о родама. Не о људској удовици, већ о родиној. О њему и о њој. Али, знате, и роде су жива створења што имају очи и срце, те њихова несрећа јако наличи на људску. На свештениковој кући на једном димњаку направиле су себи роде гнездо. Одабрале су себи место где им се свиђало, нису питале: да ли је слободно или није слободно. Такав је код њих обичај. Раније, док је био стари парох, који је имао велику породицу и много деце је одгајио, он није марио за роде. Јер оне унеређују димњак и кров, а када је сува година, онда – вала – једу пилиће, јер нема довољно жаба. И рекао је нека збаце гнездо са димњака. Али роде су се заинатиле и опет су ново гнездо правиле на том истом месту. Тако је било сваке године током више година. Умро је стари свештеник. Дошао је нови парох – млад, а неожењен. И тако је за роде дошла, како се то и међу људима дешава, после несреће срећа. Али необична срећа увек је варљива, јер скрива у себи неку изненадну несрећу. Нови парох је волео роде. Сваког дана је шетао по башти и посматрао их је: како полећу са гнезда и како долећу; како клепећу кад се радују; како изврћу главом као да се моле када клепећу; како стоје на једној нози кад се одмарају. И увек је у друштву причао о овим родама као о својој породици, па је увек тако и говорио „моје роде”. Јер сâм је био на свету, а човек је тако створен да хоће да има друштво – своје друштво. Ако га нема, онда ће се „дружити” са птицама, са мувама, са пауцима... (Има то тако разних прича о онима што су у тамници или у пустињи сами живели.) Човек има велику душу, па је мора с неким поделити. А нови парох је имао за собом необичан живот – као да је дошао из пустиње. Дванаест година је био далеко од свога народа, у парохији где заправо није било верника. То и није била парохија, већ мисионарска станица. Ових дванаест година он је провео свирајући на виолини и певајући. Шта би друго радио? Узео би виолину, па би свирао – свирао и певушио. Измислио је како му је срце желело. Час тужно, час весело. А сада, на новој парохији, већ је имао коме да свира и пева – „својим родама”. Седела је рода на јајима. По цео дан је седела, а родац ју је замењивао само толико да би могла наћи нешто бацити у кљун и протегнути ноге. Радовао се свештеник: биће родићи! Тако мали родићи као гушчићи! Подрашће, па ће онда летети... Како ће то бити лепо! Као кад ново лишће у пролеће на дрвећу израсте. Јер све ново је – мило. Али десила се непредвиђена несрећа. Тек што су се родићи излегли, а родац је негде нестао! Једног дана је нестао. Изглeда рода, а роца нема. Гледа већ и свештеник, а роца нема. „Ух, та где је? Шта ли се десило с њиме?” – љутио се свештеник шетајући по башти. Од јутра до вечери роца није било. Али препустићу самоме свештенику нека он о томе прича, јер је он све то видео и осећао од почетка до краја, па ће боље испричати него што бих ја могао. А он је о томе и онако већ стопут причао. – Заиста је то било једно жалосно чудо, кажем вам – причао је свештеник. Гледала је рода цео сат на исток, ни главом није помакла, ни оком није трепнула. Али роца нема са истока. Други сат је гледала на запад. Али роца нема са запада.

127

www.rusnaci.org

И опет је окренула главу, па је гледала читав сат на север – као мртва. али роца нема са севера. Гледала је на крају на југ – читав сат. Али роца нема ни с југа. Шта је жалосна могла мислити? Да ју је родац оставио, другу роду себи нашао? Ух, свештеников родац то не би смео да уради! Та то би била за мене срамота! А ја их од куће нисам терао да би имао зашто бежати. Када је нека рода летела, а ја сам већ мислио: то је он! Али то није био он. А рода на гнезду – зар није чудно? одмах је знала да то није он. Од самог почетка, чим би приметила неку роду да лети, нагло је покренула главом и оштро гледала, као да је у њој нада оживела, али одмах би главу спустила: познала је да то није он. По чему? Бог би то знао! Та све роде су једнаке, а она је већ издалека познала свог роца и туђе роде. Пред вече је рода слетела са гнезда. Мислио сам: довешће она свог роца. Родићи су пиштали, главице са гнезда су подизали, тражили су да једу. Али рода им ништа није донела. Ваљда се бојала да ће родићи пре угинути од хладноће него од глади, јер је то већ било пред вече. А ја сам већ на неко зло помислио: То, вала, није добро! Роца је неко морао убити! Другог дана сунце је изашло, а роца нема у гнезду. Опет гледа рода пун сат на исток – и тако около по свету. Никад такво што не бих веровао да сам нисам видео. А ја се већ распитујем по селу: „Да нисте видели мог роца? Нестао ми је родац!” Било је људи – јер то има свакојаких људи – што су се осмехивали; али било је и таквих што су ми обећавали да ће се распитати по селу. И још истог дана дошла је једна жена код мене, па ми каже: „Вашег роца је убио полицајац Стево, са пушком. То мора да је био ваш родац, јер га је он убио јуче ујутру на ливади код јамураче”. Ја сам скочио као ошурен: Да, заиста! То је морао бити мој родац! Несрећан родац, несрећна рода, несрећни родићи! Ух, Стево, та што си био таква будала, те си ми роца убио! Одмах сам узео шешир, па у општину код полицајца Стеве. „Стево! Јесте убили јуче ујутру роца на ливади?” Стево се осмехнуо, па каже: „Да, оче! Убио сам роду – не знам да ли је то био родац или рода... Али то није човек или овца да не би било слободно убити. Роде хватају пилиће!” „Стево, Стево, али то је био мој родац! Знате ли: то је био мој родац! А сада – због вас – рода је остала удовица, а родићи – сирочићи. Тако је тужна рода остала да не могу да је гледам. Шта сте урадили! Шта сте урадили!” А Стево се још шалио: „Па, оче, да сте то ви роцу пантљичицу или какву мараму око врата везали... Али тако... – без тога – вала нисам познао да је то ваш и да има децу, па ће бити сирочићи...” Ја сам строго погледао у полицајца (а помислио сам у себи: богме људи немају самилости према несрећнима у свету). Стеван је одмах омекшао, јер је видео да се не шалим, па ми се извињава: „Опростите, оче! Никад ово не бих урадио да сам знао да је то ваша рода.” Е, дабоме! Али роца овим речима није оживео! Идем кући, гледам роду већ издалека. А тако ми је жао – као човека. Већ си удовица. Богме, тужна удовица, јер су ти роца убили!... Хтео бих да јој то кажем, али како да јој кажем? Дошао сам кући. А рода ми је у мислима. Узео сам виолину, изашао под леску у башту, па свирам, свирам, какве само знам, најжалосније песме. Слушај, удовицо на димњаку, то је теби и твоме роцу, којег су убили!

128

www.rusnaci.org

После подне опет је слетела рода са гнезда. Е, дабоме – мислим у себи – иди, скупљај за себе и своја чеда јело, добро радиш! Не може се то увек само туговати, треба то се и борити у животу! Донела је рода нешто јести родићима, али то је било мало. Родићи пиште и пиште. А она је опет одлетела и поново долетела. Али, како сам видео, није успела да помогне себи. Није могла да прехрани своја чеда. Тешко је удовици са децом, мада има и крила! А ја, човек, па мислим у себи: а како је онда удовици која нема крила? Тужна удовица! Ох, тек на родама сам се научио: како мора да је тешка мука – живот удовице са малом децом... Али, наравно, живот удовице је сакривен у четири зида, а живот роде је изложен наврх света – у гнезду на димњаку! Кроз три дана ја сам приметио да још само два родића подижу главице у гнезду када рода прилегне. Она два морала су угинути! Вала, угинути! А кроз два дана се више ниједан родић у гнезду није чуо... То ти је живот роде удовице и њених сирочића! Ето ти! А рода седи на њима, угинулим родићима. Као ван себе! Чекам ја неће ли их избацити из гнезда. Али није их избацила. Па сам ја наредио човеку нека се попне на кућу и избаци угинуле родиће из гнезда. Остала је рода сама. Тужна удовица! А онда, да видите какво се десило чудо! Не знам одакле, ваљда из целе Бачке, почели су код моје роде слетати роци. И по три, по четири одједанпут. Спуштали су се на моју кућу, приближавали су се роди. Тако је изгледало као да је „просе”. Како су то они сазнали да је моја рода остала удовица, томе се никад нисам могао пречудити. Али заиста су је „просили”. А моја рода их неће! Тера их од гнезда. Како се који приближи гнезду, а она на њега крилима и сикти на њега као змија. Ваљда је још увек чекала свог роца. Али да је туговала за њим, то је сигурно; та иначе не би одбијала „просце”. Тако је било неколико дана. Увек су роци долетали на моју кућу, а моја рода их је терала од себе. Никад не бих тако нешто веровао да нисам видео! Али на крају је дошао неки нови родац. Такав као и сви остали роци. Бар ја, човек, ништа нисам видео на њему другачије, него на осталим. А шта је моја рода видела на њему, не знам; али мора да јој се више допао него остали, јер њега је примила у гнездо. Од тог дана он је постао њен родац. Живео је са њом у гнезду на мом димњаку као пре тога онај први родац. А она се развеселила и почела је да живи. Да, тако је то вала! Живот није шала, и роде се морају у животу борити. Али ово никада нисам помислио да је међу родама такав ред: да је рода и после смрти свог мужа њему верна, да је роци морају дуго просити док она не заборави свог мужа и док себи не изабере другог... Видите, као свештеник морам вам рећи да би се многи људи могли угледати на роде.

129

www.rusnaci.org

Коњи говоре Људи верују да има једна ноћ у години када Бог развезује језик немим животињама, те оне причају међу собом. Једни верују да је то на Бадњи дан, када се Христос родио; други – да је то на Велики четвртак, када Христос због својих мука целе ноћи није спавао. Да ли је то тако или није, то је тешко сигурно рећи. Али шта људи верују, у томе увек има истине. Можда животиње никада не говоре. Али има у људском животу таквих дана када човек разуме шта се скрива у немим животињама, – као да му животиње саме о томе говоре. Чика Петраш, педесетогодишњи војник у великом рату, отац петоро деце, клео се богом да је он чуо кад су коњи говорили. И тачно је наводио када и где је то било. На Бадњи дан 1917. године у градићу Г. у Галицији – у штали, где је тада била „војна коњска болница”. Чика Петраш је остао те свете вечери сам у штали да пази на коње. Његови другови, што су служили са њиме, били су из Галиције, па су отишли на Бадњи дан код својих познатих у градићу. А чика Петраш је туговао – ах како је туговао! Овде је свето Вече, а иза гора далеко, далеко су његова жена и деца – без оца. Некако сада седају за вечеру и плачу... Чика Петраш као да их је видео како плачу; па је богме и сам плакао – лежећи на слами у штали, у мраку. Мучиле су га свакакве мисли. Зашто је то тако на свету да он не може да се брине о својој деци, већ – као на ланцу привезан пас – мора да служи овим двадесет „царским” коњима, који срамоте не само цара, већ и сваког човека, јер су једна гора стрвина од другог. Тако их је рат сатро! А можда се још пре годину дана не један од њих дичио у колима неког спахије. Али шта коњи! Та у рату још горе страдају људи: Горе, вала, горе! Јер коњ неће бити цео дан у рову – у блату, у води, као несрећни војник. Када ће се то завршити? Кад ће нас распустити кући? Бар нас старије, што имамо ситну децу код куће? Може ли се десити оно о чему новине пишу: да је то већ последњи рат, да ће – када се он заврши – на свету бити вечни мир и праведност и слобода...? Уистину, тако великог рата још није било на свету – ко зна неће ли он бити последњи. Људи ће се опаметити, продобрити се, да... О томе је размишљао чика Петраш, а уто се у штали међу коњима зачу неки глас – као да је коњ проговорио. Чика Петраш је уплашен сео и слушао је: шта је сад то? А то је заиста коњ проговорио. А прва његова реч је била јако чудна: „Мараната”. Чика Петраш није разумео шта ова реч значи, тек сам му ја објаснио да је то старожидовска клетва – из Св. писма. И одмах су сви коњи одговорили одједном: „Мараната!” А онда је онај што је први проговорио, рекао даље: „Ја сам међу вама, браћо, најстарији, па је мени припало право у овој светој ноћи да први проговорим! Да ли сам добру реч одабрао којом сам вас поздравио? У давнија времена ми смо се друкчије поздрављали. Али сада проклињем нашу коњску судбину, а највише проклињем творца ове судбине – човека! Мараната!” И опет су сви коњи одговорили: „Мараната!” То су одговорили и утихнули су. Као да су нешто чекали. Сада је проговорио један од њих – најнесрећнији (бар се тако чинило чика Петрашу): „Који је од вас, браћо, паметнији и досетљивији, нека говори, јер време

130

www.rusnaci.org

брзо пролази, а ми смо жељни савета и утехе. Дуго је то чекати на ову свету ноћ током целе године! Тешко нам је сад, да ли ће бити боље?” И опет су сви коњи одговорили: „Тешко је! Вала, тешко је!” „Можда ће догодине бити боље – осмелио се да проговори један од млађих коња, да би утешио своју браћу по крви, а највише себе самога. – И ако бог да, па да се од данас за годину дана опет поздравимо по нашем старом обичају речју ‘Хајре’”. (И ова реч је из Св. писма, а значи „радуј се”.) „Шта, шта ти то булазниш, момче?” – обрецнуо се на њега најстарији – онај што је био започео разговор. „Нека говори! Нека говори! – подржало је младог неколико гласова. – Та сада имамо слободу, а време брзо пролази, те би штета било изгубити време на свађу. Шта је коме на срцу, нека говори! Брате, дедер само испричај како ти то мислиш? Са које стране видиш ново сунашце?” „А, то је кратка прича! – почео је осмељен овај млади. – Као што знате, ја нисам одавде родом, већ иза фронта, заробљен. Код нас су тамо сви људи говорили о вечитом миру – ‘само ако победимо непријатеље, на целој земљи ћемо утврдити вечни мир и праведност.’ А кад сам се нашао на овој страни где сте ви, и овде сам ово исто чуо не једном и не два пута. ‘Овај велики рат има да буде последњи!’ Али било која страна да победи, ваша или наша, за нас коње то ће бити свеједно. Победници ће утврдити вечни мир и завладаће срећа на земљи. Ах, ја ни о чему другом и не мислим, само о томе: кад ли ће се вратити оно мирно време када се газда недељом после подне одвезе на њиву по заперке, а коњу ће из младих клипова само тако млеко цурити по устима, а длака ће се на њему сијати као црвени дукати... Опет тако како је некад било. Рат је све покварио! Али још само мало, па ће му доћи крај – једном заувек!” „О, ти, магарче један! Штета је што си из коњског рода! – тако је почаствовао говор младог коња најстарији коњ. – Још си премало плеве појео, премало те је она бола по ноздрвама. Када остариш, боље ћеш упознати тајну нашег живота и нашег газде, који држи песницу на нашем врату, а ноге на нашем трбуху. Браћо, не браним вам да мислите како хоћете, да се варате и заваравате. Али лаж доводи на крају крајева до пропасти. Познајте истину већ издалека и прилагодите јој се, да вас лаж не би ухватила у своју клопку. Вечни мир? Међу људима?... О, знам ја ову причу – стари су ми је причали. Људи се увек заваравају њоме. Јер то се највише говори о ономе чега нема. Ако нешто имамо, зашто о њему говорити кад можемо да га гледамо очима!? Вечни мир међу људима?... А шта су људи? Вукови, медведи, тигрови? То је још премало! Човек је џелат свега што живи на земљи. Његовим жилама тече крв исисана из свих животиња. Ни птице у ваздуху, ни рибе у води, ни брзонога животиња на земљи од њега неће побећи. Он има за све начине – страшне и миле, али сигурне. Он све хоће да поједе, све једе – а никад му није доста! Вук само хвата овце, па их једе. А човек себи гаји овце да би их на крају заклао и појео. О, колико крвавих жртава пада сваког дана на његов сто! Кроз какво море смртних мука и стењања пролази човек из једног дана у други! Његов живот је – хиљадама смрт! А он је мртав хладан као да то није ништа, као да тога и нема, само да је његов стомак сит! Да ли би он могао да прође без казне током целе вечности? Та човек ништа друго и не ради, већ увек ратује против целог света! Убија, дави, стреља, сече, пролива крв из дана у дан без милости. Браћо, да ли је и небо према човеку тако немоћно као земља? Не! Не! Тада не би било никакве правде, никакве освете на свету. Разумете сада? Не може земља да

131

www.rusnaci.org

коље људе, па се они сами морају клати и стрељати... Тако им небо суди! Тако мора бити! Крв за крв, живот за живот! И када су људи већ премного крви пролили својих потчињених, онда долази ред на њих саме – долази освета, јер мора доћи! Крв за крв, живот за живот, рат за рат! Од презасићености људи ће полудети, биће као побеснели, те морају да трпе ове страшне муке туђе смрти, на какве сваког дана терају своје потчињене. Рат за рат, смрт за смрт! Али најгоре је што и ми, коњи, мада само суву сламу једемо, морамо због човека тако страшно трпети и патити се. Мараната! Мараната!” *** Чика Петраш од страха замало није умро. Јер не само да је чуо оно што другим људима није дато да чују – како неме животиње говоре, – већ је и оно што је чуо било веома страшна истина за човека. Никада он о томе није хтео да говори. Само мени се поверио – тако, као на исповести, јер, знате, велика тајна то је велика ватра у срцу, па је човеку лакше када је с неким подели.

Сеоски човек Чика Јанко! Чика Јанко! Како је све прошло, а док је трајало, чинило се да никад неће имати краја. Јер је то за сироче и сиромаха живот дуг, мада је у ствари кратак. А вама је судбина тако досудила да сте били сироче над сирочићима, сиромах над сиромасима – без куће, без жене, без деце, без родбине. Ничији, само сеоски. Сеоски човек – као сеоска врана! Са овим сте се и хвалили пред господом и претили им (наравно на мађарском, јер тада су господа код нас на мађарском говорила): „Ин Керестури селетиши!43 Еделињски Јанош! Мага нем!44” Све ми је још и данас пред очима као да је тек јуче било, мада је већ осамнаест година откако сте легли у црну земљу. Изашли сте око подне из Господске крчме (из оне старе каква је онда била), припит од ракије. Па још сте срели господу, па кажете нотарушу: „Па, господине нотарушу! Да ли ће бити тај петак Еделињскоме за дуван? Добар сам човек! Види Бог!” Па сте два прста стављали на очи, а онда сте њима на небо показивали. А када се нотаруш шалио (то њему није било ни први ни последњи пут), ви сте гунђали, свој криви штап сте дизали увис, своје велике обрве сте ћулили као вук уши, па сте му претили: „Ин Керестури селетиши!45 Еделињски Јанош! Иде валов! Пакуј се одакле си дошао!” Нотаруш се смејао, али ко вас није знао, тај се богме могао наћи затечен. А онда је наишао Андрија звонар, јер је ишао да звони подне, па сте се опет с њиме натезали: „Андрија! Видиш овај штап? Кад ја умрем, а ти мени не цинцин, већ бам-бам! Удари ми, Андрија, великим звоном, ко човеку! Та ја нисам дечак нити момак! Ја сам човек, иако сам неожењен! Разумеш? Запамти добро! Јер ћу устати из гроба, па ћу те још и на другу ногу охромити!” Таква сте имали муштрања, Чика Јанко! Шта је другим, срећним, само долазило, ви о томе само као да сте сањали, па сте се за њега морали борити. И 43 44 45

Ја сам рођен у Крстуру! (Прим. Г. Костелника.) Ви не! (Прим. Г. Костелника.) Види фусноту под 38.

132

www.rusnaci.org

остварило вам се – макар ово последње. Андрија вам је ударио великим звоном. Али да сте умрли неколико година раније, за време великог рата, па би вам богме Андрија само циликао, јер тада је свима тако звонио – и деци, и момцима, и газдама. Велика звона рат је узео! Чика Јанко! Нека вам се сада и ово последње оствари што се човеку може остварити када већ над њиме трава расте. Обећао сам да ћу вас описати. Па немам мира док своју реч не испуним. *** Немојте се чудити, драги читаоци, што се ја тако срдачно односим према покојноме Еделињски Јанку. Та он је за мене увек био „чика Јанко”, јер је више година живео код нас, а до смрти је код нас долазио као у своју кућу и не једном ме је, као дете, њихао на својим кошчатим рукама и натезао се са мном. Чудан је био човек! Али још десет пута је била чуднија његова судбина. Родио се као газдински син, а онда је некако све пропало: и породица и земља и кућа. На кревету се родио, на кревету је и умро. То је све. А цео свој живот је ноћио у туђој штали, на слами. Није био ни сељак, ни занатлија, ни трговац, ни просјак. Био је сеоски човек што је завиривао у сваку кућу, у сваку душу, све је знао и свима је судио. Био је лудо спадало и мудрац уједно. Бог га је створио да би се људи шалили на његов рачун, а он на рачун људи. Не једном му је моја мајка говорила: „Ох, Јанко! Сви људи те за лудог држе, „Вајнаги”46 те зову, а ти све лудима правиш!” А он се само смејао и одмахивао је руком: „Их, стрина, пустите, манте се! Мало то на свету има људи на свом месту!” Али испочетка није био такав. Као осамнаестогодишњег момчину узео га је мој отац код нас – код оваца. А он је само зубе кезио, ништа није хтео да ради. Био је као диваљ и заиста луд. Шта мислите! На узицу га је мој отац везивао и тако га је вукао са собом на њиву. А он, ако је било људи успут, притрчавао би моме оцу да људи не би приметили. А ако није било никога, вукао се на узици као теле кад га воде на вашар. Тада су га назвали „Вајнаги”. Али је онда служио и код других газда, па се међу људима полако измуштрао. Опазио је да и газде и „паметни” имају своје слабости, па је научио да им подваљује и натеже се с њима. Постао је од њега шаљивџија и мудрац, а да је луд остало је о њему сећање из младости. Возио је мој отац воз сламе учитељу Кузмјаку, који је изгледао као Аврам, а био је учен мудрац као Соломон. Учитељ и Јанко били су на колима. Учитељ као учитељ, хвалио је науку, рачун, како то учени људи све умеју да израчунају. Јанко је лежао на трбуху на слами, поклимао је главом, избечио је очи, па каже: „Па, госпон учитељу! Кад сте ви тако паметни, кажите ми: Колико ја имам година, јер ја ни сам не знам?!” „Бежи, магаре лудо!” – одговорио је господин учитељ увређен; а Јанко је зарио главу у сламу, па се смејао и смејао... То су били почеци његовог обешењаштва још онда док је код нас служио. Престао је да кези зубе, а почео је да бечи очи – не толико због лудости колико због обешењаклука, да подваљује људима и извуче им из душе оно што се крије у њима. Ох, боже, колико се он натезао с нама децом – са мном и братом Јанком. Када смо још били деца! Дошао је из села, па к нама: „Е, дечаци, спремајте се, ићићемо да служимо! Ти си, Јани, старији, ти ћеш ићи код Палка – да чуваш 46

Реч ваjнаги и вајнага (вайнаґи и вайнаґа) у русинском значи „нерадник, ленчуга; пробисвет”.

133

www.rusnaci.org

свиње. Палко има много свиња! Добићеш кожушчић и опанке и бич; торбу и у торбу сланине и хлеба. Па само торбицу забациш, па само пукнеш бичем, а свиње ће саме ићи. Шта је? Није тешко, није тежак посао! Само се спремај, одмах ћу те одвести! А ти Гавра (тако к мени), ти ћеш ићи код Германа, Жидова, у дућан. Код Германа ће ти бити добро; јешћеш шећера кол’ко хоћеш, а радити ништа нећеш. Само ћеш дућан мести и поливати. Шта је? Није тежак посао! Па, брзо се спремајте, идемо! Дајте им, стрина, одећу (тако к нашој мајци). Стиснуо је зубе, избечио очи и тако је гледао у нас наређујући нам очима да то није шала, него да то тако мора бити. Ми смо гледали час у њега час у мајку, а мајка нам је намигивала, да нема од тога ништа, да се чика Јанко само шали. На крају се чика Јанко расмејао: ки-ки-ки-ки, чак се заценио од смеха и заплакао. „Ех, стрина, та што не дате муштрати дечаке – нека негде служе, код туђих људи (реч туђих изговарао је отегнуто). Шта је? – говорио је смејући се и климајући главом лево-десно. Ваљда нећу слагати ако кажем да је то тако било сто пута – увек тако, а увек друкчије, јер чика Јанко је понешто ново додавао, измишљао, да би изгледало да је сада већ збиља истина. Некада би нас изводио у двориште, те би нам наредио да на летњем врелом сунцу лежимо са отривеним трбухом на земљи. „Овде лежите, не смете устати! Шта? Нећеш? Петнајстога Феркова кућа се прода! Тако мора бити! „Петнајстога Феркова (то значи: нашег оца) кућа се прода!” – то су биле за нас страшне речи. Чика их је намерно изговарао на српском да би нас, као туђе, само напола схваћене, више страшиле. „Дечаци! Петнајстога Феркова кућа се прода! Тако мора бити! Петнаестог ће бити рат! Топове ће извући на канал, на насип. Па само опали једном, а цео Буџак (тако се зове улица на којој смо становали) ће порушити! Петнаестог! А ја и Јанко Циганин и Цап ћемо по таванима сланину скупљати! Петнаестога је крај!” И лепио је на нашу кућу којекакве карте – зелене, црвене, жуте, већ када коју, па нам је показивао да је већ одређен онај петнаести када ће бити рат и када ће да се ‘Феркова кућа прода’. И то је било ваљда сто пута. Мајка га је већ и грдила: „Ајде, Јанко, преплашићеш децу!” А он се смејао и смејао ки-ки-ки-ки и ке-ке-ке-ке, климао је главом, махао руком: „Нека, стрина, маните, нека!” Мислим данас: зашто је он тако радио? Ваљда само због тога што је тиме своју судбину натурао другима, а од њих је узимао њихову бољу судбину – макар у шали, макар у мислима, макар на тренутак. Он је служио код туђих људи, спавао на тврдој земљи, он није имао своје куће, па је волео када је макар деци могао наређивати како да живе; а он је сада заповедао као што газде заповедају. И – шта мислите! – како је он тачно прорекао, не Крстуру, него великој Русији да ће бити рата, да ће рушити села, да ће газдама куће одузимати, а сиротиња – „пролетери” – ће сланину скупљати по туђим таванима... Нико то тако тачно није прорекао као он. Шта је осећао, то је и говорио – а искрено, као дете. А то је на свету било и има много таквих који су исто осећали као он, али нису смели тако искрено говорити. А када је дошла прилика, учинили су тако како су осећали. Завист сиротиње је страшна! ***

134

www.rusnaci.org

Женио се Еделињски Јанко. И други су му саветовали и сам је хтео. Јер у Крстуру није човек који се не ожени – ни гласити га није обичај када умре. Неожењени остају само мало луди и такви којекакви. Није хтео чика Јанко остати луд, па је јако хтео да се ожени. Али ни овде није имао среће. Ишао је и у Срем некуд, а када је дошао, рекао је мом оцу: „Чика Ферко, за мене се жена није родила!” И мануо се, морао је да се помири с тиме да ће остати неожењен. Али зато је друге увек женио – и девојке и момке и удовице и удовце. Женио је и женио, а увек ради обешењаштва. Извлачио је из људи шта се у њима крије?... У Крстуру је славно како је он женио Михала Пашу. У Куцури. Код најбогатијег Швабе. Свакаква чуда је причао о томе Еделињски Јанко (наравно, све је било измишљено, само то је била истина да су њих двојица били у Куцури). Како сунце, мада је већ било пред вече, те недеље у Куцури није могло да зађе, јер је Пашо пола сланине измазао на своје чизме, па су се тако сијале. Како се цела Куцура сјатила да види Пашине гаће, танке-танашне, а четрдесет лаката широке. Како су били код Швабе – у кући на лакат на ћошку, на вечери. Како је ћерка Швабица била лепа – коса бела, а сви зуби стрче из усана. Како се црвенила, као кад велика лампа са округлим фитиљем гори. Како је у Паше срце ударало, као кад велика меденица звечи. Како су им за вечеру изнели ташке са сиром велике као шешири. Како је Пашо заборавио уста у Крстуру, те није ни проговорио нити је јео. Како су онда отишли у швапску крчму, па је Пашо невероватно плесао: увек поред тршчице, а тршчицу није нагазио – до зоре. А у зору, кад је кравар пукнуо, дошла је служавка, па је сав патос измела на улицу – само тршчица је остала цела. У друштву, за ракијом у крчми чика Јанко је волео овим да забавља људе и да их лудима прави, ако се неко дао. А причао је тако да је човек заиста морао да има памет да му не би веровао – да би издвојио оно што је истина од оног што је измишљено. „Шта? Не верујете? Мислите да није истина? Ама верујте ми! Та ја сам тамо био, упитајте људе! А онда, кад смо из крчме изашли, ујутру, кренусмо преко Торже47, па каналом. Било је вруће. Хајде, кажем Паши, Михал, окупајмо се! Та измучио си се кад си ноћу стално плесао! А он каже: Ја? Није ми ништа, као да сам целе ноћи спавао! – Такав је био момак! А кад смо се скидали, Пашо је пребацио своје гаће на телеграфске жице. Од стуба до стуба на жицама висе гаће! Кажем вам: од четрдесет лаката! Никад такво што нисте видели! Златне су руке што су их шиле!...” А у ствари је било тако да је овај Пашо био баш никакав момак. Веома је волео да плеше, али је само као медвед подизао ноге. Наравно, више је било у друштву оних који су знали сву истину, па су се само смејали и Јанку ракију платили. Али нашао се и такав који је поверовао. Тек онда је бачи Јанко био на коњу! Још више му је лупетао будаластог, па се смејао и смејао – наравно ономе који је поверовао. А кад би дошао код нас, већ на капиџику би се кикотао. „Јанко! Већ си опет неког направио лудим кад се тако смејеш!” – дочекала га је моја мајка. А он од смеха није могао до речи доћи. Кад се мало умирио, причао нам је како му је тај и тај поверовао, па га је имитирао: избечио је очи, направио глупо лице, глас променио и понављао је: „Је л’, Јанко, тако је заиста било? Тако је Пашо плесао? Је л’?” И опет се чика Јанко није могао уздржати од смеха, климао је главом, 47

Торжа – данас Савино Село.

135

www.rusnaci.org

махао руком као да се од мува омахивао: „Стрина! То нису сви паметни! Немају сви памет, мада се и хвале да су газде!” Такав је био човек! На својој лудости искушавао је лудост других људи. Као искривљено огледало које све људе показује смешне кад му се приближе. Има шта о њему не само да се пише, већ и да се прича (јер знате да се писањем не може све тако испричати). Када је служио код богатог газде, код Папјанке, једном ујесен се враћао с њиве на колима, са добрим коњима. Испред њега су ишла још двоја кола тог газде. Успут су срели филиповског Швабу, који је ишао колима из Крстура у Филипово48. „Халт, прутер (стани, брате)!” – каже му Јанко. Шваба је стао, а Јанко га је почео на изломљеном српском (јер су Швабе боље разумеле српски) правити лудим: не би ли купио земљу под аренду? „Ја! Ја!” – обрадовао се Шваба, па пита: где је та земља? Јанко му показује бичем најближу земљу (наравно, туђу). „Добра земља! Прва класа!” – хвали Јанко, а Шваби се чак очи цакле. Јанко није много заценио да би Швабу придобио. Сишао је с кола, па и Швабу зове с кола – да погледа земљу. А било је онда блато, точкови су до осовина упадали на путу. Знао је Јанко, обешењак један, да је Шваба у папучама и белим чарапама, зато га је и вукао с кола. Сишао је Шваба, а Јанко га у чизмама води по орању где је највеће блато. Укаљао се Шваба, до колена је само блато. Већ се Шваба брани да неће отићи даље, али Јанко, псето, измишља му: да је тамо даље земља мало нижа (водолеж), па нека Шваба погледа, јер не жели да га превари. Разишли су се на једном форинту. Јанко је Шваби објашњавао да не може да спусти више, да се мора посаветовати са женом... Она двоја кола што су била испред, стајала су и посматрала комедију. *** Није волео Еделињски Јанко служити, није волео ни радити. Није био за то рођен! Јер његова судбина је била као судбина вране, а врана нити служи нити ради. А ако је већ морао да ради, радио је нагло да би што пре завршио, и друге је терао да раде. Није волео да он ради, о остали не. Јако је желео да буде независан у животу, а није могао, па су се увек пресецала његова два пута у животу: један којим је желео ићи; други, којим је морао ићи. Још док је код нас служио, сваке године је тражио да иде на „урлауб”. Тешко је врани бити целу годину у једном селу! „Чика Ферко! Пустите ме, ићићу некуд!” И ишао је у друга села – српска, мађарска, швапска и за Дунав у Карловце. Кад како и кад зашто. Обично је и по месец дана радио тамо – код вршалице лети или на берби кукуруза ујесен. С таквог рада донео би себи зарађене паре и којекаква пецива и медењаке. Медењаке би раздао нама, деци, јер он слатко није јео. А новац је дао да склони моја мајка и поделио га је: толико за чизме (јер иде зима), толико за шешир, толико за бело одело – а шта му је остало, то је било за дуван у лулу. Касније, кад више нигде није служио, то му је била ваљда једина већа зарада током године. И увек би новац давао мојој мајци да га склони и увек би га једнако делио. Марио је за себе, поцепан, као просјак, никад није ишао. Чакшире није носио, већ увек у гаћама – било лети било зими. Када је путовао железницом или 48

Филипово – данас Бачки Грачац.

136

www.rusnaci.org

када је био у крчми, макар и дању, мислите да је некад сео? Никад. Увек је само стајао, бојао се да се и дотакне клупе. „Што не седнеш? Ајде, седи!” – приговарали би му они што су га добро познавали. А он се осмехивао: „Нека, пустите. Само ви седите!” „Та седи, што стојиш!” „Ја нећу да седнем!” „Та што нећеш да седнеш?” Јанко би махао руком нека га пусте на миру, а онда би промрмљао: „Може нешто бити!” „Та шта може бити?” „Вашке!” – једва би промрмљао Јанко. Тако је био чист. „Одакле ти ови медењаци?” – упитала би га моја мајка када је дошао са своје вандровке. А он би климао главом лево-десно и кикотао се и махао руком: „Добра жена Мађарица ми је дала! Рекао сам јој да имам овде код куће жену и петоро деце, па ми је наделила.” Шта није имао, а желео је да има, о томе је мислио (као и сви људи). А о чему је мислио, хтео је да макар туђи људи у то поверују, па им је то представљао као истину. Крпио је себи тиме своју слабу срећу. Наоколо су га познавали Мађари и Срби и Швабе. Србима и Швабама је говорио да му је име „Ђура”, па су га звали „велики Ђура”, А Мађари су га звали „Јанош”. Једног дана је Јанко отишао из села, а идућег дана се већ вратио. „Где си био?” – питали су га моји родитељи. А он је по свом обичају махао руком и кикотао се. Причао је како је био у Милетићу да купује вино. Ишао је од Швабе до Швабе да проба вино; закапарио је – али, наравно, без пара – овде једно буре, тамо два, тамо опет аков. Лагао је да његов брат има у Крстуру крчму, а он ускоро треба да наиђе, па ће исплатити вино... Увече је Јанко побегао из Милетића по мраку. Ноћ је преспавао под камаром на њиви. Иначе Јанко није био лажљивац, само ради обешењаклука, када је хтео да се покаже да је он такав газда као и други људи; или када је хтео друге направити таквима какав је он сам био. Једном је носио чика Пуљкашу литар ракије из дућана. Срео га је мој отац, па га је искушавао. „Дај ми, Јанко, да се мало напијем! Неће се познати! Само један гутљај! Долићеш воде, та има бунар успут!” А Јанко богме није дао. Ни сам није гуцнуо из ње, ма како да је волео ракију, ни другоме није дао. Али зато кад је денуо камару са Пуљкашем, добро га је измучио. Слама је била овсена, дугачка те године. Пуљкаш је стајао на камари, а Јанко је сламу носио на вилама. Тада је још био јак човек, захватио је на виле толико сламе да би било довољно у кола у лотре, па с њоме не поред Пуљкаша, већ право на самог Пуљкаша. „Чико, је л’ добро бацам?” – направио се Јанко невешт. „Добро! Добро! Само ти, Јанко, дај!” – одговарао је Пуљкаш тако као да је језиком секао (јер тако је говорио). А Пуљкаш је био мали човек, па га је Јанко сламом увек целога затрпао. „Фуј-фуј-фуј„, – отресао се Пуљкаш од сламе, а Јанко, псето, увек право на њега, и гушио се од смеха. Такав је био! Код тих Пуљкашевих – то су били милосрдни људи, без деце – Јанко је спавао у штали до смрти. Током година рђа сиромашног, бескућног живота начела је Јанка, ма како да је био јак човек, па га је полако нагризала – као када рђа нагриза гвожђе. Није могао Јанко више тако ходати (жалио се на ногу у куку), па је богме престао ићи у туђа села. ***

137

www.rusnaci.org

Крчма је била Јанков дом. Једна, друга, трећа, четврта – све колико их је било у селу. Јер крчма је – сеоско домаћинство, а Јанко је био – сеоски човек. Крчма, пиће, вашар, где је друштво, где се може шалити на туђ рачун и напити се – то је Јанка вукло. Врана скупља себи храну где нађе. Једно време пред крај чика Јанко је био мешетар. Дознао би где има нешто на продају – теле, свиње, пшеница, кукуруз, па је водио тамо трговце, да би себи лако зарадио неки сексер за ракију. У понедељак је пијаца. У Господској крчми бруји као кад се у кошницу дирне, па пчеле зује и брује. Еделињски Јанко је тамо – та понедељак је за њега као кирбај. Иде од стола до стола, од једног друштва другоме. Овде се прича о ценама, о трговини, тамо се свађају, тамо се опет шале. Не седне, само хода и стоји, вреба за ракијом као кад дечаци птице хватају. „Чика Михајло! Чика Михајло! – виче Јанко једном старијем човеку што се некад разметао својим газдинством, а сада нема ни крајцаре – купите ми пола деци ракије! Е, ако ви мени не купите, онда ћу ја вама купити да знате да Еделињски Јанко није просјак! Крчмар, дајте пола деци ракије овоме газди!” „Шта? Ти ћеш мени да платиш ракију! Ти – један Пробисвет!” – увредио се чика Михајло. Еделињскоме није требало више рећи. Прво се растужио, а онда је скочио као да га је змија ујела: „А! Такав сте човек, чика Михајло! Више се не познајемо!... Ја сам Пробисвет? Ја сам Пробисвет?... Та ви сте гори од Пробисвета! Има вас таквих Пробисвета доста!... Таквих Пробисвета има доста! Таквих Пробисвета има доста!” Док је ово говорио, ударао се песницом по грудима да је чак тутњало (такав је имао обичај када се свађао), и одмах је оставио чика Михајла и отишао у другу собу. Ништа Еделињског није тако болело као кад су га називали „Пробисвет”. Са таквим он више није започињао разговор и говорио је о њему: Никакав човек! Он за мене није човек! Још ни деци није ништа давао када су га звала „Пробисвет”. Такву децу је он називао „лила”; а која су била према њему добра, ту је волео и говорио им „моје милосрдно”, и делио им је шта је на пијаци од људи добио: јабуке, крушке, поморанџе, бомбоне. После подне, после пијаце остају у крчми само они који или воле да пију или су добро трговали, па се веселе. Сада Јанко има прилику да пије – овако или онако. Друштво је весело, шале се, добацују један другоме. „Дедер, Јанко, испричај како си са Пуљкашем денуо камару; како си Шваби земљу продавао; како си у Милетићу вино куповао; како си Пашу женио...” Јанко прича и прича, смеје се, гестикулира рукама, скупља обрве, бечи очи, а пола деци ракије увек изнова долази пред њега. Плаћају му. А онда нови призор. Поднапити људи – луди разговори. Један се хвали колико може попити, други се хвали колико може подићи, трећи се хвали зубима: још никад га зуби нису болели, а могао би ваљда и гвожђе прегристи... „Шта? Ви? – маше Еделињски Јанко руком да то не вреди ништа што се овај хвалио својим зубима. – Нећете моћи такво што урадити као ја! Ево!” И узео је дебелу винску чашу, одгризао од ње добар део, похрскао стакло на ситне делове, испљунуо, избечио очи на онога што се хвалио својим зубима, као да му је хтео рећи очима: Хајде ти тако уради! Друштво се расмејало, а вала било је и таквих који су захтевали од оног што се хвалио: „Е, сада мораш покушати похрскати стакло, јер иначе твоје хвалисање не вреди ништа!” И заиста – шта људи не ураде због луде срамоте?! Он је одгризао од чаше колико је могао, почео је да хрска стакло, али

138

www.rusnaci.org

се посекао, крв је почела да му цури из уста... Тек сада се Јанко расмејао – ки-кики и ке-ке-ке! На крају је крчма остала празна. И Јанко је изашао из крчме – дабоме, припит. Не пијан, него припит. Никада није превршио ову меру (бар се ја не сећам) – увек је имао своју меру. Иде улицом, објашњава се сам са собом, гестикулира рукама, подиже штап... Сви људи су у свом дому, са својом децом, а он нема где да оде. Да ли је Јанко о томе размишљао, те је тако изнервирано говорио сам са собом, или се секирао због људи? И због једног и због другог, ал’ тешко је рећи шта га је више пекло. Дошао је Јанко код нас, па је почео да се натеже са братовом децом – са дечацима. Да он има кућу, жену и петоро деце: три дечака и две девојчице... Али братови дечаци већ су знали његове приче, па су му одговарали: „Еј, чика Јанко, немојте ви нама причати! Немате ви ни жене, ни деце, ни куће! Били смо ми тамо где ви спавате – код Пуљкаша, у штали!” А Јанко се опет расмејао, почео је да маше главом лево-десно, па каже њиховој мајци: „Па, видиш, Јула! Такве више не можеш да превариш! То већ има свој разум! То је већ паметно!” Онда је сео у трему на столичицу и почео је причати мојој мајци о људима којих се сетио после пијаце. Не да их је претресао! Овај је такав, а онај онакав; један је шкрт, други луд, трећи није човек на свом месту, четврти има памет као деца... А жене!... Ки-ки-ки и ке-ке-ке! „Шта мислите, стрина! Та и та је у крпи маслац на пијацу донела, у масној крпи као обојак! Ки-ки-ки-ки!... А опет она ке-ке-ке-ке у врећици за новац испод сукње сами форинти – ки-ки-ки-ки такви ко две песнице (и показује на својим песницама) – ке-ке-ке-ке. Па подиже сукњу на пијаци, па канапом везује врећицу да јој не би украли. А врећица је масна – као просјакова торба! Ки-ки-ки-ки – као две песнице, сами форинти! Ке-ке-ке-ке!... Стрина, мало то има на свету људи на свом месту, кажем вам!” *** Али чика Јанко није увек долазио код нас тако расмејан. Није сваки дан у недељи понедељак! Било је и тако да по три дана у недељи није јео, јер није имао шта. А зар мислите да је отишао негде да тражи хлеба? Никад! Дошао би код нас тужан и тих. Сео би на столичицу у трему или би стајао на вратима. Није се смејао, са децом се није натезао, није се шалио, није причао, само је седео или стајао. Мајка је већ знала његов обичај, па га пита: „Јанко, јеси ли што јео?” А он би само слегнуо раменима, али ништа није говорио. Одсекла је мајка велик комад кроз цео хлеб, дала му је, па га грди: „Јанко, како си луд! Та што не кажеш да си гладан, што се стидиш! Та ваљда ти људи неће дати да умреш од глади!” „Оставите ме на миру, стрина!” Оставите ме на миру! Толико је рекао, узео хлеб под капут и одмах је одлазио. Али у дворишту га је опазио мој отац, који је увек био велик шаљивџија, па повиче за њим: „Јанко! Шта је то сад? Јеси ли нешто украо, те тако бежиш? Дедер, шта то имаш под капутом?” Некад се Јанко не би ни окренуо, само би бежао. Видело се да му није било ни до шале, ни до љутње, већ само до јела. Али некада би стао и чекао. А отац би му открио капут и рекао му: „Охо, Јанко, та ти ниси просјак да би ти људи хлеба делили! А ако хоћеш да просиш, а ти лепо стани пред врата, кажи лепо ‘хваљен Исус’, прекрсти се, одмоли „Оченаш”, па проси: Газдаричице, молим које парче хлеба или сланине!... А где ти је торба? Та

139

www.rusnaci.org

просјаци не иду без торбе! А ти хлеб под капут скриваш као да крадеш! Какав си ти то просјак? Види ти то! Види ти њега!” Јанко је завртео главом, па каже: „Ех, чика Ферко, увек сте исти! Какви сте били пре тридесет година, такви сте и сада! Још вам је до шале!... Па, чика Ферко, знате шта? Ако одете ви у прошњу, и ја ћу ићи! Хајд’мо обојица!” „А што да не? Ја ћу отићи! – каже му отац. – Дај-де овај штап! Ево, овако! – наслонио се отац на штап као да је хром и побожним просјачким гласом почео се крстити, како то већ просјаци раде: „Во имја отца”... трипут. А онда љубазним, умиљатим гласом пита: „Газдаричице златна, дајте ми које парче хлеба или сланинице!” Јанко се чак зацењивао од смеха. „Е, вала, чика Ферко, увек сте исти! Како вам је то увек до шале!” Никада се Јанко није држао заједно са просјацима, нити је просио. Та против тога се борио читав свој живот. Ни у цркву због тога није ишао. На место за просјаке није хтео да стаје, а код газда се није хтео гурати, јер ни одећу није имао такву као газде. Само једном годишње, у Великом посту, долазио је у цркву – да се исповеди. Јесте да је тражио од људи: петака за дуван, сексер за ракију и тако понешто. Али није просио. А и кад је тражио, увек је тако некако извео да то њему припада; или се при томе шегачио са људима. Била је код нас госпођа, појчева жена, из Горњег краја, па је до смрти мешала језике. Говорила је „што” уместо „цо”, „буде” уместо „будзе” и слично. Опазио је то Еделињски Јанко, махер у таквим стварима, па се дуго с њоме шегачио кад ју је срео: „Госпођо појчева, хоће ли бити оно пола зеца Еделињскоме? Сиромашан сам човек, а моја жена и деца би јако волели зечевине!” Појчева жена му је обећала. „Буде, буде, само кад господин појац застриљат49”. А, Јанко, псето, даље се шегачио: „Што, госпођо појчева, што? Оно пола зеца буде, што? Еделињскоме – што? Буде – што? Мојо дити барз љубјат зајаца50!” И заиста је једном донео од појчеве жене зеца, али кад су га наши код куће испекли, он није хтео да једе. „Ја такво не волим. Ја само резанце са сиром – то је моје!” *** Када је Јанко код нас долазио, док је још био здравији, мајка му је увек нашла нешто да ради: „Јанко, иди напоји коње! Јанко, иди накоси детелине за свиње! И друго штошта.” Али пред крај, кад је Јанка већ напустила снага, мајка га је слала да зипка децу у колевци. „Јанко, у остави дете плаче, иди га мало зипкај, нека заспи!” Отишао је Јанко, легао на бунду, па је љуљао дете и певао – више себи него детету. Шта га је мучило цео живот, о чему је у души, скровито, увек размишљао, о својој сиротињи, о свом животу сирочета, о својој лудости, о срећи других људи, о томе је сада, у самоћи, у мраку, и певао. Сам је испевавао песме како је умео. То заправо није било певање, већ само гласније мрмљање промуклим, дубоким гласом. Ја сам прислушнуо неколико таквих његових песама, па их се сећам. Певао је Јанко: Одведи ме, Боже, одведи од ове велике мисли, да не скочим у овај канал! 49 50

Застриљат – убије, устрели. Моја деца јако воле зечевину.

140

www.rusnaci.org

Ајој, у овај канал! У каналу је јако дубока вода, удавићу се у дубокој води, ајој, у дубокој води! А тај Дафи51 велику чакљу носи, он ће ме из тог канала извући! Ајој, он ће ме из тог канала извући! Сви људи ће се чудити: удавио се Еделињски Јанко! Ајој, Еделињски Јанко! Одведи ме, Боже, одведи од ове велике мисли, да не скочим у овај канал! Његово певање изгледало је тако као да пијан човек плаче, нариче, жали се. Прислушнула је моја мајка шта Јанко пева, отворила је врата од оставе, па га грди: „Шта то лупеташ, Јанко, свашта!” „Нека, пустите ме на миру, стрина!” – рекао је Јанко. Врата су се затворила, а Јанко је почео другу песму: Иљко Марков то је добар газда, четир коња у штали му стоје! Када ђубре вози он на њиву, пред Бредара52 са колима стаје и ракије пола деци пије. Кад са њиве у село се враћа, пред Бредар опет Иљко стаје и опет он пола деци пије! А кад дође он код своје куће, а жена му у сусрет излази, лепо њему капију отвара и лепо му на капији каже: Ах, Иљко, та где сте ви тако дуго? Та одавно ручак је већ готов! Ох! А ја немам на свету никога, нити жене, нити деце своје, никад немам с киме говорити, само туђу децу ја зипкам... А онда је Јанко, мрмљајући, по пет-шест пута, сам са собом говорио: „Ја немам никад никога! Никада никога на свету! Никада никога!...” Можете, љубазни читаоци, мислити о Јанку шта хоћете, али кад се тако нешто чује, то јако стеже за срце. Јер и Еделињски Јанко је био – човек! *** Веома се Јанко пред крај мучио са својом смрћу. Само кад би Бог дао да не болује дуго, јер где ће лежати, ко ће му служити? Туђим људима на бригу! Али га 51 52

Заиста се звао Дафи, а био је управник шлајса (уставе) на каналу. (Прим. Г. Костелника.) Бредар – име власника крчме.

141

www.rusnaci.org

је у томе Бог небески услишио. Једног дана добио сам у свету од брата Михала такву дописницу: „Јављам ти да је чика другар Еделињски умро. У уторак се разболео, а у суботу ноћу у дванаест сати је умро. Ни комшије нису знале да је болестан, јер је лежао у штали код Пуљкаша. А у суботу га је стрина Баранова одвела у њихову кућу и тако је те ноћи предао Богу душу. Никоме није досадио својом болешћу, а недељу дана пре тога се исповедио. У Крстуру 28. 03. 1909.” Верујете или не, ја сам се расплакао као да ми је неко рођени умро. Хиљаде дописница добио сам од тада, и све их је ватра појела, али ову дописницу чувам! Она ми много говори не само о чудном Еделињски Јанку, већ и о чудном божјем Провиђењу. Напомињао ми је чика Јанко много пута, да ја морам да га сахраним. То се није могло остварити, али колико пута сам дошао кући и отишао на гробље да и мртве обиђем, увек сам отишао и на његов гроб. Лежи близу међе гробља, с оне стране где је био Пуљкашев виноград. За живота Јанко је чувао овај виноград, али ноћу је бежао у село. Бојао се да ноћи близу гробља. А смрт му је казала да мора да се помири са овим местом... Током четири године сваког лета увек сам нашао Јанков гроб. А пете године, кад сам дошао на гробље са својом женом из света, нисам могао да пронађем Јанков гроб. Избрисала су се слова на крсту! Био је мај. Бео, расцветао мај – као млада када иде на венчање. Нигде мај није тако леп као у Крстуру. Цветају и миришу багремови над целим селом и над целим гробљем. Као бела, мека, мирисава одећа небеских анђела, што чувају умрле, тако су на багремовима на гробљу висили бели цветови. Као да је свето рајско небо обгрлило оне што су већ стигли до краја, до којег и ми живи идемо, без обзира хтели ми то или не, мислимо ли то или не мислимо. Моја жена је донела у рукама руже, па смо на сваки гроб наших драгих ставили по једну. И Јанку смо једну наменили. На жалост, ма како сам се трудио, нисам могао да препознам његов гроб. Па сам рекао жени: Знаш шта? Баци лако ружу – ево овуда, па где падне, нека буде Јанку. Ружа је пала испред крста једног гроба, а ми смо обоје рекли: То је Јанкова ружа!

Када се нови свет рађао Сунце и море су – божји. Они слушају божју реч, а људима се чини да они слушају њихове речи... Чини се силнима међу народима да сунце и море постоје зато да би примили њихово име и учврстили њихову моћ на свету – довека. Али сунце и море слушају само оног чија се реч слаже са божјом речју... Оног дана што ми је пред очима излазило је сунце исто тако како је излазило Вавилонцима, Египћанима, Персијанцима, и море се исто тако поздрављало са сунцем. А град Милет на морској обали у Малој Азији, чим се отрезнио од сна, хиљадама својих очију и хиљадама гласова сведочио је сунцу и

142

www.rusnaci.org

мору да је он један од удова у великом-превеликом телу Римског царства... Исто тако тог дана као и сваког дана ујутру... Рим је – срце, које прима у себе крв из целог тела и шаље је где треба; Атина је – разум; Ефес – бео врат са блиставом огрлицом; Милет – рука са златном наруквицом... И тако тог дана, као и сваког дана, осећао је врат, осећала је рука како срце куца и примали су од њега сву своју снагу... „Мој је свет!” – викао је Рим; „Мој је свет!” – викала је за њим Атина; „Мој је свет!” – викао је Ефес, Милет... А сунце и море су нато одговарали као некада Вавилонцима, Египћанима, Персијанцима – одговарали су немо. Било је јутро које је само случајно остало у сећању свих наилазећих векова. Ништа страшно, ништа посебно се није десило тог дана. За милетске становнике дешавало се само оно на шта су они били навикнути – као што се сваки човек навикава на сунце, које из дана у дан излази... Камени путеви почели су да тутње после ноћног одмора. Из приградских села ишли су људи у град са поврћем, месом, са разном храном. Ишли су колима, ишли су пешке, носили корпе у рукама и на глави; неки су терали натоварене магарце. Дућанџије су отварале своје дућане, излазиле на улицу, гласно вичући хвалиле су шта су у дућанима имале. Устајали су на посао зидари, ковачи, столари. Ту и тамо чуло се како кују гвожђе, како секу дрвa. Измучени од дуге и исцрпљујуће забаве у циркусу, у позоришту или негде другде, они из врхова народа још су спавали... Робови су били заузети својим пословима. Они што су највише марили за здравље журили су ујутру рано да се окупају у мору. Жидови, окренути лицем према светом граду (Јерусалиму), покривени талесом, климали су главом и горњим делом тела и мрмљали су своје ране молитве. Пагански жрецови већ су били крај својих жртвеника: већ се дим из кадила дизао према небу, а волови за жртву већ су лежали везани. На све ово Милећани су гледали, и видели су и нису видели... Јер то је било обично, свакодневно и свуда познато и није прекидало нит свести учесника на овом животном вашару. Свака свест ишла је својим путем и примећивала је само оно што јој је досађивало или што ју је радовало... Такав је то општи закон за обичан живот. Одједном се на ћошку једне улице показала чета војске. Напред капетан на коњу. Свако, макар и дете, могао је разумети да то војници иду на муштру... То није била она појава која је прекидала нит свести Милећана, потискивала из свести све остале појаве и сама је заузимала њено место – и она је била свакодневна и свуда позната. Али је она била силнија од свих других! А и била је то војска! Чета – као цела армија. Таква снага избијала је из римских војника. Марширала је чета са гвозденим шлемовима на главама, са штитовима у левој руци, са копљима у десној руци – а тела као да су била од камена. Чинило се да се улица угиба иза њих и испред њих. Та они су заповедали, а свет се морао покорити њиховој сили... Одмерен такт њиховог хода, снажан истовремен топот ногу, једнако држање тела – хипнотизирали су свакога... Марширали су римски војници, а тако се чинило да они стоје у месту, да се не крећу, већ црни вихор са правилном грмљавином излеће испод њихових ногу, и све наоколо се тресе... Двеста ногу – као две ноге, као две камене стене што су служиле као два маља чији су се ударци правилно ређали под крилима римског орла...

143

www.rusnaci.org

Будили су се од тог марша beati possidentes – cives romani53 и од досаде су се превртали на својим креветима и још и кроз сан су се сећали: „Аха! Наша моћ! Наша војска!... Спавајмо сигурно!...” Они су добро знали да се у ово исто време тако исто дешава и у Ефесу, у Атини, у Риму, у Галији, у Британији, у Шпанији, у Африци – свуда. Римска војска, као дебели гвоздени обручи, стезала је и држала заједно све, тако различите, крајеве и народе римског световног царства. И чинило се својима и туђима: Не, ови обручи неће пукнути никада! Нема против њих силе, нема на њима рђе! Сигуран у себе Милет поглéдао је у море и питао је море: „Зар нисам леп? Зар нисам силан? Зар нисам богат? Зар нисам срећан? Зар немам све што се само може имати?” Међутим у циркусу у кавезима урлали су лавови, тигрови, медведи: Ми смо гладни! Јучерашња храна нестала је без трага – нову дајте! Дајте нам меса! Ако не људског, онда животињског! Гладијатори су се увежбавали у својој смртоносној вештини: како да туђ ударац одбију, а противника прободу, расеку? Како да себи хлеб, а другима забаву приреде – убијањем људи? Несрећни робови гушили су у себи срце: Ћути! За тебе нема живота! Та робови – нису људи!... А срце је стењало: Али ја сам људско срце! Civis romanus се на једвите јаде пробудио и размишљао: Како да се разоноди? У злату, порфири, у цвећу, у богатству какво себи данашњи људи ни замислити не могу, он се осећао сиромашан: „А, шта је за мене овај безначајан Милет! Десет гладијатора – ситница за децу! О, кад бих се могао домоћи Рима! Тамо гладијатора цела армија наступа! Цела арена је крвава! На стотине убијених! Тамо је живот!...” Умор, презасићеност, труљење душе – то је било оно што је мучило богате Римљане у Милету, у Ефесу, у Атини, у Риму – свуда. Бујно жито је полегло, па је почело да труне... Преживљена природа губила је осећај. И требало ју је нечим јаким дражити да би дала глас од себе и знак да још живи... Крвави циркус, разна чудовишта, сваког дана нови, противприродни изуми, оргије – то је био онај отров који се колико-толико супротстављао отрову што је убијао римски живот... Јер за отровано тело само отров – бар за неко време – може бити лек. И са немим говором одговарало је море Милету: „Леп си на лик, али шта је тамо унутра у теби? Чујем рику лавова, тигрова, медведа... Да ли је у теби пустиња?” А Милет се потајно растужио када је о томе помислио: „Неки црв ме нагриза, досађује ми... Узимам лекове за које само сазнам, али ништа не помажу! А најпосле, као сваки болесник, очекујем спас – макар и чуда!” Тако то некако у свету иде да се супротни гласови допуњавају. Никакви разговори међу људима, никаква нада, никаква слутња у души није сасвим без основе. То је био стари свет који се неприметно расточавао. *** Тог истог јутра у Милету је према морском пристаништу ишло друштво – двадесетак људи. Сами мушкарци, већином старији (само три жене су ишле за њима издаље – као потајно). По њиховој одећи се видело да су то Жидови. А по њиховом лицу се видело да су они целу ноћ провели у молитви. Ови људи су 53

Срећни што владају – римски грађани. (Прим. Г. Костелника.)

144

www.rusnaci.org

избегавали друге, заузети сами међу собом неким веома важним разговором. Били су тужни. Али зато кроз ову њихову тугу пробијала се некаква унутрашња стална радост живота. Видело се да није Римско царство родило њихове душе, већ неко други. Међу њима је био један који их је окупио, који је владао њиховим душама, који је био узрок њихове туге и њихове радости. Он је ишао у средини, а сви као да су се лепили уз њега. Био је то апостол Павле. А ови што су га испраћали били су његова „деца у Христу” – први хришћански свештеници и владике из Милета и из Ефеса. Павле је путовао у Јерусалим и они су га испраћали на брод на мору. Током целе ноћи и сада још путем учвршћивао их је Павле у новој науци: како треба да иду путевима „новог света”... А сада – видите – ја, везан Духом, идем у Јерусалим, мада не знам шта ће ми се тамо десити; али Дух Свети ми сведочи по свим градовима да ме окови и муке чекају. Али ја не држим мој живот за скупљи од мене, само да завршим пут и службу коју сам примио од Господа Исуса, да будем сведок Јеванђеља љубави божје. Ја и сада знам да више нећете видети моје лице сви ви међу којима сам живео проповедајући о царству божјем... Ето, тиме је растуживао Павле своје друштво, и оно се на ове речи расплакало, тако да је Апостол једва могао умирити горко ридање верника. Али то је било још у соби. А путем је Апостол тешио своје друштво: „Немојте бити пагани, који немају наде... Сви треба да се јавимо пред судом Христовим да би сваки примио према томе шта је радио док је био у телу, добро или зло... Мени је смрт добитак... Хоћу да се одвојим од тела да бих био са Христом... Јер како Господ Исус рече: Немојте скупљати себи богатства на земљи... Пролази слика овог света, немамо овде места за боравак, већ чекамо будућност... Људско око није видело, уво није чуло, човек не може да представи шта је припремио Бог за оне који га воле... Подносите дакле са надом и са вољом све, јер је ситна наша мука према таквој награди. Тражите у животу оно што је часно, што је добро, што је похвално; и мир божји, који превазилази сваки разум, биће са вама... У сиромаштву богати, у богатству покорни, пуни љубави, свиме задовољни... Као оборени, али не побеђени, као умирући, али живи... Морамо ми силни узимати слабости слабих на себе, јер ни Христос није дошао да би њему служили, већ да би он послужио свима... Како је и рекао: Ко од вас жели да буде први, нека буде свима слуга... Јер нема у Христу господе и робова, већ су сви Христови... Не будите телесни, већ духовни, јер телесни мисле само о телесном... Јер тело пропада и не може да наследи царство божије... Запамтите да ми обзнањујемо Христа разапетог, који је за Жидове саблазан, за пагане смех, а за нас, који тражимо царство божје – божја премудрост и сила... Погледајте мене... Прошао сам кроз многе тешкоће, задобијао сам безмерне ране, у тамницама сам био веома често, близу смрти не једном. Од Жидова пет пута по четрдесет без једног добио сам, три пута су ме моткама тукли, једном су ме каменовали, три пута се брод разбио са мном, ноћ и дан провео сам над морском дубином... Али ја све могу у Христу, који ми помаже... Запамтите да се сила у немоћи усавршава.... Када сам слаб, тада сам силан... Нисам тражио ваше – погледајте, ове руке су ме храниле... И ви тако радите! Збаците са себе старог човека, грешног, а обуците се у новог човека, који је греху недоступан... Јер који су се у Христа покрстили, у Христа су се обукли... И они више нису сами своји, већ су чланови тајног тела Христовог... Ви сте храм Духа Светога... Браћо, пред Богом у Христу разговарамо... Ништа не можемо

145

www.rusnaci.org

против правде, већ за правду... Градите, а не рушите... На крају, браћо, радујте се, усавршавајте се, храбрите се, будите исте мисли, мирно живите, а Бог љубави и мира биће са вама довека... Када је Павле тако говорио, душа његовог друштва је расла и преображавала се – као што се здрава ћелија, невидљива за човечје око, на тајни, несхватљив начин од стваралачке божје силе шири, дели се, па ствара нове ћелије, које се заједно допуњавају и с временом се од тога ствара цело живо биће. Ушла је ова душа сама у себе, у прве саставне елементе живота, и кретале су се у њој стваралачке снаге. И као што радијум избацује из себе целе струје својих првобитних елемената, па се светли и не исцрпљује се, тако је и ова душа светлела, а није се исцрпљивала. А било је то светло не из овог света. Они што су пролазили нису обраћали пажњу на Павлово друштво. Имали су они „своје” очи, којима на овом друштву ништа нису примећивали. А ако је неко и обратио пажњу, помислио је: „Гле, неки Жидови су се окупили!” Милет није осећао у себи никакве чудне промене, јер је она засад била јако ситна. Али сунце на небу је нестрпљиво тражило месец да би му јавило: „Брате! На земљи је новина! Видим извор новог света... Гле, она црна тачка у Милету што се креће ка мору!... Штета, брате, што дању спаваш, иначе би приметио!... Хајде отвори своје неиспаване очи, ваљда ћеш приметити!... Ево тамо ово мало друштво што иде према морском пристаништу... Видиш?... Њихова је будућност!...За њих није ништа гвожђе, мачеви, копље, тврђаве, војска... Њихова је душа – па је њихова и будућност?

Како их је црква научила У недељу после подне, у другој половини лета, када је земља већ предала земљорадницима своје плодове, осим кукуруза и грожђа, четворица наших газда седела су за вином – на салашу. Чика Гавра, газда на овом салашу; чика Петар, чика Никола и чика Митар – гости. Пријатељи, први људи у селу. Шта ли их је тако окупило? Пријатељима мало треба да се окупе у добар или зао час. Није то било сада, већ још онда када су се код нас почели множити салаши, кад су се почели појављивати модерни плугови, сејачице, парне вршалице... И ваљда су се састали пријатељи код чика Гавре да погледају нову сејачицу – новог типа. Иначе не би било јасно откуд се овде нашао и Шваба из Филипова, добар познаник чика Гавре. А свима је познато да су наши очеви напредовали у газдовању угледајући се на Швабе. Па они који су се више држали уз Швабе, ти су и били најнапреднији у газдовању. Седели су у ганку, озбиљно разговарали – та то су били људи од 45 до 55 година, пили су вино и не лакомо и не штедљиво, већ као такве газде које су навикле да имају у подруму бурад са вином (а још док филоксера није уништила стару лозу!). Поразговарали су о новостима сеоским и газдинским, нешто мало о животу својих породица, а чика Гавро је уз разговор стално нудио: „Пијте!... Пијмо!... Боже здравља!... У здравље!” И накратко су утихнули. Сива нит обичног разговора одмотала се до свога краја. Библијска истина да вино увеселитъ сердце челов’ка тражила је нову тему за разговор – вишу, необичну. Заталасана душа стремила је

146

www.rusnaci.org

ка оним надземаљским висинама, где се зли и добри духови боре да је дохвате, где се рађа песма, где влада њен разум и њено срце. Чика Митар, најмлађи од њих, да би прекинуо ћутање и да би уједно захвалио газди за част, рекао је: „Хвала Богу, добро нам је овде!” „Добро!” – сложили су се и остали гости весело. И опет су утихнули. Чика Гавро је гласно удахнуо, обрисао је своје црне бркове, потресао црном дугачком косом, зарио је у њу прсте и прошао је њима кроз целу главу чак до врата. „И тако и тако и тако и тако... – имао је обичај да тако говори, – кажите ми када је човек најсрећнији? Ја сам о томе не једном размишљао.” Гости су га погледали, изненађени таквим питањем. Нису имали одговор, како кажу, на длану. Дебео, сасвим обријан, добродушан Шваба се осмехнуо и на изломљеном српском је рекао: „Када човек добро газда, када све много.” Хтео је да каже: кад човек добро газдује, када има свега много. Али је чика Гавро и руком и главом дао на знање да он не мисли на то: „И тако и тако и тако и тако..., није то! Ја питам за такав тренутак када је душа најсрећнија.” „Но, но! – даље се добродушно смејао Шваба не мислећи да одступи од свога: „Ко сретан много, тај сретан и мало – у така тренутак, така часак! Хај, хај! Када душа сретан?... Када пшеница тако, а коњи тако, а ја се вози, па гледа моја пшеница... О, онда моја серце расти, расти!... у така моменат!” При томе, да би помогао свом изломљеном српском језику, показивао је рукама да пшеница треба да буде до врата, а коњи дебели и глатки, па је и главом показивао како они поносно климају главама. „Чика Гавро! Ја већ знам шта ви мислите! – рече чика Митар – Душа је најсрећнија када на Ускрс први пут запевамо Христос васкрсе – пред црквеним вратима, у порти. Све земаљско душа тада заборавља, а лети некуд чак под небо, па се с анђелима дружи... Цео народ пева песму васкрсења и преображава се. То је тренутак великог преображаја душа. То је неизрециво!” Чика Петар и чика Никола су климањем главе и изразом у очима потврђивали да се слажу са таквим одговором. И чика Гавро се сложио: „Да, да... Истина је! То је велик тренутак! За све људе сигурно највећи! Али – и тако и тако и тако – за мене он наилази мало раније. Када се на Велику суботу у служби божјој свештеник преоблачи из пурпурне одежде у светлу, а појци певају прокимен: Воскресни, Боже, суди земл’, тада сам ја најсрећнији. Да, да... Тада! Ух, то је велик тренутак!” И одмах је почео чика Гавро певати: Воскресни, Боже, суди земл’... Душа овог невеликог друштва, која је тражила песму, овим је нашла себи излаз – као када се зелени листићи на пупољку рашире и пусте између себе мирисав, шарени цвет на јасно сунце. У веселом друштву, за вином завладала је црквена песма... Обријан, добродушан Шваба није разумео цео овај разговор. Разумео је речи, али није разумео њихову повезаност и смисао. Није могао да схвати ове Русине што изнад свега у животу стављају неку тамо црквену песму – једну или две, свеједно... Та како се озбиљне газде уопште могу таквим нечим занимати?! Та то су свештеници за то да у цркви певају, да о томе говоре и препиру се. И гледао је на Русине са скривеним поносом и сажаљењем, како гледа ученик из вишег разреда (нарочито ако је тупоуман) на ученике из нижих разреда. „И тако и тако и тако..., какав сам ја певач – као што је хром тркач!... Певајте ви, Митре, та ви сте славан певач!” – молио је чика Митра чика Гавро.

147

www.rusnaci.org

Чика Митар се прво изговарао (то такав обичај имају добри певачи по селима), али је убрзо пристао и изводио је великосуботњи прокимен из литургије мајсторски, отежући и извијајући (јер то тако наши људи воле). Његов глас је плакао, тражио, молио се – а чист, чист као сунчева светлост. Певао је прокимен три пута. Чика Петар и чика Никола су му помагали – пратили су га. А чика Гавро је само слушао. Забацио је главу, загледао се на једно место и... преживљавао је своје најсрећније тренутке у животу. Проговарала су у њему разна осећања и мисли, као пчеле у кошници. Васкрсавале су старе, а нове су долазиле. Као што се са највишег врха у планинама једним погледом види цео пређен пут и цео околни свет – планине и шуме, ливаде, потоци и далеке реке и села, тако је чика Гавро брзином муње пролазио цео свој живот и свој свет: од прве младости чак до овог тренутка... и даље – чак до смрти... и још даље... чак у вечност... и на том највишем успону његова душа је звала: Воскресни, Боже, суди земл’! Чика Митар је управо завршио прокимен први пут. Као да је био пробуђен из сна, чика Гавро је изрецитовао стих из овог прокимена: „Богъ ста въ сонм’ Боговъ, посред’ же Боги розсудитъ.” Бог... богови... Правда и илузије „имже н’сть числа”... Живот и смрт... Вечност и ништавило... У ништавилу илузије побеђују... Чудан, чудан рат!... Бога-Христа су људи убили... Лежи мртав, као да га није ни било... Нема на свету правде, постоји само њено семе – као писмо с неба... Наш живот је ништавило... У неправди живимо, а правду само чекамо, као земљорадник кад посеје зрно, па чека да израсте... Цео свет чека... мада и бежи од ње, чека је у страху... Живот још само расте... Али правда мора доћи, мора се показати и победити... Воскресни, Боже, суди земл’! Чика Митар је завршио прокимен по други пут. Чика Гавро се сетио још једног стиха и изрецитовао га је: Докол’ судите неправду и лица гр’шниковъ пріемлете? Сетио се како се преварио у својим младим мислима – и сви људи тако се заводе... Како се с временом, кад је накупио животног искуства, морао враћати са пређеног пута натраг, као онај „блудни син”... Како, кад је био биров и хтео што више учинити за село и комасирати земљу, људи га нису схватили, чак су га и омаловажили... А онда су ипак комасирали земљу и настао је нови век за село... Често се човек бори против сопственог добра... Ах, нема на свету среће, постоји само семе среће – као писмо с неба... И само чекамо срећу... А у том ништавилу наша највећа срећа је – спознати и желети да се божја правда појави са свом својом силом и добротом... То је за душу као светло... Воскресни, Боже, суди земл’! И није издржао чика Гавро. Када је чика Митар завршио прокимен по трећи пут, он је почео поново певати: Воскресни, Боже... „И тако и тако и тако, – прво је гестикулирао рукама, а онда је завукао прсте у косу, прешао је њима кроз целу главу чак до врата, – и тако и тако...” Како је код њега настао обичај да тако говори? Ваљда зато што је видео у животу саме супротности, и ваљда зато је у великосуботњем прокимену налазио врхунац своје среће: овај прокимен му је обећавао да ће доћи време када ће се све супротности покорити божјем јединству. „Доста смо певали прокимен, запевајмо сада Иже Херувимы!” – предложио је чика Митар, чиме као да се уједно и изговарао да још није развукао сасвим своју певачку и појачку хармонику.

148

www.rusnaci.org

Запевали су Иже Херувимы, али не оно свакодневно, већ свечано, узвишено. Нема друге црквене песме која би тако јако усхићивала душе које траже висину, као управо Иже Херувимы. Ваљда је сви црквени певачи држе за највиши домет црквених песама, па и свог певања. И чика Митар је спадао у такве певаче. Па је унео у песму цело своје срце, целу душу. Певали су сви – осим Швабе. Иже Херувимы, Херувимы тайно... тайно образующе... Чика Митар је певао недостижно. Држао се изнад гласова који су га пратили и летео је – летео је час под небо, час се нагло спуштао и опет се уздизао – као голуб што лети испред, а за њиме голубови из једног јата. Чика Гавру се тако и чинило да из уста чика Митра излећу бели голубови – као Херувими, трепћу-ударају крилима и лете изнад поља далеко, далеко до села, седају на цркву, а онда се опет враћају на његов салаш... Оживео је, креће се, пева цео поднебески простор од цркве до салаша – као да је то све једна црква... Тайно... тайно образующе.. И животворящ’й Тройц’... Тройц’... Тройц’... Певале су наше газде, како их је црква научила. Бака Бобикова, сиромашна удовица, чији је син био бирош на суседном швапском салашу, дошла је била на салаш чика Гавра к својим људима – у недељу после подне, седела је у кухињи код отворених врата, побожно је слушала како газде певају, потајно се крстила и плакала је. С времена на време није се могла уздржати, па је рекла женама у кухињи: „Ах, како лепо певају!” А богме и практичан Шваба је био ганут, па, док су певали, климајући главом је признавао да је лепа песма. А када су завршили, почео је да хвали: „Лепо... Фајн!... Јако лепо!... Церква песма лепо!... Руснак лепо певај и Сербин певај... Шваба никако певај!... Шваба...” – ту је показивао рукама да Швабе у цркви на оргуљама свирају. То је био само почетак црквених песама код чика Гавра на салашу. Чика Митар је био као неки стари појац: знао је да пева све црквене песме – тропаре, кондаке, антифоне, ирмосе, догмате, стиховне, степенне и како се још тамо зову – а многе-многе је знао и напамет. Та како их не би знао кад их је одмалена сваке недеље и сваког свеца слушао, а имао је склоност ка певању, па је као дечак и у певници певао. Тако је то у нашој цркви да где појци певају како ваља, тамо црквене песме живе у народу: тамо цела црква пева. Са „Изборником” у рукама и не једна снаха могла би постати појац. А деси се и таква која би то и без „Изборника” могла доказати. Таква је наша црква да мање са влашћу и ауторитетом, а више тиме што вернике увлачи у своју службу, везује их уз себе. Обичне црквене песме чика Митар није хтео да пева: „То свако дете зна!” – одговарао је. Тражио је теже, необичне. Пуна два сата певале су наше газде црквене песме на салашу – уз вино. И није им досадило, већ им је пружало радост. Читаоцу би досадило када бих му набројао све ове песме које су они отпевали. Али певање украшава речи и чини их милијима. Певали су они, само примера ради да подсетим: Отъ юности моєя, Крест начертавъ Мойсей, Киими похвальными в’нцы, Да исправится, На р’ках вавилонских из Преждеосвећене, Воскресенія дењ, Плотію уснувъ..., а нису изоставили ни Кая житейская сладость, В’чная память (оно свечано). Када су зазвонили свим звонима на предвечерје, а глас звона је дошао и до салаша чика Гавра, чика Митар је почео да пева Св’те тыхий. Св’те тыхий певали су у цркви, Св’те тыхий певали су и на салашу, како их је црква научила.

149

www.rusnaci.org

А бака Бобикова, када је одлазила, осмелила се доћи код мушкараца да би им се захвалила: „О, имала сам ја овде и јутрење и предвечерје и службу и Преждеосвећену и сахрану и Васкрсеније: Хвала вам! Хвала вам! Таква је наша црква! Сваки верник је – црквени служитељ.

Морају бити звончићи „Оче, морамо имати звончиће!” „Па рекао сам вам, само их нађите, па ћемо их купити”, – благо се смејући одговорио је свештеник. „Ама ја ћу их сам купити, само их ви нађите! Не могу да их заборавим, оче!” Такав разговор је имао Ђура Предњак54, крстурски исељеник, са својим свештеником кад год би се срели. Већ пуне две године непрекидно је захтевао: морамо имати звончиће, морамо! Да ли сте се досетили какви су то звончићи? За шта? Звончићи на кадилу, на ланчићима кадионице, тако мали звончићи што бренцају када свештеник кади. Да је свештеник тако јако желео ове звончиће као чика Ђура, наравно да би они већ одавно висили на кадионици. Нашли би их, како се каже, макар под земљом. Али свештеник их није могао тако јако желети, јер није имао такву исту душу као чика Ђура Предњак. Свештеник је био Хрват из Далмације, а чика Ђура Русин из Крстура. Наравно, свештеник је био добар човек, добар као добар дан, лепо је научио русински и волео је своје вернике Русине као да је био рођени Русин. Али на новој парохији, коју је од почетка водио, имао је он разних брига, великих, главних, а звончићи на кадилу то је за њега било нешто тако мало и непотребно да о томе не вреди ни мислити. Зато се свештеник и смешкао када га је Ђура Предњак молио и тражио да морају бити звончићи. Да, али нешто сасвим друго се покретало у души чика Ђуре Предњака. Њему су јако недостајали звончићи на кадилу. Тако су му недостајали као цео Крстур. И чинило му се да ће дотле њихова црква бити празна и нема док у њој не забренцају звончићи на кадилу, као у крстурској цркви... У овим звончићима, у овим малим звончићима на кадилу је сва крстурска тајна. Душа крстурске цркве... А чика Предњак је хтео да има Крстур у туђини – у далеком шокачком селу над Савом, где се доселио. Ако не Крстур (јер то је немогуће), онда макар његов лик, макар његов глас, његову душу. * Ко би разумео душу исељеника? Само онај што је и сам исељеник. Не од данас из Крстура и Куцуре, ове две наше матице, исељавају се најсиромашнији људи за Дунав, у Срем, а у новије време и у Славонију, за „богатијим хлебом”. Дошло је време када је Ђура Предњак одлучио да се исели. Прорачунао је себи да ће тако бити боље. Својих пет јутара земље и кућу у 54

Код Русина не постоји презиме или надимак Предњак. Русинска интелигенција између два рата употребљавала је реч предњак (предняк) „народни вођа, лидер”. Г. Костелник је презиме Предњак наденуо свом јунаку вероватно да би и његовим презименом нагласио да је „чика Предњак” у много чему био „предводник, вођа” међу крстурским исељеницима у Славонији.

150

www.rusnaci.org

Крстуру продаће, а у Славонији ће купити себи ваљда и двадесет пет јутара земље и кућу. У Крстуру је само сиромашан човек, а деца расту. А у Славонији ће моћи одједном бити газда. А ако Бог помогне, још ће стећи... Не једном се саветовао са женом и најзад је одлучио да нема шта да се отеже. Отишао је у Славонију у шокачко село П., где још није било ни једног Русина, допало му се. Отишао је други пут, закапарио је земљу и кућу. Дошао је кући, продао сву земљу и кућу, па је дошао дан када се требало иселити. Нећу вам описати све немире његове душе, јер то је немогуће. Сваки сат, сваки минут одсад је нешто ново, тужно и горко износио у његовој души на површину, као што вода непрекидно тече из извора. А то је немогуће минуте ни избројати у животу, а камоли и описати, насликати их. Зато ћу вам насликати само поједине слике из исељеничког живота чика Ђуре Предњака. Кад је требало да последњи пут прекорачи праг своје – више не своје, испражњене куће, кришом се прекрстио, пољубио зид, стиснуо очи да га сузе не би облиле. Не приличи то мушкарцу плакати! У дворишту је стајала родбина и комшије што су их дошле испратити. Тако изгледа сваки испраћај – у далек свет или у гроб. Његова жена Хања је плакала као на сахрани, очи су јој од суза отекле и поцрвенеле. Деца су већ седела на колима, јела медењаке са пијаце што им је родбина наделила и натезала су се ко ће где седети. А када је чика Ђура истерао кола из свог – више не свог дворишта, тако му је било на срцу као да све вози на гробље: и себе и жену и децу. Изненада га је спопала мисао: Натраг! Вратити се натраг!... Зањихала се душа као топола кад је ветар ломи. Али мушко ти је мушко. На дну срца, као тврд камен, стајало је нешто што му је говорило: Пази шта радиш! Овде је све продато, а тамо је купљено! Овде више немаш ништа, а тамо је њива, кућа, живот, будућност... Ошинуо је коње, и ... „збогом!” А када се превозио преко Дунава на скели, тако му се чинило да је већ умро, да му је остала само душа, па га превозе на други свет, на други свет!... „Да ли је то заиста тако да у П. имам купљену њиву и кућу?” Било је таквих тренутака када сам себи није веровао. Чинило му се да је то некакав сан, некаква приповетка. А онда је поново мушка нарав избила у његовој узбурканој души на површину, па је пазио на шта је требало и бринуо се о свему. Довезао се срећно до свог новог домаћинства у белом свету и почео је газдовати. Радио је, орао, сејао, хранио коње, краве, као сваки паор. Али само да сте му завирили у душу! Знате да је свако пресађено поврће испочетка као увело. Али поврће живи само једно лето, а човек годинама, па богме и његово прирастање уз туђу земљу траје годинама. Пре свега се навикао чика Предњак на своје домаћинство. Уредио га је како је сам хтео, и гумно и шталу и обор и кућу. У соби они исти чаршави на креветима, они исти столњаци на столовима (у предњој и задњој соби), оне исте иконе на зиду што су биле и у Крстуру. Па се овде осећао чика Предњак као код куће, као у Крстуру. Да, али кад је изашао на улицу да погледа „на село”, богме је одмах бежао унутра у двориште. Није могао дуже остати на улици. А у Крстуру, боже, по читав сат би гледао, прекрстио би руке на грудима, па је само гледао „на село”, а није му досадило. Одмарао се. Као да је најлепше новине читао. Мада и ништа није видео, мада нико поред њега није прошао и није му назвао „помози Бог”, па ипак

151

www.rusnaci.org

му је време брзо и пријатно пролазило, као ласта кад лети по ваздуху. „Е вала, Хања, – рекао је чика Предњак жени кад је са улице побегао у кућу, – овако нећемо моћи живети! То није живот, човек у туђем свету је као у тамници! Морамо више Русина овде сврбовати. Бар да нас има две-три куће, већ би нам било лакше. Одсада су чика Предњак и његова жена Хања имали нову бригу и нова саветовања: како из шокачког села створити свој рођени Крстур. Ако не прави Крстур, онда макар његов лик, његов глас, његову душу. * Кроз годину дана доселила су се у П. три Русина. Како их је сврбовао чика Ђура Предњак? Писао је родбини у Крстуру да му је на новом обитавалишту добро, свега има довољно, само му Русини недостају. Земља у П. је добра, мада баш није таква као у Бачкој, али је јефтина. Много јефтинија него у оним сремским селима где живе Русини. Па ко жели нека пожури да се исели у П., док се Русини не почну у већем броју селити у ово село, јер куда Русини крену, тамо одмах цена земље расте. А онда је још и наговорио људе из П. да огласе у Крстуру код цркве да у П. има толико и толико земље на продају са кућама – по јефтиној цени. За три године било је већ петнаест кућа у П.; за пет година тридесет кућа; а за десет година – седамдесет русинских кућа. Уколико даље, утолико је лакше било Русинима да се селе у П., мада је земља била све скупља. Јер досељавали су се код својих људи. Али Ђура Предњак је преживео све од почетка – од русинских почетака у шокачком селу. Никада не би поверовао да ће му своја црква баш толико недостајати. У шокачкој цркви, када је у њу дошао, недостајало му је оно исто што и у шокачком селу – „своје”. Са црквама је то некако исто као и са људима. И то је човек и то је човек. Али кад ти је човек рођак, онда ти је ближи срцу: у њему проговара к теби твоје сопствено детињство, твој преживљени живот, твоја мајка и твој отац – твој род,... па се осећаш као гранчица на својој грани. Тако је то и са својом црквом. Шокачка црква никако није могла прирасти чика Предњаку за срце. Чинило му се – нека Бог опрости – да је и црква нема и његова душа да је нема, а Бог је далеко, веома далеко, па не осећаш како се Св. Дух дотиче срца. А у крстурској цркви, мада је већ био одрастао човек, увек је у њему оживљавала дечја душа и водила је свети разговор са анђелима, са Христом, са Богом. И било му је некако тако драго, тако свето као здравој гранчици када на свом дрвету цвета. Не скривајмо ово од себе, него признајмо смело: има тренутака кад нам се чини да душа у нама цвета. А никад тако као у цркви, јер овде душа не само цвета, већ и мирише. Када је дошла недеља или светац, док је био у Крстуру, чика Предњаку се чинило да су ови свети дани ненако не земаљски, већ небески. А у П. су му изгледали као нека света, али поцепана, искидана икона. А још кад је дошао наш светац, а код Шокаца радни дан, о, тада се чика Предњак није могао скрасити на овом свету. „Сада у Крстуру звоне на јутрење.

152

www.rusnaci.org

Сада је мала служба55. Сада први пут звони на велику службу56. Сада иду људи на службу...” – Тако би једно другоме говорили чика Предњак и његова жена Хања увек када је био наш светац. „Ах, знате, – често је јадиковала Хања пред својим мужем, – више бих волела у Крстуру од наднице живети, него овде од ланаца. Та добро каже јеванђеље да не живи човек само о хлебу. А овде не чујем божје речи!” „Ћути-де, ћути!” – умиривао ју је муж, – све ће то проћи. Доселиће се код нас Русини, па ћемо имати свог свештеника и цркву и звона – као у Крстуру.” И обоје би се тада окренули једно од другог, јер су им сузе наврле на очи. Само њихова деца нису марила за своју цркву и за цео Крстур. Прихватила су и научила хрватски језик тако чисто као рођени Шокци. И играла су се са шокачком децом као са „својима”. Та деца су као семе: где изникне, тамо расте, где га бациш. Али баш то је болело и растуживало Предњакове, оца и мајку: „Наша деца, ако тако остане, неће бити наша! Заборавиће Крстур и своју веру и језик.” Чика Предњак ни сам није приметио како је дошло до тога да је он почео из молитвеника „служити службу”. Испочетка је само читао за себе, онда је почео поједине песме певати, а најзад, кроз извесно време, позвао је сву децу у собу и говорио им је: „Сада се у Крстуру служи служба, а ви трчите по улици. Тако не приличи. Заборавићете на свету реч.” Па је онда са њима певао „Господи, помилуј”, „Свети Боже” – све редом као у служби. Он је био и свештеник и појац истовремено. Кажу у Галицији „навчить біда ворожити (научиће беда врачати)”, а Предњака је невоља научила да буде свештеник и појац. Након више година, када се већ више Русина доселило у П., назвали су га неки „свештеник” – у шали. Када их је било десет породица, послали су двојицу код владике да траже свештеника да код њих долази бар неколико пута годишње. Дуго су се договарали и договарали и тако су им наложили да кажу владици: „Без свештеника смо као овце без пастира. Само лутамо. Наши црквени празници су као сахрана у кући. То је светац, али тужан. Не подиже душу, већ је до земље прибија. А најгоре је што наша деца расту као дивља. Ни свог свештеника не знају, ни своју цркву не знају, свете речи не чују. Тешко је то гледати газди на зрно кад му на њиви пропада, али је неизрециво теже родитељима да гледају како им деца пропадају... Непосвећену паску57 једемо и сузама је заливамо.” И заиста, испочетка је долазио свештеник код Русина у П. неколико пута годишње. Онда све чешће. А када их је било седамдесет породица, доселио се русински свештеник код њих. За пет година, уз своје велике напоре и уз помоћ Крстура и Куцуре, Русини у П. су саградили нову цркву и парохију. У цркви су полако прикупљали све што је било потребно. Био је ко да води бригу о свему, јер су имали свог свештеника. * Нико није срећнији у селу П. од Ђуре Предњака! Русински свештеник! Русинска парохија! Русинска црква! Русинска звона звоне! – замислите – у шокачком селу! Веома је то велико за народ – такво као за човека кад може да се 55 56 57

Мала служба – јутарње богослужење за децу. Велика служба – преподневно богослужење (од 10 часова) за одрасле. Паска – ускршњи хлеб.

153

www.rusnaci.org

похвали: То је моје село! То је моја кућа! То је моја њива! То је мој отац! Чика Предњак, када су русинска звона звонила, дизао је главу горе од задовољства. Осећао се као прави човек, као у Крстуру. „Е, жено, већ смо то и ми као у Крстуру”, – тако се чика Предњак похвалио жени када им је владика цркву посветио, – и владике већ код нас долазе, не само свештеници!” Задовољан је био чика Предњак, већ је мислио да му више ништа не недостаје и да више не може недостајати. Али не веруј себи, човече, никада, јер где не мислиш, тамо ће се појавити брига. Долазио је крстурски Кирбај у мају, када у Крстуру најлепше багремови цветају, на св. Николе. Отишао је чика Предњак у Крстур на Кирбај. Жени и комшијама је рекао да иде због родбине, да је види. Тако обично говоре наши исељеници кад иду на Кирбај у Крстур или у Куцуру. Али у себи је чика Предњак мислио да највише иде због тога да се у Крстуру похвали новом русинском црквом у П. „Више нисмо сирочад!” – то је јако желео да каже свој родбини и свима познатима у старој постојбини, целом Крстуру. * Крстурски Кирбај! Ко није Русин од наших Русина којима је Крстур „центар света”, као Рим свим католицима, тај неће моћи ни да замисли: шта је то и какво је то – крстурски Кирбај. И када бих му рекао да је то црквени и народни и породични празник истовремено, он још не би потпуно схватио док сам не би видео и док не би имао оно срце које ми имамо. Видео сам у свету много веће црквене или народне празнике. Али већег породичног празника никад нисам видео и мислим да се то не може више нигде на свету видети, само у Крстуру. Сећам се, као данас, да док сам био дечак (тада смо на Буџаку становали), ми смо, другови, дан уочи Кирбаја од подне до вечери преседели на Капитанској улици: посматрали смо Куцуране који су ишли у Крстур на Кирбај. Кола и кола, као кад иду на вашар. Ваљда их је било стотину, а некад, кад је било лепо време, ваљда и две стотине. Али шта је то кад кола иду на вашар! Којекаква мешавина народа, мисле само на новац, за кола су привезани коњи, ждребад, овде терају овце, тамо краве, тамо свиње. А на Кирбај у Крстур иду гости – један народ, једна родбина и једна душа. Па мисле како ће се са родбином поздравити, како ће се Богу у цркви за све захвалити. А то све се одражава на њиховом лицу, још и на томе како на колима седе. Нека ми Бог опрости, али тако ми се чинило, док сам био дете, да ће ови гости право са колима у цркву ући, да иду на неку „свету свадбу” коју славе заједно земља и небо. Видите, такав је крстурски Кирбај! Оживљава у душама детињство, подсећа се на старост; расута деца једне мајке опет су се нашла заједно, па се историја живота појединаца и целог народа нашла заједно, као у Бога вечност, која окупља у себи оно што је било, што јесте и што ће бити. Ех, богме су лепи ови куцурски коњи и кола! А на Кирбај се узима оно што је најлепше у кући – и коњи и кола и амови и... мисли у душама. Када су момци кочијаши, богме се воле утркивати. А деси се да је прашина таква да гости на колима изгледају као они што код вршалице оклепине носе. Такве их се сећам. То су само из Куцуре гости, мада је њих највише, јер Куцура је најближе. Али где су још гости из Ђурђева, из Врбаса, из Петроваца, из Миклушеваца, из Шида, из Бачинаца...? Као кад недељом после ручка снахе иду код мајке, нека с

154

www.rusnaci.org

детенцетом у наручју, нека још без детета, а понека са једним дететом у наручју, а са другим што ситни поред ње држећи се мајци за сукњу, тако Русини иду на Кирбај у Крстур – код мајке. Цео Крстур је тог дана – једна свадба. Свадба у свакој кући. Али, рекао сам да је то – „Света свадба”. Свуд се види радост што се ту и тамо претвара у сузе, свуда се изражава добродошлица и моли за опроштај. Цело село је такво као овај дан поред цркве: и свирају, и бренцају, и возе се, и певају, и вичу, и пију, и једу шта највише воле, и моле се, божју реч слушају. Као кад вода кључа у лонцу или у шерпи због ватре, тако тог дана кључа душа целог села због Кирбаја. Па да ли ћете сад моћи да схватите: шта је то крстурски Кирбај? Али то има и таквих исељеника из Крстура који неће – не могу доћи на Кирбај у свој завичај. „Не могу да поднесем! Кад још издалека погледам на крстурски торањ, помислим да ћу одмах умрети, да ће се земља пода мном урушити.” Тако такви говоре. А знате да им треба веровати, јер нису сви људи једнаки. Та ни стаклене чаше нису једнаке: једне издрже врућу воду, а друге пуцају кад у њих лијемо врућу воду. Па, видите, има људи који до смрти неће моћи преболети што су морали да се иселе из Крстура. * Чика Ђура Предњак, као старији човек, дошао је на Кирбај на поноћницу. Ујутру рано. По обичају лепо је поздравио све око себе: оне што су га видели кад је ушао – са благим наклоном главе и тихим „помози Бог”; а оне што су испред њега стајали дотакао је редом прстом, они су према њему мало окренули главе, па је и њих тихо поздравио „помози Бог”. Изашао је свештеник да кади. А знате да се на почетку поноћнице кади по целој цркви. Испочетка чика Предњак није приметио одакле то и како то, само је чуо да се са мирисом кадила заједно по цркви шири неки ситан глас – не један, већ више одједном. Тако му се некако чинило као да невидљиви анђели звоне, издалека, са неба иду па звоне и јављају да се сада небеска врата отварају, да ће земља и небо, људи и анђели заједно служити Богу. И мада је наш чика Предњак гледао у иконостас, добро је чуо у сваком тренутку где свештеник кади: сада је већ у женској цркви, сада се враћа... И као овај ситан звук, тако је срце нашем чика Предњаку, дрхтећи, звонило и бренцало. „А, то су звончићи на кадилу!” – нагло је, са тугом, открио чика Предњак тајну. „Ово ми још немамо у нашој цркви!”. И чудио се како се то раније није досетио. Али, истину говорећи, никад пре тога ови звончићи нису се такли његовог срца тако као сада. Таква је наша нарав да када увек једеш бео пшенични хлеб, он ти не мирише тако као ономе који га никада ни очима није видео. Али ако будеш морао током једне или две године јести црни хлеб, као блато, а онда добијеш бели пшенични хлеб, онда ћеш осетити да он тако мирише као лозини цветови. Није могао наш чика Предњак одвојити мисли и срце од ових звончића на кадилу. Током целог богослужења то му је било сада главно. Дали су му, као старијем часном госту, да држи свећу. На литији дао му је свештеник посвећену просфору, као што је обичај, а он је при томе пољубио свештенику руку. Али његово срце је било далеко од свега, само је чекао кад ће свештеник опет кадити на јутрењу пре јеванђеља да би чуо звончиће на кадилу. И опет му је срце звонило и бренцало заједно са овим звончићима. Тако и на служби, тако и на предвечерју.

155

www.rusnaci.org

„Морамо и ми имати звончиће на кадилу!” С овим се вратио чика Предњак са крстурског Кирбаја кући. А чинило му се да ће то одмах бити. Па шта? То неће бити већи трошак. Купити тако мале звончиће, привезати их жичицом на ланчиће кадионице и готово. Макар за своје паре ће их купити, али морају бити! И одмах је отишао чика Предњак код свештеника и каже му: „Е, оче, још нам у цркви нешто недостаје, такво какво има у Крстуру.” „А шта то?” – радознало га је погледао свештеник. „Па звончићи на кадилу!” Свештеник се засмејао, јер је мислио да се чика Предњак шали. А када му је чика Предњак објаснио да он заиста мисли, свештеник је слегнуо раменима: „Па, што се мене тиче, могу бити, али ја не знам где се они могу купити. И не знам не би ли због ових звончића требало и нову кадионицу куповати. Кадионицу имамо, а вала, како знате, наша црква још има дугова, па да ли нам вреди на било шта паре трошити?” На ове свештеникове речи наш чика Предњак се уплашио! Кад свештеник не зна где се такви црквени звончићи продају, онда с овим звончићима неће бити лака ствар. Изашао је наш чика Предњак из парохије, а у души га је мучила нека таква мисао да ће по ове звончиће бити потребно ићи чак негде у Јерусалим..., чак тамо куда су Крстурци, откад он памти, најдаље путовали због вере и цркве... * Вала и било је брига са овим звончићима у целом русинском делу села П. Чика Ђура Предњак је објашњавао својој жени и свим људима да је без звончића на кадилу њихова црква празна и нема. Таква као речи Господ или Богородица када су у црквеним књигама скраћени, а изнад њих не стоји титла. Тада су непотпуне, нејасне. А када изнад њих стоји титла, ова мала титла, онда знаш како их треба прочитати. Свети мирис кадила мора да прати свето бренцање звончића на кадилу. Кад не би било тако, онда богме у Крстуру не би били звончићи на кадилу. Збунио је чика Предњак цело село због ових звончића. Кад су у недељу после подне људи седели пред кућама, мушкарци и жене, говорило се о звончићима. Констатовали су да звончиће на кадилу нису видели ни у шокачкој, ни у српској цркви. Онда то мора бити прави русински обичај. А кад је тако, онда звончићи морају бити. Сви су се слагали. И изабрали су делегацију код свештеника да морају бити звончићи на кадилу. Свештеник је обећао: биће то, биће; и мислио је да неком приликом већ мора некако набавити ове звончиће. Али таква прилика није наилазила, јер када се нешто заиста жели, онда прилику треба тражити. И тако се одвлачило. А чика Предњак је трпео. Када је био у цркви, од последњег крстурског Кирбаја увек су му недостајали звончићи на кадилу. Оно што је за њега постало „главно”. Након месец-два дана он је увидео да је он сам што заиста води бригу о звончићима. Сви су хтели, али се нису бринули. Та то и у семену је само јако мала честица која цело семе покреће и оживљава. Али шта може паор у тако нечем? Он мора да ради своје послове, а не зна куда се окренути за оним што не спада у његов посао. Па је тако нашем чика Ђури пролазило време, а звончића нема па нема. Био је он у блиском градићу Д., гледао излоге у дућанима. Нашао је у једном излогу изложене звончиће, али тако велике, за коње. Ушао је унутра у продавницу, упитао је немају ли мале звончиће. „Нема малих. А шта ће вам?” –

156

www.rusnaci.org

упитао га је дућанџија. Чика Ђура је изашао из продавнице постиђен. Није смео да призна шта ће му тако мали звончићи. Био је он досетљив човек, па је мислио у себи: „Ако му кажем, смејаће се Русинима да за цркву купују такве ствари што се купују на коње. Он није из Крстура да би могао знати да то може бити свето и зашто је свето... Не, нећу да кажем!” Друкчији пут је одабрао наш чика Предњак. Опет је долазио крстурски Кирбај. Овај пут спремала се у Крстур његова жена Хања. А чика Ђура јој је ваљда сто пута напомињао: „Хања, кад дођеш у Крстур, упитај свештеника где се купују такви звончићи што се стављају на кадило! Само немој да заборавиш!” Отишла је стрина Хања и вратила се са крстурског Кирбаја не доневши ништа. „Та, знате, човече, да нисам могла! Било ме је срамота! Код свештеника толико гостију, а ја, жена, да се тамо трпам, да питам за звончиће! Не, никако!... Идуће године ви ћете отићи, па ћете сами упитати! Али баш и не верујем да ћете и ви урадити нешто, јер то се издалека чини да је то лако, а кад је изблиза, онда је некако незгодно... Та ни ја нисам заборавила, али нисам могла тог дана ићи код свештеника због звончића.” „Ма, сам ћу ја то да урадим, није то твоја брига!” – одрубио је љутито чика Предњак жени. Дошао је трећи крстурски Кирбај од оног Кирбаја кад је чика Предњак почео мислити о звончићима. Са готовим планом отишао је наш чика на овај Кирбај. После јутрењег дошао је код црквењака, па га је лепо о свему упитао. А црквењак је био већ много година црквењак, па је све знао и све је нашем чика Предњаку објаснио: „У Варадину, код таквог и таквог... Ова кадионица је тада купљена, а ова тада... Ова је толико коштала, а ова толико... Звончиће ћете моћи и посебно купити... Погледајте, они су на жичицама...” „Е, ту су!” – сам у себи је рекао чика Предњак када је из цркве изашао, радостан, као да је велику лутрију добио. „Али како то да се одмах тада нисам сетио да упитам црквењака, већ одавно бисмо имали мале звончиће!” Идућег дана после Кирбаја чика Предњак се помирио са трошком, те је уместо право преко Филипова–Богојева отишао возом у Варадин, а из Варадина наоколо преко Срема кући. Наравно да је у Варадину купио звончиће и кадило. На саме Духове на поноћници свештеник у П. је први пут кадио кадилом са звончићима. У цркви је тихо, сасвим тихо, само звончићи на кадилу звоне и бренцају... Анђели небеска врата отварају, звоне, јављају да почиње свето богослужење... По целој цркви од једних до других очију је севнуло као кад на небу севне; питале су једне очи друге: одакле ли сад ова мила новина, крстурска постојбина, у цркви? А нашем чика Предњаку су од радости расла крила. Које очи су се среле с његовим очима, те су одмах схватиле да је то чика Предњак нашао и купио ове звончиће. Тек сада је у русинској цркви у шокачком селу П. била права и пуна крстурска душа, њена тајна и њен глас. * Читамо о Старим, још паганским Грцима да су они, кад су се исељавали из своје постојбине далеко у свет, у јужну Италију, узимали са собом прегршт-две земље својих отаца, на којој су се родили. Човечја душа увек је једнака. Али мислим да нашим исељеницима звончићи на кадилу више говоре о њиховој постојбини, него што је давним исељеницима Грцима говорила ова прегршт земље, коју су носили са собом из своје постојбине.

157

www.rusnaci.org

Зло преко мере „Враг нека вас носи! Вас са овим брбљивим језиком! Све зло је због овог вашег брбљивог, ђаволског, лукавог језика!... Враг нека вас носи! Да ли тако гину славни? Зар је такав крај оних којима сте певали песме? Којима сте се дичили?... Враг нека вас носи!” Тако је проклињао људе ислужени војни коњ – проклињао је у мислима, јер је од рођења спадао у неме. Тужно је он изгледао. Као усахло дрво обрасло маховином. Стрчале су му све кости као гране сувог дрвета. Као да се сав уплеснивио. Са обе стране имао је црн појас – као ватром ижежен; није тамо било ни коренчића од длаке. Видело се да се ам добро усецао у његово тело – добро се он нарадио за људе. Вата на леђима, вата на куку. Под ватом – а шта може бити под ватом када она није у апотеци, већ на живом, а још на коњском телу? Рана, што се гноји, што флисује. Држала се ова вата не привезана, већ само набацана. Видело се да је снажно зарила своје меке нокте у тело које је трунуло. Ишао је овај коњ на три ноге, четврту је вукао за собом – за собом, под собом, поред себе. Час се тако чинило, а час тако. Крочио је једном – чинило се да ће пасти напред; крочио је други пут – чинило се да ће пасти натрашке; а час на једну страну, час на другу. А главом је иза сваког корака махао час доле, час горе. Чинило се гле-гле сад ће пасти, а онда да се подиже. Омлитавеле уши ландарале су се на све стране. Тако је он јадник изгледао. То је ишао транспорт из војне коњске болнице. Неких тридесет коња, по четири у реду, привезани један за другог. Војници са стране. А он – он, који је проклињао све људе због своје несреће, он, коњмизантроп (онај што је замрзео људе) – ишао је сасвим позади... Водио га је посебан војник. Било је тамо свакаквих коња, али он је био најјаднији. „Враг нека вас носи! То је последња реч; реч коју нећете чути, реч неизговорена, али претрпљена. Али само ме погледајте, па ћете је разумети. Погледајте шта је од мене постало! Грдоба, мрцина која хода! Ја сам на срамоту свим мојим рођацима – још и онима што иду испред мене! А да ли бих стао у исти ред с њима пре две године? Не бих хтео ни да их погледам!... О, како се бедно завршила моја лепота, моја слава! Коме од мојих рођака су певали као мени: Немаш пара на тим мађарским пољима, ма каквих да овде лепих коња има! И огањ и ветар у теби се гнезде, на челу ти сија светло јасне звезде! Тако, тако су ми певали! Смејте ми се, смејте, људи! То је заиста вредно смеха! Ја – коме нема пара! Ја – гнездо огња и ветра!... Ох, какво је то ругање! Каква тужна комедија!

158

www.rusnaci.org

Али то је све због вас – због вашег мрског језика! Ја сам сигуран да је тако! Скупо ја плаћам за ово своје убеђење – губитком живота плаћам за њега! Док ви мељете језиком, а зубима нешто жваћете, дотле је пола несреће – у томе сте ви равни моме племену. Али када ништа немате у устима, а мељете језиком – о, ту почиње опасан, разметљив рад. Чудна је то ствар! Никад се не држи мере, већ се увек тиска преко мере. Никад доста, увек више: више од доброг, више од злог. Не можеш да је ухватиш, а она све хвата: све мења на своје... Тако је чудна ова људска реч! О, ви, што напразно мељете језиком!... Дабогда плеву жвакали! Плеву јечмену! Оштру! Да вам се увлачи у нос! За грло да вам прирасте! Онда би свет био мирнији. Ја сам мизантроп! Мизантроп од задњих копита до гриве на глави! Такав ћу и завршити свој живот! Не, нећу се променити! Више неће бити прилике! Та што сам слушао песме које сте ми певали ви са брбљивим језиком!? Што сам слушао ваше речи? Што сам им се покоравао? О, кад бих од рођења био тако глув како сам нем! Кад бих био још и слеп! Када не бих осећао на себи вашу руку која ме је миловала! Не бих ја онда осећао ни овог вашег бича што ме је шибао; не бих знао ове несреће у какву сте ме гурнули. Не бих знао прекомерног зла. О, да вас никад нисам видео, да за вас нисам ни знао – зар не бих лепше провео свој живот!? Да ли бих се намучио преко мере? Натрпео се преко мере? Да ли бих загрдео преко мере? Да ли сте некад видели вука или медведа као што сам ја сад? – Враг нека вас носи! Враг нека вас носи због вашег прекомерног зла и због ваше прекомерне среће. То је моја последња реч.” Тако је у својим мислима проклињао људе ислужени војни коњ. Коњ мизантроп. Проклињао је путем, није обраћао пажњу на људе који су га посматрали. Није он мислио да се сам свети људима. Све је препустио судбини. А ни снаге није имао, макар би се и хтео светити. Био је он некад снажан као гвожђе, али сада се осећао као сломљен. Последње своје снаге је скупљао да прође још неколико корака, да се сети шта је у животу доживео. Није хтео да умре док није направио обрачун са самим собом. „Када сам био најсрећнији? Док сам био најдаље од људи! Док су ми се људи најмање приближавали! О, јасни мирни дани – мирни као плаво небо! О, тихе, свеже ноћи – свеже као роса на трави у летње јутро! О, зелене равнице над Тисом – широке без краја! Како сте ми драге! Да! Људи су покварили моју срећу, али прво су покварили моје срце. Ја више нисам онај што сам био док сам живео по страни од људи! Мирни дани, зелене ливаде! Ја тада нисам знао да сте ми драги! Били сте ми драги, а ја то нисам знао! Међу људима, међу људима сам научио да све ценим преко мере! И више се тога нећу ослободити. Дух немира, људски дух неће ме напустити до смрти. Мирни дани, зелене равнице! Ја вас ценим преко мере! Ценим вас као што људи цене! Плаче ми се, плаче ми се кад се вас сећам! Али ја нисам човек – ја не могу да плачем! Никаквог олакшања не могу наћи у својој прекомерној срећи. Како сам ја несрећан! Несрећан због људи! Своју несрећу никоме не могу открити. Морам са њоме умрети! Брбљив језик код људи доноси бригу у срце, али

159

www.rusnaci.org

је и износи из срца. И моја несрећа и моја (прошла) срећа-несрећа и прекомерна срећа – морају остати закључани у моме срцу. О, зелене равнице, на којима сам одрастао, где сам провео своје прве године слободно – у ергели. Како су прошле ове године – као један дан! Дан дану је сличан као трава трави. Чинило ми се онда као да се на свету ништа не мења, да ништа не умире и не расте. Овамо или онамо – свуд је равница, свуда трава, увек једнака – ни већа ни мања. Увек исто друштво, увек мир. Како јуче, тако данас. Нисам ја мислио о томе: шта може бити, шта треба да буде, шта мора да буде. Ја сам знао само оно: да је тако. И чинило ми се да је баш тако добро. Ја нисам знао да би могло бити друкчије. Да ли сам знао тада више себи желети и мрзети. Да ли сам знао проклињати? Ко ме је то научио? Човечји брбљиви језик. Ја нисам знао шта је то десно, шта лево, шта „хозад”, шта „тилед”. Нисам знао шта је то: баш сада стајати као укопан у земљу, а сада летети као змај? Ја нисам знао да сам леп, млад. Нисам знао ништа од тога. Ја сам само осећао топлу крв у својим ногама – осећао сам да живим, нисам мислио о бољем и нисам знао за горе. И тако је било добро. Ја сам се тако радовао сунцу, зеленој трави, неограниченој равници – слободи. Како ја, тако и сви који су били са мном. Ми нисмо знали за разлике. А ако су се и дешавале разлике, онда некако саме од себе, а не од нас. А међу људима су разлике, вечне разлике, свуда разлике – а све измишљају сами људи. Овај њихов брбљиви језик! Људи су и нас коње посвађали. Зар нисмо јурили једни на друге, нисмо газили једни друге? Добро се сећам тих горких дана – то су били први дани моје прекомерне несреће. Стали смо хиљаде с једне стране, а према нама хиљаде с друге стране – војници са оружјем су на нама седели. Тако смо трчали једни на друге. У свима нама је прокључало нешто прекомерно, нешто страшно, препуно огња, гнева, горчине – проклетство побеснелости је овладало нама. И бацали смо се један на другог, убијали се. Човечје вриштање, коњско рзање – све преко мере. Смрт нас је све гњечила као што муљају грожђе када вино праве. А крв... Лила се као кад киша пада. Колико је тамо пало људи, колико коња! Као кад се земља тресе, тако је тамо било. Земља, мајка живота, претворила се у гробље. Тфу! Склони се, проклето сећање! Нећу да мислим о теби, а ти ме прогањаш! По људима сам газио, месио сам их као блато. Крв сам из њих цедио, гњечио их као бундеве. Тфу! Склони се, проклето сећање! О, чисти дани, што сам их провео на зеленој ливади! О, дани без гадости, без горчине! Више се нећете вратити никада! Један дан је био сличан другоме, као вал валу – тако се и преливао један дан у други као што се вал у вал прелива. Али једном се десило, одабрали су нас неколико из ергеле и одвели на вашар. Кад сам се тамо нашао, упознао сам први пут зло – зло преко мере. Дотле сам упознао не толико његову горчину колико његово постојање. Толико је тамо било људи, жена, деце, кола, шатора, да ми се све почело вртети у глави. А крици, свирка, звиждуци, лупа утерали су немир у моје срце. По први пут сам се нашао у човечјем свету – у свету разлика и немира. Први пут у животу осетио сам да немам места на свету. Станем овде, ту ме гурају; станем тамо, тамо сметам. Тада сам се по први пут нашао у свету где нигде нема довољно места. Горчина и страх подишли су ме целог као колика. Видим, прилазе ми људи, застајкују око мене, разговарају – о, проклети овај брбљиви језик! – саветују се, споречкавају се. Прилазе ми ближе: хоће зубе да ми погледају. А ја се узнемиравам, не дам да ми приђу. Једни су одлазили, други

160

www.rusnaci.org

долазили, одлазили и опет се враћали. А мени је само једно на души: ту ће бити зло! Зло какво ја још нисам спознао – прекомерно зло! Од свих људи најчешће су ми се враћали неки старији газда и млађи. То је био његов син – знао сам ја њих добро, јер идуће две године они су били моје газде. Договарали су се, договарали, и купили су ме: одвезали су ме од кола, узели у своју кућу. А мени је само једно на мисли: ту ће бити зло! Ново место, нов начин живота, нове газде, ропство, послушност – све ме је то узнемиравало. Није то мило: дане и ноћи провести са уларом на глави. Све сам мрзео, свега сам се бојао. О, како сам брзо научио међу људима мрзети! То је било прво, то је и последње што сам међу људима у срцу осетио. Ова мржња, овај страх – какви су то били добри пророци моје прошлости међу људима! Као да је нешто испод земље шапутало: ‘Не веруј људима, јер ће те искористити, упропастити!’ О, та што нисам послушао овај глас – одмах и заувек! Али људи су били вештији од мене. Извели су ме из штале, ставили на мене ам. Мени је изгледало да су ме поставили под точак суваче. Погледи су ми се заустављали са стране. Свет ми се преврнуо главачке, ја сам скочио, бацио се у страну, сломио руду. Испрегнули су ме, привезала за јасле у штали, а млади газда почео ме је из све снаге шибати бичем. Мој страх није имао граница: тресао сам се као шиба на води. Каква сам ја био будала! Мрзети је требало, мрзети, а не – бојати се! Али већ је пропало! Касно сам дошао памети! Мало-помало научио сам да идем у колима; упознао сам се са свим потребним глупостима новог живота. Али људски каприци још увек су ми досађивали као муве. Кад треба вући, кад треба стајати – хајде де. Али ти час трчи, час стани, час се пропињи, час се повлачи натрашке као рак!... А бич увек изнад мене. Мучно је било! Али из дана у дан и то ми је постајало обично, па још и пријатно. Ја сам се саживео са свиме, све сам схватио. Схватио сам: зашто постоје ове разлике, чему. Упознао сам разлике и оне су ми постале пријатне – пријатне преко мере. Заволео сам човека, заволео све људско. Преварила ме је ова већа срећа, какву човек доноси свету; и стога сам радо подносио и ово веће зло, које се као сенка вуче за овом већом срећом. О, варљива срећо! Како скупо треба платити за тебе! Крвљу и животом! Обећаваш све више док не доведеш до пропасти! Ала знаш варати! У томе је твоја снага! Када вучем нешто теже, измучим се мало, а мој газда одмах ми кукуруза даје, меке детелине, сочне, мирисаве. Ако му се допадне да лепо идем у колима, испреже ме, па ме милује, тапша ме по врату! Држи ме чисто, сваког дана ме тимари; ако се искаљам, копита ми умива. На такав начин постао сам филантроп (онај што воли људе). А највише су ме људи придобили ласкањем. Да! Ласкањем – својим брбљивим, врашким језиком. Док сам био у ергели, још нисам имао име и нисам знао шта је то „име”. А нови газда ми је дао име „Мадар” – то значи: птица. Испочетка нисам знао шта оно значи. Та ваљда сам ја коњ, а не птица! Али ускоро ми се чудо разјаснило. Био сам ја око недељу дана код мог новог газде, кад једном дође са њим у шталу неки туђ човек – то је био његов комшија, па каже: ‘Где сте ви, комшија, пронашли таквог коња? То је злато, а не коњ! Кажем вам: птица, права птица! Ја

161

www.rusnaci.org

сам видео јуче како сте се возили на њиву. Кажем вам: птица, а не коњ! Ја још нисам видео таквог!’ Осмехнуо се мој газда од задовољства: ‘Ех, комшија, он и вреди злата! Петсто форинти! Купили смо га на вашару, а био је у ергели неког спахије. Још није вукао кола, тек код нас. Птица је он – заиста птица. Зато сам му и дао име „Мадар”’ (а знате да код нас коњи имају мађарска имена). Ове речи придобиле су моје срце, као ватра тињале су у мени. Прво сам их хтео угасити, јер нисам имао поверења у људе, али онда су оне превладале. О, проклете, варљиве речи! Оне су заувек уништиле мој мир. Спознао сам шта је добро, шта зло. Оне су ми откриле разлике и мене самог су увукле у царство тих разлика. Схватио сам зашто су ми дали име „Мадар”. Ја осталим мојим рођацима нисам раван!... Схватио сам да сам леп, необичан! Постало ми је јасно зашто су се људи по селу заустављали и освртали се за мном. Поносио се мој газда мноме, овај млади газда што ме је тимарио, а ја сам се поносио њиме. Он се све више навикавао на мене, а ја на њега. Када ми је доносио зоби, ја сам главу окретао према њему, освртао се на њега, подизао сам предње десно копито и тихо сам рзао. Тако сам га молио и уједно му се захваљивао. А он ми је певао – извијао мелодије као никоме другоме из мог племена: Немаш пара на тим мађарским пољима, ма каквих да овде лепих коња има! И огањ и ветар у теби се гнезде, на челу ти сија светло јасне звезде! Певао је такве и сличне песме. А мени заиста као да су крила нарасла, као да је ватра у мени трептала – тако ми је било. Летети, летети сам желео! Сазнао сам зашто је баш пред једном кућом у селу требало да се поносим и пропињем – да „летим”. Тамо је живела девојка, мог младог газде – заручница. Па како да и ово човечје створење не заволим? Све је ишло добро и лепо и живот је текао као сваком човеку: не као језеро што стоји, не као река што брзо тече. Од пре неког времена почео је мој млади газда певати нову песму. Певао је себи и мени. Певао је тужно и весело: Кад на њиви шеве пев утихне, кад на дуду пожути сво лишће, још ове јесени надам се ја жени! Кад на њиви шеве пев утихне, кад на дуду пожути сво лишће... Тако некако је он певао. Гриву ми је заплитао пантљикама, дичио се мноме. Ја сам нагађао да се он тако за свадбу спрема и поносио сам се. Како се не бих

162

www.rusnaci.org

поносио! Све људско превладало је моју првобитну нарав. Људска судбина постала је моја судбина. Али једнога дана – сећам се, то је било средином лета – дошао је код мене мој млади газда, ушао је у шталу некако неообично, необично ми је пришао – био је тужан – тужан, некако одсутан. ‘Е, мој пријатељу! – рекао ми је, а сузе су му се појавиле у очима. – Збогом!’ Помиловао ме је по врату, загрлио ме, привио главу уз мене и плакао. ‘Збогом! – рекао ми је још једном. – Хоћу да те овде нађем ако се заиста вратим! Идем!’ Ја се нисам оглашавао, нисам знао шта се десило. Да! Тада нисам знао, али сада добро знам! Отишао је он тамо одакле се ја сада враћам... О, где је он сада? Где је мој добри млади газда? Да ли је жив? Да ли је погинуо? Да ли је можда и њему тако као мени? Мизантроп сам постао, али њега волим. Када га не бих волео, не бих ни могао бити мизантроп. Ко не зна да воли, тај не зна ни да мрзи. Све је то људско! Разлике! Добро и зло! Не, ја више нећу искоренити из свог срца људски додатак. Отишао је мој газда и не долази. Стојим ја у штали један дан, стојим други дан – тужно ми је. Ни песме, ни звиждања, ни на улицу, ни на њиву. Кад трећи дан, а мене изводе из штале, воде пред општину. А тамо је коња, тамо људи пуно. И опет језици! Људи разговарају, уздишу, проклињу, споречкавају се... О проклети брбљиви језици! Изабрали су мене првог, а после мене остале. И одвели су нас. Куда? Нисам ја тада знао – сада знам. Погледајте, враћам се са овог пута и идем у гроб. У рат су ме одвели! У рат! А онда је дошло мучење – мучење – мучење преко сваке мере. Не могу свега да се сетим, јер нема реда у сећању. Неред је овде као у порушеном граду после земљотреса. Тужан неред, страшан, загушљив. О, судбино моја, људска судбино! Како си горка! Шта си учинила од мене за две године! Где је моја снага? Где је моја лепота? Где је мој живот? Вечан пут, тежак пут, пут по планинама и долинама, по камену, по снегу, по блату; дим, огањ, крв, лешеви, врашко урлање топова, продорне експлозије граната и шрапнела – то испуњава моје сећање. После три месеца ратовања био сам рањен. Излечили су ме, опет су ме узели у рат. А ја сам мислио да сам ја завршио рат. Али људи ми нису попустили! Па опет ово исто мучење: живи без крова над главом, а зими! Снег, киша, блато разједали су моје тело. А увек без одмора, а увек на ногама! О, па гвожђе би зарђало, претрло би се, а камоли живи створ! И опет сам изгубио снаге. Дали су ми мало мира, дошао сам себи – али то више није било као некада. Ја сам већ остао инвалид заувек. Али људи ми још увек нису попустили. Узели су ме у војну комору. Па опет стара невоља! Вуци, потуцај се по свим путевима, не одмарај се и не једи. Падао сам, богаљио се, копита сам себи разбијао. Погледајте: шта је остало од мене! Кожа и кост – и то не цела! Тфуј! Радије бих са курјаком у шуми зимовао, него се с људима дружио! Никад доста – увек преко мере! А добра је ту толико као маково зрно, а зло је као море. И шта ће сва ова превелика напрезања, ова борба која превазилази све људске моћи? У чију је то корист? Ех, ви са брбљивим језиком! Враг нека вас носи! Када бих ја имао ваш брбљиви језик, ја – и било који из нашег племена, ми би паметније управљали

163

www.rusnaci.org

светом, него ви! Ви сте паметни у стварању зла. О, ту сте ви паметни, вешти и истрајни! Сами себи на погибију – и свему чиме владате. Рећи ћу вам моје коњско пророчанство: Ви ћете се сви поубијати! Такав ће бити ваш крај на земљи, крај људског рода. А моји дани су већ избројани. Кости су ми расклимане. А ви још рачунате: ‘Још ћемо га излечити, па ће вући! Не треба узалуд трошити ни најмању радну снагу!’ О, знам ја вас! Копита бих обио, а вама не бих угодио! Ви не знате меру – код вас је све преко мере! Враг нека вас носи! Али за мене је већ премного! Копита, копита ћу вам оставити и ову поцепану олињалу кожу! Толико добра сте ви на мени оставили, толико и ја вама остављам.” Тако је нарицао у својим мислима ислужени војни коњ. Ишао је он на три ноге, четврту је вукао за собом – за собом, под собом, уз себе. Час се тако чинило, а час овако. Крочио је једном – чинило се да ће пасти напред; крочио је други пут – чинило се да ће пасти натрашке; а час на ову страну, час на ону. А иза сваког корака климао је главом час доле, час горе. Чинило се гле-гле сад ће пасти, а онда да се подиже. Омлитавеле уши млатарале су на све стране. Људи уз пут су га сажаљевали: ‘Јадна коњина!’ А он – коњ мизантроп – није обраћао пажњу на оне што су га посматрали. Он је сав био обузет својим злом – „злом преко мере”.

Деда тутор Можете се чудити или не, али то је тако било како вам кажем. Није било већег обешењака од деде тутора док је био млад. Нити ће бити већег! Мој отац је био његов друг, па се добро свега сећао. О његовим момачким данима нећу ни да вам причам. Та сви момци су такви да воле нешто да изведу, да се онда смеју томе. Када би живот био вода, могли бисмо рећи да млада, бујна душа не воли да се купа у мирној води, већ се баца у брзак да се покаже шта она може. А деда тутор је увек остао млад у души. Већ је био ожењен, а кад је ишао увече са друговима из крчме (било је то на сам Кирбај), све капије у својој улици је подигао са баглама. Тада су биле такве вратнице што су висиле на једном стубу, на баглами, па су се са друге стране заносиле. А када су ујутру домаћице пуштале краве из дворишта, па су хтеле да отворе капију, а капија једна за другом трас на земљу. Деда тутор је тада намерно ишао улицом, па се смејао и говорио домаћицама: „О, види, види, шта вам је неки обешењак момак направио! Та знате да капија сама од себе са багламе не би искочила, већ ју је неки момак морао скинути.” Па је онда помагао домаћици да капију постави на место. Била је свадба у фашанге. Тих година музиканти су имали обичај да седе на клупи у једном ћошку собе, а клупу су, из поштовања, покривали поњавицом. Музиканти, као сиромашни људи, тада су и на свадбу долазили у белим чакширама од домаћег платна.

164

www.rusnaci.org

И шта мислите, шта је деда тутор урадио? Нико није приметио кад је он наслагао печене бундеве под поњавицу на клупу где су музиканти седели. А када су музиканти поустајали са клупе, сва свадба је праснула у смех. Таквог смеха још нисте видели! Девојке истрчавају из собе, јер се стиде, а смеју се, чак вриште; а мушкарци су опколили музиканте, па их разгледају – шале се на њихов рачун. На белим чакширама, страга, сви музиканти су имали жуте флеке – од бундеве. Деда тутор (наравно, тада још није био тутор) ишао је од једног музиканта к другоме, па их је, што веле, сажаљевао: „То мора да је од паприкаша! Такав паприкаш су домаћице скувале! Гле, гле, како сте прошли! Та музикант мора да седи, мора да одсвира песму до краја, а не да трчи у двориште! Али, замислите, баш сви – сви!” На крају су се музиканти и сами смејали, али више са клупе нису устајали док је трајала свадба, јер знате да су се стидели ходати у тако упрљаним чакширама, а нису могли прекинути свадбу да би отишли кући да се преобуку. Такве ствари је деда тутор изводио док је био млад. Нико у селу није знао такво што измислити, тако се нашалити, тако прокоментарисати и одговорити као што је он знао. Али кад је био у „Христовим годинама”, он се променио. „Укрстио се” у другу „врсту”. Од обешењака и шаљивџије постао је побожни мудрац. Заиста може изгледати чудно како се то десило. Помислићете да је деда тутор у нечем јако настрадао, да му је неко драг умро или тако нешто, па да се због тога променио. Тако у књигама обично пишу, али ја још нисам видео таквог човека који је преломио своју нарав због несреће. Врба ће остати врба, макар се и сломи, али никад се неће укрстити са кајсијом или јабуком. Али ако имате неко младо непознато дрво, не можете знати шта се у њему крије: какав ће имати цвет, а какав плод. Оно ће се само показати кад му дође време. А људи обично тако мењају своју нарав да сазревају. Ко би помислио да ће на бодљикавом ружином прућу бити тако леп цвет? Тако се и деда тутор променио – мало-помало, из дана у дан, из године у годину, ни сам није знао када. Љубав према шали остала му је заувек, али је престао задиркивати људе својом шалом, а гледао је да их развесели. И сада је ишао по свадбама, али као стари сват по младожењиној или младиној страни. Нико није знао такве говоре и здравице које држе стари сватови као што је он знао. Тако му је ишло као кад цвеће из земље расте. Сви су од њега учили што су хтели да буду стари сватови на свадби. А на даћи, кад треба и покојника добрим речима споменути и оне што су остали живи утешити, деда тутор је летео као шева између земље и неба, па је Богу на славу и људима ради утехе проговарао. Такву му је душу Бог дао и томе се посветио. Ретко има паора што воле да читају књиге. А деда тутор је тако волео књиге као да је био свештеник, а не паор. И само је такве тражио из којих се може научити највиша мудрост, из којих се пробија божија сила и премудрост. Свето писмо, житија светаца, разне старе, писане а не штампане хронике – у томе је деда тутор налазио задовољство и то је знао. И сам је писао хронику нашег села: када је био излив подземних вода, када је лед потукао, када је био владика, када је црква поправљана, када је нова школа сазидана...

165

www.rusnaci.org

У њему је живела цела историја нашег села. Више него што је у књигама написано знао је деда тутор о томе када су се први Русини у Бачку доселили и како су овде живели. Често нам је причао да први Русини нису могли да се одрже у Бачкој, јер тада је цела доња Бачка била један рит, па су се назад у Горњи крај вратили. „Ње будземе з жабами воду пити, јак жаби жити!58” – тако је он рекао да су они говорили. А колико је умео да прича о „урбару” (кметство), па о буни 1848. године! Ваљда сте чули за она руска „два снопа” у Бачкој. То је деда тутор, кад се споменула ова тема, увек причао. Никада није признао да је то он сам измислио, али ја сам сигуран да су то његове измишљотине. Када је букнуо устанак у Мађарској 1848. године – причао је деда тутор – руски цар је писао цару у Бечу: Пази ти на она моја два снопа што имам у Бачкој – на Крстур и Куцуру... Па су само због тога Крстур и Куцура у буни добро прошли: ни Мађари ни Руси им ништа нису учинили. Знао је деда тутор да то уистину није било тако како је он овде причао, али је знао и то да је тако требало бити, па је тако и било. Русини у Бачкој се нису мешали у буну, па их зато ниједна страна није дирала. Али деда тутор је хтео да својом причом прослави Русине да о њима сам руски цар зна и води рачуна. Тако је деда тутор био тај што у најгора времена није дао заспати нашој националној свести, већ је поново везивао њене нити са далеким, великим руским народом. Код причања је деда тутор тако снажно деловао као кад велика киша пада, па свакоме цвету и биљци одмах до дна корена пробије. Када је читао псалтир код покојника или када је читао и тумачио женама житија светаца у великом посту у школи, тада се женама чинило да не само чују шта деда тутор чита и говори, већ и да на властите очи све виде. Када би са две речи требало да опишем деда тутора, не бих га могао друкчије описати, већ да је он био „незаређени свештеник”. Зато се нећете зачудити да, када се испразнило место тутора наше велике капеле Водице, саграђене на њиви, избор је одмах пао на деда тутора. И био је деда тутор дуго година до своје смрти. А ми млађи га нисмо друкчије ни звали, него „деда тутор”. * Кад год је требало да буде служба у Водици, дужност деде тутора је била да цркву отвори, да све припреми, а онда да опет све посклања и закључа Водицу. Ретко се када одвезао деда тутор у Водицу са свештеником на колима, а најчешће је ишао пешке са женама. Невелик, здепаст, лице увек обријано, коса до врата, црна одећа, са кишобраном под пазухом – таквог га и данас видим како иде са побожним женама у Водицу, а путем им тумачи свете истине, отвара им душу и срце да би могле да виде и заволе оно што је божије на свету. Немојте помислити да је то лако читати божју песму у створеном свету. Коњ и крава пасу траву, гледају на цветиће на њиви, а не виде их; над њима пева шева, али је они не чују. А колико има таквих људи што сами могу осетити само грубље ствари на свету, као да немају човечју душу у себи. Ишли су људи у Водицу у пролеће ујутру; зелена пшеница је чак привлачила поглед, тако се сијала на јутарњем сунцу, с времена на време уздахнула је и заталасала се као валови на чистој води. Шева се дизала према небу и певала је 58

Нећемо са жабама воду пити, као жабе живети.

166

www.rusnaci.org

као да је анђео свирао на небу на оргуљама, са танким гласовима. „Пева нам божји певач!” – рекао је деда тутор женама што су ишле око њега. „О, Боже, какав певач кад се нико не чује и не види!” – чудиле су се жене. „Па шева нам пева!” – одговорио је тутор. „Ох, заиста!” – одговориле су жене. А деда тутор им је почео објашњавати: „Јер треба знати да шева не пева тако сама од себе, него ју је тако Бог створио, тако је Бог хтео. Зашто риба не испусти из себе глас мада је и убијају? Коњ њишти, крава риче, гуска гаче – све то има свој закон и свој поредак. А шева пева, јер има хармонику у грлу, Бог јој је дао хармонику у грло” – осмехивао се деда тутор кад је ово говорио. „Зар заиста хармонику?” – чудила се нека жена. А деда: „Хармоника се сама од себе не склопи. Човек је мора измислити и склопити. А човек је паметнији од хармонике. Па тако је и шеви тако мелодично грло дао онај који је паметнији од шеве. „Та знате да је само Бог!” – додала је једна жена. На крају је деда тутор испричао женама и легенду о шеви, коју је сам измислио. „Испочетка је шева само тако певала, као обична птица. Али као сада, тако је и раније имала обичај да у пољу живи и ноћи. Када је Христос васкрснуо ујутру рано, шева га је прва приметила и долетела је код Богородице са радосном вешћу: „Васкрснуо је твој Син, васкрснуо!” И кад је Христос дошао код своје свете Мајке да јој се покаже, а она је већ знала да јој је син васкрснуо. „Ко ти је то први јавио?” – упитао је Христос своју свету мајку. А она му је одговорила: „Шева што у пољу живи и ноћи, она ми је прва јавила о твом васкрснућу.” И за награду рекао је Христос нека шева сваког јутра под небо лети и да, како најлепше може, пева о васкрсењу. Видите, такве разговоре је имао деда тутор са људима када је ишао с њима у Водицу или се из Водице враћао. Другом приликом причао је деда тутор о трави, о камилици, о житу, о киши, о сунцу... Као што је о цару Соломону написано у Св. писму да је знао причати о биљкама и о животињама, тако је и деда тутор знао причати о свим стварима. А свуда је видео и истицао оно што је божије, у чему је највећа човечја мудрост. Током многих година он је својом мудрошћу напунио сваку душу у нашем селу као што срце испуњава крвљу сваку жилу и жилицу. Када је деда тутор умро, звона су га гласила не само у селу у цркви, већ и у Водици. Њега јединог зато што је био тутор Водице толико година. То није такав обичај, али неко се досетио да таквом тутору тако треба звонити. И разносио се глас звона Водице над отвореним пољем (а било је то у пролеће) и јављао је шевама и свакој травчици и камилици и житу и сунцу да је умро онај што је о њима мислио и о њима проповедао, и напомињао им је глас звона Водице да се своме Богу моле да их Бог не остави сирочићима, већ да пошаље наследника деди тутору, који би о њима мислио и разумео их и људима тумачио божју премудрост и славу, која се испољава у сваком створењу на свету.

167

www.rusnaci.org

Агафија – старога попа кћи Како су лепе звезде издалека, а изблиза су страшан огањ или можда мртво камење! Тако и овај живот што желим да вам га овде опишем, издалека леп као звезда на небу, али изблиза је био жалостан и тежак. Било је то не јуче и не лане, него још 1764. божјег лета, још и дан ћу вам рећи када је то било. Била је субота, крајем октобра – дубока јесен. У Крстуру – у новом, тек насељеном и изграђеном Крстуру. На парохији. Агафија, старог свештеника ћерка, плакала је – у кухињи. Већ више од једног сата је плакала. „Ах, тата, тата мој! Када ћете се променити, када уразумити? Никад, ама баш никад! Више то боље никад неће бити, јер неће моћи да буде! Умрећу, умрећу због вас од срамоте и туге! Такав ће бити тужан мој крај! А какав ли ће бити ваш?!” Тако је Агафија у свом плачу с времена на време нарицала, престајала и опет почињала изнова. А и имала је зашто плакати, а није имала тако блиске душе која би је могла утешити. Агафија, двадесеттрогодишња девојка, била је јединица свештеника Митра Поповића, удовца већ дванаесту годину. У целом селу није имала никога од своје родбине. Ново село, скупина људи из разних села у Горњем крају59, а свештеник је био из таквог села одакле се нико више у Крстур није доселио. У целој кући са Агафијом је била само служавка Мара, шеснаестогодишња девојка, такође сироче – без оца. Да није била сироче, у она времена, ни служити не би морала, јер досељеници су лако могли добити земље само кад би је имали с киме обрађивати. „Знаш, Маро, узалуд смо скувале овај ручак! Отац, свештеник неће доћи! Не, неће доћи као што не једном на време није дошао, – ваљда већ по десети пут је Агафија тако говорила Мари. – Већ је пола четири, а њега нема! Узалуд нам је поручивао са овим Ситкарем да га чекамо са ручком. А сахрана је код Лацкања! Требало је да буде у два сата, а сад је већ пола четири! Знам ја, знам обичај мог оца кад заседне у крчми. Ни на предвечерје неће доћи! Кажем ти, Маро, да неће доћи, узалуд га чекамо – узалуд! Ах, Боже мој, Боже, како ме је срамота од људи! Никога у очи не смем да погледам, ни са ким реч да проговорим! Покојника треба опојати, а свештеника нема!” И опет се Агафија расплакала. Као кад киша почне да лије, чак се тресла од плача. Мара ју је гледала са страхом и тугом; сама није знала шта ради, пришла је Агафији, па ју је миловала уздуж по руци, сама је плакала, али ипак је тешила своју госпођу како је умела. „Немојте плакати, госпођице! – говорила је Мара двапут, трипут, четири пута – тако меко и мило како је најбоље могла – из самог дна срца. – Доћиће свештеник, доћиће! Биће све у реду!” Неколико тренутака Агафија ју је гледала као да јој нешто предбацује: „Како можеш тако говорити? Већ си две године код нас, а још ништа не знаш, не видиш? Маро!” Мара је устукнула од Агафије један корак, раширила је обе руке, као да је из њих испустила нешто драгоцено, па је уплашена, а заправо постиђена спустила поглед и само је топло проговорила: „Та шта би, грешна душа, друго и говорила?” Агафија се осмехнула као кад кроз црн облак сунашце блесне, пришла 59

Горњи крај (русински назив Горнїца) – постојбина војвођанских Русина у североисточној Угарској.

168

www.rusnaci.org

је Мари, па ју је помиловала. „Ах, Маро!” – само толико је рекла, окренула се, изашла из кухиње и отишла у собе. * Такав је то био ред – неред. Свештеник Митар Поповић, откако му је жена умрла, пропио се. Није сваки божји дан ишао пијан, али кад би се у крчми дочепао друштва, знао би у њој преседети и по два-три дана уз чашу вина. Тада би заборављао на све своје дужности. Није заборављао на њих тако да о њима није знао, већ су му се чиниле сасвим безначајне. Волео је да прича и знао је причати, причати, одговарати, јако је волео да се смеје и осмехује. А поред тога волео је, немојте се чудити, са било киме се рвати, наравно, само онда када је био припит, мало нацврцкан. Био је он велик, крупан, снажан човек, носио је браду, дугу косу, а откад се у Бачкој упознао са Србима и чуо од њих о Краљевићу Марку, великом српском јунаку, који је волео да пије вино, а Турке је убијао као врапце, он је сам за себе говорио (наравно, само у шали) да је он „русински Краљевић Марко”. Није ни чудо, јер свештеник Митар Поповић је био прост човек без икаквих школа. У Горњем крају био је много година појац, а онда га је владика заредио за свештеника. Због његовог лепог гласа и што му је приличило да буде свештеник, јер га је таквог Бог створио. И његова ћерка Агафија уметнула се на њега, па су у Крстуру говорили да изгледа као зелена јела. (Тада су у Крстуру још добро памтили лепе јеле у Горњем крају.) Лепа је била девојка Агафија, очи су јој се сијале као звезде на тамном небу, обрве је имала као угљем оцртане, а лице као бела ружа којој се латице црвене на крајевима. Лепа је била и паметна, домишљата, васпитана – али среће није имала. Мајка јој је умрла још у Горњем крају, годину дана након што су оца заредили за свештеника. Отац се пропио, па богме нигде није могао добити стално место. Увек је било тужби против њега, ма где да је био. И када је владика сазнао да је у Крстуру, новом русинском селу далеко на југу, у равној Бачкој, потребан свештеник, сам је позвао свештеника Митра Поповића код себе, па му каже: „Знаш шта, сине? Иди ти у Крстур – то ће бити за тебе. Тамо ће ти људи пре опростити твој лош обичај, јер они немају из чега бирати и пробирати. Свакакав човек наћи ће се међу свакаквим људима! А пут ти неће бити тежак – та имаш само једну девојчицу. Али молим те, буди већ једном паметан и држи се реда.” У Крстуру је свештеник Митар Поповић био већ шест година до тог времена, до ове несретне суботе о којој смо почели говорити. У селу су биле две странке – једна против о. Поповића, друга за њега. Једни су га бранили: Тако лепо пева и служи и предикује, а што се понекад не држи реда, шта му знамо?! Ми смо овде у туђем свету само шачица (у Куцуру су се управо тада Русини почели селити) и још смо сиромашни – ко ће нам овде бољи доћи? Дајте, људи, мира, само треба на нашег свештеника пазити, па ће бити добро. Али друга странка је слала и депутације код владике у Калочу (испочетка је Крстур припадао Калочкој мађарској епископији) и у Горњи крај је писала писма нека им тамо нађу другог, доброг свештеника. „Не, то није свештеник! У крчми и по три дана седи, рва се као неки момак. Често и одећу на њему поцепају. Једна срамота за село! А покојник ти може и иструнути код куће, а свештеника нема. Та ваљда се сећате кад недељом нисмо имали службу, јер је наш свештеник пио у Кули.” Тако су се

169

www.rusnaci.org

људи о њему споречкавали. А из Калоче је већ двапут дошла свештенику Поповићу оштра опомена да ће бити смењен ако се не поправи. И сада се свештеник одвезао у Кулу још у петак ујутру, обећавши Агафији да ће се вратити одмах у петак пред вече – јер у суботу у два сата после подне треба да има сахрану. Али прошао је петак, прошла је и ноћ, а свештеника нема. У суботу је био Ситкар у Кули својим послом, нашао је свештеника у крчми у друштву, звао га је кући, да сад има прилику да дође колима, и сахрану би требало да обави, али свештеник га је умиривао: „Слушај, Ситкар, само ти иди, за сат-два и ја ћу отићи! Овог часа! Ако хоћеш, сачекај ме, па ћу се са тобом одвести. А ако не, онда реци мојима код куће нека ме чекају с ручком. Јер у два сата треба да имам сахрану – ето ме код куће на време, макар пешке ако не друкчије! Што да журим кући, та деца ми не плачу, ни хлеба не ишту!” Свештеник је изгледао као камара сламе после олује (није спавао целу ноћ), Ситкар је стајао пред свештеником – шешир са широким ободом у левој руци, а нова канџија у десној. Свештеник му је истргао из руке канџију, швићнуо њоме по крчми, па се засмејао: „О, види ти њега, ти би се само возио и само швићкао тако лепом канџијом, а ја се богме не волим возити, ја волим да седим. Само се ти вози и швићкај – али пази, не језиком, већ са овом лепом канџијом – јер ћеш се изуједати!” Ситкар је урадио како му је свештеник казао, али свештеник није одржао своју реч. * Мара није знала шта да ради. Никакав посао јој се није почињао, а требало је нешто радити да се душа умири. Бацила је поглед тамо-амо, села је за сто и почела да пребире пасуљ. Тек што је села, неко је покуцао на врата. Ушао је Лацкањ – већ четврти пут од подне. „Свештеника још увек нема?” „Па нема!” – одговорила је тихо Мара. „Ух, та какав је то ред! А где је фрајла?” – упитао је вичући Лацкањ. (Агафија је била једина фрајла у селу, па су је звали или „наша фрајла” или само „фрајла”.) „Фрајла?” – погледала је Мара на Лацкања оштро и љутито и још оштрије је одсекла: „Фрајла је болесна!” „Та откуд болесна кад сам са њом после подне разговарао!” „Па ето, болесна је, јер се разболела!” Лацкањ је почео да виче да га је у соби Агафија вероватно чула: „А таква су то господа! Ми их ранимо да нам служе, а они пију и спавају (он је мислио да Агафија спава) кад треба да нам служе! О, то тако неће бити! Више неће бити! Сменићемо ми тога попа пијаницу! Знаће о томе и владика. Довешћу вам покојницу овде на парохију, па је држите себи кад нећете да сахрањујете!” А Мара као да се од девојке претворила у мушкарца: стегнула је песнице и почела је ударати њима по столу: „Ћутите, Лацкањ, немојте да вичете! Немојте тако говорити! Фрајла је несрећнија од вас! Ви једном имате тако, а она увек. Ја сам овде, па све знам!” И од гнева две велике сузе скотрљале су се Мари низ лице. Ове сузе као да су зауздале Лацкања. Он је нешто промрмљао, застидео се, почео је да се врти: да ли да изађе или не? „Па шта да радим?” – упитао је мирно. Мара му је почела солити памет као неки адвокат: „Требало вам је још у подне упрегнути коње и отићи у Кулу по свештеника, како смо вам рекли. Та знате и сами какав свештеник има обичај, није од јуче у Крстуру!” Лацкањ се почешао иза увета као човек који жали што нешто није учинио. Та то и баба је крива, што није умрла пре недељу дана, био би је сахранио свештеник Кирда. (Свештеник Јосип Кирда је већ две године био помоћни свештеник у Крстуру. Послао га је овде владика баш због нереда

170

www.rusnaci.org

Поповића.) „Ајој, ајој! – почела је да тријумфује Мара вртећи раменима. – Тако би вам Кирда певао као разбијен бакрач. Боже ме сачувај! А наш свештеник бар пева као кад звоно звони.” (Свештеник Кирда је боловао на грло, па је имао сломљен глас.) Опет се Лацкањ почешао иза увета, па се предао Мари: Заиста је требало отићи у Кулу по свештеника. Али то кад је покојник у кући, тад нема разума у глави. Сада је већ касно – јесен, лош пут, блато. Али сутра пре службе још би могла бити сахрана. Само да свештеник дође! Тек што је Лацкањ отишао, дошао је црквењак тихо, као да није ни имао чизме на ногама. Поздравио је и побожно, као да се моли, рекао: „Не ваља! Ускоро ће предвечерје, људи ће позивати!” „Та знате да није добро! Али шта му знамо?” – одговорила му је Мара. Свештеника нису ни споменули, јер су се бојали споменути га као што се човек боји да дотакне своју рану, а и без свега тога им је било јасно. „Само да сутра све буде у реду!” Овим речима се поздравио црквењак са Маром. О томе је размишљала и Агафија, а и Мара – као они што играју на лутрији, па мисле о свом броју да им на лутрији изађе. * У четири сата одзвонило је на предвечерје. Тада су у Крстуру имали само два мања звона што су висила у посебној, дрвеној звонари. А црква је била дугачка кућа од плетера, покривена шиндром. Све остале куће и парохија биле су покривене трском. Село је имало око двеста педесет кућа и око хиљаду триста душа. Појац је са црквењаком отпевао предвечерје. Када је одзвонило на предвечерје, Агафија је опет дошла у кухињу. „А, добро је што пребиреш пасуљ, и ја ћу!” Ни она није могла да се скраси на једном месту, па је и њој био потребан такав посао да нешто ради и да ништа не ради, јер је душа тражила себи мира, па јој је требало да се покрене. Неко време обе девојке су седеле без једне речи – пребирале су пасуљ. Најзад је Агафија уздахнула и прекинула мир: „Био је ту Лацкањ?” „Да!” – климнула је главом Мара. „Добро је што ме ниси звала, срамота ме је од њега.” Обе девојке су опет утихнуле. Али Агафија је осећала потребу да исповеди све своје мисли које су је мучиле. И започела је разговор: „Маро, а ти не жалиш за Горњим крајем?” „Ја? – зачуђено је погледала Мара, – Ја не! Ја се и не сећам Горњег краја, јер мени је било само пет година када су се наши овде доселили.” „А, заиста! А ја сам и заборавила! А ја, Маро, увек жалим за нашим Горњим крајем – не могу да прежалим нашу Маковицу, моју постојбину. А овде је као у тамници, као у изгнанству. Шта овде има? Ни душа ни око нема се чему радовати. Тамо у Горњем крају је наш крај, наши људи, наша вера, наш језик. А зелене шуме, а дрвеће свуда, јеле и букве, високе, високе, а као свећа праве, и воћке по вртовима, и виногради. Изнад сваког села је дрвеће, као зелен облак, а бистар поток поред села тихо жубори. А овде, Маро, једног дрвета нема у селу (село је било новосаграђено, посађене саднице још нису биле подрасле, а и њих је било мало), само црни тршчани кровови стрче, а свуда је блато, а увече је прашина као магла. Овде је права пустиња – равница, ливаде и више ништа.” „Ох, госпођице, та и овде су наши људи и наша вера!” – бранила је Мара Крстур. „За тебе је тако, а за мене није! Ти боље ниси запамтила, а овде имаш мајку, брата и сестру и родбину, овде ћеш се удати, овде ћеш живети до смрти, међу својим народом, са њиме ће ти овде бити и гроб и твоја „вечнаја

171

www.rusnaci.org

памјат”. Ти си, Маро, као голубица у голубарнику међу голубовима. А ја сам – као ластавица, која само привремено има овде своје гнездо, а онда треба да се спрема у далек крај, а ко зна да ли ће јој овај пут донети живот или смрт и где ће бити смрт?” Ту се Агафија мало замислила, а онда је наставила: „Ја сам, Маро, раније мислила да ћемо ми овде остати само неколико година, као због казне, док се отац не промени, не поправи. И мислила сам да ћемо моћи овде уштедети пара, и да ћемо се онда опет вратити у Горњи крај. Па ћу се и ја тамо удати, јер знаш да девојка треба да се уда. Али године пролазе, моја младост пролази, пара не може бити кад их отац тако троши – и, као што видиш, неће се поправити никада.” „Па ви се и овде можете удати. Ја сам чула да вас већ многи просе.” – каже Мара. Агафија се горко осмехнула. „Овде се могу удати? За кога? За неког Мађара, Швабу или Србина, којем ни језика не знам, нити знам ко је и одакле и где ће га живот однети. Тешко је то, Маро, тако се ломити у животу! Тежак је пут ластавице! Зато се досад нисам ни удала. Али Бог зна да ли сам добро учинила, јер може ме чекати још гора судбина да се нећу ни удати, нити ћу имати од чега живети.” „О, госпођице, та немојте говорити тако! Знате да такво нешто никад неће бити! Ви ћете увек бити госпођа, јер вама и приличи да будете госпођа!” Тако је Мара бранила Агафију од њених сопствених мисли. „Госпођа! Госпођа! Ти, Маро, мислиш да је господски хлеб тако сигуран као паорски. Али то није тако. Нека ми данас умре отац, па шта сам сутра? Од госпође служавка! Али и без тога, само нека ми се отац не промени, нека још дође неки тако несрећан дан као данас (Боже сачувај), па ћемо обоје отићи у прошњу. Ти ово не знаш, али ћу ти рећи, мада не бих смела да ти кажем: већ двапут је дошло свештенику од владике да ће га сменити, истерати са парохије ако се не промени и не поправи.” Агафија је нагло устала, загрлила Мару, пољубила је и рекла јој је као сестра сестри: „Ово немој никоме рећи! Ја сам ти се исповедила као на исповести. Теби јединој, више никоме.” А Мара се расплакала и обема рукама је узела десну руку Агафије, своје госпође, па ју је љубила дуго не одвајајући уста од руке. Таква је то била субота, пуна суза ове две тако себи далеке и тако себи блиске девојке. Свештеник је дошао тек увече у десет сати. Довезао се са Јеврејином дућанџијом на једном коњу. Због блата, мрака и због једног коња путовали су они три сата од Куле до Крстура, мада пут има само десет километара. Свештеник је за то време оддремао на колима поред Јеврејина (није баш почасно место за свештеника, али ко боље не тражи, он само такво налази, макар био и „Краљевић Марко”). Јеврејин није хтео одвести свештеника ни до парохије, јер да је блато, мрак, ракију вози на колима, још је добро што се на путу по мраку ни једном нису преврнули. А ни свештеник није баш хтео, само да Агафија не сазна с киме је дошао. Зато је он пошао полако, по мраку, по блату, пешке – с краја села, с оног од Куле, где је био Јеврејинов дућан. У целом селу тада није било ни једне цигле на стази пред кућама, само велико блато. Наравно да се свештеник искаљао чак до колена – и чизме и капут и мантију (тада су још наши свештеници ишли увек у мантији). Није он био ни пијан ни трезан. Путем је мрмљао себи српску песму: Ко те не би винце пио, не би добар јунак био, винце румено!

172

www.rusnaci.org

Волео је ову песму, јер она говори баш о томе шта он највише воли. А када је ушао у своје двориште, пуним гласом и као певајући почео је да виче: „Не плачи, Афка! Не плачи, Афка! Отац је стигао управо на време!” Све је узимао за шалу. Агафија и Мара, кад су зачуле његов глас, обрадовале су се – добиле су на лутрији, изашао је њихов број. Одмах је Мара отворила врата од гонка са свећом у руци (тада се осветљавало свећама и жишцима). Свештеник је понављао своје: „Не плачи, Афка!” Стао је на вратима од гонка, подигао и раширио обе руке, па се смејао гледајући у Агафију. „Ту сам, предајем се, само немој да пуцаш у мене – својим плачем!” Агафија се већ доста наплакала, а кад се још отац тако нашалио, па богме више није могла плакати. Заломила је рукама, завртела главом и почела је: „Ах, тата, тата!” Али одмах је прекинула нарицање, какво јој је већ било у устима, па, показујући кухињска врата, строго је рекла, као да је наређивала: „Не у собу! У кухињу! Како сте искаљани – начудо! У кухињу!” Отац се опет нашалио: „За блато се не плаћа порез! Бар то се може купити путем бесплатно!” Наравно, послушао је Агафију, ушао у кухињу, сео је на клупу, уздахнуо себи и рекао: „Е, сада дерите са мене све искаљане коже, нека се покаже чиста! „Окропиши мја испом и очишчусја!” На крају је тако изводио да Агафија не плаче, да га не грди. Агафија и Мара су се морале осмехивати, мада им није било до смеха. Понекад би се осмехнуле, а онда су опет биле „надувене”. „Зар сте пешке дошли што сте се тако искаљали?” Свештеник је већ био припремљен за такво Агафијино питање, па јој одговори: „Какви пешке! Довезао сам се са Колошњајем, али нисам хтео да ме чак овде вози по таквом блату по мраку, па сам од његове куће дошао пешке.” (Колошњаји је становао поред оног Јеврејина са којим се свештеник довезао.) Када су девојке преобукле свештеника и када се умио, протегао се и опет се нашалио: „О, тек сада сам, – каже, – Краљевић Марко! Дај вечеру и вино. На својих педесет година свештеник Поповић је био снажан и здрав као да је имао само тридесет година, али је био напола сед, што се на његовој дугој коси и на бради доста примећивало. „Чека вас ручак, тај несрећан ручак!” – одговори Агафија. Свештеник је опет подигао руке: „Афка, само немој да пуцаш! Та предао сам се!” На столу у соби горела је свећа, свештеник је седео за столом и јео, а Агафија је стајала пред њим поред стола, спремна да га послужи. Оно што је висило између њих, између њихових душа и делило их је, морало се знати, мада је било болно. Свештеник је видео да ће бити боље ако почне чистити стазу између себе и Агафије, па је почео: „Афка! Знам ја шта те мучи! Није ти дао мира Лацкањ?” „Ах, тата, срамота ме је од људи због вас!” Једва је изговорила Агафија, па се одмах окренула од стола, јер су јој сузе наврле на очи. Свештеник се на изглед почео љутити, ударао је ногом о земљу и вичући је почео говорити тандара-мандара, само да би себе оправдао. „Будала Лацкањ! Хтео би да само што пре отпакује бабу на Божји суд, само да је се што пре отресе! Види ти њега! Има времена сутра пре службе бабу сахранити – и народа ће бити више, јер је недеља! А са предвечерјем шта је било?” „Појац и црквењак су га отпевали, шта су знали кад вас није било?” – одговори му Агафија. „Само нека певају, нека певају, нек се уче! Ја сам био петнаест година појац, па сам не једном

173

www.rusnaci.org

отпевао предвечерје без свештеника, а некад и јутрење!” Агафија је завртела главом: „Ах, тата, у Горњем крају је друго, а овде је друго! Тамо нема у сваком селу свештеник, па тамо где га нема или кад свештеник служи у другом селу...” „Но, но, но, – прекинуо ју је отац, – ако је тамо добро, и овде мора бити добро! Донеси вина!” Ту ће Агафија оштро: „Та већ сте довољно пили, два дана и целу ноћ! Зар вам још треба?” Али свештеник није слушао, већ је на сав глас повикао: „Маро, донеси вина! Маро!” Мара је долетела у собу као из пушке. Агафија јој је намигнула, а Мара ће свештенику: „Зар вам још треба вина? Не знам ни где је кључ од подрума – некуд се део!” „Ух, па још ћеш и ти да ми заповедаш! – почео је свештеник да нариче. – А онда се чудите што не могу код куће седети као баба поред пећи. Ја вала ове бачке воде, овог муља нећу да пијем. То је за жабе, а не за Краљевића Марка! На ашов забодем у земљу, а већ из ње вода штрца. Чудо је што ова бачка вода не оде у море са Дунавом – та под земљом је на пола вата једна вода! Када је кишна година, богме је вода и у подруму и у гробу – ниси видела, Маро, колико пута покојника у воду сахрањујемо, као на мору. Трунућу у води кад умрем – у гробу! А сад дај вина! Наравно, у Горњем крају, тамо је добра вода, али овде!... ” Агафија: „А и у Горњем крају сте пили вино, а не воду!” „Ја? Дабоме, али тамо је и оно боље!” – изговарао се свештеник смејући се. Морали су му донети вина, хтели-не хтели. Попио је прву пуну чашу. Одједном се закашљао, обрисао бркове, поправио косу на глави, руком је одмахнуо тако као да је хтео нешто од себе одбити, па каже: „Не бој се, Афка, све ће бити добро! Ја се никога не бојим!” „То и не ваља што се не бојите, – ту ће Агафија, – а имали бисте се чега бојати, та знате шта вам је владика већ двапут писао”. Свештеник је чак поскочио на столици, поцрвенео је и почео викати: „Никога се не бојим, то није мој владика, то је мађарски! Ја немам над собом владику, ја сам владика! Само нек ми неко овде дође, показаћу му! Побацаћу све у јарак као жабе.” Агафија је заломила рукама: „Тата, драги тата! Немојте тако говорити, као дечак, као дете! Лацкањ је претио да ће вас тужити владици. Та шта ће бити ако се не поправите!?” Свештеник се на крају преломио. Спустио је главу, па каже оно што је на колима смислио да каже Агафији, али досад се није усудио: „Афка, буди мирна! Више тако неће бити! Не сме бити! Знам ја да не радим добро. Морам да се поправим.” Не једном је такве речи Агафија чула од оца, али од тога ништа није било. Ни сада није баш веровала, али боље је тако, него никако: бар се може одахнути. То је и била невоља што овај „русински Краљевић Марко” није умео да буде дуго тужан! Опет је попио пуну чашу вина, закашљао се и опет постао весео: „Еј, Афка, ја сам због тебе тако дуго био у Кули!” Подигао је десну руку са испруженим кажипрстом према Агафији: „Нашао сам ти просца!” Ни то није било први пут за Агафију. Зато ништа није рекла, само је одмахнула руком да то за њу ништа не значи. „Не одмахуј, не одмахуј, немој да изводиш док ништа не знаш! – просипао је отац речи као кад се пшеница из џака просипа. – Тај нови кулски писар! Ти га још не познајеш, али он те је већ видео, знаш, онда кад смо били у Кули на вашару. Питао ме је да ли може код нас доћи. Та само нека дође, па шта!? Човек на свом месту – препознао сам га скроз. С временом може бити и нотарош. Само не знам који ли је враг, да ли је Мађар или Србин. И мађарски и српски тако говори као да се истовремено родио и као Србин и као Мађар. Али сам заборавио како се зове. Чекај, чекај,... како се зове ово село што је иза нас (свештеник је показивао себи иза рамена), ... па Лалић! Лалић!... И он се тако зове, не,... он се зове Лолић!

174

www.rusnaci.org

Лолић, Лолић, да! То ће бити, Афка, твој! То ће бити за тебе.” Агафија је постала нервозна, узела је свећу са стола и каже: „Тата, идемо на спавање! Моја удаја је остала у Горњем крају, у нашој домовини!” „Но, но, но!” – само толико јој је отац одговорио, устао је иза стола и почео је да мрмља: „Помилуј мја, Боже, по великиј милости твојеј!” – молио се пре спавања. Када је било десет сати, цео Крстур, Велики Крстур, како су га тада званично звали, спавао је увијен у јесењу маглу. Људи су спавали не само у собама, већ и у плеварама, у шупама, јер многе куће још нису биле завршене, зидови од набоја још нису били излепљени, прозори су били незастакљени. Уз куће су биле јаме одакле су копали земљу од које су правили кућу, пуне прљаве воде. У тој води мутно се огледао месец, који се једва пробијао кроз јесењу маглу. С времена на време ту и тамо су залајали пси – ноћни чувари овог новог русинског села, које још није знало каква ће бити његова прошлост и његова срећа на овој равници, у овој пустињи, како је осудила тадашњу Бачку Агафија, старога свештеника ћерка. Прошле су од тада три године. Шта се морало десити, то се десило. Мара, свештеникова служавка, удала се одмах у фашанге. Јер у Крстуру се свака девојка удаје на време само ако је ваљана. А свештеника Митра Поповића су сменили лети 1767. године. Још почетком 1765. године послао му је владика „помоћника”, младог свештеника Михала Мучоњија. Али Поповић се није поправио, па су га кроз годину и по дана збацили, како су му одавно и претили. Морао је да се исели са парохије, па је отишао да станује под кирију у паорску кућу. Понекад је помагао у раду новоме пароху – уз његову дозволу, и потписивао се у матрикулама „у Крстуру без парохије живуштиј”60. А народ је и даље звао Поповића – „стари поп”, а Мучоњија „млади поп”. У парохију се уселио Мучоњи. Од рођења се сигурно звао Мучињски или Мучоњски, али он се потписивао Мучоњи – у мађарском духу. По томе се и познаје да је ишао у школе. Млади свештеник је био мршав, жутог лица, као неки јектичавац. А ваљда је и био јектичавац, јер је умро млад, када је имао 38 година, после десетогодишњег ревносног свештеничког рада у Крстуру. У богослужењу је био тако тачан као точкић у машини. То је он био први од оних крстурских свештеника што су навикли народ на такву тачност да када на цркви сат откуцава и зазвоне сва звона, од престола је тада морало почети „Благословено царство” ма шта да се десило. Немогуће је испричати шта је претрпела Агафија од ове промене. Није се показивала међу људима, ни у цркву није ишла – тако ју је била срамота. Седела је у тој једној соби коју је имала под кирију, кувала је у трему – само толико. Наравно, она је била домишљата, па је скривала пред оцем сваку крајцару само кад је могла. Уштедела је неколико стотинарки, па су од тих пара сада живели, али ни сада оцу није признала да има уштеђених пара. И жене су јој доносиле јаја и сланине и брашна и маслаца, јер су је жалиле. Једног дана крајем новембра дошла је код Агафије Марина мајка. Тако је гледала да свештеник не буде код куће и тада је дошла. „Хваљен Исус и Марија, – поздравила је како само наше жене умеју поздрављати, чврсто изговарајући сваку реч, али из меког грла. – Па да ли сте здрави, драга наша фрајла! Одавно вас нисам видела. Ох, ох, како вас жалимо што сте такво морали подносити! Али то 60

Који живи у Крстуру без парохије.

175

www.rusnaci.org

ће се окренути набоље! Бог ће помоћи! Та знате да ће помоћи! Зар нисте чули да куцурски свештеник све више болује? Нека живи, нека живи, али он више неће моћи дуго служити, а у Куцури има све више Русина. Та знате да ће вашег оца, нашег старог свештеника, Куцурани узети себи за свештеника. Кога би другог и узели? (Марина мајка је добро мислила, јер тако се заиста и десило.) А они су још снажни, здрави, лепо служе, само – шта му знамо?!” „Седите, седите, тето!” – тако ју је Агафија дочекала, а „тета” ју је звала из поштовања. Марина мајка је имала пуно испричати Агафији, па је и причала. „А да ли је истина да се удајете? Та кажу да се удајете у Кулу за неког господина писара. Та знате да треба да се удате. Та ви сте госпођа, па нећете ваљда увек становати под киријом, Боже сачувај! А тако сте лепа, као зелена јела, мада,... па знате, девојка треба да се уда!” (Хтела је рећи да је Агафија већ стара девојка.) Агафија је тихо, као на исповести, одговарала Мариној мајци: „Удајем се. Шта да радим? Овако не могу да живим!” „Само се ви, – Марина мајка није сачекала да Агафија заврши, – драга наша фрајла, удајте! А знате зашто сам ја код вас дошла? Мара има сина!” Агафија се зачудила: „Има сина?! А да ли је здрава?” „Здрава је, хвала Богу, и дете је здраво, знате тако чврсто, здраво као риба! У суботу после предвечерја ће бити крштење. Па сам вас дошла звати за куму.” „За куму? Марином детету? – опет се зачудила Агафија. – Добро, доћићу, драге воље ћу доћи. Мари ћу доћи! У суботу после предвечерја.” „Ох, ох, – почела је да врти главом Марина мајка, – како вас моја ћерка воли, како вас поштује! Увек вас спомиње! Веома лепо вас је Мара поздравила и молила вас је да би само вас хтела за куму.” „Хвала јој, само нек буде здрава”, – захваљивала се Агафија. „Па збогом остајте!” „Збогом!” Овим се завршио разговор Марине мајке са Агафијом, старог свештеника ћерком, како се завршавају сви разговори у Руском Крстуру када се гост опрашта од домаћих. Агафија је испратила Марину мајку чак до капиџика, па јој је још на крају рекла: „А поздравите Мару!” * Још двадесет година после тога насељавао се Крстур Русинима из Горњег краја. Растао је, богатио се, зазеленило се над њим дрвеће, постајао је све лепши. Године 1784. посветили су у њему нову велику цркву са високим торњем. И до данас окупља ова црква око себе све куће у селу, као што квочка окупља пилиће под своја крила. Каснија поколења, што су се родила у Бачкој, отуђила су се од своје старе постојбине Горњег краја и охоло су гледала на њу као на „крај сиротиње”. У Бачкој и у Срему настао је нови русински свет, а Крстур, као Кијев са златним куполама, постао је његова глава – мајка свих Русина. У Светском рату, лети 1914. године, када су Руси заузели Галицију, ја сам из Горњег краја, из Галиције дошао у свој рођени Крстур. Прегледао сам стара писма и матрикуле крстурске парохије. У најстаријој матрикули нашао сам такво место: Року 1767. Мца Декемврїй Азъ їерей Мїхаилъ Мучон’ парохъ в (велико) Керестурскій року и мца тогодже дня 1 окрес(тихъ) и ми(ропомазахъ) раба божог(о) Андрея рожденого отъ род.(ителей) закон(но) винчани(хъ) Молнаръ Іосифъ и Марїи жени его. Кре(стний) отецъ и Кр(естна) мати биша Папъ Мїгалъ и Агафія старого попа д’вка.

176

www.rusnaci.org

Толико свега писаног спомена остало је после Агафије, старога попа кћери. О њеном оцу, свештенику Митру Поповићу, ја сам доста знао из разних старих записа. Замислио сам се. Брзо као филмска трака пролетео је пред очима моје душе тужан живот ове давне крстурске Агафије. Ја сам уздахнуо и сам за себе сам рекао: „Као ластавица.” И уз њене сузе пале су и моје две сузе! Знате да је ова Агафија (а у Крстуру је тада била не једна таква ласта) нашла себи дубоко место у мом срцу, јер – видите – након осамнаест година описао сам овај њен живот како сам га душом видео, да га и ви, моји земљаци, упознате.

Цар над сунцокретима Као онај персијски цар из приповетке, и ја сам нашао на свету само једног заиста срећног човека. Срећник о којем говори персијска приповетка био је сиромашан пастир, ни кошуље на себи није имао. А деда Маслеј – то је он био тај једини срећник којег сам нашао – имао је кошуљу и не једну, имао је и коњића и кола, и свињче је себи сваке године отхранио и заклао, али није имао своју кућу, па је живео под киријом цео свој живот. Можда ми нећете поверовати, можда ћете помислити да то само у књигама тако пишу. Позваћу вам достојног сведока, који је јако добро познавао деда Маслеја. Седам година је деда Маслеј становао код моје покојне баке. А она ми је не једном говорила: „Само једног заиста срећног човека познавала сам на свету – деда Маслеја. Тако му је Бог дао, јер сам од себе никако не би могао бити такав. Он је био другачији од свих људи: он је био... па, не умем друкчије рећи, он је био срећан као светац на небу.” Кад је бака другим људима о томе причала, оправдала је ову своју тврдњу: „Знате, ја ни сама не бих веровала да деда Маслеја сама нисам познавала, да ми је о њему причао макар ко из села, који нигде није био, ништа није видео и ништа не зна. Али ја сам и у Јерусалиму била и у Риму, тридесет година сам сама газдовала као удовица, са господом се познајем не од данас, моја два сина су високе школе завршила, наш свештеник парох то ми је пријатељ61, ја сам и код хрватског бана за столом јела (један од синова моје баке учио је банову децу), а таквог срећника као деда Маслеј ја нигде више нисам видела. Замислите, њему је све излазило на радост! То има таквих побожних људи који никад не опсују, ма како да им је тешко. Ни деда Маслеј никад није опсовао, али не због побожности, већ... због среће. Његова срећа била је јача од свих непријатности и брига, што падају на сваког човека као рђа на гвожђе. Тако му је Бог дао! Он је био као злато што не рђа ни у води, а ми смо сви од гвожђа. Једном, – причала је бака даље, – вратио се деда Маслеј са њиве, са бостана, са пуним колима лубеница и диња. Он је био бостанџија. Ја сам баш изашла напоље, а на колима су све диње полупане и блатњаве, и сам деда је сав блатњав, а руда на колима је сломљена. Ја сам заломила рукама: „Забога, та шта се десило? Каква несрећа?!” И шта мислите, да је деда Маслеј опсовао, како би урадио сваки други мушкарац у таквој непријатности? О, не, он није био такав! Окренуо се лицем према мени, весео, као да ништа није било, па каже показујући бичем у руци: 61

Пријатељ – овде: отац једног брачног друга у односу према оцу другог брачног друга.

177

www.rusnaci.org

‚Тамо на Капитанској улици накрај села деца су се играла; један дечак је био преобучен у страшило, а будаласта кобила га се уплашила, па је скочила у страну, кола су се преврнула, диње су се просуле у блатни јарак, руда се сломила... Али људи су одмах дотрчали и помогли су ми... Па шта? Само то ми је криво што су истукли овог дечака. Та то су деца! А моје диње...’ Ту се деда насмејао и рекао: ‚Треба то и свиње некад да се наједу слатких диња! Људска несрећа може испасти свињама на срећу; а њихова срећа то је и за људе срећа, јер свиње не живе због себе, већ због људи...’ Замислите, – говорила је бака, – деда Маслеј се још и нашалио у овој својој невољи! А мени га је било жао, па му кажем: ‚’Јао, деда, што ми вас је жао! Како се тешко морате мучити на овом свету! Парче своје земље немате, туђу узимате у аренду, своје куће немате, у туђој живите под киријом...’ А он, замислите (ко би се таквоме надао?), он ми је одговорио као светац са неба: ‚О, госпођо, немојте тако говорити, немојте вређати Бога! Ја сам, хвала Богу, веома срећан човек! Не могу бити срећнији! Ја немам парчета земље? Немам куће? Погледајте – цело небо је моје, ни цару сунце не сија друкчије него мени!... А на земљи?... Ја сам цар над сунцокретима!’ Кад је он то рекао, – завршила је бака, – ја сам схватила да он није такав човек као остали. Ми смо сви од гвожђа, а он као да је био од злата.” Деда Маслеј је имао на уму сунцокрете које је сваке године садио наоколо свог бостана. Вероватно се мало шалио када се назвао „царем над сунцокретима”, али у томе је било више истине, него шале. А лакше је бити цар над људима, него цар над сунцокретима. * Када бих вас одвео тамо где је живео деда Маслеј, на ову широку равницу, као сто, вама би се вероватно чинило да сте испали из авиона, па падате по пустим небеским просторима, па се приближавате неминовној смрти на земљи. Таква је то празнина. А деда Маслеју се чинило да он, као његови сунцокрети, расте из земље, па се пропиње према небу, да би га цело обгрлио и притиснуо ка срцу. О, ова супротна становишта са којих људи гледају на живот и свет! Сви људи који су познавали деда Маслеја гледали су на његов живот као обично на живот сиромашног човека. У пролеће и лети деда Маслеј је био бостанџија. Узео би у аренду око пола јутра земље недалеко од села, копао је, садио, заливао, возио по селу зреле лубенице и диње и продавао их је да би скупио неку крајцару за зиму. А зими је помагао имућнијим газдама у зимским пословима, најчешће је крунио кукуруз. И овде су модерне машине одузеле од сиромашних људи посао и хлеб, јер машина са бензинским мотором данас брзо круни кукуруз као да киша пада. А онда, у годинама деда Маслеја, седали су људи сваки на своју жуљару, што је са предње стране имала попреко забијен нож, па фрк-фрк клип са свих страна. Накрунити сто-двеста метара то је био дуг и тежак рад. А мада су тада код нас мање њива обрађивали, него сада (тада је била велика ливада), али и тада је било доста газда што су имали куккуруза по неколико стотина метара. Тако се тешким, свакодневним радом својих руку пробијао деда Маслеј кроз живот. Јео је хлеб „у зноју свог лица”, како је написано у Библији за Адама, истераног из раја. Говорили су људи: Још је срећа што је деда Маслеј без деце, сам са бабом, јер сиромашном човеку је тешко у туђој кући са децом. Деца увек нешто

178

www.rusnaci.org

направе, а отац и мајка морају из дана у дан слушати приговоре због њих од газде. Али други су мислили баш обратно: Када би деда Маслеј имао деце, он би купио себи неку кућицу, не би морао живети под киријом цео живот. А и стар је већ овај деда Маслеј, деца би му помагала, не би морао да се под старост тако мучи... Ма како да су људи мислили, увек су полазили од невоље, од незавидне судбине деда Маслеја. Али наш деда је друкчије видео свет и свој живот. Добро је то моја бака рекла да он није био такав као други људи. Он је био срећан, макар и сиромашан. Он је био богат душом – „цар над сунцокретима”. * Бостан је себи деда Маслеј уређивао као све бостанџије код нас. Напред, близу пута, с једне стране је колиба од трске (а трске код нас има доста); с друге стране је ископана јама, као бунар, да би било одакле узимати воду за заливање; у јаму се силази по две-три степенице. Уздуж и попреко кроз бостан је чиста стаза, с једне стране су саме лубенице, с друге стране диње. Бостан је наоколо опсађен сунцокретом. Гледајте, погледајте деда Маслеја: стоји на свом бостану, на стази, са кантом у руци – нешто се замислио. Све биљке су још младе – сунцокрети су деди само до колена. А деда цео у белом – као Арапин у свом бурнусу. То је вероватно хиљадугодишња одећа у овим крајевима; та Мађари га нису могли донети са севера, где је хладно, већ су га овде морали затећи и преузети од Словена, који су овде живели. Гаће широке, као широка сукња; кошуља кратка, а њени рукави су дугачки и широки. Све је од белог домаћег платна. Одећа, да не може бити боље, прилагођена врућини: и најмањи ветрић има приступ телу, па га хлади. Наш деда је засукао рукаве до лаката, а животна радост је тако избијала из њега као врелина од јаког пролећног сунца у нашем крају. Није знао деда Маслеј ни за ћелије, ни за гене, ни за атоме, ни за електроне62, али он их је душом наслућивао. Свакој, и најмањој ствари у природи он се чудио и за велику ствар ју је сматрао. Па и сада се замислио: Какво је то чудо да из корена може изаћи цвеће – тако жуто цвеће, као злато, а из зеленог корена? (Он је мислио о цвету својих лубеница и диња.) И душа му је говорила да то сам Бог чини, само он може таква чуда стварати. И говорила му је душа да он, деда Маслеј, помаже самоме Богу у његовом стварању, да је он – божји помоћник... Ето, ту је била тајна његове непомућене увек живе среће. Та како је могао деда Маслеј да се осећа сиромашан, ништаван и утучен, како му је могао бити досадан и како га је могао мучити његов рад, када је он имао јасну и сталну свест да је он божји помоћник и да на свету нема малих ствари?! Куда год је погледао, тамо је налазио неизрециво богатство божје творевине. Нико га није научио да открива ову највећу тајну од свих тајни – таква је била његова душа. На нас, обичне људе, наилази такво „надахнуће” само ретко када. Обично тада када имамо неки посао са којим се надамо постићи неко откриће које свет још није знао; или када смо свесни да стварамо нешто веома велико; или када се надамо да ћемо добити велике паре. О, тада сваки посао и тешкоћа као да није ништа, а осећамо само радост и уздизање душе – плиму богатства живота. 62

Ћелије и гени су најситнији саставни делови сваког живог тела (и биљака). Атоми и електрони су најситнији саставни делови мртве материје. (Прим. Г. Костелника.)

179

www.rusnaci.org

Како је радосно носио воду деда Маслеј и заливао лубенице и диње! Изјутра, док још сунце није спарушило. Како је радосно копао, плевио, неговао – „помагао је самоме Господу Богу” да посађено семе доведе до цвета, цвет до плода, а плод до пуне зрелости... Летњи дан око св. Макавеја. Већ су се давно сунцокрети пробудили из сна и својим тешким главама поклонили су се сунцу и своме газди, деди, и својим и оштрим и благим мирисом, као да се помешао мирис конопље и камилице, заситили су ваздух над бостаном. Сада је деда Маслеј – цар над сунцокретима. Сада му земља плаћа за његов рад. Бостан – као да је покривен са безброј јагњади – тамних и белих: лубеницама и дињама. Рецкасто лишће лубеница, као сребром посуто, више не расте, ту и тамо сахне, али зато расту лубенице; и диње расту, али су лубенице веће. Деда изјутра бере зреле диње и лубенице, носи их у колибу. Посебно слаже лубенице, посебно диње. А увек разговара с њима као са децом. „Охо-хо! Види ти ње! Како велика, а одоздо бела! Хајде, ја ћу ти помоћи! Та ти сама не умеш да ходаш! Тако, тако, окренути те треба: доњу страну горе – на сунце, према сунцу! Повуци-де сунце у себе, позеленећеш, како је Бог казао!... А ти, пругаста, дугуљаста, о, теби је већ време у колибу, па међу људе, већ је време! Презрела није добра – изгубићеш своју славу, јер ћеш изгубити сокове, па ћеш бити као трула! Та то старост није радост ни у вашем роду! Ха-ха-ха! – насмејао се деда весело највећој дињи. – Види како се распукла! Као папирната врећа пуна шећера! Ниси ваљда од папира!... Но, но, само дођи у колибу, у хладовину, тамо ћеш се одморити!” Ујутру је баба долазила са колима на бостан, деда је напунио кола, па је отишао у село да продаје! „Лубенице! Диње!” – викао је отегнуто, као певајући, те је из једне улице ишао у другу. „Деда, хајде расеците ми ево ову лубеницу, да видим је ли добра!” Деда засече ножем, лубеница пуца као да је од леда. Стиснуо је са стране лубеницу, а на расеченом месту показала се црвена утроба лубенице, као перле крваве росе. „Ох, добра је!” – обрадовала се жена што је куповала. А деда ће тријумфално: „И ја мислим да је добра, јер је божја! Та њу је Бог створио, а ја сам само пазио да јој се каква неправда не деси.” А ако су се жене погађале, јер да је скупо, деда Маслеј је опет имао свој одговор: „Скупо?!... А ја вам кажем да је то џабе! Нека вам, или било коме другоме, дају све паре света, па такво нико неће створити! То само једини Бог може такво што створити! Ви од Бога купујете! Ако лубенице не би родиле, требало би за њих десет пута толико платити!” Други лубеничари би се у таквом случају клели Богом и заклињали се да то заиста толико кошта, због тога или због тога; а деда Маслеј је само тако говорио и добродушно се смешкао. И стекао је деда Маслеј славу да су његове лубенице најбоље. Деца би притрчавала мајци и досађивала јој: „Мама, купите лубеница! Онај деда продаје што има увек тако добре лубенице!” Када је била добра година на лубенице, нашем деди су родиле и тако велике лубенице као мерице. Живимо у тајнама, ко зна нису ли срећну душу деде Маслеја, која је зрачила у свет, попримиле и његове лубенице и диње? * Распродао је деда Маслеј своје лубенице и диње убране за тај дан, па се вратио са колима на бостан. Баба се одвезла у село, а деда је остао на бостану.

180

www.rusnaci.org

Сада наш деда нема никаквог посла, само да прати погледом бостан, да му се „каква неправда не деси”. Пре око један сат одзвонило је подне. Таква је врућина да чак сунцокрети обамиру. Лишће диња се посавијало, само се брани од жеге и нечујно моли небо да пошаље кишу. Али наш деда осећа ово нечујно дозивање, па теши омлитавело лишће: „Биће то, биће кише! Даће Бог!” Далеко пасе велико стадо крава. Стока из целог села. Ваљда више од две хиљаде глава. И као да пливају по мору. Како? Одакле се овде нашло море? Мора нема, само тако изгледа. Светли, светли, као од беле магле таласи залили су цео хоризонт, па пливају, пливају... За нашега деду ту тајни нема. То је од жеге. Огањ са неба тако плива по свету у нашем крају... Наша „фатаморгана”! Чудна меланхолија обузима душу од тог видика, нека поезија са оног света. Није јасно зашто су код нас ову појаву тако прозаично назвали да то наводно „тера баба јариће”. Деда Маслеј познаје све људе у селу – и старије и децу; познаје он и све краве и коње, ма колико да их је. Та ко би их боље могао познавати ако не он који се лети вози сваки божји дан по свим улицама и сокацима, пред сваком кућом стаје, са свим људима разговара, све посматра? И не досађује се наш деда ни онда када на бостану нема никаквог посла. Његова душа испуњена је инвентаром живота – испуњена је и кућама у селу и људима и коњима, кравама, мислима о њима, сећањима и „благовољенијем” за њих. Све ово то је његово рођено, њему драго, његова сопственост. Не мари он што нема право продати све ове краве из целог села и ставити паре у џеп. Ох, Боже, та то сви људи морају живети, а он, деда Маслеј, никог не би волео увредити због своје угодности. Зар богаташ све поједе шта има? Деда Маслеј је решетао у својим мислима богаташе које је познавао и испадало му је да срећа не зависи од богатства, да она није у богатству, већ у души човека. Једни богаташи су шкрти, све себи жале, па само више посла и бриге имају због свог богатства; други измишљају себи неки циљ који не могу постићи, па без потребе загорчавају себи живот; други су опет несрећни због породице. Толика је њихова срећа колико оком и срцем обухвате од свог добра. А такође је и нашем деди слободно да се радује свему – ономе што је на небу и на земљи, што је његово и што је туђе. И туђе добро на тај начин постаје његова сопственост. Тога су лишени они што леже у тамници и несрећни су што не могу своје око и своје срце веселити богатим инвентаром живота: оним што је на небу и на земљи, што је наше и што није наше. Хода деда Маслеј по бостану, „цар над сунцокретима”, који помаже Богу у његовом стварању, а отворен свет је пред њим. Тамо је стадо крава из целог села; а мало ближе, са стране је село у густишу тамног дрвећа, а беле, беле куће се блеште на сунцу као огледало. (Нигде не умеју тако лепо кречити куће као код нас: зидови се чак блеште.) И мисли деда (јер знате да човекове мисли никада не могу мировати): „Не дај, Боже, пожара! Тако је све суво као папир!... Сунце је сажегло ливаду, те је као црвена цигла... Али биће, биће кише, даће Бог!” Увече је дошао код нашег деде комшија бостанџија. Донео је шест клипова кукуруза. Потпалили су ватру. Пеку, једу, густирају. Комшија, као обично људи, нариче на сушу, на ово и оно – на све. Наш деда, као да лубенице залива, тако теши комшију и себе: „Комшија, не сећате се? Било је још горе, па смо преживели!

181

www.rusnaci.org

Бог ће помоћи!... Та то не може бити увек само добро, јер... Па, слушајте, комшија! Шта мислите кад човек никад гладан не би био – та ни јело му не би пријало – никакво! А кад је гладан, тад му кора бајатог хлеба више прија, него болеснику не знам какве посластице. Та знате, кад би нам у животу све по вољи ишло, ваљда бисмо били такви као болесни – без укуса у животу...” Дуго су комшије разговарале, причале, заједно седеле. А ноћно небо се разастрло над њима у свој својој величанствености. Далеке звезде као да су се приближавале земљи, постајале су све јасније и трепериле су својим сребрнастим тајновитим зрацима као бели голубови својим крилима када лете. Млечни пут, овај венац неба, разгрнуо је своје тајанствене, ситне перле да би се земља чудила тајнама неба. Колико пута је наш деда погледао на небо, уздахнуо је гласно: Свјат, свјат, свјат Господ! * Већ месец дана није било кише. Мада су и наилазили облаци, али некако „затворени” у себе, стидљиви, те никако нису могли исцедити из себе кишу. Некада би пале две-три капи – тако крупне као да је голубије јаје пало на земљу и разбило се. Толико свега. Чинило се да ће одмах, одмах пљуснути киша, а ње нема па нема. Тек једног дана после подне појавио се дебео таман облак на западу, сасвим ниско над земљом, захватио је цео крај неба и почео се приближавати некако обао, као велик вал на мору, претећи, спреман за рат. Од њега је дунуо свеж ветар. Ужарена земља је задрхтала и дахнула је на њега огњем. Земља и небо почели су се међу собом рвати. Ветар је дунуо јачи, а земља је завитлала према небу прашином, чак високо до облака што су се одвајали од овог великог, силног, материнског облака и ишли су испред њега. Прашина је покрила цело небо. Смрачило се. Ветар фијуче, хуји, махнита, као да су се сви ђаволи из пакла отели, па савија до земље сваку биљку, свако дрво, носи сламу, плеву, скида кровове с кућа. Чини се да ће се сва земља преврнути од запада према истоку. Олуја. Бачванска олуја, што торњеве са цркава збацује, камаре разноси по пољима и из једног села у друго село. Наш деда се склонио у своју колибу, чији је бок на срећу окренут према западу, одакле долази олуја. Крсти се и моли, а колиба, као шешир на глави, стално одскаче од земље да би одлетела са олујом у свет. Севнула је муња, одјекнула је снажна грмљавина тако победоносно као да је најављивала долазак самог небеског Владара. Ускоро затим одјекнула је поново грмљавина – на другом месту неба, па трећа, четврта... Ветар је утихнуо, почела је киша. Прво крупне и ретке капи, онда све гушће – као да се море са неба лило на земљу. А муње, а громови – о, Боже, страхота! Небо се цепа, трешти, пали се на на сваком месту одједном, а стално. Од громова земља јауче и срче. Киша тече, бесни; грмљавина за тренутак престаје. Онда опет громови бесне, киша слаби, а после громова још више бесни. Све је то трајало два сата и показало се сунце. Свет се поново родио. Тако млад да чак поглед привлачи. Још се на истоку види таман облак и с времена на време одатле се чује потмула грмљавина. Благословена је бачванска земља, што је, као решето, пропустила сву воду у своје дубине!

182

www.rusnaci.org

Изашао је деда из своје колибе, па каже сам себи: „Дао је Бог! Дао је Бог! Добар је Бог и милостив!... И прошло је без штете!” Па је ишао наш „цар над сунцокретима” поред својих сунцокрета, дизао их је са земље да се усправе они што су још ваљали; а који су били сломљени, те је деда скупљао у колибу тешећи себе и сунцокрете да за тако благодатну кишу вреди претрпети тако невелику штету. Певушио је себи наш деда црквену песму „Кресту твојему поклањајемсја, Владико, и свјатоје васкрсеније твоје славим”. Волео је да пева ову песму, јер она је „развезивала” његово срце, које је трагичне моменте људског живота увек сводило на васкрсење. Али деда није имао леп глас, нити је знао добро певати. Та кад би му Господ Бог још и овај дар дао, ваљда би тада морао бити анђео, а не човек. * Пре седам година иста таква олуја није поштедела деда Маслеја. Засула је његов бостан таквим градом, да на њему ништа није остало, само сам лед. Када се лед истопио – остала је гола земља – једно блато. То је било око св. Петра, када су лубенице још цветале и тек су се заметале. Поглéдао је наш деда на свој бостан, па је заплакао. Подигао је очи к небу, па каже: „Господе, узео си од мене мој хлеб као од Јова! Али вратићеш ми га двоструко!” А својој забринутој жени је рекао: „Не брини, жено! Бог је себи посудио од нас наш труд! Али Бог ће посуђено вратити двоструко!” И заиста су идуће године такве лубенице и диње родиле нашем деди какве никад није имао ни пре тога ни после тога. * Давно је умро срећни деда Маслеј, а таквог човека ја више нисам нашао. Наша срца се захваљују Богу као врабац својим цвркутом, а срце деда Маслеја је било славуј за Бога.

Необична судбина

(Из живота бачких Русина63) Историја коју желим да вам испричам могла се десити и негде другде у широком свету – у другом крају, у другом селу, али она се десила баш у мом родном селу. А десила се зато што у мом родном селу, као свуда у свету, има разних људи: охолих и тихих, разумних и неразумних – кажем: као свуда на свету. Била је то историја испочетка нормална, а онда фатална. Момак Михал Козар – у мом селу од миља изговарају то име „Миша”, а све момке (за разлику од ожењених) зову именом од миља, – дакле Миша Козар заручио се са девојком Маријом Козарчиковом, – у мом селу то име од драгости изговарају „Мара”, а све девојке зову именом од миља – дакле са Маром Козарчиковом. И – шта је у томе чудно? Баш ништа. Све је нормално. Да ли би можда требало бити чудно што су се узели двоје са сличним надимцима: Козар и Козарчик? Та у мом селу таквих 63

Г. Костелник је ову приповетку објавио на украјинском језику у Лавову, те је, због украјинског читаоца, дао поднаслов: З житя бачванських Українцiв.

183

www.rusnaci.org

случајева има много: има Мудри и Мудрањчик, Катона и Катончик, Арва и Арвајчик итд. Па још и такво има да у селу неког зову „Мудрањчик”, а он се презива „Мудри”. Ништа дакле необично у томе није било што се Миша Козар презивао „Козарчик”, а звали су га Козар; а Мара се презивала „Козар”, а звали су је Козарчик. Једино је можда било мало смешно када је свештеник оглашавао са предикаонице да се заручио момак Миша Козарчик-Козар са девојком Маром Козар-Козарчик (у званичним стварима увек има првенство презиме). Али никоме није падало на памет да је Козарчик нешто горе од Козар. Како „младожења”64 тако и „млада” били су и Козар и Козарчик! Нико није допуштао да је „Мара” – од свих женских имена најгоре, јер се свака трећа жена у селу зове Марија! Нико у Мари Козарчиковој није видео последње божје створење на свету – последње, то јест најбедније. * Мара је била девојка као и друге девојке. Не само да је умела говорити као и друге девојке – није била нема, већ се исто тако понашала и у разговору. Девојке најбоље карактерише разговор са туђим људима, па је тако и Мара у таквој прилици најлепше показивала своју девојачку душу, свој карактер. Када је ишла улицом – у недељу или на светац у цркву, а ишла је лепо зачешљана и лепо обучена, без мараме на глави, и шуштале су јој беле доње, тврдо уштиркане сукње, којих је Мара у таквој прилици узимала по пет-шест, као и друге девојке – а горња свилена, шарена широка сукња њихала се и дрхтали су на њој блистави цветови као увече месец и звезде у води, а лаковане ципеле су шкрипале Мари на ногама као и осталим девојкама, – или је ишла радним даном негде у дућан, већ са марамом на глави и без белих наштирканих доњих сукања и лакованих ципела, па кад су је људи што су стајали или седели на улици пред кућом упитали где ће или тако нешто, Мара се прво осмехнула, па је тек онда одговарала – као и друге девојке у мом селу. При томе је пазила да не отвара јако уста, да говори само крајем језика, а не слободно целим језиком – тако да јој се скоро свака реч завршавала деликатним „с”, које је некад прелазило у деликатно „ц”. Таква је то девојачка префињеност у мом селу! Код дужег разговора са туђим људима Мара би се некад гласно нечему насмејала, али би при томе и даље пазила на девојачку отменост. У разговору је она у ствари само одговарала, није окретала разговор на нове предмете, није измишљала, само је додавала. Међу својим вршњакињама Мара је била смелија, али је и ту мање причала од других, а смејала се заједно са свима. Тако се Мара понашала међу туђим људима. У опхођењу са туђим људима у девојци се показује „девојка”, а у опхођењу са домаћима – „човек”. И у кући Мара није пуно причала – била је тиха. Њени су јој приговарали да је недовољно живахна и недовољно домишљата. И поред тога Мара није била цигла, већ жив човек. Шта је требало – урадила је и размислила. И скувати је понешто знала и испећи – све није могла знати, та тек је шеснаест година имала. А у газдинском послу разумела се у све шта је за девојку потребно. Удавала се Мара, јер је већ дошло њено време. Удавале су се њене вршњакиње, па је и на њу долазио ред. Када девојци прође шеснаеста година, у 64

Русини су још у недавној прошлости момка и девојку одмах после просидбе звали „млоди” и „млода”, тј. „младожења” и „млада”.

184

www.rusnaci.org

мом селу је то по обичају од давних времена, већ последњи час за удају. Девојка која има већ осамнаест година, то је већ „стара” девојка; а која стигне до деветнаесте године, то је већ „јако стара” девојка – таква се још само за удовца може удати. Мари се тим више журило да се уда, јер је имала маћеху, а и у кући их је било доста, и некако је било тесно. Још су живели деда и бака, а она је такође била маћеха. Истину рећи, Мара није могла да се пожали ни на мајку-маћеху ни на баку-маћеху, али ипак маћеха није оно што је рођена мати или пак рођена бака. Рођена Марина мајка је умрла када је Мара имала шест година, а своју баку она није ни запамтила. Судбина се тако поиграла с њеним дедом да се он морао чак седам пута женити, и Мара чак није ни знала добро која је од тих седам бака – друга или трећа – била њена рођена бака. Она је запамтила само последњу своју баку – седму по реду. И више се уз њу везала него уз мајку-маћеху, јер баку је дуже знала. Па кад је и бака рекла да Мара треба да се уда, Мара више није имала ни шта да каже ни шта да мисли. Тако треба, тако мора бити – мислила је Мара и лако се сложила с тиме што „мора бити”. Десио јој се момак – Мара би отишла за њега, али њени се нису сложили. „Сиромашан је, живећеш у беди цео живот – тако су јој говорили. И одговорили су је. Ускоро јој се десио други момак (јер то се у мом селу свакој девојци дешава младожења као војнику метак у рату: ако не данас, онда сутра) – а то је био Миша Козар. Прво су га похвалили туђи домаћима, онда су га похвалили домаћи Мари, рекли су јој да се уда за њега, и Мара је послушала. Послушала је – и још од срца. У кући Мариних родитеља било је свега, али људи је било мало пуно. А Миша Козар је био јединац, уз то још без оца – отац му је давно умро, живела је само мајка. Имао је Миша своју сопствену кућу, солидну, имао је цело газдинство: коње, краве и друго и дванаест јутара земље. „Биће ти добро код Козарових, бићеш сама своја газдарица, радићеш само за себе и за своју децу (то је на селу јак адут), а стара Козарка је добра жена ко анђео!” Тако су говорили Мари њени, тако је и Мара сама мислила. У то исто време стара Козарка је говорила Миши: „Мара је добра цура, тиха, послушна, а ја такву хоћу. Шта ће нам у кућу таква која би била огањ у кући? Мара је научила да слуша и поштује туђе људе, та одрасла је уз баку-маћеху и мајку-маћеху! Ти си сам, јединац, као сунце на небу, теби треба да се жена веже уз те, да те поштује, а Мара, одгајена уз маћехе, биће таква. А није она ни из сиромашне куће. Кад стари умру, она ће нешто и добити. Има тамо земље, мада, истина, има тамо и деце. Али деца могу и поумирати – зар се то једном тако деси? Па Мара може постати и богаташица. Зар се једна у селу сиромашна удавала, а после је богат мираз добила, јер су јој браћа и сестре поумирали?! Не може се ничему надати само из оне куће где ничег нема. А где нешто има, тамо некако увек нешто капне...” Тако је говорила Миши његова мајка, тако је и мислила. А Миша сам ништа озбиљно није мислио, мада је и слушао мајку. Напунио је осамнаесту годину, а по обичају на селу требало се женити да не би остао „стари момак”. А то тим више што му је била потребна млада газдарица у кућу. Зато се и женио. Тако некако – сам није знао како – десио се на Мару Козарчикову.

185

www.rusnaci.org

„Па нека буде Мара Козарчикова!” Сложио се Миша, а остало је већ било мајчина брига. И послала је Козарка прво своју сестру код Козарчикових да би сазнала шта ће тамо рећи на њен предлог. Козарчикови су се сложили, и Мара је пристала – није рекла ни речи, па се видело по њој да се она не противи томе. Као и обично, девојка само због стида није рекла ни речи. Другог дана дошла је код Козарчикових сама Козарка. Не само зато да би се уверила да ли пристају, већ да би сазнала шта ће дати Мари и када, па када би могла бити свадба, заруке и друго. Одлучили су да заруке буду већ идуће недеље. А кроз месец дана – венчање. Све је тако и било – све нормално, све по обичајима давних времена. * Одређене недеље (било је то почетком јесени), кад се већ смркавало, дошао је код Козарчикових Миша Козар с мајком и са тетком (мушкарци из његове родбине нису узимали учешћа у овим зарукама, јер тако налаже обичај), а од родбине Козарчикових окупиле су се такође само жене: Марине тетке, њихове ћерке и неколико Мариних вршњакиња – блиских другарица. Све је било готово: готова вечера и све што је потребно за заруке. Скували су паприкаш с кромпиром, црвен као свежа крв, купус са овчетином и испржили „череге”65. Сели су за вечеру. Мара је тобоже такође села за сто, али је у ствари цело време стајала са својим другарицама у ћошку. Пре вечере понуђена је ракија свима осим девојкама, а за време вечере су чак и девојке нуђене вином, али су девојке одбијале. После вечере устао је деда, као најстарији из Марине родбине, позвао је Мару код стола и после говора побожно-библијског садржаја и духа упитао је Мишу: „Да ли ти, момче, хоћеш нашу девојку Мару?” Миша је устао, погледао у Мару и рекао: „Хоћу!” Слично питање поставио је деда Мари, а Мара је такође одговорила „хоћу”, мада ово нико није чуо, само се по мицању усана могло наслућивати да је она ову реч изговорила. Сада је деда затражио од Маре мараму. Мара је донела велику свилену мараму, у белој широкој кутији, осам пута сложену. И дао је деда ову мараму (у кутији, тако како је била сложена) Миши – као знак узајамне обавезе. Марама се даје у мом селу уместо бурми (бурме се купују било какве – само за венчање). Затим је деда поново наставио побожно-библијски говор, те је тако завршио целу церемонију. Од тада су Миша и Мара постали „млада” и „младожења”. Још за време вечере девојке су пришиле на Мишин шешир (тако да он није ни видео) „покрејтку”. „Покрејтка” то је велик букет од вештачких свилених цветова, углавном ружа, са посребреним листићима и ресама. Овај букет тако је велик да покрива цео шешир. Овај окићен шешир сваки „младожења” мора да носи до недеље пре венчања (а те недеље опет „младожења” долази у кућу заручнице, где растављају „покрејтку”: раздају од ње по неколико цветова млађима из родбине заручнице – девојчицама и дечацима). Завршило се све по обичају; Миша је узео шешир са „покрејтком”, Козарка је узела кутију с марамом и отишли су кући. * 65

Череги – кул. листови.

186

www.rusnaci.org

Другог дана већ се причало по селу: „Миша Козар је „младожења” Маре Козарчикове – Миша Козар има „младу” Мару Козарчикову!” – говорили су сви које такве новости интересују – девојке, жене, момци. Говорили су и чудили се, као сваким зарукама – не више и не мање. Чудили су се и тражили чуда, необичности – као код сваких зарука. Девојке своје, жене своје, момци своје. То је већ таква прилика за изналажење чуда! И тако су се девојке дошаптавале међу собом: како се то десило да је Михајло Козар (девојке не зову момке именом од драгости – као знак поштовања) узео Мару Козарчикову, када с њом никад није плесао нити разговарао? Имао је девојку Меланку Хопцупову, а Мару Козарчикову је узео. Сигурно су Мари обећали више мираза, а можда стара Козарка није хтела Хопцупову!... Хопцупова није придавала важност овој новости, јер скоро увек буде да се момак са девојком (драги са драгом) не узму, само се памте. И када девојка остари, прича младима: „Боже драги, ко је био мој момак, а за кога сам се удала! Али Бог ме је сачувао од њега, јер гледајте каква је сада пијаница!” Само једно девојке међу собом, чак и кад су увече (пред кућом) седеле, нису смеле рећи, мада је то свима лежало на срцу. Све су оне завиделе Мари због Мише Козара... Миша је био леп момак какав само може бити леп момак! „Леп да не може бити лепши” – кажу у мом селу за таквог младића. Мишина лепота била је баш по укусу села. Плаве очи, светла коса – то се у мом селу не свиђа. За плавог кажу „бео као Шваба”, и ако он има лепе црте лица. За плаве очи кажу „беле очи”, а за светлу косу – „бела коса”, „беле кучине”. Црне очи, црна коса – то је идеал лепоте; „црн – леп”. Тако кажу, тако цене. А Миша је био црномањаст – очи црне као угаљ, коса црна, а мало коврџава; нос као намерно израђен, исклесан, а не прирођен; уста као пупољак црвене руже; раст као по мери; цела фигура као свећњак у цркви – свећњак што стоји на престолу, сребрн. Коврџаву косу спуштао је Миша, као и сви момци у селу, на чело чак до обрва и ту су му коврџе мало одстојале од чела. Шешир је носио на самом темену – забачен тако да је главни део његове коврџаве косе био непокривен – онај део где се његова коса сплетавала и раздвајала као гране на дрвету увече на јасној месечини. Миша је био „први плесач”, „најелегантнији”, „први певач”, – „први момак” у селу. Ето такав је био Миша Козар! Како онда девојке не би биле завидне због њега? Како се он десио управо Мари Козарчиковој? Ето, то је потајно мучило девојачка срца. Истину говорећи, лепота у мом селу нема одлучујући значај – она је само ради забаве, не за живот. Нигде лепота тако брзо не пропада као на селу. Зато о лепоти обично говоре, нарочито на зарукама и после зарука: лепота је – неважна ствар. Али за девојачка срца лепи Миша Козар ипак је био привлачан – као леп цвет: свака цура волела би да га има. Шта да радимо кад човечја душа свуда на свету једним истим језиком говори, мада то и не мора бити њена последња реч! Сасвим друкчије су Миши судили момци – његови вршњаци. Када се Миша први пут нашао међу њима са „покрејтком” на шеширу (а то је било одмах другог дана увече после зарука), сви су га дочекали задиркивањима и смехом – као сваког „младожењу”. „Еј, ти, несрећниче, жениш се овцом! Богме овцом! Козарчикова – то је права овца! Беле очи, бела коса – као вуна на овци, а будаласта као овца! Ни проговорити не уме! Она ће ти блејати, богме блејати! Баш си трефио – као са

187

www.rusnaci.org

коња на магарца! Па још и горе: као с коња на овцу! Богме је тако! Та лепша је била Хопцупова, мада је и она мало зрикава!...” Момци нису праведно судили Мару, али ипак су имали неки разлог за тако заједљив разговор. Мара је, на своју несрећу, била плавуша, мада и не превише светла. Лепотом није била равна Миши, – али ко је њему у селу био раван по лепоти? – па ипак је била пријатна девојка и лицем и фигуром. Јер, све младо је лепо ако нема неки упадљив недостатак на себи, мада се и не истиче посебном лепотом. Све младо је лепо управо зато што је младо, свеже – и младо лишће на дрвету је дражесније него старо, а млада трава има свој посебан чар. То би се могло назвати „нормалном лепотом младости”. Таквом лепотом се истицала Мара, али пошто је била плавуша – није била по укусу села. Задиркивање момака за Мишу није било изненађење, Знао је он да у таквој прилици момци увек нечим „морају” да досађују „младожењи”: та он је сам био у томе мајстор. У томе ужива момачка душа. Тобоже љут, Миша је одрубио друговима – једноме и другоме: „Ајде, ајде, видећемо каква ће тек твоја бити! Овца – или ован. Ован с роговима! Засмејали су се момци, запевали су песму отегнуто, на сав глас, и отишли селом – код цура. Сваком је шешир забачен на теме, сваки са белом марамом око врата – таква је мода момака када увече иду да се забављају. У селу које има до шест хиљада душа, како девојке тако и момци деле се на разне партије: „своји” момци иду на рогаљ код „својих” девојака. Па су отишли момци заједно са Мишом код „својих” девојака. * Друкчије су коментарисале жене свежу новост. Једне су кудиле Мишу, друге Мару, треће су их хвалиле – али је више било оних што су их кудиле. Да, међу људима зло увек има каприциознији језик! Трећег дана после зарука дошла је код Козарчикових нека старија жена и поздравила: „Помоз Бог!” „Нека вам Бог помогне!” – одговорили су домаћи. „Па шта радите?” – започела је гошћа „уобичајеним почетком” сеоског разговора. Па тако и тако, то и то – одговорили су укућани. Ни пет ни шест, гошћа је узела Марину баку за руку и одвела је у кућу – у собицу (где су живели сами бака и деда). „Имам нешто да вам кажем!” – шапнула је баки успут. Деда је био у соби, поздравио се са гошћом, али бака му је намигнула и он је схватио да засад овде није потребан, па је изашао. Непозната је имала јако озбиљан, жалостан израз лица. Селе су. Сада је дошао тренутак да непозната оправда свој необично озбиљан израз. „Кумо, – почела је непозната, – имам нешто да вас упитам. Немојте мислити да долазим да оговарам, боже ме сачувај од тога! Али срце ми не да мира. Камен ми на срцу лежи – тежак камен. Морам да вас упозорим пред несрећу. Жао ми је, кумо, вашег детета, ваше Маре. Јадна девојка! Сви ће рећи да сте се је хтели отрести, јер сте јој и ви маћеха и мајка маћеха... Непозната је била кума баки по некоме кога би тешко било пронаћи; раније она о томе није ни мислила, али сада је било неопходно представити се баки ако не као родбина, онда макар као орођена. Речи из уста блиског нам човека, нарочито ако изражавају своју забринутост о нама, имају другачију моћ, него кад

188

www.rusnaci.org

би излазиле из уста туђег, далеког нам човека. Зато је непозната звала баку „кумо”. „Кумо, да ли је то истина да ви удајете Мару за Мишу Козара?” „Па да!” „О, Боже драги! Та ви за тог неваљалца удајете вашу Мару? За тог великог ниткова? Зар ви не знате да је Михајло Козар (говорила је са злобом) један нитков? Нитков, кажем вам, и заклећу се на то! Он ће замучити ваше дете до смрти. Бог ме убио ако је не замучи. Размислите шта радите – распитајте се! Сви ће вам посведочити, сви га знају! Кажем вам, он је неваљалац, нитков, кавгаџија, као онај Гајдош што је убио двојицу секиром, а једног је заклао. Ја сам само чула о њему; ви сте старија, можда сте га и запамтили. А исти такав је Миша Козар – верујте ми да је такав! Та он је мом сину, мојем Јанку, разбио главу у крчми на игранци – јадан дечко дошао је кући сав закрвављен. И убио би га овај нитков да га другови нису одбранили! А којег момка музиканти увек прате из крчме ако не Михала Козара? А ко се тако размеће парама, ко се од момака тако опија, ко тако изводи, ко тако лудује као он? Та он је први бећар, први кицош, а у томе нема доброга! Знам ја њега добро, служио је он код мог комшије, свог стрица, знате га, код Василија Козара. Само размислите: он је одрастао без оца, он не зна ни за какав ред међу људима! Служио је код својих рођака, али нигде није могао да ислужи годину дана! Размислите само не говорим ли истину! А зар се не сећате какав је био његов отац? И о њему би се могло доста рећи. А син је стопут гори! Кажем вам: сто пута! Кумо, размислите шта радите! Не дозволите то! Немојте дати дете за овог неваљалца, не дајте! Бог ће вас казнити ако дате!” „Тако кажете?” – уздахнула је бака. „Да, да! Баш тако!” И још једанпут је уздахнула бака: „Тако кажете, кумо?” „Да, да! Баш тако! Нека ме Бог казни ако не говорим истину! Истину вам кажем, кумо, – само истину!” И отишла је кума већ без камена на срцу, а бака је остала са каменом на срцу. * Бака је прво рекла Мариној мајци зашто је непозната долазила; онда је рекла деди, деда је рекао Марином оцу, а Мара је сазнала о томе тако као да је из зида израсло: овде је чула реч, тамо реч, остало се досетила – и у Козарчиковој кући настао је велик шок: сви су некако несмело и забринуто ходали као да је неко умро у кући и лежао на одру... Нису били тако забринути мушкарци као жене. Јадна Мара је побегла у башту иза оставе и ту се исплакала, а гушила је плач да нико не би чуо. „И шта ћемо урадити?” – поставила је бака тешко питање главама у породици које су имале одлучујућу реч: деди, оцу, Мариној мајци – и себи самој. „Шта ћемо урадити? – шмркнуо је деда носом (такав обичај је имао када је почињао да говори) и рекао кроз нос – Ништа! Ко се оженио без таквога, без бапских сплетки? Ја сам се седам пута женио, – говорио је деда кроз нос, а полако, као увек, – седам пута, а без сплетки никад није прошло! Та то код женидбе мора бити тако! Нама долазе да кажу за „младожењу”, а Козарки вероватно говоре за нашу Мару. Кад би ко обраћао пажњу на приче, тај се никада не би оженио!... (Ту се деда мало осмехнуо.) Тукао се наш „младожења” – е, а који момак се није тукао? Када се ожени, смириће се. Та младо је – лудо! Лумповао је наш „младожења”, разметао се парама – а који момак се данас не размеће парама? Који

189

www.rusnaci.org

не лумпује? И сиромашан у данашње време заради себи пара, па се забавља – јер је млад, јер је момак! Данас је такав свет! Свуда је пуно пара. Кад сам ја био момак, тада је било друкчије. Ја тада још нисам знао како изгледа десетица! Већ сам био „младожења”, отац ми је давао за забаву у крчми само две цванциге66. А сада момци имају и по педесет „ренских”67! Сада је свет богатији, па су и момци богатији, па пију, плате музикантима, забављају се. То је исто као са месом. Кад сам ја био млад, ко је у селу јео месо? Можда два-три пута годишње – на Божић, на Ускрс. А данас сви једу месо, и увек, једино можда у петак не. Нема више стародавних постова! Такав је већ данас свет!... Можда је наш „младожења” мало самовољнији од осталих, али то је још младић, још није сазрео, а уз то још јединац! Јединци су такви! Али кад се ожени, кад га притисну бриге, опаметиће се, уозбиљиће се. Зато нек буде тако. Ја тако кажем. Боже сачувај нешто рећи „младенцима” или Козарки! Разумете, жене?” Бака је седела забринута, дедине речи нису јој скинуле камен са срца. „Та то је, деда, истина шта ви кажете (жена код нас говори мужу „ви„), али ипак су момци различити! Мада се сви момци туку док се момче, али не долазе сви памети кад се ожене! Зар један муж туче своју жену, туче, мучи, злоставља? Зар је један пијаница, лумпаџија? А ако Козар буде такав? А ако је све то истина шта је кума причала? Можда други људи још више знају о њему. Ми га не знамо, али да је код нас служио или код наших комшија, знали бисмо његов обичај и природу. Ипак се треба распитати о њему код других људи. Деда, ако би он заиста био неваљалац, да ли бисте дали Мару за њега?...” Ту су баки изашле сузе на очи, а деда је опет шмркнуо носом и одговорио баки полако, као увек: „Да ли ћеш се ти распитивати или не, истину нећеш открити. Нећеш открити оно што се у њему крије! То само Бог зна! А и кад би ти, баба, тако познавала Козара као своје прсте, и кад би му погледала у његову душу тако као што видиш кроз прозор, тиме ништа нећеш урадити! Ето, данас су твоји прсти здрави: можеш ли знати неће ли сутра искочити неки чир на њима? Тако је то и са сваким „младожењом”. Он је данас такав, а кроз пет-десет година какав ће бити? Ко то може знати? Најваљанији некад постају пијанице и неваљалци, а не један лумпаџија из момачких дана после постаје ваљан човек. Мужа жени, а жену мужу Бог даје! И какво ти да, такво мораш имати. Зар се нисам и ја у томе уверио? Зар ми ти, баба, ниси већ седма жена по реду? А свака од вас је била друкчија! Ко се жени или удаје, тај купује благо у везаном џаку. Треба на време развезати, Господ Бог ће развезати касније! Деда је отишао, није више хтео о томе разговарати, а такође су се разишле и жене, мада још увек забринуте. После дединих речи више им се није чинило да неко из породице лежи на одру, већ само као да су то сањале и још увек су биле под утиском тог тешког сна: још се нису стигле добро уверити да ли је то само безначајан сан или сурова стварност... Распитивале су се о Миши и бака и Марина мајка. Ту су им тако говорили, тамо друкчије; нико није знао више зла о Миши, него што је кума рекла. А можда је неко и знао, али није хтео да каже. 66 67

Цванцига – некадашњи аустро-угарски сребрни новац у вредности од двадесет крајцара. Ренски (од назива реке Ren „Рајна”) – аустроугарска новчана јединица. Овај назив је употребљаван у украjинском (ринський и ренський), польском (reński / riński złoty) и др. у Аустро-Угарској.

190

www.rusnaci.org

* У стварности Миша је био самовољан и горд преко мере; много више но што је обичан момак самовољан и горд. То се примећивало не само у његовом момаштву, него чак и на његовом лицу и његовом ходу. Његова лепота није одавала кроткост, није имала девојачке особине. Црте његовог лица биле су правилне, артистичке, али негде испод коже избијао је неки огањ – избијао је у очима, на устима, на челу. Између лепотице девојке и лепог Мише била је таква разлика као између пролећне сунчеве светлости и одсјаја пожара. Мишин ход је одавао гордост; када је Миша ишао у чизмама са тврдим лакираним сарама, у свиленом шареном прслуку са сјајним дугмадима, са забаченим шеширом на темену, са распуштеном бујном косом, што је досезала чак до самих обрва, када би га човек видео таквог, нехотице га је упоређивао са младим лепим ждрепцем. У мом селу за такве момке тако и кажу: „Леп – као леп ждребац!” Миша је био горд и по природи и по васпитању. Био је јединац, а уз то је без оца одрастао. Када је завршио школу, мајка га је дала да служи. Не због потребе (јер у кући је било од чега живети), већ из интереса. „Распустиће се момчина код куће, – бринула се Козарка, – ја то не бих волела! Код куће нема посла, неће научити да ради, а и неће да ме послуша. Шта може жена са дечаком? Нека има мушку руку над собом док се не опамети.” И служио је Миша код рођака и код добрих познаника. А пошто није служио из нужде, није се дуго задржавао на једном месту. Послужио је мало, досадило му је – да ли служење или ред код газде – и враћао се кући, остављао је служење. Поседео би неко време код куће, а мајка га је опет слала међу људе. Козарка није газдовала, јер није било с киме. Издала је њиву под аренду. А када је дошло време да се Миша жени, вратио се трајно кући, купио је себи коње (Козарка је само коње продала после мужевљеве смрти, а све остало у газдинству чекало је на Мишу) и почео је газдовати – газдовати и тражити себи жену, другарицу за газдинство. Нашао је другарицу – Мару Козарчикову, нашао и испросио. Ишао је са „покрејтком” – био је „младожења”. Као „младожења” Миша је имао обавезу да сваке вечери дође код своје „младе” и да се у крчми и на поселима забавља с њом. Долазио је Миша код Маре и забављао се с њом на поселима. Долазио је не из љубави, већ зато што је био њен „младожења”. Како је долазио код Маре Козарчикове, тако би долазио и код Меланке Хопцупове и код Ханче Худакове и код Маре Пастернакове – долазио би код било које девојке у селу када би она била његова „млада”. Није се женио из љубави – а ко се у мом селу жени из љубави? Када се млади узимају, они су још тако млади да још нису имали времена да пробуде у срцу оно што се у свету зове „љубав суђених”. А кад се удовци жене, то више и није оно срце да би горело од љубави, и више нема оне политуре на грешном људском телу која би побуђивала на љубав, и нема више оне прилике да би се срце заслепело неким – јер удовац више и нема тако из чега бирати и нема времена за то. Тако је то у моме селу; код нас и не кажу за „младу” и „младожењу” да се они „воле”, већ само да се „хоће”. Када се Миша заручивао, нису га питали „воли” ли Мару, већ „хоће” ли Мару, и одговорио је он „хоћу” – као и све „младожење” у таквој прилици. Дошло је време за женидбу, па се треба женити. А пошто девојака у селу има много, треба изабрати једну од њих, а пошто то треба некако објавити пред људима, треба казати неку реч. И усталила се у мом селу таква реч: „Хоћу”.

191

www.rusnaci.org

Пролазиле су недеље и Миши „под покрејтком” проближавао се дан одређен за свадбу. Била је јесен. Дошао је светац Арханђела Михаила, увече је у крчми засвирала музика (музиканти свирају у неколико крчми, али разне партије момака имају „своју” крчму). Окупили су се момци и девојке, лепо обучени и зачешљани – дошао је и Миша Козар. Дошао је он међу вршњаке последњи пут са „покрејтком” на шеширу. Те вечери Миша се опраштао са својим друговима, опраштао се са музикантима, плесовима, са момаштвом. Забављао се занесено, извикивао, певао... На крају, касно ноћу рекао је музикантима да га отпрате до куће. И веселио се улицом, ишао је певајући. Он и с њиме неколико вернијих другова. Музиканти су свирали, свирали идући улицом, свирали касно ноћу, кад влада тајанствени мир. А момци су извикивали, певали. Ишли су загрљени око врата – ишли су поигравајући. А месец с неба је посматрао ово, а жуто, на смрт осуђено лишће по дрвећу мирно је прислушкивало ову музику, ове момачке песме и извикивања и једва чујно је уздисало – жалећи за младим, веселим и неразумним животом... Тако се опраштао Миша са својим драгим друговима – са својим момаштвом. * Идуће недеље раставили су његову „покрејтку”, а у уторак после ове недеље спремио се Миша за венчање. Обукао се како „младожења” треба да се обуче кад иде на венчање. Одело ново, црно; прслук свилен, шарен, са сјајним дугмадима; кошуља са сјајним дугмадима, са дугим шпицевима на крагни; чизме са тврдим лакираним сарама; око шешира гранчица (правог, не вештачког) рузмарина, а на грудима мали букетић од вештачких белих цветова, са којих су висиле две беле пантљике. Тако је дошао Миша у цркву; са њим „господа фифери” са венчићем од вештачких, папирнатих ситних ружа на шеширу, а у руци с боцама с вином, и „господин стари сват” – сви са ручницима преко рамена, а иза њих музиканти. Музиканти су идући свирали, момци су подигравали и извикивали. До саме цркве допратили су их музиканти, а одатле су отишли до оближње цркве да би сачекали док се младенци не венчају. „Господин младожења” (на дан свадбе све „званичне” особе добијају обавезну титулу „господин”: господин стари сват, господин фифер, госпођа „свашка”68, госпођа млада итд.) – како рекох: „господин младожења” је дошао посебно у цркву – са својим друштвом, а „госпођа млада” са својим: свако је од своје куће кренуло у одређено време (увек пре дванаест у подне) и састали су се пред самом црквом. Дошла је Мара са деверушама, са „свашкама” (а оне такође са ручницима), са другарицама и са „господином видавачем” (тако се зове стари сват по младиној страни) – али без музиканата и певања. „Госпођа млада” је имала на глави венац од самих белих свилених ружица, а са венца су падале на лице дуге, танке блиставе ресе. Све доње сукње беле, а широке – шест тврдо уштирканих доњих сукања, а преко њих сукња од тила – „кабат”; кецеља је такође од тила, широка; блуза плава, свилена. „Свашке” су донеле и огледало са собом да би пред самим 68

„Свашка” – једна од две младе жене на свадби која са другом „свашком” пева пригодне свадбене песме.

192

www.rusnaci.org

улазом у цркву „госпођа млада” могла још једном да се погледа да ли је све на њој како треба. Венчали су их. Изашли су из цркве заједно „господин младожења” и „госпођа млада” удвоје. Музиканти су их дочекали иза црквене ограде. И засвирали су. И тако свирајући пратили су млад пар у „младожењин” дом. Испред су ишли момци, а сасвим напред „заставник” са свадбеном заставом, са којом је, поскакујући, махао на све стране; затим је ишао млад пар, онда девојке и „свашке”, а на крају „господин стари сват” и „господин видавач” са штаповима у рукама. Венчање је било у дванаест сати, а у два сата довезли су Мари из њене куће киштру са постељином и одећом са лепим, окићеним коњима; на колима сами момци са флашама у рукама, певајући. Око четири сата дошли су „приданци” – то су гости по Мариној страни – са даровима: са скупоценим марамама, испрженим „черегама”, крофнама, колачима итд. Одмах затим је почела свадбена вечера. Желели су младенцима и „господин стари сват” и „господин видавач” – желели су божји благослов, желели су не обичним сељачким језиком, већ у озбиљном црквеном духу и „тобоже” на црквеном језику, са тоном гласне молитве, истичући за пример старе библијске свеце – све по обрасцу из давних времена и непознатог аутора: „Јакоже Авраам са Саром и Исак са Рахиљом, јакоже Јаков с Ревеком са дванаест њихових синова, и јакоже спаситељ наш Исус Христос са дванаест својих апостола – тако и вама, младенци, да будет благословеније божје! Како су они живели у миру, у срећи, у здрављу – тако и вама да будет! На многаја и благаја љета!” Лепо су желели младенцима „господин стари сват” и „господин видавач” и могло би им тако бити да људска судбина није била ћудљива... II Четири месеца је живела Мара са Мишом – само четири месеца. Мислила је да цео свој век преживи с њиме, како се у цркви и заклела, а живела је с њиме само четири месеца. А за то кратко време није доживела код Козара срећу, топлоту. У прва два месеца сунце среће је тек почињало излазити Мари, тек су је његови зраци обасјали, али још нису загрејали; а у друга два месеца ово сунце је већ залазило и његови јасни, обећавајући зраци су нестали – остала је око Маре тамна, хладна тескобна ноћ. После свадбе, првог месеца на новом месту, видела је Мара око себе мир – све тако како се надала. Стара Козарка је заиста била добра као анђео, а Миша је такође поштовао Мару. Али шта је имала од тога кад се за то време Мара осећала „туђа”, „међу туђим људима”, у „туђој кући”? Срасти се са туђим домом да би га човек не само разумом већ и срцем држао за свој дом – то није тако проста ствар. За то је потребно време и повољне прилике. Прво треба умрети за свој дом, поново се родити и тако се саживети са туђим домом. Свака биљка пресађена на ново место прво зачами – као да ће увенути. Као ова биљка, тако се испочетка и Мара осећала на новом месту. Тешко је било Мари на срцу; а у срцу је осећала страх. Бојала се она свега у новој кући – бојала се и људи и ствари, чак и свог сопственог хода. Чинило јој се да свуда вреба за њом неко из заседе, нека замка. Бојала се Мара и јести, и седети, и разговарати.

193

www.rusnaci.org

Бојала се и стидела се. И само је чекала да дође недеља или светац да после ручка оде „код мајке”. Овде у рођеној кући постајало јој је лакше као свакој младој снахи. Код куће су је примили са обичним питањима: „Шта сте данас ручали? Јеси ли гладна?” И вадила је мајка посластицу од ручка – савијачу са сиром или бундевом, крофне или листове – и давала је Мари. А бака је такође чувала за Мару посластицу (бака је кувала посебно за себе и деду). „Како ти је тамо?” – питале су Мару час мајка час бака, а Мара би се осмехнула, климнула главом у страну, слегнула раменима и рекла као без воље: „Добро!” Када је зазвонило други пут на предвечерје (а звоне три пута – сваких пола сата), Мара је журила кући – из „свог” дома у „туђи” дом. „Морам већ да идем, већ је време! Свекрва ће ићи на предвечерје, а можда је и Михајло некуд отишао, треба обићи краве, свиње, живину.” Увек је исто говорила Мара када се опраштала с мајком и са баком. И отишла је. А мајка и бака су је испраћале чак пред капију и гледале за њом дотле док им се није изгубила из вида. У недељу и на светац после подне, после другог звоњења на предвечерје, све мајке тако испраћају своје удате ћерке. И кад неки човек наиђе улицом и упита: „Шта радите?”, мајка одговара: „Ето, испратила сам ћерку, па стојим.” Такво испраћање чак на улицу код нас је уопште у моди, па ће засигурно свако разуман рећи да је то леп и добар обичај. * Још Мара није успела да се навикне на туђу кућу, још није издржала општи „новицијат” свих снаха, а већ ју је снашла нова брига. Другог месеца после венчања почело је Мару нешто мучити у души – као зао дух, да ју је муж замрзео. Није знала зашто ју је замрзео, али замрзео је. Нико јој то није рекао, ни муж јој то није рекао, али она је то осетила – из дана у дан све је више то осећала. Долазило је то осећање некако испод срца и ширило се по целом телу, у сваком и најмањем делићу је проговарало: дрхтала је од страха, плакала је, грцала је у њој свака кап крви... Миша је био нагао и само неколико дана је издржао после венчања да се не извиче на Мару, да је не испсује. Викао је он на коње, на краве, на било шта у кући, па му Мара није узимала за зло што и на њу виче. Такве је био природе! Ако Мара нешто није урадила како је он хтео, ако је нешто пролила, просула или заборавила, није прошло без тога да јој Миша не наговори уобичајене погрдне речи: „Ти, будало! Глупачо! Магаре!” Мару нису вређале такве речи, јер су то уобичајене речи на селу. Тамо не извијају, не гутају, не задржавају речи у грлу, већ их избаце у свет тако како су се у срцу родиле. Али кад је једном Миша Мару назвао овцом, у Марином срцу нешто је пукло и као да се жуч разлила по целој њеној унутрашњости. „Овца” – то је измишљена погрдна реч, то је реч која је требало да означи Марин карактер, а не општи људски недостатак (који обично означавају погрдне речи: будала, магаре итд.). Више би волела да је чула из Мишиних уста да је она „последње магаре”, „клемпаво магаре”, него реч „овца”. Али он ју је назвао „овцом”! А ево како је то било: Упрезали су коње у кола – Миша једног, Мара другог. Мара је све ставила на коња како треба, али није могла да му стави оглавину. Тек што му је ставила жвале у уста и покушавала да му набаци оглавину на главу, коњ је дизао главу, а жвале су увек испадале из уста. А било је хладно, Мари су озебле

194

www.rusnaci.org

руке и никако није могла да заузда коња. „Ти си овца! – викнуо је на њу љут и одгурнуо је од коња. – Ти си блесава као овца!” Можда Мара и не би тако примила к срцу ову реч да ју је он изговорио тако како је раније изговарао обичне погрдне речи. Али је он сада ову реч „овца” изговорио са стиснутим грлом, кроз зубе и отежући први слог у њему – ов-ца! Од тада је Миша измишљао за Мару увек нове погрдне називе; проклињао ју је по сто пута на дан; од било чега правио је страшну ствар. Стара Козарка нешто се разболела, морала је лећи у кревет. Понестало је хлеба. Морала је Мара да испече хлеб. А познато је да добро испећи хлеб, још тако бео какав се код нас једе – то је уметност. За то треба имати дуго искуство. А Мара у животу још није пекла хлеб – макар сама на своју руку није пекла. Почела је да пече хлеб, а за све је питала Козарку, како и шта треба. Хлеб није успео. Испао је набијен. Дошао је Миша на доручак, сео за сто, одсекао себи сланине и одједном скочио као опарен. „Ти, ти, ти си овца! Ти си... коза! Ти си најгора на свету! Зашто живиш кад ни хлеб не умеш да испечеш! Ти си „о-о-овца”! Ти си тако луда! И твој отац је такав! И твој деда! Ви сте сви такви! Као коза! Та ви сте само Козарчикови! Козарчикови! (Изговарао је Миша ову реч са стиснутим грлом и кроз зубе.) Козарчикови! Чак и до козе сте далеко! Ви сте само козице! Само јарићи! Јарчићи! Ви треба да се зовете јарчеви! Тфуј! Што ме је Бог тако казнио? Губи ми се с очију! Губи се! Нећу да те видим! Нека се свет провали под тобом! И ударио је хлебом о земљу баш пред Мариним ногама. Стара Козарка се придигла на кревету, заломила је рукама и умиривала Мишу: „Миша, дете моје! Молим те, немој да је мучиш тако! Дете моје, од срца те молим!” „И ви, ви је још браните? – окренуо се Миша мајци. – Зар је нисте упознали – последњу међу људима!? Та она је од рођења таква, из такве је породице! Она је само Козарчик! Козарчик – ништарија, никакав човек! Пфуј! Козарчикови су – последња породица на свету!” И Миша је залупио вратима, изашао у двориште не доручковавши. Мара је стајала као укопана у земљу; није знала шта да почне..., а стара Козарка је седела на кревету, стењала је, уздисала и говорила: „Ох, Боже! Боже! Шта се с њиме десило! Не препознајем га! Као да није при себи! Полудео је дечак – сасвим је полудео! Видим ја како он са тобом поступа! Маро, опрости му! Опрости – од срца те молим! Лупета као дете! Козарчикови – зашто би Козарчикови били гори од Козарових? Ко је некад тако нешто чуо? Ето, лупета као дете! Не зна шта да каже, па измишља! Ето, вас зову Козарчик, а нас Козар; ваше презиме је Козар, а наше Козарчик! Па шта онда? Ни ви нисте козе, ни ми! Али он је због нечег изгубио памет – кажем ти, полудео је! Та он није био такав! Али то ће проћи! Маро, проћи ће, не бој се, само му опрости! Издржи!” * Другог дана Миша и Мара су купили на тавану пшеницу у џакове – Миша је хтео да иде у млин. Миша је сипао дрвеном лопатом (направљеном баш за то), а Мара је држала џак. Код трећег џака некако јој се џак измакао из једне руке и пшеница се просула из лопате. „Ти, ти, ти! – тражио је Миша нову погрдну реч за Мару, а пошто му се чинило да ниједна реч није довољно јака, он је само са стиснутим грлом, кроз зубе, а отегнуто изговорио њено име од драгости (како муж

195

www.rusnaci.org

никад своју жену не зове!): Ти Ма-а-ро! Ма-а-аро! Козарчикова! – размахнуо се на њу дрвеном лопатом, коју је држао у рукама, – Одмах ћу те убити! Убићу – морам те убити!” Мара је стајала у месту – не зато што се није бојала, већ зато што се осећала незаштићена: овде је кров, мрачно је, нико не чује, нико неће доћи, свекрва је болесна, у кревету. Нагло се смирила бура под кровом, а чуло се само као тутњање далеких громова. Миша се опет прихватио посла; Мара је опет држала џак, Миша је сипао пшеницу. При томе је Миша псовао Мару, викао је на њу: „Ти низашта ниси! Ти си последња на свету, кажем ти! Ни џак не умеш да држиш! Ја се морам разићи с тобом! Мораш да ми се склониш из куће, јер ћу те растргнути ако се не склониш! И што ме је Бог казнио тобом?” „Мене је Бог казнио вама!” – рекла је Мара веома тихо и сузе су јој наврле на очи. Али Миша је чуо и кад скочи, кад се баци на њу песницама! Тукао је безобзирце, тукао је колико је имао снаге, тукао је по глави, по леђима, по грудима. Тукао је и псовао. Мара је почела да бежи. Али где ће побећи? Побегла је иза димњака, присела, плакала. А Миша ју је тукао, чупао за косу, ударао је ногама. Задихао се, престао је тући. Ходао је по тавану, увек се окретао ка димњаку и стално је проклињао: „Ти Мара! Ти Ма-а-ра! Ти си само једна будаласта Ма-а-ра! Тебе је Бог казнио са мном? Мене је Бог казнио тобом! Ко има такву жену као ја? Мара – та тако се зове свака будаласта жена! Што сам баш ја добио Мару? Чујеш? Ма-а-ро! Мрзим те! Мрзим те као цркнутог пса! Нек те очи моје не виде! Мораш да ми се склониш из куће! Чујеш? Иди кући – тамо је твоје место! Козарчикови, зашто вас је Бог створио! Вас је ђаво створио! Ђаво, ђаво и његова мајка! Нека се земља провали под вама!” Од сада је Миша тукао Мару сваког дана, због било чега. Кад је већ једном зид пробијен, онда и најмањи ветрић пролази кроз њега, то није вода што тражи излаз и подлокава зидове. Миша је тукао Мару већ и пред мајком. Мајка га је умиривала, проклињала, али није помагало. Миша није другачије звао Мару, већ само са презиром: Ма-а-ро. И увек јој је претио: „Пакуј ми се из куће, јер ћу те убити! Морам те убити! Растргнућу те!” Скривала је Мара маснице под одећом, а горку тајну у срцу. И бојала се и стидела се рећи некоме о својој невољи. И да ли би уопште вредело говорити о томе? Осим Бога нико Мари није могао помоћи, а Бог је све знао и видео. Зато се Мара само Богу поверавала. Како је научила да се моли на тавану иза димњака кад је први пут спознала сву страхоту своје невоље, тако се увек и молила. Другачије се није молила, већ увек тако – по сто пута на дан: „Боже драги! Нека или он умре или ја! Исусе Христе! Или он – или ја! Амен!” Дошла је у недељу после подне код мајке, дошла је тужна, замишљена, утучена. Питали су је, као обично: „Шта сте данас ручали? Јеси ли гладна? Како ти је тамо?” Мара је мало чекала са одговором, а онда је рекла како је увек говорила: „Добро.” Али сада је тише изговорила ову реч и у њеним обичним кретњама главе и рамена могла се приметити нека збуњеност, несигурност, неуравнотеженост. А по њеном лицу се видело да тек што није заплакала. Приметиле су по томе и бака и мајка да са Маром нешто није добро. Настојале су је убедити да призна, али Мара није хтела признати. „Па ништа!” – само је то рекла. Отишла је иза оставе у врт и исплакала се. Али бака је ускоро сазнала у чему је ствар. Сазнала је одмах идућег дана, у понедељак. Сваког понедељка и у мом селу је пијаца. Отишла је на пијацу и ту је

196

www.rusnaci.org

срела ону далеку куму што је долазила код ње да јој каже за Мишу када се он заручио са Маром. „Кумо! – почела је тихо кума, – не ваља! Зло је! Што ви мене нисте послушали? Ја сам вам рекла истину! Што ви мене нисте послушали? Сад имате! Овај ваш Козар туче Мару, туче је сваког дана, страшно је туче! Страшно! Знам ја све. Сама Козарка је причала мојој комшиници, братовој жени – жалила се на сина! То је жива истина! Зар вам се Мара није поверила? О, несретно дете! Али са овим неваљалцем свака би била несрећна!” Баки су се ноге подсекле – мислила је да ће одмах пасти. Вратила се кући, прво је све испричала Мариној мајци, а онда деди. И стаде плакати... „Шта сад да радимо, деда, шта да радимо? Ето, деда, то сте ви криви! Ви сте рекли да удамо Мару за Козара – нека га Бог казни! А кума је истину говорила! Чисту истину! Зар ви нисте приметили да Мара већ неко време као да је одсутна? Тужна, забринута, утучена! Јадна наша Мара!” Деда је шмркнуо носом и полако, мирно као и увек, одговорио: „Е, таквог мужа је од Бога добила! Тако је Бог досудио! А како је Бог завезао, тако ће и развезати, само треба сачекати!” „Та лако је вама говорити „сачекати”, али како ће Мара да сачека кад је Козар туче?” Деда је завртео главом и више ништа није рекао. Ни за њега ова новост није била пријатна, али његово срце није изгубило равнотежу. Он се у свом дугом животу уверио да то „све Бог ради”, „све Бог даје”, „све је од Бога”; али „шта Бог завеже, то и развеже”... А Миша је тукао Мару; а Мара је плакала и слабила; а стара Козарка је јадиковала, кршила руке... * Миша је мрзео Мару – мучила га је ова мржња као што повраћање мучи човека. Није могао да је види. „Мрзим твој рад! Мрзим твој говор! Мрзим твој обичај! Мрзим целу твоју породицу. Нећу је! Мрзим је! Пакуј се! Склони ми се!” – тако је он викао на Мару. Тако је говорио и својој мајци када је она бранила Мару: „Мрзим је! Нећу је! Нека је враг носи!” Миши се чинило да би он волео сваку другу девојку у селу, али не Мару Козарчикову. А ако другу и не би волео, не би је мрзео; а ако би је у моменту и замрзео, не би је проклињао; ако би је и проклињао, не би је тукао. А Мару мора мрзети, мора проклињати, мора тући! – мора, друкчије не може! Њу би морао тако мрзети и тући сваки мушкарац! Она је таква – и крај! А то је у стварности Миша био такав! Али он себе није могао критиковати, јер себе је волео више него Мару; а простом човеку уопште веома тешко пада да самог себе критикује. Сигурно би сваку од девојака у селу, само ако би била његова жена, Миша и мрзео и проклињао и тукао – исто тако као Мару Козарчикову. Није Миша био мучитељ за сваког човека, већ само за своју жену. Живети сложно са својом женом није исто као са другим људима. Други човек увек остаје „други” човек, макар то била и рођена мајка – а са женом се треба саживети као са својом руком. Од детета сваку реч примамо равнодушно, а исту ту реч од других, нама равних људи већ друкчије примамо. Мачку је, како кажу, слободно гледати владику како он хоће, али то није слободно свакоме бољем човеку. А управо из разлога што је он „бољи”, што он није мачак. Уколико нам је неки човек ближи у животу, утолико му веће захтеве постављамо, а ако смо задовољни собом,

197

www.rusnaci.org

онда себе постављамо као узор. Срасти се – то значи: примити туђе за своје. А то значи: одрећи се свога тамо где долази туђе. У томе је и ствар. За то мора бити и одговарајуће време и расположење. Не калеми се дрвеће зими, већ у пролеће. И не калеме било где, већ се тражи одговарајућа грана и одговарајуће место на грани. Ако посао не успе, накалемљена гранчица постаје камен за калемљену: калемљена гранчица хоће да се ослободи „туђе” гранчице, затвара пред њом врата свог живота, одбацује је од себе. Закалемљена гранчица, лишена корена што даје живот, мора да усахне... Таква судбина очекивала је несрећну Мару Козарчикову. Миша Козар нити се оженио на време нити с расположењем. Није се зато оженио у невреме што је имао само осамнаест година када се венчао, јер се и други у селу тако жене, а постају добри мужеви, већ зато што до тог времена још није сазрео за брак. Јединац, одгајен без оца, по природи горд, Миша није умео да се одриче, да опрашата, да се слаже. Није умео, није могао, није хтео. Првих недеља после венчања Мара је још била „туђ” човек за Мишу, а онда – баш тада када је требало да постане „свој” човек за Мишу, она је постала за њега камен који га је притискао, ланци што су га подјармљивали. Миша није умео и није хтео живети за другог – хтео је да остане увек сам свој, како је и навикао. Од момка није могао постати муж. И после венчања Миша је остао момак – са момачком душом и момачким навикама. Хтео је да се забавља, да живи слободно – а ето он је везан! Отимао се, бацао се као везан пас ненавикнут на ланац. Није Миша знао где је узрок његове несреће – и за све је окривио Мару. „Мара је таква! Враг нека је носи!... Мара је будаласта и неваљала! Сваки би са њом био несрећан!” Ова мржња испочетка се јављала код Мише као што се осећа бол у зубу: одједанпут – не знаш откуд – заболи, онда престане као да ништа није било, а онда опет – не знаш откуд – заболи још страшније, кида, дражи, мучи – човеку се не мили живети! Прекиди међу тренуцима надражаја постајали су у Мишиној души све краћи док потпуно нису нестали. Миша је тражио разлог за своју мржњу – замрзео је срцем, хтео је да мрзи и разумом. А прилике за ово су се лако дешавале. Како ко гледа, тако види! Гледати кроз прозор црне мисли лакше је него кроз прозор чисте мисли. Зло увек успе да надвиче глас доброга. То је зато што је зло „срдито”, а добро – „спокојно, тихо”. Једног дана седели су Козарови за ручком. Седели су сви троје. Мајка на столици, Миша поред зида на клупи, а Маша на ћошку стола, поред прозора. Био је леп зимски дан. На дворишту свеж снег – куће и дрвеће обукли су се у белу свилу. Сијало је сунце, па је и његово светло било некако бело – мешало се са бојом свежег снега и тискало се у собу кроз прозор, падало је баш на Мару. Када је Мара окренула лице у страну, зимско бело светло осветљавало га је микроскопски. Цело лице постало је као прозирно. Политуре са грешног људског тела је нестало, а појавила се његова непривлачна нагост. Боре, раније неприметне, сада су се оцртале на лицу као бразде на узораној а још не побрананој њиви. По целом лицу маљице једна до друге, једна мања, друга већа – на лицу, на челу, чак на ушима. Свуда маљице, а све беле. Кожа сва наборана – као да је рапава; ту је бела, сасвим бела храпа, тамо црвена – као цвекла, а ту је плава – као плав кромпир. Миша је погледао на Мару и замало јој није пљунуо у лице. „Ух! Што си гадна! Нека те враг носи!” – као муња пролетела му је кроз главу ова мисао и то са таквом снагом

198

www.rusnaci.org

да ју је он полугласно, тако за себе, и изговорио. Престао је Миша јести и поставио је Мари загонетку: „Кажи ми, Марија, шта је најружније на свету?” Мара се осмехнула, слегнула раменима и рекла: „Ја не знам! Шта ја имам с тиме?” „Али ја имам! – добаци Миша са гневом. – Одмах ми реци: шта је најружније на свету?” „Та откуд ја то могу знати? Оставите ме на миру! Ја не знам!” – бранила се Мара. Умешала се и стара Козарка: „Што ти, Михајло, само причаш глупости? Та смири се већ једном.” Миша није ни обратио пажњу на мајку. „Не знаш, Марија, – наставио је он свој заједљив разговор, – шта је најружније на свету? Али ја знам, па ћу ти рећи! Кравље око! Кравље око са белим длачицама!” Мајка и Мара погледале су Мишу са страхом, осећале су да са овим још није крај. И заиста ту није био крај. „А знаш, Маро Козарчикова, – наставио је Миша презриво, – колико има крављих очију у нашој кући? Имамо две краве, оне имају четири ока, а пето кравље око у нашој кући је најружније! Знаш ко је ово пето кравље око у нашој кући? Ти си кравље око са белим длачицама! Ти, ти! Ти – Мара Козарчикова. Ти си најружнија на свету. Нека те враг носи! Што сам те узео? Што ме је Бог с таквом казнио? И нагло је устао од стола и отишао у двориште. Излазећи, код врата, још једном је викнуо на Мару: „Ни јести нећу кад те видим!” * После ове сцене Миша није хтео да проговори са Маром неколико дана. А већ кад је морао да проговори, увек је почињао: „Ти си кравље око!” „Ти си најружнија на свету.” После таквог вишедневног ћутања Миша је опет тражио прилику за зачикавање. Лежао је он тако изјутра поред пећи. Нахранио је коње и краве – нахранио и напојио; било је то зимско време, па је лежао – и шта је могао радити? Лежећи је звиждао, звиждукао све момачке песме које је знао. Мајстор је он био у свему томе што је момачко, по чему је момак славан међу својим друговима. Стара Козарка је отишла у цркву на службу божју – сви старији људи иду зими сваког дана на службу божју у цркву, па је и Козарка одлазила. Мара је седела у соби и прела. Замишљена у својој несрећи, упредала је нит, вретено јој је повлачило нит из руку, вртело се и зујало као мува, а точак коловрата се окретао лаганије и зујао као бумбар. Мари се чинило да јој је вретено извлачило несрећу из срца и да је сад све мање несретна... А Миша је звиждао. Одједном је устао и пришао Мари: „Ти, кравље око! Умеш ли ти барем да звиждиш? Ти ништа не знаш! Каква је твоја нит! Као штрањга – богме као штрањга! А неравна као стара отрцана и надовезана штрањга! Умеш ли ти барем да звиждиш? Звижди да те чујем да и ти знаш!” „Ја не умем да звиждим! Ја нисам дечак!” – одговорила је Мара и не гледајући у њега. „Али ти мораш да звиждиш! Разумеш? Ја ти кажем! Разумеш? – почео је Миша да виче на Мару. – Ти си шепртљава жена, да видим какав би од тебе био дечак!” „Ја нећу да звиждим! Не умем! Оставите ме на миру!” „Мораш да звиждиш! Разумеш? Мораш! Одмах звижди!” Ухватио ју је Миша за рамена, продрмао је. Мара је устала, бранила се, а Миша ју је све јаче стезао. „Мораш да звиждиш! Одмах ћу те треснути о земљу ако нећеш да звиждиш!” „Нећу!” „Мораш!” „Нећу!” „Мораш!” И неко време су се гледали у очи. „Пустите ме на миру! – молила је Мара. – Пустите ме!” „Пустићу те ако будеш звиждала! Звижди!” „Па, ето: фи-фи-

199

www.rusnaci.org

фи! – од гнева и разочарања је тобоже накратко зазвиждала и додала је: Ви сте луд!” У том моменту Миша ју је бацио на земљу и почео да виче: „Ко је луд? Коме ти то смеш рећи? Показаћу! Научићу ја тебе! Ти си – цркнуто маче! Звиждиш као цркнуто маче! Као маче!” И одједном се почео смејати као луд: „Ха-ха-ха! Како ти звиждиш! То си ти луда – као цркнуто маче! И што ти живиш на свету? Ти вредиш само као једно цркнуто маче!” Од тада Миша неколико дана није Мару звао друкчије, већ „цркнуто маче”. * Кратко је живела Мара са Мишом, а колико је доживљаја имала с њиме. Последњи догађај био је овај: Пред вече Мара је музла краве у штали. Миша је донео на вилама овсене сламе за коње. Кад је ушао у шталу, кинуо је. А кинуо је јаче него обично. То му се можда допало, а можда је наговештавало ново зачикавање Маре. Бацио је сламу коњима у лотре, пришао је Мари: „Ти, цркнуто маче, ја још нисам чуо како ти кијаш! Кини да знам колико вредиш! Кини, цркнуто маче!” Мара је седела на шамлици поред краве, није устајала, није престајала да музе. Миша ју је ухватио за врат: „Чујеш, цркнуто маче! Кини!” Мара је устала, па га је, као и увек, молила: „Оставите ме на миру! Разлићу млеко!” „Кини, кажем ти! Одмах кини!” „Нећу да кинем! Ви ме правите лудом! Оставите ме на миру!” „Кини!” „Нећу да кинем, макар ме убили!” „Нећеш да кинеш?” „Нећу!” И Миша је ошамарио Мару како шамарају децу у школи. И гледао ју је страшно... Мара је од потиснутог гнева просула на њега млеко из лимене музлице коју је држала у рукама. А Миша ју је оборио на земљу, тукао, ударао ногама; Мара је вриштала, он јој је затварао уста руком. А краве и коњи, узнемирени, окретали су своје главе и зачуђено посматрали необичан призор... А Миша је викао: „Убићу те! Растргнућу те! Морам!” Одсад он ни спавати није хтео у соби, већ је спавао у штали. Ноћу је бежао од куће те к момцима те у крчму. Седам пута је Миша тешко пребио Мару. Почело ју је пробадати у боку, а у глави јој се повремено одједном смрачивало. Било је то крајем четвртог месеца после свадбе. Мара је већ решила: „Тако се даље не може! Тако даље не могу да живим! Морам да га оставим!” И молила се: „Господе Боже! Смилуј ми се! Исусе Христе! Или он нека умре или ја!” И само је чекала да што пре дође недеља. Отићи ће код родитеља и више се неће вратити натраг. IV Дошла је недеља. Отишла је Мара после ручка код родитеља, као обично, дочекали су је родитељи, као обично, питали су је како је, као обично; Мара је одговарала, као обично. А кад је после другог звоњења на предвечерје дошло време да Мара иде „кући”, она није отишла, већ се уместо тога грчевито расплакала... Сад је Мара признала све: како је муж мрзи, проклиње, назива погрдним именима, туче, кињи..., како ју је тукао први пут на тавану, а последњи пут у штали..., како је у боку пробада, како јој се смрачује пред очима – све је испричала. Неће више отићи код Козарових, макар би одмах морала умрети. Боља

200

www.rusnaci.org

је смрт, него такав живот! Није хтела побећи радним даном да по селу не почну сплетке, да не дигне буку по селу. * У понедељак у рану зору отишла је бака код Козарових. Миша је био у штали, није знао да је она дошла. Све је бака испричала Козарки. Козарка је почела да нариче: „Нећу на себе такву срамоту! Нека га Мара не оставља! Нека се врати! Кумим вас Богом.” „Вратиће се Мара, – одговорила је бака, – ако се ваш Михајло поправи! Али тако не! Никако! Размислите сами! И нама је срамота! Још каква!” Отишла је Козарка по Мишу, дошао је он у собу, није знао ко га овде чека; а кад је спазио баку, није се поздравио с њом како обичај налаже: „Добро дошли”, него се већ на прагу тргао: „А ви шта хоћете код нас? Нека ваша Мара седи где је! Мени је не треба! Нећу да је видим!” „Нисам ја због тога дошла, – почела је бака тоном судије кад доноси пресуду, – нисам ја због тога дошла да бих Мару опет теби дала на муке, теби у руке! Ја сам дошла да ти се захвалим за хлеб и со, да бих ти рекла какав си ти човек! Ти си поган човек! Ти не знаш за срамоту, немаш части, разума! Ти си бећар!” Али Миша није слушао бакине речи, већ ју је прекидао: „Мрзим је! Мрзим! Нећу је! Нећу да је видим! Она је луда, ружна, лења – као трула клада! Нека ми не излази на очи!” „А какав си пак ти? Какав си ти? – љутила се бака. – Ти си стопут гори од ње! Нема ти равног у селу! Ти си безуман! Зар ти мислиш да ми не знамо шта ти радиш? Музиканти те прате улицом као неког будаластог момка! Прате те по ноћима! И синоћ су те пратили! Зар си ти момак? Ти ниси момак кад си се оженио! Зар ти то приличи? К момцима идеш, а већ си ожењен! Изводиш у крчми да те бог сачува! Та већ сви људи у селу те зову „она будала Миша Козаров”. Миша је изгубио контролу над собом; сав је дрхтао, скакао; притрчао је столу за којим је седела бака и почео ударати обема рукама по столу: „Ћутите! Ћутите! Не дозвољавам да тако говорите у мојој кући! Не дозвољавам! Ућутите! Ућутите! Ви сте луда! Сви ви Козарови сте – луди! Нека вас враг носи све!” Јако је мрштио чело, јако отварао уста, кезио зубе, слина му је прскала из уста. У том тренутку он је био ружан – ружан као пали анђео. Нагрђивао је своју природну лепоту, својом кривицом постао је ружан! А такво ружно понашање јаче се одражава у људском срцу, него ружно понашање без сопствене кривице. „Не смем ти рећи истину? – није се дала уплашити бака и са презиром се опет окренула Миши: – Не смем ти рећи? Мислиш да се ја тебе бојим? Зар и мене стару хоћеш тако истући како си, ниткове, тукао Мару? А ја ти ипак кажем: Ти си луд! Ти немаш поштења! Немаш стида! Немаш памети! Ти си луцифер, ти си ђаво! А и да то нисам рекла, знају то људи у селу. И господ Бог види! Ти си замучио своју жену, којој си се заклео пред божјим престолом – ти, проклетниче! Сваког таквог као ти Бог је казнио!” Рекла је бака, устала је и без поздрава пошла из собе. Миша више није знао шта да почне од гнева. Узимао је шта је видео у соби од Мариних ствари и бацао за баком: бацао је јастуке, сукње, мараме – и при томе је псовао и претио... Стара Козарка је трчала за баком да би је замолила да опрости, да би се с њом поздравила, а онда се опет окретала Миши и проклињала га је да се умири. Али Миша није

201

www.rusnaci.org

слушао, већ је трчао за баком и бацао за њом Марине ствари – бацио је јастук чак на улицу: „Узимајте све што је ваше Маре и ваше породице!” Отишла је бака без поздрава. Стара Козарка је прикупљала разбацане ствари, плакала је и нарицала: „Дете моје! Дете моје! Шта си ми учинио! Какву срамоту си у кућу донео! Умрећу од ове срамоте пред људима! Сад ћу умрети! Нећу преживети! * Пред вече тог истог дана дошли су с колима код Козарових Марин отац и деда да би узели Марине ствари – мираз. И узели су све. Миша се није показивао. А стара Козарка је ходала по кући и жалосна и љута као да су јој украли тело неког драгог покојника, а она не може да спречи... Кад су довезли ствари кући и скидали их с кола, деда је шмркнуо носом и кроз нос рекао Мари: „Такву срећу ти је Бог досудио! Ако Бог не разреши, нико неће разрешити! * Још исте вечери људи по селу су причали: „Јесте чули новост? Мара Козарова је „остављена”69!” Понека жена је додавала: „Ја сам на своје очи видела кад су јој возили ствари од Козарових данас увече!” А кад се Мара другог и трећег дана показала на улици, питали су је: „Је л’ истина да си се растала с мужем?” Мара се тужно осмехнула, климнула главом и тихо признавала: „Па, истина је!” „Остављена”! – како тужна реч и како незавидан положај који ова реч означава! Природно жена може бити или неудата, или удата, или удовица – а „остављена” то је сломљена грана; она нема своје природно место. Нит је овде нит тамо. Она живи, а живот јој је отказао своју подршку, своје струје што дају живот... Тужно је било Мари на срцу, тужно и тешко. Несмело се кретала међу људима. Налазила се у положају који нема будућност. Месец-два, а можда и годину дана може се тако преживети, преседети код родитеља – али ако буде требало цео живот тако преживети?! „Остављена! Остављена!” – све на свету: и сунце на небу, и птица на дрвету, рођена кућа, свака улица у селу и свако људско лице изговарало је Мари ову реч... Мару је пратила песма: Већ си код свог тате, муж не мари за те! Сад ниси тупава, сад ниси глупава, сад ниси вољена – већ си остављена. V 69

Реч „остављен”, „остављена” (русин. охабени, охабена) Русини употребљавају и за мужа и за жену: ако је муж оставио жену, и за њега се каже да је „остављен” и за његову жену да је „остављена”; ако је жена оставила мужа, за њу се такође каже да је „остављена”, за мужа такође да је „остављен”.

202

www.rusnaci.org

Ни у свом рођеном дому Мара није заборављала молитву коју је научила у Козаровом дому, на тавану иза димњака: „Боже драги! Исусе Христе! Или он нека умре или ја! Или он – или ја! Амен!” И саслушао је Бог Мару, али не тако како је она молила, већ тако како јој ни на памет није падало – ни њој ни никоме на свету. Мара је проживела у очевој кући три пута по три месеца – проживела је целу годину, а након годину дана опет се вратила у кућу свога мужа, али је муж остао у свету... Тако је било чудно провеђење Божје! Тако необична судбина! У прва четири месеца ништа се није изменило у Марином животу, ни у животу света; у друга четири месеца изменила се судбина света као никад дотад; а у трећа четири месеца изменила се Марина судбина. У петом месецу откако је Мара била „остављена”, наоблачила се судбина света – наоблачила се будућност људи; погасила су се светла на небу, а уместо њих плануле су ватре на земљи, ватре и крв људска. Букнуо је рат – један, други, трећи – ратни облаци и ватра захватили су цео божји свет. Изненада су дошли часови Страшног суда. Али док су за све људе угасла небеска светла, за Мару је у том мраку почела да излази звезда „добре наде”. У селу Мара није била једина „остављена”. Село је велико, много људи – разне судбине. Позвани су у војску мужеви који нису живели са својим женама, молили су за опроштај, исповедили се у цркви како и приличи хришћанима. Та спремати се у рат – то значи спремати се у смрт! „Остављене” жене су испраћале своје мужеве са сузама на лицу и љубили су се као да никад међу њима није било ништа што није ваљало... И Марино срце је живнуло: добра нада дизала се у њему на површину као пиле из јајета. Миша још није служио војску, те одмах на почетку рата није морао да „рукује”. Али кроз неко време позвали су на регрутацију и млађе, позвали су и Мишу. Вратио се Миша из среског места у село са регрутским букетом на шеширу. Примили су га. Миша се забављао, пио, певао; а Мара се надала... Али Миша није мислио о томе шта је Мари лежало на срцу... Дошла је Козарка код Козарчикових: тако и тако, треба урадити како су сви у селу урадили што нису живели са женама, а узели су их у рат... Грех је пред Богом да се тако разилазе, да се не помире! Грех је пред Богом, а срамота пред људима. Козарчикови су се сви слагали. А Миша о томе није хтео ни да чује! И отишао је из села, а није се помирио са Маром, и није се исповедио. Око хиљаду мушкараца отишло је из села у рат (што под оружје, што на разне радове, што у логор на вежбу) – нико од њих није ишао радо. Једини је Миша Козар ишао радо. Није се он заносио тиме да ће бранити „отаџбину”, да има прилику да постане „херој”. У мом селу појам отаџбине ограничава се на само село – а у селу није био рат! Није чудо што је то тако! То је чисто русинско село које већ дуго има своју локалну историју, а око њега су села са разним народностима: Србима, Словацима, Немцима, Мађарима. Миша је радо ишао у рат, јер је мислио да у њему излије гнев и злобу из свог срца. Шта ће изгубити у рату ако погине? Мајку? Та он више није дете! Жену – Мару Козарчикову? То ће бити управо срећа: отрешће се онога што мрзи! А о себи Миша није мислио – као обично. Али Бог је друкчије пресудио. Миша је у рату сам себе „изгубио” – изгубио је оно што је волео, а нашао је оно што је мрзео, чега се хтео отрести – своју жену.

203

www.rusnaci.org

Отишао је Миша из села, оставио је Мари нову срамоту и нову бригу. Сви што су отишли у рат, а нису живели са женама, опростили су се с њима уз обостран опроштај, а он се није опростио с Маром! Шта ће да ради јадна Мара? И са својима код куће се саветовала и са познатима, најзад је отишла и код свештеника. Испричала је свештенику целу своју бригу. Молила је за савет. Да ли да напише мужу? Или не? И како да напише? Да ли ће она имати грех ако не напише? Или можда – ако напише? Како је боље? Остало је на томе да Мара напише мужу. Она нека уради све шта од ње зависи, нека прва приђе да „грех” не би на њој остао. И Мара је написала, а написала је овако: „Хваљен Исус и Марија! Увек хваљен! Амен! Ту имате поздрав, драги мој мужу, прво од Господа Бога, а тек онда од мене – од Ваше жене. То ја пишем Вама – Ваша „остављена” жена. Грех је пред Богом, драги мој мужу, што се нисмо помирили, што се нисте исповедили како се сви исповедају кад одлазе у рат. Ви сте срамоту иза себе оставили, а у срамоти сте и мене оставили, јер сви у селу причају да се Михал Козаров није исповедио, са женом се није опростио, а сви су се опростили што и по десет година са женама нису живели. Зато Вас молим да ми одговорите да не би остала ова срамота на Вама и на мени. Ја Вам, драги мој мужу, све опраштам, опростите и Ви мени, јер не знате да ли ћете се још вратити из рата, јер су већ многи у њему погинули, па је страшно остајати у тако великом греху!” Написала је Мара Миши још док је био у касарни, али Миша није одговарао. Написала је Мара још једном, када је Миша већ био на фронту. Ни на ово писмо није дошао одговор. Трећи пут Мара више није имала смелости да напише. Препустила се Богу: нека буде како Бог да! И опет ју је добра нада напуштала. Распитивала се о Миши, али је мало што сазнала. За цело време Миша је написао само двапут мајци: једном из касарне, а једном са фронта. Написао је само толико да би дао своју адресу, јер му је то мајка јако напомињала када је одлазио од куће. А тежак дан за даном је пролазио. * Били су то незаборавни тренуци, када су границе државе остајале затворене, а унутар граница свако село се разливало на све стране државе. Никада људи толико света нису видели као у та времена. А све због невоље, а не ради забаве! Оне које су узели у рат премештали су с места на место – са једне границе државе на супротну: из Босне и из Србије у Галицију, из Галиције у Пољску, из Пољске на Карпате, са Карпата у јужну Далмацију, из Далмације на италијанску границу итд. Раније регрутоване, који су још остали у животу, премештали су, а увек свеже – час млађе час старије или између већ пробраних – узимали су из села. Који су били рањени, те су размештали по разним болницама, по разним местима у држави. Писали су рањени из Моравске, из Чешке, из северне Мађарске, из Аустрије, из Тирола, из Штајерске, из Хрватске итд. Одлазили су код њих рођаци – ишли су где је само било „слободно”: у Суботицу, у Печуј (Fünfkirchen), у Будимпешту, у Праг, у Загреб итд. Ишле су највише жене, јер је само њих остало доста много у селу. Путовале су мајке, жене, сестре, баке. Све су остављале, све жртвовале, на све су се одважиле и путовале су. Да посете „сина”, да посете „мужа” – рањеног, болесног у болници! Као што је на фронту била јака сила која је терала људе на бодљикаве жице, на непријатељске гранате и бајонете, на клање,

204

www.rusnaci.org

тако је у позадини у мирним селима била јака љубав према својим најближим, забаченим у свету. Полазили су на далек пут такви што су се пре тога бојали отићи у друго село; такви што никад нису ишли возом, који нису знали како сести у воз и сићи с воза, куда ићи, у ком правцу, којим возом... И када су путовали, нису могли схватити куда их воз носи... Путовали су код сина, код мужа – и с овом мишљу су преброђивали све тешкоће. Разговарати на путу с људима нису могли. Путовали су као пакет, са написаном адресом у руци, и стизали код својих драгих у свету, враћали се срећно кући. Полазили су у далек свет као слепи и глуви, а постизали су своје! Сваког дана одлазиле су као процесије из села; једни су одлазили, други долазили; једни код мужева и синова; други од мужева и синова; једни пешке са завежљајима на раменима, с кишобраном у руци; други колима – на најближу железничку станицу. Таква су то била времена! * Није дуго служио Миша у војсци, није дуго ратовао. Два месеца у касарни, непуна два месеца на фронту. И дослужио је... Једног дана дошле су жене из Печуја и донеле вест: „Миша Козаров је рањен! Лежи у болници у Печују! Јако тешко је рањен!” Стара Козарка је отрчала код оних што су донели ову вест, отрчала је и Мара – стара Козарка са страхом и очајањем у срцу, Мара са страхом и са надом. И једна и друга и трећа жена говориле су исто; видело се да то о чему су говориле није измишљотина. А причале су овако: „Ваш Михајло је рањен! Лежи у болници у Печују – тешко је рањен. Обе ноге су му прострељене – испод колена, а један метак је добио у уста – избио му је предње зубе и искидао језик. Уста су му завијена, не може да говори, а да ли ће моћи говорити кад оздрави, Бог зна! Тако млад момак, а биће богаљ – богаљ, јер како иначе кад је тако рањен!” Како се расплакала Козарка кад је чула ове речи, тако је плакала, гласно је плакала улицом враћајући се кући; тако је плакала и у соби до касно у ноћ: „Ох! сине мој, сине! Сине мој једини! Како ме је Бог казнио! Како те је Бог казнио! Сине мој једини! Дете моје! Дете моје! Другог дана стигла је и дописница Козарки од Мише: „Ја сам жив, драга мама, али сам рањен. Ја сам у болници у Печују; дођите да ме посетите! У великој невољи сам био, али ме је Бог очувао, те нисам тамо остао заувек!” Одсад је Козарка имала само једну бригу: отићи код сина у Печуј. И отишла је. Срећно је отишла, срећно се и вратила. * Чим се Козарка вратила из Печуја, одмах је пожурила код Козарчикових – са радосном вешћу: „Миша је рекао нека Мара дође да га посети. Хоће да се исповеди, хоће да се помири са Маром, са својом женом”, – изговорила је Козарка ове речи, а још се није ни поздравила. „Па како је? Може ли да говори?” – упитале су и бака, и мајка и Мара. „Та говори, већ говори, али тешко и неразумљиво. Хвала Богу и за то! Да је метак отишао право, на месту би га убио, али тако је Бог дао – нико други – да је отишао у страну и изашао му овде преко усне. Само да може стати на ноге! Да не остане богаљ! Ни помакнути ногама не може! Ох, Боже! Боже!”

205

www.rusnaci.org

Ту се Козарка расплакала. Од Козарчикових нико није плакао. Несрећа Козарових била је срећа за Козарчикове. Винова лоза, обрезана у пролеће „плаче” (како кажу у мом селу), па се њен газда радује да је она здрава и да неће бујати у висину, већ ће окренути своју снагу ка плоду... * „Треба отићи! Треба отићи у Печуј!” – говорили су Козарчикови једно другоме кад је Козарка отишла, говорили су по неколико пута – увек изнова и изнова. Недавно су се вратили отац и мајка из Суботице (Szabadka), где су ишли да се опросте са сином, јер је одлазио на ратиште; а ето сад треба ићи у Печуј – код рањеног зета!... Ко ће отићи? Када ићи?... Мара мора да оде! А ко ће с њоме? Договарали су се, договарали Козарчикови и договорили су се да ће бака отићи са Маром. Тако ће бити најбоље. А ићи ће у недељу после подне, да не прекидају коње у раду. Дошла је недеља, бака и Мара су отишле. Мара се на колима тако осећала као да иде на вашар. Али када је села у воз, срце јој је захватио немир: „Да ли је Михајло заиста рекао да дођем? Није ли то измислила свекрва? А шта ако ја дођем у болницу, код кревета, где он лежи, а он почне да виче на мене пред туђим људима? Извикаће се као што је раније викао на мене? Шта да радим?...” Такве мисли долазиле су Мари у возу. Али већ је било касно мењати одлуку. „Како да се вратим натраг у село кад већ седим у возу? Смејали би ми се људи! А можда је и истина шта је рекла свекрва? Можда је истина?!” Мучиле су Мару мисли, некако није могла да поверује целим срцем да би овај њен муж, који ју је тако мрзео, тако је тукао, сада већ могао друкчије проговорити са њом, постати другачији према њој... Ћутала је бака, ћутала је и Мара. Стигле су у Печуј, дошле у болницу. Војник их је одвео у салу где је Миша лежао. Очима су тражиле Мишу – бака и унука, али нису га могле приметити, ишле су за војником. Миша их је први опазио, и када их је приметио, сео је на кревету. У том моменту приметила га је Мара и шапнула је баки: „Погледајте, он је тамо!” Али како се Миша сада променио! Коса ошишана до саме коже, а сув, слаб – само су му се очи сијале. „Хваљен Исус, Михајло! Ето, дошле смо да те видимо!” – рекла је бака Миши гласно, како на селу говоре болесницима који више нису при себи. Миша је нато само климао главом – још није знао шта да одговори, а баки се чинило да он не може да говори, па је одмах наставила: „Видиш како те је Бог казнио!” „Казнио ме је Бог, казнио!” – рекао је сада Миша, али тако неизражајно како звони разбијен лонац, тако полако, тешко, да се Мари чинило да то не говори он, већ неко други. Мара је ћутала, бојала се да приђе ближе Миши, бојала се и у очи да га погледа. После првих речи Миша је заћутао. Онда је рекао Мари: „Марија, опрости ми!... Бог ми је отворио очи!... Нисам ја радио како треба, нека ми Бог опрости!...” Док је он изговарао ове речи, Мара се још није усудила да га погледа, гледала је доле, али јој се чинило да га гледа хиљадама очију: сваком тачком свога тела. Обузело ју је слатко осећање среће, победе, тријумфа, разливало јој се по целом телу, чуло се свуда као пчеле у врту у пролеће... Мари се чинило да је цео овај страшан рат она добила – она и нико други! Сви су се тукли, трпели и умирали за њену победу, за њену срећу! Зато је Бог и дозволио овај рат на свету!...

206

www.rusnaci.org

Јер овај што ју је немилосрдно тукао, што је био за њу страшан тиранин, што јој је увек само претио, сада је моли да му опрости – сада је он немоћан, а Мара је силна! Није то потрајало дуже од једног тренутка, а шта је овај тренутак донео Мари! Цео њен живот је усмерио, довео на природан пут!... Већ сигурна у своју победу, Мара је погледала Мишу, погледала му је у очи, пришла му је и пољубила га за лице, какав је обичај љубити у мом селу. А Мишини другови по судбини подизали су главе на креветима и посматрали су сцену среће у несрећи... * Миша је рекао Мари: „Чим дођеш кући, одмах пређи код мајке, да срамота не остане на мени... И помажи мајци, јер сада је тешко самоме човеку на свету!” Мара га је радо послушала и када се вратила кући, одмах се одселила код свекрве – код старе Козарке. А људи по селу су говорили: „Јесте чули ново? Мара Козарчикова, она што је била „остављена”, вратила се код свекрве – код Козарових. Шта мислите: да ли ће се овај њен Михајло променити кад се врати кући? Или ће остати какав је био?” Једни људи су говорили да ће се Миша сад променити; други – да се неће променити. А трећи су говорили: „Па, бог зна како ће то бити! Хоће ли он уопште и преживети овај страшан рат?”

207

www.rusnaci.org

ДРАМЕ ХРИСТУ У ПОХОДЕ

Драма за децу у три чина ЛИЦА Сестрица и брат, Израелићани (сестрица је старија) Два паганина, ловци Баба паганка, врачара Девојка паганка и остали чланови паганске породице. Дијабол Анђео Време: Вече после Христовог рођења Место: Недалеко од Витлејема ЧИН I (На путу.) (Смркава се. Сестрица и брат иду путем, носе јагњад на рукама. Крај пута стоје два паганина, ловци, један са луком и стрелом, други са секиром.) БРАТ:

Драга сестро, шта ти мислиш: да ли нам је још далеко ка Христу, ка Богу нашем, у Витлејем, јер ја сам већ уморан и тешко ми је то јагањце на рукама, то јагањце – то сисанче. Већ је вече... Шта ћемо сад? Не виде се нигде људи – ко ће пут нам показати ка Христу, ка Богу нашем, у Витлејем? Ја се мало бојим већ! СЕСТРИЦА: Ништа се не бој! Изаћи ће ваљда звезда, звезда јасна и огњена, синоћ сјала је у ноћи и свима је светлост њена јављала о Христу, па ће ваљда пут нам показати, у невољи нам помоћи.

208

www.rusnaci.org

ПАГАНИ-ЛОВЦИ: Стојте, децо, куда ћете сад по ноћи? ДЕЦА ОБОЈЕ: Људи добри, људи благи, где је тај пут ка Христу, ка Богу нашем, у Витлејем? – Људи благи, будите нам на помоћи! ДЕВОЈЧИЦА: Ми ка Христу сад идемо, што се јуче тек родио да би свет ослободио од идола, дијабола и од смрти и грехова, заводника – злих духова – поклонити се хоћемо! ПАГАНИ (осмехују се): Шта то, шта то сад слушамо? Ништа слично ми не знамо! (Окрећу се према месецу и са страхом говоре:) Страшни наши ви богови, окрените се, не чујте, не чујте и не верујте шта балавци кажу ови! А ти, Молох, страшни Молох, владатељу ти наш прави, своју срџбу заустави! ДЕВОЈЧИЦА (брату тихо): Пагани! ДЕЧАК: Ох, тешко нама! (Обоје су се уплашили.) ДЕВОЈЧИЦА (долази себи): Не, не, људи, не лажемо, већ истину вам кажемо! Ми истину вам кажемо коју је наш отац синоћ видео на своје очи! ЈЕДАН ОД ЛОВАЦА: Немa, то тврдити смемо, ништа у том Витлејему! Богови не пребивају тамо, људи их не знају, коме моле се, не знају. Људи тамо су проклети! Али дођите ви с нама

209

www.rusnaci.org

бога да вам покажемо! Њему ви се поклоните, њему жртву принесите! (Другоме ловцу тихо:) Ала ће то бити жртве, укусне, мириса пуне за нашега великога господара, суца, бога: за Молоха престрашнога, што се на нас разгневио, људске жртве затражио – добиће сад данак богат! ДЕВОЈЧИЦА: Не, не, људи, то никако! Ићи с вама ми нећемо! Само к Христу ми хоћемо, да даре му однесемо ту јагањчад, ту сисанчад! Он ће бозе вам здробити, и дрвене и камене богове ће оборити! Те богове ми нећемо! ПАГАНИ (запушују себи уши да не би чули ове речи, и разгневљени кажу један другоме, вичући): Води их! ДЕЦА ОБОЈЕ: О, Христе Боже! Да л’ анђео доћи може!? (Један од пагана узима децу за руке, други узима јагањчиће, те једног ставља у своју торбу, а другог у торбу свог друга. Док су они с овим забављени, деца уплакана тихо говоре једно другоме.) ДЕЧАК:

Видиш, сестро, пропашћемо! Што од куће смо побегли? Зашто оцу нисмо рекли, нити оцу, нити мајци? ДЕВОЈЧИЦА: Христос ће нам опростити, јер смо њему ми побегли! Он је свуда, свуда с нама, он нас прати очицама! Он нас чува, он нас снажи! Он ће, брате, да нас тражи са анђелом међу злима и безбожним пaганима!

210

www.rusnaci.org

ЧИН II (У трему.) (У трему стоји жртвеник бога Молоха. Унутра испочетка нема никога. Споља куцају на врата она два паганина-ловца са заробљеном децом и јагањцима.) ГЛАСОВИ (ловаца споља): Ајте, ајте, отворите! Погледајте, доносимо ловину што уловисмо! (Из собе прво истрчава девојка паганка, а за њоме други чланови породице. Девојка откључава врата. Улазе ловци држећи заробљену децу за руке.) ОБА ЛОВЦА: Добро вече! ЈЕДАН ОД ЛОВАЦА: Добро вече! Ви нас сада поздравите! Да нас не бисте урекли и да велика та срећа не постане нам несрећа на светишту том још већа! Да богова гнев велики не падне на нашу главу, већ на ове невернике! А главно је: да се једном већ умири тај домаћи бог наш страшни! (Пада на колена пред жртвеником, а за њим сви пагани.) Слава теби! Велики и силни боже! Ти си јачи од тог мртвог бога израелићанског! Јер ти њега век побијаш, а и сад си га побио, отео си жртву њему, ево, ту је! биће твоја! Ал’ буди нам милосрдан! СВИ ПАГАНИ: Велик Молох! Силан Молох! Страшан молох! – Буди добар! Гнев свој страшан заустави! (Устају.) ЧЛАНОВИ ПОРОДИЦЕ: Шта је сад то? Одакле то? Та кажите, та кажите: одакле та ретка срећа?

211

www.rusnaci.org

ДРУГИ ОД ЛОВАЦА (гестикулишући рукама): Ми идемо шумом, шумом, горе, горе, онда доле, па сиђосмо у долину, иза жбуња и камења са секиром и са стрелом само вребамо, вребамо: неће л’ срећа донети нам, ви већ знате: дивљач какву! – А кад смо ми ближе путу, а тамо, гле! – Ето вама! (Општа радост међу паганима.) ДЕВОЈКА ПАГАНКА: Да л’ су Израелићани? ОБА ЛОВЦА: Да, проклети! ЈЕДАН ОД ЊИХ: Нека их све прождре Молох наш велики! Славни Молох! Силни Молох! Имај к нама ти милости! Јер ми пуни смо верности! СВИ ДОМАЋИ: Али како с јагањцима? Куд су ишли сада ноћу? ДРУГИ ОД ЛОВАЦА: Мало чудно! Ал’ такав је народ израелићански! Сплетке и измишљотине он не види – а верује! Још се он и клања томе што не види!... Па и они хтели су до Витлејема, јер верују, како кажу: тамо им се Бог родио – неки Христос – јуче ноћу! Он ће све богове наше уништити – видећемо! БАБА ПАГАНКА (девојчици): Оклен си? Како се зовеш? ДЕВОЈЧИЦА: Пустите нас, страшни људи! Бог ће због нас да вас казни! Пустите нас, јер идемо ми ка Христу и ка Богу, у Витлејем!... Пустите нас!

212

www.rusnaci.org

БАБА:

ДЕЧАК:

Ти си канда мало дрска? Израелићанско штене! Оклен сте? Како вас зову?

Ја се зовем... ДЕВОЈЧИЦА (прекида брата): Дајте нашу ту јагањчад, ту сисанчад да их Богу однесемо, Богу који светом влада, створио је сунце, звезде и створио је све оно од чега сте направили ваше бозе... СВИ ПАГАНИ: Ћути! Ћути! Овде, видиш! бог станује! (Показује на жртвеник.) Он те чује! Казниће те! А због тебе може и нас! (Падају на колена.) Велик Молох! Страшан Молох! Је л’ да ниси чуо ове ружне речи што је штене израелићанско рекло! Буди нама добар увек, а њега ти на прах сатри! (Устају.) БАБА: Куда идете и зашто? ДЕВОЈЧИЦА: Већ смо рекли где идемо: Ми идемо к Христу, к Богу, у Витлејем... Пустите нас, а Бог ће наш све то знати, благослов ће вама дати! (Пагани се згледају, не знају шта да почну.) ДЕЧАК: Нећете ли да одемо, кући ћемо се вратити! Пустите нас!... (Сестрица га вуче за рукав да не каже.) ДЕВОЈЧИЦА: Што идемо? Јер је дошло ово време што пророци су прорекли:

213

www.rusnaci.org

БАБА: ДЕЧАК:

У шталици на сламици родио се јуче ноћу Христос Господ се родио да би свет ослободио од грешности, од мрачности и довео ка светлости, ка светлости, ка светости! Тамо к њему ми идемо, поздравити га хоћемо! Ко вам ово рече?

Отац! ДЕВОЈЧИЦА: Отац! Отац! Синоћ је он пасао на њиви овце са осталим пастирима; кад одједном небо им се отворило, те видеше јасну светлост и зачуше с неба глас – анђела песму: „Слава Богу са висине! Мир на земљи! Међ људима радост због ове новине!” Тад анђели к њима с неба долетеше, те рекоше: „Радост ову вам јављамо! Идите до Витлејема, тамо Христос се родио! Наћ’ћете га у јаслама повитог у пеленама!” ПАГАНИ; То је прича! Лаж велика! ДЕВОЈЧИЦА: Није прича, није лаж то, већ истина то је чиста! То је отац наш видео! Па потрча с осталима он до светог Витлејема, до шталице, к јаслицама, па су тамо нашли све то како анђео је реко... Али и на небу звезда, чудна звезда пламенита те ноћи се показала. И сијала је чак до јутра... (Док девојчица ово говори, девојка паганка излази напоље.)

214

www.rusnaci.org

ЈЕДАН ОД ЛОВАЦА: Говорите шта хоћете! А ми ћемо то што треба: богу Молоху сад ћемо (Велик Молох! Страшан Молох!) жртвеник ми запалити, онда ћете ту јагањчад, ту јагањчад-ту сисанчад ви на њему жртвовати, а за цео наш Израел! ДЕЧАК: Узмите ви себи јагњад! Нека их! Ал’ нас пустите! ДЕВОЈЧИЦА: Узмите ви себи јагњад, ал’ она су намењена не мртвоме том Молоху, него ПАГАНИ: Ћути једном! ДЕВОЈЧИЦА: Христу! ЈЕДАН ОД ЛОВАЦА: Молоху их ви морате као жртву сад принети за Израел – и морате ту пред нама ви Молоху и живот свој сад да дате! ДЕВОЈЧИЦА: То никако! То нећемо! ЛОВАЦ: Тако кажеш?! Ал’ да знате, сад ћемо на жртвенику Молоху да посветимо – њему живот ваш да дамо! Тако ће нам опрост дати за проклете ваше речи... Велик Молох! Славан Молох! Силан Молох! Страшан Молох! Види како драгу жртву (крв израелићанску!) данас ћемо ти принети! Давно такву имо ниси, укусну, мириса пуну! Нек ти буду! Нек ти буду! Захвали се нашем труду: нама срећу, нама срећу

215

www.rusnaci.org

ти подари сад још већу! ДЕВОЈКА ПАГАНКА (утрчава унутра и виче као ван себе): Звезда сија! Звезда! Звезда! Чудна, велика, огњена! (Сви истрчавају напоље да виде звезду, само баба је остала унутра. Девојка баби:) Видела сам је и јуче! (Сви споља долазе унутра и вичу:) Звезда! Звезда! Пламенита! ДЕВОЈКА ПАГАНКА: Јуче сам је угледала, није ми се допадала! Кад је баба проклињала бога да нам се појави, да каже што, а Молох се не појави... Није ли то што му чудна звезда смета? И није ли тако нешто истина што деца кажу? СВИ ПАГАНИ (престрашени): Шта ми сада да радимо? Господару! Знак на небу! Појави се на наш позив! И кажи нам! И кажи нам твоју вољу да вршимо! БАБА: Сачекајте, покушаћу и данас га проклињати! Неће л’ доћи и казати шта то може се збивати? Да ли то на небу само? Ил’ на земљи да сви знамо? Пробаћу и видећемо како ће се завршити овај страх наш и та мука! Да и с децом тад свршимо! Јер глас божји је најбољи! СВИ: Добро! Хајдемо унутра! (Улазе у собу.) ЧИН III (У соби.) (Баба седи за столом и држи руке на преврнутом тањиру. Испред ње у ћошку је идол Молох с роговима. Сви остали стоје даље, уплашени гледају на бабу и на идола. Деца Израелићани стоје у ћошку наспрам идола.)

216

www.rusnaci.org

БАБА:

Тамо-амо, амо ходи, једна стаза к нама води на светло из мрачне ноћи да би к нама мого доћи! Велик бог си – страва сама, хајде, створи се пред нама! СВИ ПАГАНИ: Велик бог си – страва сама, хајде, створи се пред нама! БАБА: С лицем твојим с роговима, с ногама са копитима! Огањ-очи да гледамо! Драге речи да слушамо! (Тањир почиње да се врти. Деца се чуде.) Врти се, уради своје! ја ти силе дадох моје! Тамо-амо, амо ходи, једна стаза к нама води! Врти се, одврни клупко и те нити на којима „Fatum-ratum” бога има! И отвори ти рупицу, макар малу за бубицу! Кроз њу ће се бог провући, из мрака на светло ући! (Тањир трчи.) „Fatum-ratum” – камен пада! Шрафови су одшрафљени, улази одмандаљени! Све ће Молох да савлада, ал’ добити он се нада: душу, срце, мисли, жиле, да покаже своје силе! „Fatum-ratum” – пуштај, пуштај! Ти Молоха нам пропуштај! Пред тобом смо ми у страви! На позиве ти се јави! СВИ ПАГАНИ: Пред тобом смо ми у страви! На позиве ти се јави! (У ћошку иза идола трепери сенка и чује се одатле као да неко уздише.) БАБА: Велик бог си – страва сама, хајде, створи се пред нама! Тамо-амо, амо ходи,

217

www.rusnaci.org

једна стаза к нама води! Хајде!... ДИЈАБОЛ (показао се пред идолом, а изгледа тако како га је баба описала): Ту сам, ко ме зове? Што ме зове? (Сви пагани су пали ничице, клањају се дијаболу. Баба је клекнула и хоће да љуби ноге дијаболу, а он је удара ногом.) ДЕВОЈЧИЦА (тихо брату): Ох, сотона! (Деца дрхте од страха, али стоје.) БАБА (а са њом сви пагани, при чему леже ничице): Пред тобом смо ми у страви, хвала ти што нам се јави! Славни Молох! Силни Молох! Имај к нама ти милости! Јер ми пуни смо верности! ДИЈАБОЛ: Шта је сад то? БАБА: Буди добар па нам кажи: шта то значи ова нека чудна звезда, а велика, пламенита, што се јуче показала, још сијати не престаје? Страх велик је међу нама! (Дијабол се почео јако смејати. Али његов смех је страшан. Баба опет хоће да му љуби ноге, а он је удара ногом.) БАБА: Кажи! Кажи! ДИЈАБОЛ: Двапут ништа! fatum-ratum, fatum-ratum, и ја сам се уплашио од ње, па се распитао! Баш ништа! Обична звезда! БАБА: То на небу... А на земљи? Шта има у Витлејему? Неки нови Бог... највећи, што богове ће остале уништити... како кажу... имо јуче се родити, од те деце смо слушали, теби верни смо остали! (Дијабол се опет засмејао. Баба хоће да му љуби ноге, он је удара ногом.)

218

www.rusnaci.org

ДИЈАБОЛ:

Баш ништа! Ја сам већ био јутрос тамо! Кад погледам: неко просјаче на слами! Зар да њему се клањате? Само мени јединоме! СВИ ПАГАНИ: Велик Молох! Силан Молох! Страшан Молох! Слава теби! Јер ти све знаш и све можеш као нико! Слава теби! (Баба опет хоће да му љуби ноге, он је удара ногом.) БАБА: Слава теби! Па шта ћемо радити с том децом? ДИЈАБОЛ: Ко су они? БАБА: Израелићани! ДИЈАБОЛ (показује руком на трем, где је његов жртвеник): Мени их за жртву дати одмах! БАБА: Твоја света воља! ДЕЦА ОБОЈЕ (окренула су се лицем према зиду и пала на колена): Боже! Христе Спаситељу! Где си Христов, где анђеле? СТАРИЈИ ПАГАНИ (устају, а за њима остали, деца клече): Дајте, дајте свету ватру! Света дрва и ножеве! (Један од њих отвара врата у трем, а на вратима стоји анђео. У овом тренутку идол Молоха пада на земљу ничице. Дијабол бежи под кревет. Пагани престрашени стоје, гледају час на анђела, час на место где је стајао дијабол. А кад виде да је дијабол нестао, падају ничице пред анђелом.) АНЂЕО: Христос Господ ме ту шаље! Ту су негде мала јагњад и сестрица с малим братом – прети им нечиста сила! (Деца су притрчала радосна анђелу. Он их милује. За то време дијабол испод кревета вуче бабу за ногу, баба га удара ногом.) ДИЈАБОЛ (тихо): Пусти ме! Поврти тањир! Нек се клупко натраг свије, нек ме земља опет скрије! Пусти ме ти, пусти, пусти! Брзо, брзо, немам када!

219

www.rusnaci.org

АНЂЕО:

Нећу речи да му слушам! (Баба га удара ногом.) Пусти, пусти, кажи клетву! Отвори у души стазу, макар као за бубицу, ил’ на игли ту ушицу – да од тебе се откинем! (Баба га удара ногом.)

Христос давно пророкован, Христос од Бога нам послан јуче ноћу се родио да би свет ослободио од страшнога дијабола – Његова је таква воља! СВИ ПАГАНИ (клечећи): Зар заиста? Зар заиста? АНЂЕО (дијаболу): А ти бивши моју другару, памтиш нашу претњу стару? Више нећеш заводити људе, нећеш им шкодоти, јер се твоје већ свршило! Сада царство је Христово! Одмах нестани са земље ти у паклу! Тамо ћеш ти седети докле је света! Овде више немаш места! (Под дијаболом земља се проваљује.) ДЕЦА: Одведи нас ти ка Христу! АНЂЕО: Одвешће вас јасна звезда! СВИ ПАГАНИ (устају): Ал’ и ми ћемо отићи сви – да Христа поздравимо! Тамјан, смирну, злато њему да носимо, и дарове – Али што је најважније: нова срца, душе нове! (Сви излазе. Споља се чује песма анђела: „Слава во вишних...”) Завеса пада. Крај.

220

www.rusnaci.org

ЈЕФТАЈЕВА КЋИ

Трагедија у пет чинова ЛИЦА Јефтај, раније разбојник, сада кнез Његова кћи јединица, седамнаестогодишња Јошкица (има криве ноге), прости пастир, деветнаестогодишњи Данило, пастир четрнаестогодишњи Гласници из рата: I, II, III Елеазар, I народни главар Народни главари: II, III, IV, V Девојке, деверуше: I, II, III, IV Црквени послужитељ Полицајци: I, II Жене. Девојке. Мушкарци из народа Музиканти Место: у Масфи, палестинском граду, и у њеној околини. Време: око 1300 година пре Христа Пролог (Испред завесе излази Јошкица са својим штапом и рецитује и при томе хода тамо-амо.) Добро дошли, драги гости! Ви који сте у старости и ви што сте у младости! Све што овде ви сазнате није машта, то да знате, па добро да погледате! Давно, давно то се збило, Христа још није ни било, ал’ се ипак запамтило! Мртви ту су оживели и казати би вам хтели шта су сами доживели. Нешто ће вас насмејати, нешто ће вас расплакати, па ћете то спомињати! Јер какви су били тада, људи исти су и сада, не мењају се никада! У невољи човек пати, а невоља срећу прати,

221

www.rusnaci.org

то морамо увек знати! Али једна рука с неба поравнава где што треба – покорити њој се треба! Што познато беше нама, ја, Јошкица, рекох вама, прича нека каже сама! Што је живот на све стране, ту у један букет стане ко ружице узабране! ПРВИ ЧИН (На путу близу Масфе. С једне стране пута Јефтајева кћи са пребаченом на раменима поњавицом, са друге стране Јошкица са мотком у руци. Чувају козе. Јутро је.) Прва сцена ЈЕФТАЈЕВА КЋИ (сама за себе): Сви одоше – да бране дом, веру! Оста празна Масфа, поља празна – што је могло, сад је на граници, откуд страшан непријатељ иде... Ах, мој Боже! Мој отац је само у горама – прогнаник одавде! Живети са браћом нема право, своју земљу бранити не може умрети за њу... И што браћа изгубити могу у том рату, он је давно изгубио – све, све! (Плаче.) Мајко моја! Да сам бар са вама ја у гробу – боље би ми било! У том гробу где пре месец дана ви сте легли од туге, срамоте, па би тиме и невоља моја свршила се... А тако ја остах на том свету жива ко нежива: сиротица сама ко прст један, као прст тај са руке одсечен. Не смем никог у очи гледати, нико мени лепу реч не каже. У срамоти вечитој jа живим, само слушам како сви говоре:

222

www.rusnaci.org

ЈОШКИЦА:

ЈЕФТ. КЋИ:

„Јефтајева ћерка – бећарева!”...? Од свег живог на овоме свету што је мени, јадници, остало близу мене, то је ова коза – али она нема људско срце да би мене утешити могла! (Опет плаче.) Боже! Боже! Кад бих како могла ту невољу нашу окренути: да моj отац вратити се може ту у Масфу, живети ко други... Макар бих и умрла због тога! Кад бих могла народ одбранити ил’ велико нешто учинити сада када непријатељ хрли, срамоту са породице спрати, па макар са крвљу својом... Али шта ја могу слабашна девојка? Бог небески и не гледа мене! Има сада кога он да гледа: васцео свој народ израелски: да му не пропадне... А не мене, сиротицу – пастирку на њиви! Та ја имам поштовање Масфе као да сам чир на њеном телу... (Плаче, брише сузе.) Еј, ти, ти, ти – бећарева ћерко! Шта то себи трабуњаш под носом? Гле, како ти коза мирно пасе! Шта још хоћеш? Та и ти не вредиш више него ова твоја коза! Шта ти мислиш!? Па ти вређаш Бога, па због тебе све ће нас казнити! Захвална му буди ти за сунце, а и Масфи зато што те није отерала још – срамоту своју! (Јефтајева кћи још више плаче.) Него како!? Знам, ти би сузама да размекшаш моје тврдо срце – знам те: змију ти у себи кријеш!

Ћути, Јошка! Немој бити такав, увек исти! ЈОШКИЦА: Види што је бесна! Па дабоме! Ко принцеза нека!

223

www.rusnaci.org

ЈЕФТ. КЋИ:

Каква да сам, – ал’ и ја сам човек, и ја, ко сви, имам људско срце, па ме боли... ЈОШКИЦА: А козу не боли... Па дабоме! Ала си се нашла! Зар ти не знаш: твој је отац бећар?! Син дођошке, бећаруше неке из паганске земље, њине крви, син робиње, што узе твој деда да му служи... А кад деда умре, па дабоме, тад стричеви твоји знали су шта чинити им треба, из свог гнезда избацише тада подметнуто јаје, него како! Шта су знали тада са Јефтајем, са тим својим нерођеним братом, а са твојим оцем? Па дабоме! Истераше га из куће вани да им више не чини срамоту, да са њима земљу не подели! (Кратка пауза.) А тебе из куће истераше са мајком ти, јер си била мала, па су тебе јадну пожалили. И суд вам је пресудио тако: да је мајка твоја наше крви, а ти си јој ћерка, те да с нама живети и даље ви можете... Јер је тако на овоме свету: да уз свако здраво воће има увек неко труло, то сви знају, Па дабоме! ЈЕФТ. КЋИ (после кратке паузе): Па и ја знам ово! Стопут боље нег што ти знаш, Јошка! Јер то слушам од раног детињства – слушам и подносим тежак јарам! Ал’ ти себи, Јошкице, помисли: Пристоји ли теби тако рећи мени јадној?... И ти си несрећан! ЈОШКИЦА: О-хо! Хе-хе! Па дабоме! Гле, гле! што паметна је она – ко попа: што ли уме држати предику! Ти је држи својој сестри – кози, а не мени!... Разумеш ли – тикво?!

224

www.rusnaci.org

ЈЕФТ. КЋИ: ЈОШКИЦА:

ЈЕФТ. КЋИ:

ЈОШКИЦА:

ЈЕФТ. КЋИ:

Аха, знам ја шта си хтела рећи: како ходам, јер сам хром на ноге... Па си хтела да ми то предбациш! Али, па дабоме, да ти имаш разума у глави, него како! ти би лако то схватити могла: то је знак мој, знак мој да сам јунак! Јер ко дете јахао сам коње, па сам пао, ноге поломио... Баш је тако, истина је, вала! Због јунаштва ја сад знаке носим! То је као да сам још ко дете ратовао и у рат ишао... Нек ти буде! Али други људи не кажу баш тако, већ друкчије! Ћути, бесна! Види ти ње, види! Хоћеш рећи да сам се родио са ногама кривим као сада! Ја сам старији, а ти још ниси ни била тад овде, па ти да знаш? Али било како да је било, чиста крв у жилама ми тече, чиста крв народа изабраног, а не таква као твоја што је, крв погана!... (Кратка пауза.) Знаш ти шта, Јошкице? Боље да ми ућутимо двоје: Ја ти ништа нећу рећи више, а и ти ме остави на миру, па само у души размишљајмо: ти о слави, а ја о невољи... Јеси л’ чуо? Види ти ње, види! Што ли душу има – као коза! Тикво једна, о чему да мислиш? Дедер, кажи! Кад је тако, Јошка, причајмо о томе сад нас двоје о чему и други сви говоре, разбијају главе све стрепећи: у питању сад је смрт ил’ живот свију нас – целога Израела,

225

www.rusnaci.org

ЈОШКИЦА:

ЈЕФТ. КЋИ: ЈОШКИЦА:

па не знамо: шта ће сутра бити? Боже, Боже, помози ми браћи да потуку страшне Амоните, да пагани земљу нам не отму! Ех, ал’ ко те не зна, платио би скупе паре за те, па дабоме, али мени замазати очи нећеш лако, знам те, вала, добро, скроз те гледам као кроз чист прозор! Знам те, знам те, Јефтајева змијо! Хоћеш да ме наведеш, дабоме, јер ти знаш да Јошкица зна добро, па да сазнаш вести са границе, кол’ко војске има наше тамо, и какви су положаји њени и њихови? Мислиш: сад је згода да осветиш се Масфи, свима нама, што ти оца прогнаше одавде, хоћеш да нас издаш паганима! Мислиш... Али знај да и ја мислим! А ја сам пак мудрији од тебе – бар толико ко од твоје козе! Немој тако! Шта то причаш! Боже! (Плаче, кецељом покрива лице.) Боже! Боже! Дабоме! Дабоме! Сви као ти баш тако говоре, хоће душу сакрити од Бога, ко хајдуци крију се у шуми ил’ по мраку, ноћу, у тајности, знам ја, знам ја на кога то мислиш! Јер твој отац разбојник је прави у горама негде, крај пустиње – он, разбојник, теби је у глави! Тајни глас ти послати му хоћеш: нека дође сада он у Масфу, с разбојничком дружином нек дође, Масфа је сад ко удова јадна, нема ко да брани је... Па сада да паганин свети јој се Јефтај... Лако ће је освојити сада, цео народ уништити може!

226

www.rusnaci.org

ЈЕФТ. КЋИ:

Ох, Јошкице, имај ти милости (Пада на колена, слаже руке као на молитву.) Бог... је сведок! ЈОШКИЦА: Ал’ и ја сам сведок! Него како! ЈЕФТ. КЋИ: Бог је сведок мени да никада тако не помислих, али волим и да умрем... ЈОШКИЦА: За шта? За освету! ЈЕФТ. КЋИ: Не! За помирење! Да бих спрала са оца срамоту, да бих свету Масфу избавила. ЈОШКИЦА: Та, та, та, та! Види ти ње, види! Каква се ту нашла јунакиња! Ко кокошка кад би хтела репом месец-сунце с неба оборити! Но, но! Нека! Само мисли о том! (Строго.) Али пази – слушај шта ћу рећи! И запамти: ја те увек пратим, кад ме видиш и кад ме не видиш: увек пазим на сваки твој корак, на очи ти, само када трепнеш – успети ти нећеш! Припазићу! Бог ми узе ноге, па код куће браним народ ко да сам у рату! ЈЕФТ. КЋИ: Нек ти буде! У Бога се уздам! (Окренула се од Јошкице.) ЈОШКИЦА (после мале паузе): Но, но! Та то је већ моја брига! Ко што рекох... Па да! Него како! Поносна си цура – ко би реко! Види како леђа ми окрене!... Увређена!... Знам ја шта ти мислиш, мада имаш ти хиљаду мисли! ... За швалером жалиш... Је ли тако? (Размажено и као певајући:) Оде драги у рат да ратује и остави драгу да тугује,

227

www.rusnaci.org

драгу која и није његова, али за њу он је љубав нова! Лепа ли је: очи оволике, (нек сачува Бог ме њене слике.) Да, а коса – као козја длака, а мршава – као моја штака! А одећа на њој што је фина (богата је много кућа њина) – мојој кози не би пристајала! Тра-ла-ла-ла-ла-ла, тра-ла-ла-ла! (Игра.) ЈЕФТ. КЋИ (сама за себе): Боже! Како да га се отресем? (Кроз тренутак гласно:) Неко трчи к нама – да л’ из рата?... Ах, да л’ добро ил’ лоше ће рећи? ЈОШКИЦА (престрашен): Где? Шта? Ко? Покажи ми га брзо! ЈЕФТ. КЋИ: Па овуда! Трчи, већ је близу! Друга сцена ГЛАСНИК I (дотрчао је, тешко дише, испрекидано говори): Ох!... Невоља!... Наше потискују! Јавите... у Масфу... Нек бирају војводу нам... доброга... новога... Онај паде већ..., невичан рату... (Пада на земљу, подиже руке.) Јавите... у Масфу... одмах... одмах! (Умире.) ЈЕФТ. КЋИ (у страху се осврће око себе:) Боже! Боже!... Да л’ су близу!... Где су? Шта сад да радимо? ЈОШКИЦА (за тренутак гледа као ван себе, онда бежи и виче): Моја коза! (Иза сцене виче на сав глас:) Масфо! Масфо!... Људи, људи, беж’те! Рат је већ ту!... На путу код Масфе! Ту падају мртви!... Леже мртви! Људи! Људи!... Хеј-хеј, брзо беж’те! Дођите ви одмах! Брзо беж’те! (Његов глас се чује све више издаље и као кад човек виче трчећи.) ЈЕФТ. КЋИ (неколико тренутака гледа немо мртвог, онда скида са себе поњавицу и целог га покрива, при томе тихо говори): Нек ти Господ буде милосрдан, јер си умро – свом народу веран!

228

www.rusnaci.org

(Она такође излази иза сцене и виче:) Људи, људи! Помоћ! Помоћ! Брзо! Хеј! Гласник из рата!.. Помоћ! Помоћ! Јавите што брже нашој влади! (И њен глас се чује све више издаље. Иза сцене се чују други гласови људи који се окупљају.) ЉУДИ ИЗА СЦЕНЕ: Шта је то сад? Где је непријатељ? Што вичете на сав глас?.. О, Боже! ЈЕФТ. КЋИ (иза сцене): Гласник! Гласник! ЉУДИ ИЗА СЦЕНЕ: Где је? Шта он каже? Ко је?.. Брже!.. Хајде! ЈЕФТ. КЋИ (иза сцене): ‘Вамо! ‘Вамо! Трећа сцена (Иза сцене први је дотрчао полицајац; за њиме Јефтајева кћи, а иза ње неколико других жена и старијих људи. Полицајац гледа око себе, али није приметио мртвога.) ПОЛИЦАЈАЦ I: Где је гласник? Овде нема никог! ЈЕФТ. КЋИ (прилази мртвоме и открива га): Ево га! Умро је! ЖЕНЕ: Умро! Умро! ЈЕДНА ЖЕНА (прилази ближе мртвоме): Пустите ме да га боље видим! Чији ли је?.. Како је млад, јадник! ... Ти си, Мишо! Ах, Боже мој, Боже! Моје тетке син! (Почиње да нариче.) Ајој, цвете мој! Погибе нам, млади несретниче ПОЛИЦАЈАЦ (одмиче жену од мртвог): Ајте, жене! Није време плачу! Важније су ствари сада – рат је! (Опет покрива мртвог.) ПОЛИЦАЈАЦ (Јефтајевој кћери): А како је умро? ЈЕФТ. КЋИ: Трчао је! ПОЛИЦАЈАЦ: И шта онда рече?

229

www.rusnaci.org

(У то време Јошкица престрашен провирује на сцену и неколико пута крије лице иза сцене, онда бојажљиво, осврћући се око себе – излази.) ЈЕФТ. КЋИ:

Тек некол’ко речи проговори, тешко је дисао – близу смрти. ПОЛИЦИЈАЦ: Па ваљда је ипак нешто реко кад сте тако на сав глас викали. ЈЕФТ. КЋИ: Само то смо разумети могли: нашима у рату слабо иде, војвода је пао, па новога и бољега траже сад од владе – одмах, одмах! ЈОШКИЦА (стаје пред полицајца): Та шта она прича! Она не зна, ништа није чула! Будалица – шта она разуме? ПОЛИЦАЈАЦ: Кажи ти ако си боље чуо! ЈОШКИЦА: Шта он рече, Боже, шта он рече? Јако страшно!.. Боже, шта он рече! (Бојажљиво се осврће.) ПОЛИЦАЈАЦ: Та кажи већ једном! Шта је реко? ЈОШКИЦА: Све ћу рећи, све како је било: Чували смо козе ту крај пута (Хвала Богу, још не побегоше!) Ја, Јошкица, своју – с ове стране, бећарева ћерка – с оне стране, ја сам ту, а она тамо била. (Говори обрнуто, а не како је било.) Кад одједном, неко к нама трчи: то је био гласник тај из рата! Сав престрашен он је дотрчао, па умире, а стално говори, умире он стално и говори, па говори – Боже, шта ли рече? Тако страшно, да главу изгубих, мада сам ја момак јако смео! Па дабоме! Него шта мислите? (Јефтајева кћи се осмехује.) ПОЛИЦАЈАЦ (љутито): Ма не причај тол’ко, него реци! Шта је реко гласник? Реци јасно!

230

www.rusnaci.org

ЈОШКИЦА (гестикулише рукама): Шта је реко? Боже! То ј’ истина! Да су наши у рату пропали – Амонита сила вел’ка има, ко кад облак скакаваца лети – лети, лети..., вала, облак лети... Већ је близу... Војску нам поједе... Па бежите, помоћ потражите! Дођите сви! А где је војвода? Нови, бољи! Војвода и војска! Коње! Сабље! Стреле!.. Шта имате! Трчите и вичите у Масфу! – Бежао сам, викао... Дабоме! ПОЛИЦАЈАЦ (Јефт. кћери): Како беше? Ал’ заиста како? ЈЕФТ. КЋИ: Тако је баш било како рекох, он трабуња. ЈОШКИЦА: Дабоме, трабуња! Види ти ње! Да л’ сам слеп и глув ја? (Иза сцене се чују гласови људи који долазе.) Четврта сцена (На сцену излазе народне вође. Полицајац их поздравља и притрчава им.) ЕЛЕАЗАР:

Шта је било? Што су нас на сав глас дозивали? Где је ратни гласник? ПОЛИЦАЈАЦ: Поштовани ви наши главари! Поштовани ви чланови владе! Ту је гласник, ал’ он лежи мртав! Умро је, јер нагло је трчао, вероватно од упале плућа. Ако треба, открићу му лице – ове жене већ су га познале: син Јевремов то је, Михаило, одавде из Масфе, главног града изабраног нашега народа. ЕЛЕАЗАР: Нека, верујемо! С чашћу ћемо у Масфи га младог сахранити када буде време... Шта је реко? ПОЛИЦАЈАЦ: Мртав је, ал’ поруку му знамо. Била је ту Јефтајева ћерка

231

www.rusnaci.org

и Јошкица овај хроми – ту су! Чували су козе поред пута, дотрчавши, успео је рећи – толико су сведоци схватили: нашима у рату лоше иде, војвода је пао, па новога – ГЛАВАР II (нагло): Брате мој, Енане! (Кроз пар тренутака полицајцу): Казуј даље! ПОЛИЦАЈАЦ: па новога, бољега сад траже, одмах сада, јер је тешко њима!... ЕЛЕАЗАР: Невеселе вести! (осталим главарима): Шта сад треба урадити, кога одабрати? Колико сам из тог разумео, времена ту немамо напретек! ГЛАВАР II: Посве сигурно је! У акцију! Јер где живот са смрћу се бори, ту минута може да решава! ЕЛЕАЗАР (женама): Ајте, жене, макните се мало, јер имамо важног разговора! (Жене су се удаљиле. А Јефт. кћи и Јошкица се повлаче у ћошкове – једно у један, друго у други ћошак. Кратка пауза.) ЈЕФТ. КЋИ: Ено! Трчи... други к нама гласник! (Сви су се помакли с места, с нестрпљењем гледају. Тако стоје да се одсад мртав гласник не види.) ГЛАВАР IV: Да, заиста! То је посве гласник! ЈОШКИЦА: Па дабоме, гласник! Него како! ЕЛЕАЗАР: Сачекајмо шта ће нам донети! (Неколико тренутака је тишина.) ГЛАСНИК II (дотрчао је задихан): Из рата сам – Герсон, син Јаира! Срећан сам што народне главаре часне и пречасне ту сам срео и што могу пос’о обавити што ногама мојим је поверен – ногама и глави... Хвала Богу!

232

www.rusnaci.org

ГЛАВАР II:

У рату нам не иде баш добро, Амонита три пута је више, наш војвода, славни Енан, паде, у жару се битке затрчао, тело му узеше Амонити –

Ох, Енане, брате! (гласнику): Казуј даље! ГЛАСНИК II: Па новога војводу тражимо, ал’ који ће нама, ратницима, улити у срца дух смелости! Са којим би и господ Бог био, јер само он спасити нас може! Тешко свету земљу ми бранимо, Амоните једва сузбијамо, нападе им једва одбијамо... Нико не зна шта ће сутра бити. (Јошкица бојажљиво гледа око себе.) Па нам што пре вођу одредите, без вође смо – без моћи и воље! ЕЛЕАЗАР: Доно си нам, сине, тужне вести! Бригу тешку ти нама задајеш... (Након неколико тренутака.) Војника се скупити још може, коња, јела, одеће и друго – ал’ где наћи доброга војводу? Тражиш од нас више нег имамо! Што имасмо ми војнике добре, сви се они сад у рату боре! (Након једног тренутка.) Није ли се међу вама неко истако у рату?... Па да буде он војвода? ГЛАСНИК II: Од нас се још нико у борбама доказао није, можда један – ал’ он није с нама! Мада је наш човек... ЕЛЕАЗАР: Који је то? ГЛАСНИК II: Па разбојник Јефтај! – Сви га знамо! (Јошкица прилази ближе и чуди се; погледава у Јефт. кћер, а она је широко отворила очи и стоји као изван себе.)

233

www.rusnaci.org

ГЛАСНИК II: Могу рећи да нас је спасио. Да не беше њега, можда бисмо били већ ту где ви сад стојите! (Јошкица је чак поскочио од страха.) ЕЛЕАЗАР: Шта учини он? Види ти њега! Ко би реко? ГЛАСНИК II: Са својим људима удари он на Амона синоћ са планине, изненада, с бока, тад управо кад се Амон баци свим силама на нас да нас сатре, кад и Енан паде, наш војвода. Па се тада непријатељ збуни на том крилу где Јефтај удари, повуче се... То нам је помогло, порасто му углед међу војском... (Ћуте сви неколико тренутака.) ГЛАВАР II: Он војвода? (Главари су се згледали.) То не може бити! (Након неколико тренутака.) Ми смо га од куће отерали, јер – па знате! Шта да вам говорим? (Ћуте сви неколико тренутака.) ГЛАВАР V: Браћо! Ја друкчије сасвим мислим! Саслушајте, сами просудите! Рат – па то је такво време, када све се руши, главачке окреће: Ко господар би, тај буде робом, роб одједном буде господаром. Живи тада мисле на свој живот! Ми смо први – а Јефтај последњи, ал’ тако је само данас, сутра можда ћемо трунути по земљи ако Амон прегази нас с војском... Тад роб сваки биће већи од нас! Како ћемо ценити онога ко нам живот од пропасти спаси? Макар досад роб био последњи, па је тиме ко отац наш сада, ко да нас је опет он родио, отхранио...

234

www.rusnaci.org

ГЛАВАРИ I, III, IV И ЉУДИ: Добро, добро каже! ГЛАВАР V: Шта је земља? Само једно блато! Ал’ нас храни, па је зато „света”! Тако је то, браћо! ГЛАВАРИ И ЉУДИ: Добро каже! ГЛАВАР V: Ја у томе видим прст господњи што се Јефтај тако показао: види се – сам Бог је с њиме сада, (Јошкица цело време слуша отворених уста.) хоће да му помогне... Сад видим: са Јефтајем ми смо погрешили, он је човек честит, јер је мого напасти нас, а не Амоните, осветити нам се... Али тако не уради. А колико људи на његовом месту зло учине: на свој народ због гнева, освете са непријатељем скупа иду... ВИШЕ ГЛАСОВА: Тако је! Тако је! ГЛАВАР V: Сад видимо да је Јефтај народни – наш човек, више воли народ, него себе. Па ја зато мислим, браћо драга, да за вођу треба да бирамо оног ког нам сам Бог показује: (Виче.) Јефтај нека буде наш војвода! (Јошкица је чак поскочио.) СВИ (вичу): Јефтај нека буде наш војвода! ЈОШКИЦА (за себе): Онај бећар? Гле-гле! Па дабоме! ЕЛЕАЗАР: Нека ово Богу буде драго! А ти и ти (главару IV и главару V): одмах се спремајте, замолити идемо Јефтаја: нека дође, нек с нама управља ГЛАВАРИ IV и V: Одмах ћемо!

235

www.rusnaci.org

ЕЛЕАЗАР (полицајцу): Узмите мртвога, сахран’те га како ћу вам рећи. (Излазе.) ЈОШКИЦА (притрчава Јефт. кћери): Бећарева... о... ти... ви... фрајлице! Купите ви беле рукавице! Мени своју козу дај ти... дајте! (Завеса се спушта.) Крај првог чина. ДРУГИ ЧИН (У Масфи испред храма Божјег.) Прва сцена (На клупи седе народни главари I и II, а неколико људи стоје око њих.) ГЛАВАР II:

(Пауза.)

ГЛАВАР III:

Тако је то, тако, драга браћо! То Бог на нас посла тешке дане, јер заборависмо њега, па се паганским сад бозима клањамо Ваалу и томе Астарату, па нас сада Бог тешко кажњава: „Хоћете ли паганима бити? Ево, ту су, па нек вас науче!” ваљда тако мислио је Господ кад против нас Амоните пусти... Ми смо свој грех тек сада схватили, па бисмо се спасавати хтели. Измеђ смрти и живота сад смо – са две стране гласове чекамо: из рата, а други од Јефтаја: с једне ужас, с друге зрачак наде. Срце не сме ни да нам закуца, већ се у грудима гуши, гуши, ко човек у пробушеном чамцу што се с водом пола напунио, па се човек боји помакнути да се с њиме чамац не преврне! А треба да весла..., да што брже до обале стигне, да се спаси! Тако је то увек у животу: Да л’ у рату ил’ у миру – увек! Са две стране гласове чекамо:

236

www.rusnaci.org

ГЛАВАР II: ГЛАВАР III:

једни су од смрти, ови други од живота – таква нам је судба! Од обадве стране се бојимо: од смрти: да не би дошла нама, од живота: да нас не напусти. Али то је Божја воља таква! А с ким Бог је, тај све побеђује. У рату је ко и у животу: млад богаташ, а умрети мора – сви лекари, свакакви лекови, ма колико их је, не помажу! А сиромах – неки је и богаљ, стар и слеп већ, нема шта да једе, го и бос, а – умрети не може, мада свесрдно он моли Бога, ал’ Бог хоће да би онај умро, овај мора живети, Бог хоће. Тако исто бива и у рату. Ако усхте Бог нас уништити (нек нас ово никада не снађе!), тада нико помоћи нам неће. Ако усхте да нас спаси, онда, био Јефтај то ил’ неко други, учиниће ко бич у рукама невидљивим, које овим светом управљају, казне, награђују. (Пауза.) Али Бог нам даје своје знаке: мислим да смо добро урадили када смо за Јефтаја гласали... Ја мислим, а то ми срце каже: са Јефтајем Бог ће нас спасити. Па наравно, јер на крају бива све баш тако како ти говориш.

Народ већ се обратио Богу, оне туђе, паганске идоле избацио је, поразбијао, па се каје... Ја верујем: Бог ће опростити њему и спасти га. Јер досад је увек тако било када се наш народ покајао. ЈЕДАН ИЗ НАРОДА: Дакле (ако упитати смем вас): да л’ сте натраг гласника послали? Да ли сте му добро наложили

237

www.rusnaci.org

ГЛАВАР II:

шта да каже браћи нам у рату? Мислим да то урадити треба, војску треба што пре умирити... Ако воље имају и вере, онда ће се они боље тући!

Да, послали смо, и то још синоћ! Био је ту када смо Јефтаја за војводу изабрали – све зна! Ту по вољи војсци учинисмо, јер из рата гласник нам је реко, војска радо прихвата Јефтаја. ОВАЈ ИСТИ ИЗ НАРОДА: Ал’ не знамо хоће л’ Јефтај хтети? ГЛАВАР II: Како: хоће л’ хтети? ЧОВЕК ИЗ НАРОДА: Па част ову, ову тешку службу. Поносан је. Може рећи: сада сте ми дошли када сте у највећој невољи, а пре сте ме ко пса истерали? У невољи се научих рату у горама током много лета, само сте ми једном у години дали жену видети и дете и одмах сте натраг ме терали, полиција пред кућом ми беше оних дана кад долазих кући. Сад хоћете да вас дођем спасти? С Јефтајем је ко што је с Јосипом у Египту било... Јосипова браћа су трпела јако дуго док не рече Јосип да је Јосип. ГЛАВАР III Како било, мислим да ће доћи. Друга сцена ЈОШКИЦА (долази с мотком): Е па онда? Где је тај војвода? Па дабоме – од бећара вођа!

238

www.rusnaci.org

ГЛАВАР II:

Ћути!... Не смеш говорити тако!... ЈЕДАН ИЗ НАРОДА (Јошкици): Ти, магаре! Неваљалче један! ЈОШКИЦА: Опростите! Дабоме, дабоме: „Ти, магаре! Неваљалче један!” Код нас тако казати се не сме! Јер ми смо сви Јаковова деца, свети народ, од Бога одабран – а кад сви су – и ја сам одабран! А ви мени: „ти, магаре!” Лепо! Па дабоме, него како друкче! ЧОВЕК ИЗ НАРОДА: Хо, говори ко да је прокатор! (Смех.) ЈОШКИЦА: То се зна да сам ко прокатор ја! То од Бога ми је, од рођења! Па дабоме, него шта мислите? (Смех.) Ви мене још нисте упознали! Ал’, доћи ће време – па дабоме! Рећи ћу ја истину вам, браћо, па дабоме, ви сте мени браћа, ништа више! Моја је невоља што не родих се ја у Египту, ако не, макар у Вавилону! Одавно бих био неки главар, не, не такав као ви главари, него макар цар или фараон! Па дабоме! (Смех.) Смејте се ви, смејте! Ви не знате: у мени се крије сила, мудрост и не макар каква! (Смех.) Али код нас таквима се смеју! Па дабоме, него шта ће друго? Цар у Израелу ко ће бити? „Бог ће с неба само цар ваш бити!” Тако Мојсеј рече нама, то је и до данас остало – дабоме! Шта велите? ГЛАВАР III: Видим, момче, да си не баш сасвим луд, да имаш главу!

239

www.rusnaci.org

ЈОШКИЦА:

ГЛАВАР III: ЈОШКИЦА:

Имам, вала, ал’ не макар какву! Не знате шта се у мени крије: права крила имам ја у глави, а велика баш као у змаја! Бог ми узе ту (показује на ноге), а ту ми даде (показује на главу)! Разумете, браћо? (Смех.) Па дабоме! Али рећи ћу вам: Бог је – цар наш, ми други смо – браћа, само браћа! Нема код нас господе, кнежева, а главари наши ко да нису ни главари! Јер их нико не зна док их као вође не упозна... Одећа је њихова обична, данас они предводе, а сутра – Хо, хо!... Него? Није л’ то истина? Па дабоме! (Смех.) И јесте и није.

Није тако? Ал’ ја ћу вам рећи: Јефтај овде, вала, доћи неће! ОБА ГЛАВАРА: Али зашто? ЈОШКИЦА: Само размислите: У горама је кнез разбојника, кнез до смрти, док хоће! А код нас? Прво бећар, а онда војвода: победи л’ у рату, тад војвода није више – господе немамо. Погине ли,... ал’ што би гинуо кад у гори век живети може! (Смех.) Па дабоме! (Пауза.) ЈЕДАН ИЗ НАРОДА: Еј, Јошкице, ко зна неће ли те Јефтај послушати? Да те чује, послушао би те! (Смех. Пауза.) ЈОШКИЦА (љубазно): Па, господо! Господо главари! Ох, извин’те, немамо господе! Нешто ћу вам рећи... Рећи ћу вам, јер рат јако на срцу ми лежи и наш народ свети... Да, главари! (Пауза.)

240

www.rusnaci.org

ГЛАВАР III:

Ипак ништа још није пропало! Поправит се може... Састан’те се! Брзо, данас..., ствар је јако важна!...

О чему ти? ЈОШКИЦА (намигујући): Па кад би новога... ГЛАВАР III: Шта – новога? ЈОШКИЦА: Шта? Па новог вођу! ГЛАВАР III (са смехом): На кога то мислиш? ЈОШКИЦА: На ког мислим? На ког мислим, ја то знам, – а ви пак, ви поразмислите, сетите се! ГЛАВАР III: Ми не знамо! ЈОШКИЦА: Па мене!... Дабоме! (Смех.) ЈЕДАН ИЗ НАРОДА: Ајд’, будало, шта ти то баљезгаш! ЈОШКИЦА: Па дабоме, будало, будало, ал’ кад бих у Вавилону био ил’ Египту, ... па већ сам вам реко! Јефтај може, а ја да не могу? Шта је? Па да! Гле, како се смеју! ЈЕДАН ИЗ НАРОДА: Та какав би војвода ти био кад си хром, па не можеш да трчиш?! ЈОШКИЦА: Нек сам хром!... Ал’ овде сам здрав ја! (Показује на главу.) А у глави – па већ сам вам реко: ко да змај се крилима размахо... А вођа не мора ићи пешке! Има коња!... Коња ми ви дајте, коњ војводи припада свакоме, па тек онда да видите чудо! Само коња војводског да имам – белог, лепог, као огањ бесног! Па да ноге му замене моје! Да пода мном фркће... Да видите! Ко змај какав тако бих летео!

241

www.rusnaci.org

Бум, бам, трас! Где видиш и не видиш, с овом мотком вала бих побио у трен један све те Амоните! Бежали би ко мишеви свуда... А ја бих овамо, па онамо, око себе само удри, лупај с овом мотком, а увек по глави! Био би тад амен свима њима, па бисте сви говорили тада: Спасо нас је тај хроми Јошкица... А ја за то ништа не бих узо, па, наравно, само десет коза, а и коњ би осто мој заувек! (Смех.) ЈЕДАН ИЗ НАРОДА: Касно је, Јошкице, јер је Јефтај већ изабран, – а шта ако дође? ЈОШКИЦА: Па шта онда? Ја га се не бојим! Само коњића ви мени дајте, бацићу се на њег на коњићу ко змај ћу га на земљу бацити! (Смех.) (Из даљине три пута трубе.) Трећа сцена (Међу народом је настала пометња.) ЈЕДАН ИЗ НАРОДА: Шта је то? Није ли непријатељ? (Јошкица се престрашен завлачи под клупу, а са ногама, лежећи на трбуху, рита се – као да се брани од непријатеља.) ГЛАВАР III (устаје): Људи, мир! Јер добар нам је знак то! Добар и радостан, јер он каже да са оног брда иза Масфе Јефтај се већ види... Јефтај иде! ГЛАВАР II: Да, заиста! Јер смо стражарима на ономе брду наредили да чим виде далеко гласнике што смо их код Јефтаја тад слали, нек нам јаве... И ако двојица буду ишла, нек затрубе двапут, а ако тројица, онда трипут. А знак је то да и Јефтај иде!

242

www.rusnaci.org

ЈОШКИЦА (устао је): Па дабоме! Преплашисте народ! (Смех.) Што то одмах нама нисте рекли да то тако нешто може бити?! Па дабоме! Јер то из ваздуха нећеш знати: чија је то труба? Зар се није помислити могло да то Амонити трубе – гласно трубе јер су већ пред Масфом, – већ у Масфи?! ЈЕДАН ИЗ НАРОДА: Ех, Јошкице, ала си ми јунак! ЈОШКИЦА: Па дабоме кад ја немам коња! Четврта сцена ЈЕФТ. КЋИ (долази чисто, али сиромашно обучена): Господ с вама, добри наши људи! (Спазила је главаре.) А и ви сте ту, часни главари! Поздрављам од срца вас и питам: Зашто наши трубише стражари на том брду? Кад би што из рата, сачувај нас, Боже, нешто лоше, тад би, мислим, на сав глас трубили... Није л’ то знак: да мој отац ГЛАВАР II: Иде! ЈЕФТ. КЋИ (као сама за себе): Ах, мој отац! Мој премили отац! ГЛАВАР II: Да! То знак је: већ су га спазили ти стражари што на брду стоје – значи да је наш избор за вођу примио, – па зато и ти, дево, већ од данас бићеш поштована не ко јадно сироче – последње, већ ко прва међу девојкама! ГЛАВАР III: Од срца ти сви ми честитамо! ГЛАСОВИ ИЗ НАРОДА: Сви, сви. ГЛАВАР II: Видиш каква свуд је радост! Јер је лепо ово доживети! Много си због оца претрпела, сад рад њега велику част имаш!

243

www.rusnaci.org

ЈОШКИЦА:

Па дабоме, бећарева ћерко, ти част имаш, а зашто ја немам, а с тобом сам козе пасо. ЈЕДАН ИЗ НАРОДА (ошамарио је Јошкицу): Ето. Ето ти сад, мудри прокаторе! (Јошкица стоји тужан.) ЈЕФТ. КЋИ: Ја вас молим, немојте га тући због мене, јер ја сам тек сироче обикло да слуша такве речи, а он свико са мном такав бити! Њему доста је његове казне... Бог зна: како ће све јоште бити? Јер, мој отац, ако вођство прими, ал’ да л’ ће му господ Бог помоћи да он себи добру славу стекне: из невоље наш народ да спасе. ОВАЈ ИСТИ ИЗ НАРОДА: Богме сам ја право учинио! Он (показује на Јошкицу) говори – чита ко из књиге да то њему нико не сме рећи „ти, магарче”, макар и у шали, е, а он? Да л’ сме он тако звати пред људима војводину ћерку? Богме сам ја право учинио! ГЛАВАР III: Престаните! Није време за то! И још овде испред божјег храма! Веће ствари сад нас очекују. Није време свађати се сада кад смо сви у невољи због рата и кад нови војвода долази да са божјом помоћу нас спасе, а ми треба да га дочекамо. (Кратка пауза.) Али то је тако у животу: било где и било кад се нешто увек нађе што нам празник квари, као да га жели исмејати. (Сви ћуте.) ЈЕДАН ИЗ НАРОДА (што стоји близу Јошкице, тихо говори другоме показујући на Јефт. ћерку): Види, што је лепа!

244

www.rusnaci.org

ОНАЈ ДРУГИ (тихо): И приличи да је лепа кад је војводина! Друкчије јој не би приличило! ЈОШКИЦА (сам за себе): Заиста је лепа! А ја ово не приметих онда кад сам са њом козе пасо... Лепа, богме лепа! Ил’ се преко ноћи променила! А и добра мора бити кад ме у заштиту узе... вала, добра! (Опет трипут трубе.) ЈОШКИЦА: Шта је опет? ГЛАВАР II: Људи, буд’те мирни! Јефтај је сад већ код тих стражара, на том брду, поред њих пролази. ЈЕФТАЈЕВА КЋИ (сама за себе): Ах, мој отац! Мој премили отац! ГЛАВАР II: Па су га сад они поздравили по наредби какву смо им дали. Сад ће Јефтај бити међу нама, јер путују они на коњима! Слушај, брате (главару III), ти све овде среди, а ја идем по Елеазара, он војводу треба да поздрави, да власт њему преда ГЛАВАР III: Добро, брате. (Главар III одлази.) ГЛАВАР III (двојици из народа): Ајте ви сад отиђите тамо, коње од њих тамо преузмите, кад наиђу, јер то не приличи на коњима доћи пред храм божји. А ти, пак, Јошкице, дедер пођи тамо-амо по целоме граду, па ти вичи нек се људи скупе, јер војводу дочекати треба! (Ови одлазе.) ЈОШКИЦА (иза сцене виче на сав глас): Људи! Браћо! Вамо! Ајте! Брже! Та војвода стиже нам! Војвода! Наш војвода нови! Ајте, људи!

245

www.rusnaci.org

Пета сцена (Долази Елеазар са II главаром, више људи дотрчавају.) ЉУДИ (који дотрчавају): Шта је? Дошо? Јефтај? Наш војвода? Јефтај? Где је? Јоште се не види? Оклен иде? Оклен га гледати? ЕЛЕАЗАР: Тише, људи! Стишајте се одмах! (Тишина.) ЈЕДАН ИЗ НАРОДА: Гле! Стигли су! Силазе са коња! ЈЕФТ. КЋИ (за себе): Ах, мој тата! (Плаче.) ЕЛЕАЗАР: Вичите „живио”! СВИ ВИЧУ: Живио! Живио! Слава! Слава! (Машу рукама у знак добродошлице. Опет тишина. Долази Јошкица.) ЈЕДАН ОД НОВИХ ЉУДИ (тихо Јошкици): Вала си ти сретан! Гле, како ти народ виче: „Живио! Живио!” ЈОШКИЦА (тихо): Па шта онда?! Ја сам од малена са његовом ћерком козе пасо! Али да сам сад у Вавилону... (На сцену долази Јефтај са главарима IV и V. Народ опет виче „слава! живио!” Елеазар даје народу руком знак да се утиша, дотле је Јефт. кћи притрчала оцу, он ју је загрлио, она плаче.) ЈЕФТАЈ: ЈЕФТ. КЋИ:

Дете моје!

Ах, мој тата! Тата! (Јефтај је пољубио своју ћерку за чело, а она је њему пољубила руку и повукла се од њега.) ЕЛЕАЗАР: Добро нам дошао, Јефтају наш! ЈЕФТАЈ: Боље и вас снашло, браћо моја! ЕЛЕАЗАР: Ко што знаш, послали смо по тебе два главара у име Господње, како сада ти код нас долазиш? да л’ у име Божје?

246

www.rusnaci.org

ЈЕФТАЈ: ЕЛЕАЗАР:

ЈЕФТАЈ:

ЕЛЕАЗАР: ЈЕФТАЈ:

Да, у Божје! Кад је тако, нек је Господ с тобом! (Народ виче: живио! живио!) Види како поздравља те народ! Заборави све неправде наше, ти од данас наш си човек нови: суди нам ти боље нег ми теби... Али, хајде, кажи сада свима, пред народом – нек те народ чује, нек се прими у њему реч твоја, јер она ће од сада владати: Да л’ прихваташ, Јефтају, наш избор за војводу? Готов сам примити! Ал’ хоћу и ја да се уверим: хоћете л’ ви на захтеве моје пристати, јер ја имам своје... Кажи, које?

Све што је већ прошло, рекох, готов сам заборавити. Ал’ како заборавити могу будућност кад не знам шта нам носи? Да л’ ми Бог да сатрем Амоните, да л’ ћу бити кнез ваш чак до смрти? ЈОШКИЦА (онима што су и раније били овде): Јесте чули? Јесам ли вам реко? ЕЛЕАЗАР (строго погледа Јошкицу, па каже народу): Како ви мислите? НАРОД: Пристајемо! ЈЕФТАЈ: Ал’ рат није никада сигуран, једино од Бога глас да имам, ал’ за сада немам таквог знака. Ако изгубим рат (нека никад, ама никад нас то не задеси!), пропао бих тада, и ви са мном!... Ал’ ако бих сам у рату пао, а моја се војска врати кући певајући – шта ће бити онда? Тада, имам ја на целом свету само ову ћерку јединицу,

247

www.rusnaci.org

НАРОД:

због мене је много претрпела, нек због мене сада се поноси! Нека буде увек кнегињица вратио се ил’ не ја из рата... И шта следи њој: белог магарца, одећу и јело – да јој дате као кнегињици.

Пристајемо! ЈОШКИЦА (прилази тихо Јефт. ћерки и тихо каже): Је л’ да ћеш ми сада дати козу? ЈЕФТ. КЋИ: Хоћу! Сутра можеш доћи по њу! ЈЕФТАЈ: Добро, браћо! Ал’ се закуните, и ја ћу се заклети пред Богом да одржим реч! НАРОД: Закунимо се! (Сви улазе у храм. Врата храма остају отворена. Из храма се чује заклетва.) ЕЛЕАЗАР: Господ Бог је сада међу нама, пред њим смо и пред њим говоримо: (свечано): Ми, Јефтају, теби се кунемо: Ако Бог ти помогне потући Амоните, ти ћеш кнезовати чак до смрти у нашем народу, а и твоју јединицу ћерку ко кнежеву ћемо поштовати чак до смрти. Нек нам Бог помогне! ЈЕФТАЈ: А ја, браћо, кунем се пред Богом: Ја ћу да вас браним увек, свуда. Нека ми Бог у томе помогне! ЕЛЕАЗАР: Прими, кнеже, сада власт ти своју, па управљај за добро народа! (Сви излазе из храма. Полицајци стоје крај врата и трубе. Народ се клања новоме кнезу. Виче: живио!) ЈЕФТАЈ: Време лети! Чека нас посао! Ви, главари – даље сте главари док из рата не вратим се опет. Сад се види да смо једна душа кад сте ме за вођу изабрали. Гледај, мудри ти Елеазаре,

248

www.rusnaci.org

да и даље све у реду буде, – јер то од корена иде сила! Скупљај одмах што за рат нам треба: нове људе, одећу и храну, па у рат нам истог часа шаљи, још данас ти пошаљи по помоћ од Ефремовога поколења: јер кад би наш Халаад пропао, тешко браћи тад иза Јордана! (Кратка пауза.) Сада сви се прихватите посла! А ја одмах идем на ратиште, само ћу још у храм да се вратим: неће ли ми Бог знаке послати? (Сви излазе са сцене. А Јефтај је ушао у храм. Одатле се чују његове испрекидане речи.) Велики ти Боже Израела! Све сам овде ... једном изгубио... Данас си ми стоструко вратио... Моја част и част моје ћеркице... Ако се из рата здрав ја вратим, даћу ти... сведок си!... што изађе из куће... даћу за себе... откуп! Само ми помози победити! (Излази из храма. Завеса се спушта.) ТРЕЋИ ЧИН (На путу близу Масфе.) Прва сцена (Јошкица и Данило чувају козе. Јутро је.) ДАНИЛО:

ЈОШКИЦА: ДАНИЛО: ЈОШКИЦА:

Еј, Јошкице, ако би сад тако Амонити оданде напали, видиш: оклен сунце нам излази, на нас кад би полетели – „ура!” одавде одоздо, па оданде... Шта је? Мислиш ваљда да бих бежо? Ма, вала, ни ја не бих баш бежо, него они од нас би бежали! Само да немам ја криве ноге, да не падох с коња ја, Данило, кад сам имо три године само,

249

www.rusnaci.org

ДАНИЛО:

ЈОШКИЦА: ДАНИЛО: ЈОШКИЦА:

сада бих ја показао вала како треба тући све пагане: Филистиме ил’ Амалеките, ил’ проклете ове Амоните... Већ бих био, Данило, у рату, па бих туко, све би се прашило, ал’... збиља бих туко, него како, ти то не знаш још, Данило, збиља, па би давно већ био крај рата, јер побио бих све Амоните, па бих ја кнез био, а не Јефтај! Знаш, Јошкице, шта ја мислим сада? Кад би тако, видиш ли? оданде Амонити одједном наишли, а ја и ти кад би били овде, па их издалека приметили, знаш, Јошкице, шта бисмо радили? Погледај, видиш ли ону гору? Јеси л’ био, Јошкице, кад тамо? Камења је тамо на гомиле, па бисмо се на гору попели, видиш ли како је она стрма с ове стране куда пут пролази? Одавде се не можеш попети, видиш, стрма је као зид висок, да ли сад већ разумеш, Јошкице? Амонити би морали само овим путем ићи, а ми тада камење би на њих сваљивали, еј, Јошкице, готови би били! Онда бисмо ти и ја, Јошкице, кнезовали, вала, као прави, а не Јефтај! Шта причаш, човече! Јеси л’ икад Јефтаја видео? Нисам никад. Па ти ништа не знаш! Па дабоме! Мислиш да је Јефтај такав ко ти... Ама, брате мили, та то ти је људескара једна! Разбојник је био у планини, и то први међ разбојницима! Он прстима крајцару ти смрви

250

www.rusnaci.org

ДАНИЛО:

ЈОШКИЦА: ДАНИЛО: ЈОШКИЦА: ДАНИЛО:

ЈОШКИЦА: ДАНИЛО:

баш ко ти прстима, чекај, шта би? па, на пример, језгро од ораха! Тај ти никог пропустити неће, готови су тада Амонити! Свима ће он главе развалити, Нису залуд кнезом га бирали! (Пауза.) Ама не кажем ја да је он слаб! Него кад би, рецимо, наишли отлен одједанпут Амонити... Ама неће, Данило, јер Јефтај, рекох ти већ, неће их пустити! Кладимо се! Смеш ли да се кладиш? Да л’ смем? Па кладићу се стопут! Па и ја смем да се кладим, Јошка! Добијем ли, даћеш ми, Јошкице, ову козу од кнежеве ћерке... Па дабоме! Ала си паметан!

Па? И ти си је само добио! ЈОШКИЦА (након кратког размишљања): Шта ти знаш, Данило! Ти си дечак! Јер пусти ли Јефтај Амоните, онда крај је свим нашим козама, не мојима двема, већ и твојој!... Зна се: појешће их Амонити! Како било, Данило, ти губиш! А ја добијам не само козу, него још и славу – него како! – јер погодих: победиће Јефтај... ДАНИЛО: Е, Јошкице, ја не мислим тако! Ти се клади: изгубиће Јефтај, а ја тврдим да ће победити! ЈОШКИЦА (смеје се): Види, види! Ти би тако хтео! Тад се клади ти с овим каменом! Нек изгуби и опкладу плати! ДАНИЛО (истрчава са сцене, иза сцене виче на козу): Ама где ћеш?... Ти, неваљалице! Канда би ти пријала пшеница!

251

www.rusnaci.org

ЈОШКИЦА:

ДАНИЛО: ЈОШКИЦА: ДАНИЛО:

ЈОШКИЦА:

Туђа – Енанова – главарова! (Дошао је опет на сцену, те овде говори:) Слушај, Јошка! Мора бити да је заиста наш Јефтај тако снажан! Знаш, ја сам за разбојнике чуо да је харамбаша тако снажан да упре се о гору, а камен тад раздвоји се, пусти га у шпиљу – тамо где се разбојници крију... Засигурно и овај наш Јефтај вала мора бити јако снажан! Хм! Па ко зна није л’ и он такав? Ал’ ником он неће то да каже, то је тајна... Тек покаже свима: шта он може... Ех, Јошкице кад би... (Кратка пауза.) Та кажи већ! Шта: „Јошкице кад би”? Кад би тако ми у разбојнике пошли, па били ко он у банди... Шта ти кажеш, Јошкице? Замисли! Онда бисмо били као и он... Па ако би некад рат почео, нас би за кнежеве изабрали! Па ти иди, ја нећу да идем! Па дабоме! Чекати то време..., а не знати: хоће л’ икад бити рат, па срећа, избор за војводу?... Ех, Данило, та дотле те могу ухватити стопут, обесити, па дабоме, ко врану на дрво! (Након једног тренутка.) Ал’, хоћеш ли, ти можеш отићи, јер ништа ти не стоји на путу! А мени, – е, мој пут није такав! (Након једног тренутка.) Шта ти знаш, Данило, ти си дечак! Слушај само: ту и тамо, свуда, не једанпут и не двапут-трипут, него сваког дана десет лета (кол’ко је то, умеш избројати?) козе пасох с Јефтајевом ћерком –

252

www.rusnaci.org

ДАНИЛО:

ЈОШКИЦА:

са кнежевом... Да л’ ти то разумеш? Значи л’ то шта?... Да, ти си још дечак! Али мени срце јако дрхти, звони вала као меденица, па ми виче: „Она! Она! Она! Моја драга! Ах, кнежева ћерка!” Е, а она? Мислиш да ме неће? Бато мој, кад ме не би хтела, да ли би ми козу оставила? Па, Јошка!... И ја сам са тобом козе пасо..., пасем... Па кад будеш кнежев зет ти, не заборави ме!

Не бој се, па наравно да нећу! (Након једног тренутка почиње да пева.) Седим, седим – пати ми душица! Покажи се, драги, једном бар! Мора доћи к мени мој Јошкица! Ја – кнежева, он кнез – мени дар! ДАНИЛО (извади из торбе свиралу и свира док Јошкица пева; а онда одједном погледа испред себе, па каже): Види, види, Јошка!... Неко к нама трчи... видиш? Гле, одатле трчи! (Јошкица се уплашио, хоће да бежи.) Па зашто сад бежиш? Што се бојиш? ЈОШКИЦА: Е, будало! Знаш ли шта рат значи? Па овде су свуд лежали мртви! Смрт, невоље, страх – то рат нам носи! (Бежи.) Друга сцена ГЛАСНИК III ИЗ РАТА (иза сцене виче: „Радост! Радост!”; долази на сцену и говори, мало задихан): Што бежите?... Будаласти момци!... Не бежите!... Идите у сусрет ви Јефтају, нашем славном кнезу..., па вичите: „Живио, осана!” Потуко је славно Амоните..., па се враћа кући... и сви људи с великом га славом дочекују! (Одлази, а Јошкица долази.) ЈОШКИЦА И ДАНИЛО (у исти глас) Јесам реко?

253

www.rusnaci.org

ДАНИЛО:

А ја нисам реко? Па, Јошкице, углас то рекосмо! ЈОШКИЦА (весело): Ти, будало! Ти тражиш од мене једну козу – Јефтајеву козу... Е, а сада? Десет, дваест, триест – триест коза Јефтај теби тера!... Узми, паси, кољи, једи, брате! Радост, радост, превелика радост: потуко је кнез наш Амоните! Волова ће двеста сад заклати, точиће се вино као вода... Шалај! Само једи, пиј и певај! (Играју, звижде, пљешћу.) ЈОШКИЦА: Е, Данило! Хајд’ да запевамо песму коју најбоље ми знамо! (Након једног тренутка Јошкица почиње да пева, а Данило свира на свирали.) Већ из рата славни Јефтај иде, беше хајдук, а сада је вођ, само мисли: „Где си ми, Јошкице, и по ћерку када ћеш ми доћ?” Шалај! Седи дева – пати јој душица! „Време ми је за удају сад!” Не бој се ти, биће твој Јошкица, од бојтара кнез постаде млад! Шалај! Наричите гласно, Амонити, ако је још неки од вас жив, вам ридати, нам сја веселити – дочекасте, ал’ ко вам је крив? Шалај! (Опет играју дуже време поцикујући „ију, шалај”, пљешћући и понекад звиждећи. Дотрчавају жене и девојке, вичу:) Слава!... Боже! Каква радост!... Слава! Радост!... Хеј, победа!... Славни Јефтај! ЈЕДНА ЖЕНА (СТАРИЈА): Шта је, момци? Је л’ се још не виде? ЈОШКИЦА: Још не, али сваки час ће доћи! (Сви са сцене су изашли у сусрет Јефтају. На сцену је дошла једна млађа жена; гледа у правцу одакле треба да дође Јефтај; широко је отворила очи, рецитује певушећи као да није при себи.)

254

www.rusnaci.org

ОВА МЛАЂА ЖЕНА: Од зеленога тог Ароера јури Јефтај до самог Менита да уништи хорде Амонита, прелетео је ко муња небом у одбрани свог дома и вере! Како беше? Кажи, Ароере! Кажи-де, Мените, како беше? Облаци су црни разбијени, Амонити леже побијени. Било – ко да никад није било! Шта је теби, Амоне, шта ти је? Твојих коња не чујем рзање, нит’ кола ти гвоздених звечање! ... Леже твоји људи, не устају... Оста Јефтај – ко сунце на небу! Живио нам, славни наш Јефтају! Амонитски oблак се ваљао, нашој светој земљи је претио: „Погледај ме: пред тобом сам стао, да сатрем те род мој власт ми дао!...” Било је као да није било! Шта то с војском Амонита бива? Хеј, Амоне, погледај их, дедер! Тражи их под земљом, не на земљи: ветар песком кости им покрива, руке им од тела отпадају, очи јарко сунце не гледају... О, Јефтају, благословен буди: тешке судбе си нас избавио, на Амона си је навратио! (Неко време гледа као да није жива. Онда се иза сцене чује женски глас:) Вратите се! Та куда идемо? (На сцену излази старија жена, а за њом остале, оне што су пре тога отишле напред.) СТАРИЈА ЖЕНА: Погледајте, ту је згодно место, па да овде чекамо Јефтаја, а кад дође, да се веселимо! (Сви се хватају у коло и играју. Јошкица игра, Данило свира на свирали. Певају на свадбену мелодију.) Ко ли нас то ослободи? Наш Јефтај! Ко да поново нас роди, на свет тај! Леле, леле – лалала! Оживео jе он род своj –

255

www.rusnaci.org

вођа наш! Боже драги, благослов Твоj да му даш! Трећа сцена (Иза сцене, од стране Масфе, чују се музиканти. Долази са њима Јефтајева кћи, лепо, богато обучена; на глави има венац од ружа, а у рукама мале бубњеве са прапорцима са стране; на ногама има прапорце. Излази на сцену плешући. Јошкица пада на колена пред њу и рукама јој од чела до земље шаље поклон. Остали је пропуштају, узимају је у средину кола, па тако играју неко време. Јошкица клечи и не спушта поглед са кнегињице. Онда кнегињица даје руком знак музикантима да престану свирати. Коло престаје да игра, али се не разилази. Јошкица је устао.) ЈЕФТ. КЋИ:

ЈОШКИЦА: ЈЕФТ. КЋИ:

Видим да се сад сви веселите! Разумем вас, јер тако и треба! А ја? Шта ја сад треба да радим? Мој отац је вама дом спасио – мене је из гроба извадио! Досад ја сам била бећарева, сада сам ја заиста кнежева! Ту сам пасла козе од детињства. Госпођице, и ја сам са вама!

Да, Јошкице! Заједно смо пасли! Ко последње сироче несретно ту од Бога ја сам смрт молила, али Бог ме не услиши тако! Изгаженом и бодљивом трњу рекао је нек ружа постане! Зато моје срце се весели, ајте, ајте, свирајте, свирачи! Нек мој отац види како њега јединица ћерка дочекује! (Музиканти опет свирају. Коло се раширило и Јефт. кћи сама плеше неко време на источњачки начин. Онда су је опет узели у средину кола; сви играју, а она стоји. Музиканти свирају тихо, а сви певају на свадбену мелодију:) Процвета нам цвеће красно кад изађе сунце јасно. А ко је то цвеће красно? Ко је ово сунце јасно? Ле-ле-ла-ла-ла!

256

www.rusnaci.org

Славан кнез наш – сунце јасно! А ћерка му – цвеће красно! Слава теби, сунце јасно! Слава теби, цвеће красно! Ле-ле-ла-ла-ла! ЈЕДНА ДЕВОЈЧИЦА: Ево, иду! Мора да су они! СВИ: Они! Они! НЕКОЛИКО ГЛАСОВА: Престанимо с игром! ЈЕФТ. КЋИ (дотрчала је на ову страну одакле иде њен отац из рата): Они!... Ах, мој тата и мој кнеже! (Стоји замишљена, као да није при себи. Одједном је почела да рецитује напола певајући, музиканти тихо свирају, док она рецитује.) Израелом песме свуд се ору ко пој птица када сретну зору! Мирно цвета лоза, расту жита – сачувани од коњских копита! Велико се чудо догодило: људима се срце променило! Халаад је Јефтаја изгнао, сад је пред њим на колена пао! Од њега је опроштај молио, власт кнежевску му је доделио! Сад га чека – спасиоца свога: дођи, владај нама лета многа! Помислити што нисам ни смела, имам – више него што сам хтела! Дођите ви, тата, власт узети, а ја могу макар и умрети! (Опет брзо плеше. Долазе главари, па јој радосно пљешћу.) СВИ (гледају на ону страну одакле долази Јефтај и вичу): Живио нам, живио, Јефтају! Добро дошо, вођо спасиоче! Четврта сцена (Улази Јефтај са својим људима, а они држе оружје у рукама: копље, штит, мач... Јефтај, чим је опазио своју ћерку, раздерао је себи одећу на грудима. Сви су се уплашили.)

257

www.rusnaci.org

ЈЕФТАЈ:

Дете моје! Шта ми то учини? (Јефт. кћи је пала на колена, испустила бубњеве из руку. И Јошкица је пао на колена.) ЈЕФТ. КЋИ: Ах, татице! Шта сам учинила? (Јефтај дуже време не може да проговори. Почиње, али му се речи прекидају.) ЈЕФТАЈ (показује раздерану одећу): Тако си ми срце раздерала! ЈЕФТ. КЋИ (плачући): Тата, тата, шта сам учинила? ЕЛЕАЗАР: Велики наш кнеже – спасиоче! Дозволи ми неколико речи, јер не могу у таквој радости бол гледати тајне вам жалости! (Јефтај маше рукама као да зна шта му Елеазар жели рећи.) Шта би такво дете учинило? Та код куће само се молило за свог оца: да би победио. (Јефтај даље маше рукама, клима главом.) А што сада лепо се обукла, па ја мислим да је приличило! Ми смо ове хаљине јој дали, кнегињици је доликовало! ЈЕФТАЈ: Није то то! Није то! Није то! (Даље с времена на време маше рукама и хода тамо-амо.) ЕЛЕАЗАР: Та кажи нам онда, ако можеш: Шта се тако десило несрећно? Поздравити тебе како ваља не можемо, ма како би хтели! Место славе, среће и радости као да смо дошли на сахрану, нека Господ то од нас одгоди, а смрт нека душмана нам згоди! ЈЕФТАЈ (својој ћерки): Само тебе имам – морам дати! Више ниси моја, ниси моја! (Старије жене повикаше: „Јаој, Боже, Боже!” Плачу. Јошкица такође плаче.) ЈЕФТ. КЋИ: Мој татице, шта сам учинила? ЈЕФТАЈ: То ниси ти, већ Бог учинио! (Јефт. кћи устаје. Лице јој се мало расветлило. И Јошкица је устао.) То учини Господ! Хоће жртве!

258

www.rusnaci.org

ЕЛЕАЗАР:

ЈЕФТАЈ:

ЈЕФТ. КЋИ: ЈЕФТАЈ:

ЈЕФТ. КЋИ:

ЈЕФТАЈ:

Једну нам опрашта – другу тражи! Опростио жртву је – народу, ал’ другу је наредио кнезу! (Кратка пауза.) Велики наш кнеже! Ја те молим: Ако можеш, кажи нама јасно: Шта? И зашто? Да ми разумемо, да се тама у срцу разјасни кол’ко-тол’ко, јер патимо због ње! Могу рећи, и желим вам рећи! Да, сада већ могу све вам рећи, што суђено беше, десило се! Нико више променити неће! (Након једног тренутка.) Дете моје! Ушла си у замку моје клетве – ко птичица нека... Шта Бог каже – не порече нико! Тата, смело кажите све мени, ако Бог то жели – ја сам спремна! Да, да, да! Морамо бити спремни, мада није лако служити Му! (Након мале паузе.) Богу сам се заклео у храму кад пођох у рат пре седам дана: ако да ми сатрти Амона и ако здрав вратим се из рата, даћу му, за жртву ћу му дати оно што пред мене прво дође из мог дома, кад се кући вратим. (Жене гласно уздишу, климају главама.) Шта радити? Велику је са мном Бог промену учинио тада, ал’ то беше тек почетак, ја сам Богу тада се заклео нека сам он бира шта од мене тражи... Он одабра – крв из мога срца! (Жене плачу. Јефтај покрива себи очи руком.) Ал’ то се сад променити не да! Тата! Нека буде по Божијој! Ја сам спремна ако то Бог хоће! (Јефтај је притиска на груди.)

259

www.rusnaci.org

Дете моје! Ти си ко анђео! Не да живиш, већ умрети мораш! (Жене јако плачу. Јошкица се бацио на земљу, па се чупа за косу.) Јако ми те жао, дете моје! ЈЕФТ. КЋИ: Тата, можете л’ ми учинити?... Испуните ми последњу вољу, биће мени и вама тад лакше: Пустите ме у халаадске горе два месеца – са другарицама: девојаштво своје да оплачем – онда ћу се вратити у Масфу, чините тад са мном шта морате! ЈЕФТАЈ: Добро, дете! Тол’ко ће Бог дати! ЕЛЕАЗАР: Велики наш кнеже! Добро је то што испуни вољу својој кћери. Народ има сад велико славље – како спојити смрт кнегињице, тугу кнеза с радошћу народа! Мада смо се смрти избавили, у великој жалости би били! А како се збило, то је боље. (Сви климају главама.) Уђи весело ти сад у Масфу, јер те народ чека тамо сабран. После ћемо позвати книжнике70, па да виде не би ли се могло друкче испунити вољу Божју? (Сви излазе.) ЈЕФТАЈ (већ излазећи): Залуд! Бога не превари нико! (Остао је на сцени само Јошкица. Клечећи гледа једно време на Јефт. ћерку, а онда устаје, окреће се и виче:) ЈОШКИЦА: Хеј, Данило! Где су наше козе? (Данила нема. Нико се не одазива.) Какве козе, кад ми срце пуче! (Опет пада на колена, те плачући говори:) Боже! Тако млада, тако лепа, а умрети мора – и баш тада, кад постаде она кнегињица! (Поплакује.) Какве смо ми с Данилом будале! Мислили смо: може се украсти 70

Книжник – учен човек, мудрац.

260

www.rusnaci.org

ил’ велико што добити џабе од Господа Бога – а то треба све купити!... Јер Бог хоће жртве! (Завеса се спушта.) ЧЕТВРТИ ЧИН (У Халаадским горама под небом. Јефт. кћи је одевена као млâда: сва у белом, на глави има миртин венац, коса јој је распуштена. Четири девојке са њом обучене су као деверуше.)

ЈЕФТ. КЋИ:

Прва сцена (Девојке седе. Јефт. кћи стоји.)

Деверуше моје миле, драге! Који ли је дан свадбени данас моје свадбе у зеленој гори? Да л’ последњи, или је тек први? СВЕ ДЕВЕРУШЕ: Ах, последњи, драга наша млâда! ДЕВЕРУША I: Али ти не мисли још о томе, сутра, сутра, кад сунце изађе, кад на небу буде сасвим горе, онда ћеш ти мислити о томе. ЈЕФТ. КЋИ: Шта? Последњи? Као да је први!... Деверуше моје миле, драге! Ја не видим дане, само вечност: време се зауставило мени, око мене свуд је само вечност – вечност страшна, тужна и радосна... Мој Боже, како то бити може? ДЕВЕРУШЕ: Умири се, драга наша млâда! Ми смо с тобом, гле, и ми смо с тобом! ЈЕФТ. КЋИ (окренула се од деверуша за пола лица, гледа у даљину, очи су јој широко отворене, као да није при себи): Шта ја видим? Шта чујем? Шта је то? Вришти цео Израел од страха: „Амонити!... Где?... У Халааду!” Гле, све кољу, газе, убијају... Звече им гвоздена страшна кола, страшно, страшно коњи њини ржу, А Израел бежи, бежи, плаче... Како ли се судба променила? Над Израел смрт се већ надвила!

261

www.rusnaci.org

ДЕВЕРУШЕ (стају поред ње): Умири се, драга госпођице! То је било! Гле, ми смо са тобом! ЈЕФТ. КЋИ: Шта ја видим? Шта чујем? Шта је то? „Јефтај нека буде наш војвода!” Ах, Јошкице, је ли то истина? Ја, сироче међ свима последње – сад ћу бити ћерка војводина?... Ах, да ли је сан то ил’ истина? ДЕВЕРУШЕ: Истина је, госпођице наша! Нема Јошке, ал’ ми смо са тобом! ЈЕФТ. КЋИ: Ено: иде мој отац с планина! Силна Масфа, што га тад избаци, клања му се и виче „живио!” Ах, мој оче, мој премили оче! Шта је то сад?... Да л’ је то истина: ви сте сад – кнез, а ја – кнегињица? ДЕВЕРУШЕ: Истина је, госпођице наша! Умири се! Гле, ми смо са тобом! ЈЕФТ. КЋИ: Трчи гласник Масфом, па све виче: „Потуко је Јефтај Амоните! Чак од Ароера до Менита терао их, секао им главе... Хајд’мо дочекати сви Јефтаја! Иду сви... Што не бих ја отишла? Свирајте свирачи да заплешем? Нек зна отац: то га ја поздрављам! Боже! Што је мој отац блед тако? „Дете моје! Шта ми то учини?” „Ах, татице! Шта сам учинила?” (Пауза.) „Ушла си у замку моје клетве! Више ниси моја, него Божја!” (Две деверуше је вуку да дође себи, а друге две им кажу:) ДВЕ ДЕВЕРУШЕ: Нека, и сама ће доћи себи! ЈЕФТ. КЋИ: Ах, мој оче, мој премили оче! Још ми задњу жељу испуните: Пустите ме у халаадске горе два месеца – са другарицама: девојаштво своје да оплачем...

262

www.rusnaci.org

Па сам ту!... Ах, где сам?... Шта је са мном? Где сте, деверуше моје драге? ДЕВЕРУШЕ: Кнегињице! Гле, ту смо са тобом! Погледај нас! Ту смо! ЈЕФТ. КЋИ: Ах, ви сте ту! (Након једног тренутка.) Тако млада, а умрети морам! (Плаче. Деверуше такође плачу.) Ах, умрећу, ви ћете остати, (Опет су се све расплакале.) удати се и децу имати! (Опет су се расплакале.) Ишчезнућу ко роса на цвету! (Опет плачу.) Шта о мени рећи ћете свету? Да срамота је у Израелу дева бити никад не удата! Судба је то као и смрт тешка! (Пауза.) ДЕВЕРУША I: Рећи ћемо: ниси невенчана ти умрла на беломе свету! Лепше си се, лепше ти венчала, него било која што се венча, зато што си васцео Израел откупила – мајка му постала! ЈЕФТ. КЋИ: Тако ћете рећи ви о мени? Каква слава и велика срећа! (Након тренутка.) Леп је крај то – али пут је тежак! Лако ј’ рећи – тешко преживети! (Након тренутка.) Деверуше, драге деверуше! Ајте, развеселите ме мало! Живот за мном – а смрт је преда мном, ја између, не знам: шта је са мном?... (Након тренутка.) Ухватите се за руке, мене окружите венцем живих срца, па играјте, па ми певушите – да вас гледам и да видим како живот, ко вал, зблиза мене сплаче, а далеко од мене отиче... ДЕВЕРУШЕ:

263

www.rusnaci.org

Наша драга, славна кнегињице! Радо ћемо веселити тебе и теби за вољу учинити! (Ухватиле су се у коло, Јефт. кћи је у средини; играју и певају.) Процвета нам цвеће красно кад изађе сунце јасно. А ко је то цвеће красно? Ко је ово сунце јасно? Ле-ле-ла-ла-ла! Славни кнез наш – сунце јасно! А ћерка му – цвеће красно! Слава теби, сунце јасно! Слава теби, цвеће красно! Ле-ле-ла-ла-ла! Шта је живот човечији? Смрт хода по људском роду! Људи живе, а кад оду, ко да нису ни живели! Ле-ле-ла-ла-ла! Послушај нас, кнегињице, шта ћемо ти рећи сада: ускоро ће време, када и ми ћемо ко ти млада. Ле-ле-ла-ла-ла! А они што дођу после, на нашем ће тамном небу спазити тек једну звезду – јасну звезду, вечну звезду! Ле-ле-ла-ла-ла!

ЈЕФТ. КЋИ:

А ко ли је ова звезда? – Славна Јефтајева ћерка! Тако род свој је љубила, за њега се посветила. Ле-ле-ла-ла-ла!

Хајде да се играмо некако! (Играју се жмурке, онда кидају цветиће и гађају се; при томе циче и смеју се.) ЈЕФТ. КЋИ (одједном је устала, замислила се): Деверуше моје миле, драге! Ја сам млâда?... А мој младожења? ДЕВЕРУША II:

264

www.rusnaci.org

ЈЕФТ. КЋИ:

Кнегињице, та ти јеси млâда! Младожења – он ће сутра доћи: долетеће огњеним колима!...

Деверуше, каж’те ми истину: ко узима мене сад у дом свој? Смрт? Ил’ Господ, што на небу влада? ДЕВЕРУША II: Узима те ко на небу влада! Гле, што ти је свадбу направио у зеленој Халаадској гори, што траје већ два месеца цела! На небо је сунце обесио нека сија дању ти... А месец и звездице да ти светле ноћу... Ујутру ти птичице певају, мирис цвећа леп је ко у рају... Узима те ко на небу влада! ЈЕФТ. КЋИ: Ох, мој Боже! (Тихо плаче.) ДЕВЕРУШЕ: Немој бити тужна! Буди нам весела, а не тужна! (Пауза.) ЈЕФТ. КЋИ: Деверуше моје миле, драге! Зар се може души наредити када са дна покрене се цела, па износи горе страх и тугу? Знате л’ како тешко је умрети?... (Након једног тренутка.) Страх и туга сад су ме спопали: све у срцу мутно сад се пени као вино кад кисити почне, па се пени док се не промени... Стидим вас се, јако вас се стидим ко да морам скинут се пред вама... (Након једног тренутка.) Идем мало да будем ја сама, а ви останите, чекајте ме! (Одлази.)

265

www.rusnaci.org

Друга сцена (Деверуше су селе.) ДЕВЕРУША I: Боже, Боже! Добро што је већ крај! Та полудела бих већ од тога! ДЕВЕРУША II: Та свака би од нас била таква! ДЕВЕРУША I: Не, сестрице, била бих друкчија! Кад морала бих у смрт – онда што пре! А не недељама отезати, па нити живети, нити мрети... ДЕВЕРУША III: Не заборави, сестрице, да би она двапут умрети морала кад би урадила како кажеш: као дева, па ко кнегињица... Јер чим кнегињица би постала, одмах би то вратити морала! А тако је макар два месеца била кнегињица... ДЕВЕРУША I: Истина је! Ја о томе нисам ни мислила. ДЕВЕРУША IV: Казаћу вам шта је она рекла: Лако ј’ рећи – тешко преживети! ЈОШКИЦА (издалека иза сцене виче): Где си? Где си, моја звездо јасна? Где си у тој шуми? Засветли се! ДЕВЕРУША I: То Јошкица иде! Тишина сад! ДЕВЕРУША II: Не, не! Боље одазовимо се, јер може да сретне кнегињицу, може да је уплаши, растужи! (Устаје, иде у правцу одакле иде Јошкица, – а он иде са супротне стране него што је кнегињица отишла.) Хеј, Јошкице! Шта ти овде радиш? ЈОШКИЦА (иза сцене): Ви сте ту, фрајлице моје лепе! (Долази на сцену, разгледа око себе и плачним гласом говори.) Е, а где је јасна кнегињица? Да је нису курјаци појели? (Девојке се осмехују.)

266

www.rusnaci.org

ДЕВЕРУША I: Нису, нису! Не бој се, Јошкице! ЈОШКИЦА: Покажите ми је, јер ја са њом морам бити – морам, морам, морам! (Девојке су га окружиле и похватале су се за руке.) ДЕВЕРУШЕ (све): Не смеш! Не смеш! Знаш шта значи: не смеш? ДЕВЕРУША I: И да си јој отац, не можеш к њој! Она је сад Божја, а не људска! Нико жив с њом не сме да говори, само нас четири, што је к Богу сад пратимо, видећеш је сутра! ЈОШКИЦА (пада на колена и плачући говори): Боже! Боже! Шта ће са мном бити? Та смилујте ми се, госпођице, ко Бога вас молим, јако молим! ДЕВЕРУШЕ: Не смеш! Не смеш! Знаш шта значи: не смеш? ЈОШКИЦА: Госпођице! Шта ви разумете? Срце ми се цепа, распада се, умрећу и ја с њоме и због ње! Умрећу без опроштаја њеног! (Плаче.) Знате ли – та откуд бисте знали? знате да сам чак десет година с њоме козе пасо?... ДЕВЕРУШЕ: Знамо! Знамо! ЈОШКИЦА: Шта ви знате? Шта знати можете? Мени срце од жалости дрхти, а љубав ме на крилима носи! Кол’ко бола ја сам њој задао, због мене је сваки дан плакала. Каква ли сам ја будала био! Воло сам је, а мучио сам је! (Опет плаче.) Дошо сам да тражим њен опроштај, да поздравим је и да јој кажем да је јако волим, умрех због ње... Погледајте (показује на своје ноге), тежак пут сам прошо, а ви мене не пуштате код ње! ДЕВЕРУШЕ: Не смеш! Не смеш! Знаш шта значи: не смеш?

267

www.rusnaci.org

ЈОШКИЦА (оштро): Е, онда се одавде не мичем! Нек’ ме одмах изједу курјаци! (Девојке се осмехују.) ДЕВЕРУША I: Не верујем да си тако смео! ЈОШКИЦА: Нисам смео? Она ће умрети – кнегињица, а ја да не могу? Одавде не идем, госпођице! (Деверуше се згледају.) ДЕВЕРУША II: Та слушај нас, Јошкице, послушај: Убићеш је! Пробошћеш јој срце! Један дан још има, и не цео – и тај један хоћеш да јој узмеш? ЈОШКИЦА (устаје): Не, не, нећу! Боже ме сачувај! Али шта да радим сад и како? (Кратка пауза. Онда Јошкица вади из џепа поморанџу.) Ето: доно сам јој поморанџу! Дајте јој, да не заборави ме! ДЕВЕРУША I: Даћемо јој! (Узима поморанџу од Јошкице.) ДЕВЕРУША II: Она те је, Јошка, речима те лепим спомињала. ЈОШКИЦА (обрадован): Речима ме лепим спомињала? Што је она добра! Као света! ДЕВЕРУША I: Иди, Јошка, иди једном, она може доћи, па шта ћемо онда? (Девојке се држе за руке и тако тискају Јошкицу са сцене; он иде натрашке.) ЈОШКИЦА: Идем! Идем! Ал’ је поздравите! ДЕВЕРУШЕ: Па наравно, поздравићемо је! ДЕВЕРУША I: Ми ћемо те отпратити мало! (Излазе.) Трећа сцена (Долази Јефт. кћи.) ЈЕФТ. КЋИ (тихо): Некуд су отишле! И боље је кад сам сама, онда ми је лакше!

268

www.rusnaci.org

(Нашла је цветић, па кида са њега латице, оборене главе. Одједном се усправила, гледа далеко и говори полако, размишљајући, гласно.) Горе моје, халаадске горе! За вас ја умирем, наше горе! За вас сутра ја ћу изгорети: да би нам ви остале слободне! Да не бисте биле сиротице! Ја – сироче, па умирем за вас! Да Израел може да вас зове: „моје горе” – израелске горе. Да у вама процветају песме израелске! Халаадске горе! Умирем за сто хиљада душа! Чудно, чудно Господ Бог избире: једну душу за њих сто хиљада!... Кад је тако, умрети се мора, моја крв је јако скупа, скупа! (Две последње речи изговара вичући, а из планина се чује одјек: скупа! скупа!) (Тихо.) Тата, шта си урадити мого? Бог је тако хтео, ал’ ти ниси, али Бог је о том размислио – Он учини како си ти хтео, а ти мораш како Господ хоће! Од Бога се побећи не може! Господ тражи данас једну душу, ако не, он сутра тражи десет, а кроз месец дана њих хиљаду, кроз годину дана – цео народ! Господ воли смеле и радине! Шта је са мном мој отац могао кад трговац није египатски, нити је адвокат вавилонски – није такав као кључ излизан, што се врти, ал’ не закључава... Једном рече, више не порече! (Након једног тренутка.) Драги тата! Испунићу реч ја Богу дату, од Бога примљену! Мада је то тешко младој души! (Опет је откинула цветак и откида с њега латице. Одједном се опет усправила.) Горе моје, горе камените! Горе моје, горе шумовите? Никад више нећу вас видети, јер је мени време већ умрети!

269

www.rusnaci.org

Како страшна реч је: никад! никад! (Две последње речи изговара вичући, а чује се одјек: никад! никад! Плаче.) Девојаштво своје вам остављам, девојачку младост вам остављам. Будите век младе ко девојке! Нек вам ваше зелени се лишће, нек вам мирисаво цвета цвеће, нек птичице увек вам певају! (Након једног тренутка.) Још једном вас ја остављам с Богом: Халаадске горе, збогом, збогом! (Две последње речи изговара вичући и чује се одјек: „збогом! збогом!” Јефт. кћи је покрила лице рукама и плаче.) Четврта сцена (Долази деверуша I сама.) ДЕВЕРУША I: Та не плачи тол’ко! Престани већ! Добро је што сам сад сама с тобом, да ти кажем... Био је Јошкица! ЈЕФТ. КЋИ (тихо): Јошкица? ДЕВЕРУША I: И поздравио те је! ЈЕФТ. КЋИ: Поздравио ме је? ДЕВЕРУША I: Донео ти поморанџу... ЈЕФТ. КЋИ: Мени поморанџу? ДЕВЕРУША I: Ево, узми! ЈЕФТ. КЋИ: Добро! Узећу је! (Узела је поморанџу и држи је у рукама.) ДЕВЕРУША I: Још, сестрице, нешто да ти кажем! ЈЕФТ. КЋИ: Имаш да ми кажеш? ДЕВЕРУША I: Да, сестрице! Остале су нашле лепо цвеће, па га беру... А ја дошла к теби... Знаш, сестрице, о чему размишљам? Видиш, какав је сад тај Јошкица... Много друкчији но што је био,

270

www.rusnaci.org

ЈЕФТ. КЋИ:

па за тобом пропада, умире... Јер је, како ја на ово гледам, сиромашном тешко наћи љубав у људима – лакше је богатом, а кнезу је поготову лакше! Јер кад неко воли сиромашног, само бригу, терет због њег има: све му дати, ништа не добити! А кад неко воли богатога, многоме се нада он од њега! Видиш: кнезу свет тај је отворен... Можеш ићи где год хоћеш у свет!

Шта си хтела? ДЕВЕРУША I: Сестрице, бежимо! ЈЕФТ. КЋИ (уплашила се, испустила је поморанџу из руку): Шта кажеш то!? ДЕВЕРУША I: Одмах док је време! ЈЕФТ. КЋИ: Сестрице, нипошто, ја то нећу! ДЕВЕРУША I: Тешко ми је и гледати на те, а како је, сестро, теби тешко? Зашто тако млада ти да умреш? ЈЕФТ. КЋИ: Ох, молим те! ДЕВЕРУША I: Поразмисли добро! Јер ти немаш због чега умрети: кад твој отац Богу се заклео, о свему је он тада мислио, ал’ о теби засигурно није – ако није – није обећао, а без обећања он не мора, па зашто да умреш кад не мораш? ЈЕФТ. КЋИ: Немој! Отац то није мислио, али Господ јесте и то жели! ДЕВЕРУША I: Да л’ је Бог то некоме рекао? Божје мисли – за људе су тајна! Сестро, ја ти кажем: побегнимо! Не бој се! У свету ће се наћи кнез ил’ цар што примиће те к себи, – бићеш тамо некол’ко година

271

www.rusnaci.org

ЈЕФТ. КЋИ:

све док отац опроштај ти не да!... А онда ћеш кући да се вратиш и живећеш тако ти до смрти!

Молим те: не говори ми о том! Низашта то нећу учинити! Од Бога се не може побећи! ДЕВЕРУША I: Како хоћеш! А ја бих побегла! (Деверуша је узела поморанџу и села је.) ЈЕФТ. КЋИ (долази на крај сцене, окреће се од деверуше): Нема више о том премишљања!... Већ је време да се све то сврши, помоз’, Боже, да све то окончам! Пета сцена (Долазе остале деверуше са цвећем у рукама. Јефт. кћи их испочетка не види.) ДЕВЕРУША II (деверуши I тихо): Шта сад ради? Да л’ се умирила? ДЕВЕРУША I: Умирила и на смрт је спремна! ДЕВЕРУША IV (деверуши I): Гле, колико цвећа и каквога набрали смо тамо!... Па ће сутра кнегињица свој венац имати од њег, да јој под главу ставимо... ЈЕФТ. КЋИ (окренула се к деверушама): Кол’ко цвећа! А како је лепо! ДЕВЕРУША III: За тебе је! Венац ће од њега бити теби, кнегињо, под главу... (Јефт. кћи тихо плаче.) ЈЕФТ. КЋИ: Да... Већ крај је... Близу, близу крај је... То мој венац је... Венац за одар... (Након једног тренутка.) Ах, сестрице, хајде устаните да још једном ја изљубим све вас! А и ви да мене изљубите! Драге моје! ДЕВЕРУШЕ (поустајале су): Драга наша, мила! (Љубе се са Јефт. ћерком. Међутим, завеса се спушта.)

272

www.rusnaci.org

ПЕТИ ЧИН (У Масфи испред Божјег храма.) Прва сцена (Црквени послужитељ слаже дрва на којима Јефт. кћи треба да буде спаљена. Јошкица гледа на небо.) ЈОШКИЦА:

Зашто журиш? Ух, ти једно чудо! Жури, жури ко да већ крај света сад ће бити, па бежи, па бежи... Тек је иза земље провирило, већ је на хват цео одскочило! Жури, жури, Боже, како жури! Шта ти је сад? Зар си полудело? Још никада тако није било! Вукло си се ко да си за подне ти заборавило: да на ручак људи већ чекају, ти не мариш! Е, а данас – шта је то са тобом? Зашто трчиш?... Да л’ си жељно крви? Младе крви из дéвиног срца? (Након једног тренутка.) Стан’-де, сунце, Богом те заклињем да не стигнеш данас до поднева! Немој стићи док не остаримо, па у својој старости помремо – нек данашње јутро век нам траје! Стани, сунце, ко во времја оно, кад си стало, знаш, над Габаоном, кад те силни закле Егошуа! Стани, стани – нек буде крај свему! (Спустио је поглед, махнуо је руком.) Ех, па шта то вреди!... Ама, ништа! Мораће умрети – и ја с њоме! (Прилази послужитељу.) Хеј, мајсторе од небеских врата! Учини што да се не отворе! Да некако ватра се угаси, да никако се и не упали... ПОСЛУЖИТЕЉ (побожно се осмехујући): То не може! Јер то људи виде, поново ће сами урадити... ЈОШКИЦА: Како то: не може, не може! Стави камење уместо дрва! Нека такво је као и дрво...

273

www.rusnaci.org

ПОСЛУЖИТЕЉ: Брате мој, ни то помоћи неће! Јер што рече кнез, то бити мора! А он рече да урадим тако. ЈОШКИЦА: А друго ти ништа није реко? Како ће то? Па, разумеш и сам! Да л’ то... прво... ножем... (ах мој Боже!) ил’ ће... да је спале... тако... живу? ПОСЛУЖИТЕЉ: Ја ти, вала, то не могу рећи! Знаш да код нас жртава тих нема! Само некад, и то само онда кад Бог жели, као од Аврама... А Аврам је држо нож у руци, анђео га ухвати за руку, та ваљда и сам ти знаш о томе, отад није било људске жртве. ЈОШКИЦА: Ох, када би анђео и сада за руку га!... Ватру угасио! Хоће л’ помоћи ако се молим? ПОСЛУЖИТЕЉ: Хм, божја је воља! ЈОШКИЦА: Дао би Бог! ПОСЛУЖИТЕЉ: Ал’ можемо себи замислити: шта би било да Бог није хтео да Јефтај потуче Амоните? И тако би морала умрети, ал’ негде под коњским копитама на путу... Ил’ би је пак узели ко робињу – од смрти је горе! И ми бисмо исто тако прошли! Е, а тако, умреће ко света... Она – жртва за цео Израел! Нико није хтео – Бог је хтео! ЈОШКИЦА: Да, истина! Али – па дабоме – хоћу рећи: тешко је умрети када те је једном смрт обишла! (Након једног тренутка.) Знаш шта, брате? Ти јој сена стави, лишћа, траве – да јој буде меко... Макар ово!... Хајде, макар ово! Ја ћу да ти помогнем!

274

www.rusnaci.org

ПОСЛУЖИТЕЉ (осмехује се): Не може! Друга сцена (Долазе Јефтај и главари. Јошкица се повукао у ћошак.) ЕЛЕАЗАР:

Велик кнеже! Још једном ти кажем! Сунце је већ подневу све ближе, крајње време је сад... Па промисли све ти испочетка па до краја – Размисли још једном... Јер би тешко било нам гледати како жалиш што си учинио, а вратити више нећеш моћи... Сада можеш! Неки наши мудраци нам кажу да не мораш ћерку жртвовати – можеш да је замениш чим желиш... Велик кнеже! Када си се клео, о њој тада ниси ни мислио – е, а ако ниси ни мислио, како си је Богу обећао? ЈЕФТАЈ (идући тамо-амо): То ј’ истина! Али... није цела! То је пола истине!... Лукавство. Нисам мислио, јер нисам хтео, Богу сам пустио да бира, Бог избрао – како променити? Ја не хтедох, ал’ Бог хтеде тако! А од Бога како да побегнеш? У његовим смо навек ми рукама, хиљаду за једног може хтети – десет хиљада, па цео народ! За помоћ Бог прими обећање, па зар сада да га ја преварим? Не, то Јефтај учинити неће! (Након једног тренутка:) Али где је? Зашто не долази? (Након једног тренутка:) Сунце се већ диже ка подневу! Трећа сцена (Долази Јефт. кћи са деверушама. Све су тако обучене како су биле и у планинама. Деверуша II носи венац од цвећа. За њима долази више народа.) ЈЕФТАЈ (својој кћери љубазно):

275

www.rusnaci.org

Ту си? ЈЕФТ. КЋИ (тихо): Ту сам! ЈЕФТАЈ: Ево, готово је све – а и твоје време је дошло! ЈЕФТ. КЋИ: Добро, тата! И ја сам готова! (Кратка пауза.) ЈЕФТАЈ: Хајде, да те још једном пољубим! (Љуби је, притиска на груди.) Дете моје! Дете моје драго! Дете драго! Ти једино дете! (После једног тренутка.) Хајд’мо, драга! Нек те Господ прими! (Узео ју је за руку и полако је води ка ломачи, где она треба да буде спаљена. Деверуше иду одмах иза њих и певају на свадбену мелодију.) ДЕВЕРУШЕ (певају): Наша млада госпођица, одлази нам кнегињица, младожењи иде своме, срећно јој у дому томе! Леле, леле – лалала! (Када су пришли ломачи, једна деверуша је повукла Јефт. ћерку за рукав. Јефт. кћи се три пута клања оцу до земље и после сваког поклона љуби му обе руке. Отац стоји тужан, једва задржава сузе, а после сваког поклона стиска јој главу рукама.) Драги тата, Господ с нама, клањам се до земље вама, од ћерке се опраштајте и благослов њојзи дајте! Благослов’те пре венчања, ниско вам се она клања! За све вам се захваљује, а опросту се радује! Благослов’те пре венчања, ниско вам се она клања, благослов’те пре венчања, оче, и пре умирања! (После трећег поклона отац је притиска на груди, љуби је и каже:) ЈЕФТАЈ:

Нек те Бог небески благослови!

276

www.rusnaci.org

(Јефт. кћи се пење на ломачу, отац јој помаже. Села је на ломачи. Деверуша II је ставила венац тамо где треба да буде глава. Јефтај стоји на вишем месту. Послужитељ му је дао нож. Јошкица се догурао ближе, тако да га Јефт. кћи може видети. Деверуше су стале свака на једном ћошку ломаче. Јефтај гледа своју ћерку.) ЈЕФТ. КЋИ (тихо): Тата, збогом! ЈЕФТАЈ: Збогом, дете моје! (Јефт. кћи леже; две деверуше – оне што су поред њене главе, поправљају јој венац под главом. Јошкица је клекнуо, те плаче и чупа се за косу.) ЈЕФТАЈ:

Дете моје! Имаш ли још нешто да ми кажеш? ЈЕФТ. КЋИ (дигла се, па седи): Немам више ништа! (Спазила је Јошкицу.) Узмите тог Јошкицу код себе! ... Од детињства сам с њим козе пасла! ЈЕФТАЈ (окренуо се, приметио Јошкицу, те се опет окренуо ћерки): Дете! То ти је последња воља? ЈЕФТ. КЋИ: Да, последња! ЈЕФТАЈ: За мене је света! Примићу га, тебе Бог нек прими! (Јефт. кћи је опет легла. Две деверуше опет јој поправљају венац под главом.) Збогом, дете моје! ... Богу жртва, а нама за откуп! (Подиже руку са ножем. Замишљен мало отеже. Деверуше почињу да певају: „Послушај нас, кнегињице”. Тада се Јошкица тргао и на сав глас виче:) ЈОШКИЦА:

Нема људских жртава Израел! То паганство је! Паганство право! Анђео је задржо Аврама! ЦЕО НАРОД (збунио се и почео је да виче): То паганство је! Паганство право! (Јефтај се окренуо према народу, испустио је нож из руку; његова кћи је поново села.) ЈЕФТАЈ (вичући): Шта да радим с њоме? Кад је Божја! Богу сам је обреко? Шта сада? (Краће време ћути.)

277

www.rusnaci.org

ЈОШКИЦА (вичући): Затворити је у храм до смрти! Нек из њега никад не излази! Нек је Божја, нека нема мужа! НАРОД: Затворити у храм! ЈЕФТАЈ: То је за њу горе, него да умре одједном! НАРОД: Затворити у храм! Не убити! ЈЕДАН ГЛАС ИЗ НАРОДА: За њу другу жртву принесимо! (Тишина је.) ЈЕФТАЈ (тише): Добро, ако је то Божја воља! (Помаже својој ћерки да сиђе са ломаче. А она остаје каква је била – као без душе. Народ се раздвојио. Јефтај води своју ћерку у храм. Деверуше иду одмах иза њих; деверуша II је узела венац. Јошкица је опет клекао и пољубио Јефт. ћерки хаљину, кад је поред њега пролазила. Она га је погледала. Тако сви улазе у храм.) ДЕВЕРУШЕ (певају): Славна Јефтајева ћерка – то је звезда Израела: Тако род свој је љубила, за њега се посветила. Ле-ле-ла-ла-ла! (Завеса се спушта.) Крај

278

www.rusnaci.org

Садржај Предговор ................................................................................................................... 5 ПОЕЗИЈА 1922 Устаните, браћо моја! ................................................................................................ 9 Бачко моја, Бачко...................................................................................................... 11 Поздрав мајци ........................................................................................................... 12 Песма Бачванина ...................................................................................................... 13 Крстур ....................................................................................................................... 14 Успаванка .................................................................................................................. 15 Девојачка песма........................................................................................................ 17 Тужна лета ................................................................................................................ 19 Михал Пашо ............................................................................................................. 20 1923 Два брата ................................................................................................................... 23 Отац Копчаји Јанко .................................................................................................. 25 Шева .......................................................................................................................... 27 Црква у селу ............................................................................................................. 28 1924 Сат ............................................................................................................................. 29 Ратарeва радост ........................................................................................................ 29 Пропаст винограда ................................................................................................... 30 1925 Моја песма ................................................................................................................ 37 Мојим песмицама..................................................................................................... 38 Дом и туђина ............................................................................................................ 38 Поздрав дому ............................................................................................................ 38 Добродошлица Русинским новинама ..................................................................... 39 Нашем Владици ....................................................................................................... 41 Орачева песма .......................................................................................................... 42 Старост ...................................................................................................................... 43 Гордоме човеку ......................................................................................................... 44 1926 Дом и свет ................................................................................................................. 44 Добра и лоша слава.................................................................................................. 47 Два живота ................................................................................................................ 48 Момак ........................................................................................................................ 50 Има л’ лепше, Боже свети ....................................................................................... 52 1927 Вечерње мелодије .................................................................................................... 54 Поздрављење ............................................................................................................ 56 1928 Аероплан ................................................................................................................... 56

279

www.rusnaci.org

1929 Нова звона................................................................................................................. 57 1930 Десет лета ................................................................................................................. 58 Виноградић мога оца ............................................................................................... 60 Ој шевице.................................................................................................................. 61 Срећа ......................................................................................................................... 62 Волео бих, тужан, знати .......................................................................................... 62 Ружицама .................................................................................................................. 62 Искрена љубав.......................................................................................................... 63 Речица........................................................................................................................ 63 1931 Помрли ми отац, мати ............................................................................................. 64 1932 Добар савет ............................................................................................................... 65 1933 Пролећно сунце ........................................................................................................ 66 1936 Ова наша Иљча ........................................................................................................ 67 На крају живота........................................................................................................ 67 ПОЕЗИЈА ЗА ДЕЦУ 1923 Пчела ........................................................................................................................ 69 Санак ......................................................................................................................... 70 Препелица ................................................................................................................. 70 Кад се тукла мува с мувом ...................................................................................... 71 1924 Недеља ...................................................................................................................... 72 Ветар.......................................................................................................................... 72 Тежак и лак посао .................................................................................................... 73 Ластавица .................................................................................................................. 73 Небо ........................................................................................................................... 74 1925 Јани ............................................................................................................................ 74 Млади ученик ........................................................................................................... 76

280

www.rusnaci.org

*** ТУГОВАНКЕ – СРЕЋИ И ДРАГОЈ ................................................................... 78 [У зеленом тихом лугу] [Посадићу пољске јагодице] [Насред баште цвета] ИЗ МОГА СЕЛА (Идилски венац) ....................................................................... 79 УМРЛОЈ ЋЕРКИЦИ ............................................................................................. 99 ПРИПОВЕТКЕ Давнашње другарице ............................................................................................. 121 Кредла и Кредлица................................................................................................. 124 Тужна удовица ........................................................................................................ 127 Коњи говоре ............................................................................................................ 130 Сеоски човек .......................................................................................................... 132 Када се нови свет рађао......................................................................................... 142 Како их је црква научила....................................................................................... 146 Морају бити звончићи ........................................................................................... 150 Зло преко мере........................................................................................................ 158 Деда тутор ............................................................................................................... 164 Агафија – старога попа кћи .................................................................................. 168 Цар над сунцокретима ........................................................................................... 177 Необична судбина (Из живота бачких Русина) .................................................. 183 ДРАМЕ Христу у походе ..................................................................................................... 208 Јефтајева кћи .......................................................................................................... 221

281

www.rusnaci.org

ШТАМПАЊЕ КЊИГЕ Др Габријел Костелник ПРОЗА И ПОЕЗИЈА помогли: Општина Врбас, Врбас Пољопривредна стручна служба „Сомбор”, Сомбор * Поштоваоци русинског језика, књижевности и културе: Др Ђура Баран, Немачка Јаким Варга, Аустралија Михајло Дудаш, Канада Хавријил Колесар, Канада Меланија Маринковић, Београд Др Душан Дрљача, Београд Славко Пап, Батајница и чланови Секције Друштва у Београду Хелена Хафич Стојков, Нови Сад Леона Урошевич Хајдук, Нови Сад Љубица Малацко, Нови Сад Ирина Папуга, Нови Сад Јелена Рамач, Куцура

282

www.rusnaci.org

ДРУШТВО ЗА РУСИНСКИ ЈЕЗИК, КЊИЖЕВНОСТ И КУЛТУРУ ДРУЖТВО ЗА РУСКИ ЯЗИК, ЛИТЕРАТУРУ И КУЛТУРУ (1970-2013) --------------------------------------------------------------------------------------------------------

Др Габријел Костелник ПОЕЗИЈА И ПРОЗА

CIP − Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске, Нови Сад 821.161.2(491.11)-82 КОСТЕЛНИК, Габријел Поезија и проза / Габријел Костелник. - Нови Сад : Друштво за русински језик, књижевност и културу, 2011 (Нови Сад : FB Print). - 284 стр. ; 24 cm. (Књижевност: 3) Тираж 400. - Стр. 5-7: Предговор / Јулијан Рамач. ISBN 978-86-85619-23-6 COBISS.SR-ID 266653703 Штампарија FB Print, Нови Сад

063 523 979

-----------------------------------------------------------------------------------------------Др Габријел Костелник, Поезија и проза Издавач: Друштво за русински језик, књижевност и културу, 21000 Нови Сад, пошт. фах 55 Tираж : 300, Oбим: 18 шт. табака, Штампарија FB Print Нови Сад, 2013. 064 19 75 281 * papugai@open.telekom.rs

283

www.rusnaci.org

ISBN 978-86-85619-23-6